Претражи Живе Речи Утехе

Током двадесет пет векова историзације наше цивилизације, неразорива Стена Бога, fundamentum inconcussum Cogito-a, озвездано небо света, смењујући се, одупирали су се протоку времена и обезбеђивали присуство садашњости. Отада су нас, једно за другим, уверавали у смрт Бога и контингентност људског и хуманизма у људској мисли. А ево наступа крај света, разбијеног света о коме говори Габријел Марсел. Све је то само декадентност писанија и фантазми блазираних интелектуалаца? Не бих рекао. Нешто се дешава или је нешто прошло. И ја не помињем Габријела Марсела да бих се окрепио сећањем на старовременску филозофију. Ја у том растакању већ наслућујем позитивне модалитете духа, нова значењства смисла. Усред тих рушевина, и сам Габријел Марсел је промислио крај и почетке које он садржи. Распад света. У једном свету који и даље иде својим током, то је говор који признаје своју немоћ да синхронизује живот ствари, играјући игру означитеља без означених. Као да се трајање више не уклапа у симултаност пропозиција, као да се платоновска анамнеза која одражава јединство представе промеће у амнезију. Антибергсонизам у окриљу бергсонизма: неред више не би био неки други ред. То је крај Књиге о коме говори Бланшо и тешкоће неопозивог тока. Али почев од Ничеовог афористичког говора, то је читава раздаљина која раздваја Хегелову и Дидроову Енциклопедију од једног Метафизичког дневника који се може објавити у својој хронологији дневника, не изискујући као грађа или постхумани заостатак, било какву синтезу. Као дело Жана Вала – Марселовог друга и пријатеља, сведока истих свршетака и зачетника истих почетака – где филозофија, крајње верзирана, обједињује нове ритмове слободних стихова и дијахронију времена ослобођеног сваког императивног скандирања. Он приказује губљење склоности према позиционим значењима, према смисленом као веровању, раскринкавање строгости логичке пропозиције и репресивног пресуђивања, губљење наклоности према догми, пре него према Богу. Опседнутост неизразивим, неизрецивим, не-казаним, макар оно било лоше казано или представљало омашку, опседнутост генеалогијом и етимологијом речи – то је модерно доба. Оно није мистично. Мистика још увек остаје верна реду устаљеном логиком, апсолуту као бивству, корелативном логици; то је верност онтологији, упркос смелости да се апсолуту приступи без посредства концепта. Модерна филозофска књижевност, насупрот томе, више воли да се поиграва вербалним знацима него да узима за озбиљно систем који се уписује у њихово Казано. Али тако се показује крај једног значењства, једне рационалности искључиво везане, у речима, за бивство, за оно Казано Казивања, за Казано које преноси знања. Кондијак је видео, у науци, један добро устројен језик; језик – па био и лоше устројен – смислен је за западну цивилизацију по свему ономе што он зна, по истини тог знања, тј по непроменљивом идентитету онога што бивствује или бивства онога што бивствује – способан да славобитно обнови своју самодовољност – своју савршеност – чак и кроз разлике које га, како се чини, изневеравају или ограничавају. Ево дакле једног краја, али и почетка једне нове мудрости, једне нове рационалности, једног новог појма духа. Управо то ће нам рећи Габријел Марсел на 207. страни Метафизичког дневника, која носи датум 21. октобар 1919: „Треба бесумње снажно реаговати против класичне идеје о еминентној вредности autarkia-e самодовољности. Савршено није оно што је довољно само себи, или је то, евентуално, савршенство неког система, а не неког бића… Под којим условима однос који везује једно биће са оним што му је потребно може претстављати духовну вредност? Изгледа да ту мора постојати нека реципрочност, неко буђење. Једино се однос између два бића може назвати духовним… Оно што је важно, то је духовно општење међу бићима, а ту се не ради о поштовању већ о љубави.“ Текст од суштинског значаја! Ту се много расправља о бићу, (бивство) ту није самосвест, оно је однос са другим, а не са самим собом, и буђење. А зар то друго у односу на самог себе није Други? А љубав значи, пре свега, прихват другог као једног ти,тј. широм раширених руку. Дух није оно Казано, он је Казивање, које иде од Истог ка Другом, не укидајући разлику. Он себи крчи пут тамо где ништа није опште. Неравнодушност једног за другог! Под духовношћу ја пробуђеног оним ти код Марсела, у сагласју са Бубером, значи једно ново значењство. Ни неидентичност идентичног и неидентичног; ни њихова идентичност! Упркос васпостављању толико формула и толико традиционалних институција у Марселовим текстовима, почев од Дневника,у том тако узвишеном делу дејствује и пламти то ново значењство смисленог. Оно је довољно богато да се може без штете ослободити од баласта лошег спиритуализма. Оно што ја називам неразличитошћу Казивања јесте, у својој двострукој негацији, разлика иза које се ништа опште не уздиже у виду ентитета. И, на тај начин, и однос и раскид, и тиме, буђење: буђење властитог Ја другим човеком, властитог Ја Странцем, Дошљаком, то јест ближњим који је само ближњи. Буђење које није ни размишљање о себи, ни универзализација; буђење које значи одговорност за другог кога треба нахранити и оденути, супституција којом се ја поистовећујем с другим, моје испаштање за патњу и, без сумње, за прегрешење другог. Испаштање, мени додељено без могућег избегавања и у коме се узноси, незамењива, моја јединственост властитиог ја. Али, у том раскиду, и у том буђењу, и у том испаштању, и у том узношењу, одвија се божанствена комедија једне трансценденције која премашује онтолошке позиције. Извор: Теологија.нет