Претражи Живе Речи Утехе

КЛЕВЕТАЊЕ ЕПИСКОПА БАЧКОГ ИРИНЕЈА Серијал „Јунаци доба злог“ је досманлијски пројекат у коме се одабере по једна личност, те представи у најгорем могућем светлу, коришћењем медијских манипулативних техника, истина смешаних с лажима, како би се јавност обманула Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпромисном борцу против психопатолошког стања званог аутошовинизам, или је реч о представнику фундаментално важне институције за Србију. У питању је обрачун с политичким неистомишљеницима, или злонамерно обезвређење виталних институција. Деси се да у једној личности оба критеријума буду задовољена. Такав је случај с главним јунаком епизоде о којој пишемо. За мету је одабран епископ бачки Иринеј (Буловић), један од несумњиво најеминентнијих владика СПЦ у протекле три деценије. Један од најшколованијих, најдоследнијих и у сваком смислу најугледнијих епископа. Ништа није случајно! Доказао се у протеклим деценијама као конзервативан, али не у негативном смислу, како говорници у овој емисији желе да га представе, него у изворном, најпозитивнијем могућем значењу те речи, као човек који је чуваран. Епископ Иринеј је осведочени чувар светоотачког предања, кроз искрено сведочење вере животом и речима. Беспоштедни чувар достојанства СПЦ на многим међународним скуповима где нас представља на најбољи могућ начин као изасланик цркве светосавске. Неуморни је ревнитељ, који не допушта да се углед цркве урушава ни споља ни изнутра. Вазда захвални саговорник, и предани слушалац свих који му се обраћају за помоћ, утеху и савет. Велики је трн у оку другосрбијанском табору, који не бира ни речи, ни средства да се обрачуна са свима који друкчије мисле. И са СПЦ која им је најболнија рана, тачније само њено постојање и огромно поверење које ужива у народу изазивају непрестано хистерију у њиховим редовима. ОПРОБАНА ТАКТИКА Ко у емисији говори!? Говоре новинари, који по правилу мало знају о цркви. Међу њима су и два посебно занимљива човека. Родољуб Кубат, бивши професор Православног богословског факултета у Београду. Вероватно личним разлозима подстакнут и вођен реваншизмом, упао је у емисију као Пилат у Вјерују. Идеја аутора емисије је, претпостављамо, да наступи као ауторитет и инсајдер. Лепо су мислили, ал’ су лоше смислили! Уважени Кубат, иако о теологији понешто зна, не може бити ауторитет, јер у цркви ауторитет долази од саме цркве, од заједнице верујућих. А с обзиром на то да му је благослов Цркве да предаје ускраћен, то најбоље говори о томе да му Црква не даје легитимитет гласноговорника о питању цркве и вере. Такође, црквена јавност је добро упозната с његовом дистанцом према цркви и свему црквеном, што га чини не баш најидеалнијим инсајдером… Други, врло занимљив говорник је Златоје Мартинов. Своја опскурна знања о цркви Мартинов може да захвали дружењима с покојним Мирком Ђорђевићем, другосрбијанским полуинтелектуалцем који је о цркви много говорио, а мало знао. Људи око часописа „Република“ у Ђорђевића су гледали као у највећи ауторитет о питању цркве. Како је Ђорђевић о томе мало знао, ови поклоници његове „мисли“ знају још мање – такорећи ништа. Такав је случај и с Мартиновим. Своје незнање о цркви и у овој емисији демонстрира. Најбоља је илустрација кад каже „тело Христово, односно нафору“. Није то исто! Но за њега је то небитно. Ни за његове пратиоце и поштоваоце то није битно! Иако то спада у најелементарнија знања у цркви. Како (не)знају, тако причају! Како ти, такви и њима слични људи клевећу епископа Иринеја? Основни метод су полуистине. Речи епископа Иринеја се истргну из контекста, па се онда даје слободно тумачење, које је легитимно, али не одговара истини. Најбољи је пример реченица да се „о одлукама Синода не расправља“. Та је реченица цитирана ван контекста како би се врсни зналац и чувар црквених правила, какав је Иринеј, представио као неразумни аутократа. Иако Синод није само епископ Иринеј. Али њима су чињенице неважне! Друга клевета се односи на епископов став о питању одржавања кобасицијаде и пихтијаде у време поста. Његов став је став Цркве. Он је критику упутио православним хришћанима, верницима, за које је одговоран пред Богом. Он је оштром критиком педагошки деловао на вернике, који су по слабости својој били на прагу да почине грех непоштовања поста. Педагогија епископа Иринеја је уродила плодом. Сачувао је своју паству. И то је наишло на оштру критику људи, који нису и не желе бити део Цркве. Зашто их онда брине шта један епископ каже? Шта они имају с тим? Трећа клевета је довођење у питање епископа Иринеја као портпарола СПЦ? Да ишта знају, знали би да је то послушање које је епископ Иринеј на себе примио од више црквене власти. Постоји писано постављење! Можда није по вољи многих у јавности, али минимум човечности захтева поштовање према напорима које владика чини да извршава савесно своје послушање. Поред великог, личног терета, крхког здравља, епископ предано служи Цркви, последњим атомима своје снаге. Четврта клевета односи се на тобожње нереаговање епископа Иринеја на обиље глупости које се односе на Цркву, а којима је јавност свакодневно изложена. Па, епископ нема времена да се бави глупостима. Он је озбиљан човек! Владика зна за народну мудрост „пси лају, ветар носи“. Пета клевета јесте бесрамно политизовање годишњице Новосадске рације. Ако је ко заслужан што се иста достојанствено обележава сваке године, онда је то епископ Иринеј. Он не допушта да се годишњица једног тако болног и трагичног догађаја злоупотребљава у политикантске сврхе. Зато им је кост у грлу. Шеста клевета је класичан безобразлук! Епископ Иринеј не само да је крив за нешто што наводно сам чини него је крив и за све што други епископи чине. Све што острашћена јавност означи, некритички, као безакоње некога владике. Одмах је главни кривац епископ бачки. Иако, што би народ рекао, „ни лук јео, ни лук мирисао“! „О, великога безумља!“ Седма клевета, „владика се меша у политику“! Бестидници, владика је светао пример човека који увек има куражи да јавно изнесе став Цркве, да јавно каже своје мишљење, на шта има право. И неће га поколебати то што ви не желите да га чујете. Разне невладине организације, сумњивог састава и још сумњивијег извора финансирања, могу несметано и непрестано да ауторитативно говоре на све теме. Без икаквог кредибилитета. А српски владика, гласноговорник СПЦ, треба да ћути! Само снујте! „Ако он заћути, камење ће проговорити“! Осма клевета, бирање између Грка и Руса! Владика бира између поштовања светих канона и безакоња. Пред таквим избором, он је увек на страни вековног устројства Цркве. Никакви мигови из „Вашингтерне“, чија је послушница, нажалост, тренутно Константинопољска патријаршија, не могу епископа Иринеја одвести на пут безакоња. Његов одважан став о питању неканонски признате ПЦУ јесте сведочење православља свету, баш како је пре много векова то чинио Свети Марко Ефески, небески заштитник епископа Иринеја. Узоран пример! Бестидници, не измишљајте нападе владике Иринеја на сестринску грчку цркву! Два бисте ока у глави завадили, да можете! Од кога грчку цркву браните, „душебрижници“? Од човека који „грчки језик говори боље него кад мајка Гркиња роди“ (речи једног грчког свештеника)? Од човека који је читаву деценију живео у Грчкој? Од изузетног познаваоца грчке културе? Од осведоченог неговатеља најбољег из грчке традиције? Што је много, много је! ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА Девета клевета, Критски сабор! Шта ви о томе знате? На том је сабору епископ Иринеј бранио православље, од сваког уплива непредањског. Није то лако разумети, посебно кад се о богословљу ништа не зна. Али ако је тако, онда је бар ред да се о томе ћути! Мања је срамота! Крените од азбуке православне вере, можда вам једног дана нешто постане јасно. Десета клевета, трагична смрт епископа Јеронима. Ни у гробу мученику не дате мира? Владика Иринеј чува пијетет према епископу Јерониму. Не допушта да се од његове изненадне смрти прави циркус, и блати црква која је Јерониму дала све. Епископ Иринеј му је био духовни отац. Старао се о њему најискренијом очинском љубављу. Зар у рану, непреболну, очеву, дирате? Једанаеста клевета, за вас је епископ Максим „млади и образовани“, док је владика Иринеј шта? Црква је реаговала на несмотрености епископа Максима, и то вас је заболело. А епископ Иринеј вам је главни кривац, јер је чувар достојанства СПЦ који не допушта себи ни најмању несмотреност, коју бисте радо злоупотребили. Зна се ко је ко у СПЦ! Нећете ви то одређивати. Дванаеста клевета, није вам доста што клевећете живе, него и почившег патријарха Иринеја бесрамно блатите. Ни живи патријарх Порфирије није вам по вољи. Вероватно, само зато што је духовно чедо владике Иринеја. И наравно, што је у народу омиљен. Тринаеста клевета, довођење у везу популарне фолк певачице Цеце са владиком Иринејем. Само зато што су се у једном тренутку заједно нашли у Храму Светог Саве на Врачару. И небулозна констатација, са згражавањем, да је ето „Цеца добродошла у цркви као верник, приложник и ктитор“. Зашто не би била добродошла, као било ко други? Која је разлика? Зар ћете ви одређивати ко је подобан, а ко не у цркви? Четрнаеста клевета, извесној новинарки Ани Лалић изазива страх појава епископа Иринеја, на улицама Новог Сада, кад је у друштву још четворо-петоро људи у црним мантијама. И не само да је за њу то застрашујућа појава него тако не треба да изгледају хришћани. Јер то јој „не буди пријатан осећај сусрета са хришћанином на улици“. Има Ана Лалић право да се непријатно осећа, кад угледа епископа Иринеја. То јој нико не може оспорити и ускратити. Али нема право да на основу одела, које је традиционално у православној цркви, одређује ко је хришћанин, а ко не! Нема краја клеветама. Но позната смиреност епископа Иринеја нам улива наду да ово бесрамље неће пореметити његов мир. Владици су добро познате речи Господа нашега Исуса Христа „не бојте се ако вас успрогоне и оклеветају, јер су пре тога прогонили и клеветали мене“. Епископ Иринеј је на то спреман! Наше је да се помолимо Богу, за његово здравље и стрпљење. Да издржи ова искушења. На многаја љета, владико! А питање које се незаобилазно поставља, после овакве емисије, клеветама испуњене: Има ли бесрамље граница? Глупост знамо да нема. Пише: Стефан Н. Драгићевић Извор: ИМА ЛИ БЕСРАМЉЕ ГРАНИЦА? ГЛУПОСТ ЗНАМО ДА НЕМА! :: Eparhija Zvorničko-tuzlanska :: WWW.EPARHIJAZT.COM Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпром

Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут. Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута). О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости. Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“. Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости. Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема. А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима. Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем. Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?