Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'вјероучитељица'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Да ли дијалог може да се води у четири зида? Право питање, које је уједно и изазов за све нас данас, јесте да ли желимо боље друштво и да ли желимо боље вернике? Ја мислим да желимо. Да желимо вернике који имају одређене грађанске вредности, грађане који разумеју потребе верника, људе уопште који имају одговорност према свом друштву, према својој држави, према свом ближњем. Све се то може постићи само и онда када сама религија буде извучена из четири зида, и када буде изазвана другим вредносним системима. У овом флуидном постмодерном времену, које је Жан Франсоа Лиотар можда прецизније одредио као „постмодерно стање“, одређени облици комуникације превагњују над другим, „на место дијалога, а услед постмодерног релативизовања појма истине, ступа реторика као вештина комуницирања која не тежи истини, него потврди комуникацијских вештина и моћи. Умеће аргументовања, као и монолошки облици дискурса, без претензија на истинитост, као крајњи исход комуницирања, доводе до маргинализовања дијалога – што на први поглед делује као парадокс у добу експанзије комуникација, као и оних технологија што их омогућавају.“ [1] Једна општа дефиниција дијалога би била и она наједноставнија, да је дијалог разговор између две или више особа које имају различите погледе у односу на предмет разговора, а чија је примарна сврха да сви учесници уче једни од других да би се и сами променили и напредовали. У дијалогу свака страна мора саслушати другу страну, отворено и са разумевањем, односно да разуме позицију другог што је боље могуће. У том и таквом дијалогу се међусобно упознајемо и заправо мењамо. Без упознавања остајемо само два одвојена херметички затворена система, што не користи никоме, најмање друштву. Дакле, да ли је нама циљ добро друштво и шта оно подразумева? По Свидлеру је у прошлости, религијско – идеолошка сфера била место где смо се налазили да заједно дискутујемо са друкчијима од нас, са циљем да се победи противник, или да се научи нешто о противнику како би се лакше обрачунали са њим. Ако смо се уопште и суочавали једни са другима то је био сукоб – некада у виду отворене полемике, некада суптилније, али увек са крајњим циљем да се победи онај други, јер смо били убеђени да само ми сами имамо апсолутну истину. Међутим, примарна сврха дијалога јесте учење да мењамо и унапређујемо нашу перцепцију и разумевање стварности, и да деламо у складу са тим. [2] Преговарење око повратка Верске наставе у школе важно је дијалошко питање, не само за религијске заједнице, него и за онај део друштва који себе сматра грађански орјентисаним. Сама Верска настава би морала подлегати неким друштвеним оквирима, план и програм би били доступни и јавни, видљиви, па би кроз сазнање о томе чиме се Верска настава заправо бави био могућ и здрав критички приступ, како према другом, тако и према себи у односу на тог другог. Исто тако се остварује могућност да кроз саживот и корелацију са другим дисциплинама које у школи постоје, сами верујући мењају оно што се подразумева под религиолошким. На тај начин се унапређује друштво. Уместо стављања дијалога и проблема на маргину, што никоме не одговара, ништа боље није него ставити Верску наставу у јавност и на тај начин омогућити и њено критиковање, али и развијање једног другачијег духа. Критиковање унапред, пре него што се захтев за увођењем Верске наставе уопште десио, у старту спречава упознавање и међусобну сарадњу, као и прилагођавање верских заједница контексту времена. Као пример бих узела православље које је изашло у јавност кроз укључивање у оквире екуменског покрета и тиме добило могућност да артикулише, вербализује, одбрани или одбаци идеје које је добило кроз дијалог са другима. На питање положаја жена у Цркви, које су наметнули протестанти, православни су били приморани да дају одговор који је у почетку био негативан. Међутим, данас у дијалогу и новом сазнавању, православље потпуно и отворено говори о женским службама у Цркви, теолошки процењује питање свештенства жена, као и улогу и значај ђакониса, јер је Александријска патријаршија увела службу ђакониса од 2016. године. Дакле, о женама у служби Цркве не бисмо ни разговарали да није било протестаната. Сам изазов протестантизма и дијалог са њима у оквиру Екуменског покрета натерао нас је да много брже почнемо да вреднујемо и ценимо јединство међу православнима. Када јавни простор заиста постане простор за све, он има ту моћ да људе мења и да они сами у оквиру своје традиције дају креативне одговоре који су пак изазови и много ближи неком грађанском идеалу. Све док су они у тајности биће само горе. Суштина није у томе да ли се ми слажемо са постојањем одређених проблема или не, већ да се у оваквим питањима трудимо да разумемо друге културе и будемо отворени за другачије друштвене односе од оних на које смо навикли, јер се на тај начин обогаћује наше искуство. Једно од нових лица стереотипног гледишта јесте и наводна клерикализација, термин који се све учесталије јавља. Оно што је важно јесте на који начин ће се разумети поједини појмови, с обзиром на то да се на основу њих гради јавно мњење. Тако је и веронаука постала опасност за секуларно и демократско друштво. Међутим, секуларно друштво подразумева раздвајање, али раздвајање без ограда. Још један од проблема је и очигледно неразликовање термина секуларно и секуларизам,[3] где други појам означава антицрквену идеологију. У савременом свету, у Европској унији се могу разликовати три система односа државе и Цркве: 1) концепт дистанциране неутралности, 2) концепт јавне неутралности, и 3) концепт државне цркве.[4] У први тип спадају случајеви где постоји потпуна одвојеност државе и Цркве, као на пример у Француској и Холандији. У великом степену одвојеност постоји и у Ирској. Други тип се одликује основном одвојеношћу државе и Цркве, али се прихвата да имају неке заједничке циљеве на основу којих развијају заједничка деловања. Такви су случајеви Белгије, Немачке, Шпаније, Италије, Аустрије и Португала. У трећем случају држава и Црква су међусобно повезане, премда се њихов однос разликује од државе до државе. Системи Енглеске, Данске, Финске, Норвешке, Линхенштајна, Монака, Кипра, Малте и Грчке у основи спадају у ову категорију.[5] На крају, све земље – чланице Европске уније, заснивају се на начелу власти народа и признају право на верску слободу. [6] Религијски идентитет је врло битна основа и важна компонента којом се одређују људи на целокупном Балканском полуострву. Он се у јавности и ширем друштву обично перципира као конзервативан, онај који нема слуха за модерне тежње и за савременост, и који нема реалног додира са светом. Религијске традиције, иако су замагљене и покривене прашином патине, иза своје површине крију мноштво либералних тенденција које нису довољно откривене услед постојећег конзервативног слоја. Сваки дијалог са другачијим, рачунајући на знање и искуство другог, би засигурно могао да помогне, као нека фина алатка која би омогућила да сваки онај који би се бавио религијским темама буде у стању да дешифрује и детектује све оне либералне слојеве које религијска традиција у себи задржава. Ослобађањем те либералне тенденције у религијској традицији ослобађа се и оно религиозно биће човека и на тај начин ослобађамо целокупно људско биће за грађански идентитет, а да притом не повређујемо религиозна осећања појединаца. Стога сматрамо да верници данас морају бити одговорни грађани друштва, освешћени, који ће умети да препознају оно либерално и ослобађајуће у сопственој традицији. Kао што су политика или феминизам јавна ствар, тако је исто и вера јавна ствар. Недостатак знања, љубави према другом, а све у циљу борбе за “истину и слободу”, јесте оно што плаши, јер секуларна држава није антитеистичка, већ религиозно неутрална. Представници Цркве, као и верници свих конфесија уопште, интегрални су део овог народа. Као што нас Хабермас учи, можда би требало да обрнемо питање: зар само религијски традиционализам треба да учи, а не и секуларизам? „У уставној држави све правно примењиве норме морају бити формулисане и образложене на језику који разумеју сви грађани. Неутралност државе не спречава могућност да се у политичкој јавности чује и глас вере, у случају да институционализовани процес одлучивања на нивоу парламента, судова, министарстава и извршне власти остаје јасно одвојен од неформалног протока политичке комуникације и формирања јавног мњења великог броја грађана. Уколико секуларни грађани својим религиозним суграђанима буду прилазили уздржано, гајећи сумњу да их је, због њиховог религиозног духовног понашања уопште могуће озбиљно схватити као модерне савременике, они се тиме спуштају на ниво пуког modus vivendi и тиме напуштају основу која им омогућава међусобно признавање као грађана државе.“ [7] Верска настава у Црној Гори би омогућила сарадњу и међу самим религијама у оквиру саме државе. Међусобна сарадња вероучитеља подразумева екуменски дијалог на свакодневном нивоу, као и дијалог са секуларним друштвом у јавном простору. Морамо бити способни да спознамо различитост и комплексност света, да се не збуњујемо, да не тргујемо унапред збуњивањем деце, него да им предајемо величанственост света, са мноштвом различитих приступа у његовој лепоти. Извор: Митрополија црногорско-приморска -------- [1] D. Vuksanović, Postmoderni mediji – Kultura dijaloga u eri interaktivnosti, https://pulse.rs/postmoderni-mediji-kultura-dijaloga-u-eri-interaktivnosti/ (приступљено 09.03.2021). [2] L. Swidler, Dekalog dijaloga, Osnovna pravila međureligijskog, međuideološkog dijaloga, https://static1.squarespace.com/static/5464ade0e4b055bfb204446e/t/551eaf21e4b001788e2e67ab/1428074273779/Dialogue+Decalogue+-+Serbian+(Latin+Alphabet).pdf (приступљено 09.03.2021). [3] Детаљно о различитим посматрањима појаве секуларизације в. M. Hamilton, The Sociology of Religion, London 22001, 185-214. [4] Детаљно о односима државе и Цркве у Европској унији и у њеним земљама-чланицама в. G. Robbers (ed.), State and Church in the Europian Union, Baden-Baden 1996. [5] Ј. С. Петру, Хришћанство и друштво, Каленић, Крагујевац 2018. [6] Ibid. [7] J. Habermas, – Eurozine, https://pulse.rs/dijalektika-sekularizacije/ (приступљено 09.03.2021).
  2. Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара У манастиру Ждребаоник сахрањени земни остаци протинице Младенке-Маше Зековић На манастирском гробљу у Ждребаонику код Даниловграда данас су сахрањени земни остаци Младенке Маше Зековић, попадије и вјероучитељице из Бара, која се јуче упокојила у Господу у 38-ој години живота. У присуству родбине и великог броја вјерника, опело су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије, а саслуживало им је многобројно свештенство СПЦ. Митрополит Амфилохије је рекао да је у Младенкином имену садржан њен живот. „Родила се на празник Христовог васкрсења. И сав њен живот био је у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Био сам код ње у болници, па се исповиједила. Па и последње ноћи пред упокојење примила је Тијело и Крв Христа распетога и васкрслога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота. „Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог. А онда, сазнао сам и видио сам да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. Ево, то се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика. Он је казао да се Младенка приликом исповијести није бојала смрти. „Једино је бринула за дјецу. То је једино бринула. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње и себе и своју дјецу и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је Митрополит Амфилохије. Од Младенке су се опростио и протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења и Младенкин брат протојереј-ставрофор Радивоје Круљ. Раније данас Владика Григорије је, уз присуство и молитвено учешће Митрополита Амфилохија, служио са свештенством Свету заупокојену литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Он је рекао да је Младенка својим цјелокупним постојањем свједочила да постоји Бог љубави. „Свједочила је да постоји Божанска љубав. Њено лице, које нас је све обасјавало љубављу, будило нас је из наших смрти и потонулости у које тако често западамо, а у којима ова чудесна личност није никада била, па ни у часовима највећег бола, нити у часу саме смрти“, рекао је Епископ захумско-херцеговачки. Казао је да је Маша симбол, вјесник и радост живота. „Она је из реда оних ријетких људи који живе сваки тренутак живота и који оживљавају све што је позвано на живот. Сјетите се, браћо и сестре, њеног лица на један трен и оживјећете у тренутку“, казао је Владика Григорије. Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у уторак 7. новембра 2017. године у манастиру Ждребаоник опијело Младенки – Маши Зековић попадији и вјероучитељици, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Захумско-херцеговачке и приморске и осталих Епархија Српске православне Цркве, и у присуству великог броја монаштва и вјерног народа. Ожалошћеној породици и сабранима бесједама су се обратили Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин а у име породице протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски. Звучни запис беседе Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице Свету заупокојену Архијерејску Литургију у храму светог Јована Владимира у Бару 7. новемра 2017. године поводом новопредстављења Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице служио је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије у присуству великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа, који се на крају молитвеног сабрања породицама Зековић и Круљ као и свим сабранима обратио словом архипастирске поуке која је посвећена управо лику „мајке хришћанке“ протинице Маше Зековић. Звучни запис беседе „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић Иван Александрович Иљин Било је то прије пар година. Сви су се спремали дочеку Божића, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо. То је било писмо моје покојне мајке, написано прије 27 година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим. „Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност. Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет. Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним и размишљао о томе да ли је он усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа. Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење, што је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: а шта ће мени донијети моја љубав? а чека ли мене узајамност? а можда ја волим више него што мене воле? да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан… Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се забрињавати о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав. И онда ти осјетиш то повратно струјање не као „пуну срећу“, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се. Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту. Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја. – Твоја мама-„. Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство! *(Преузето из књиге: Иван А. Илыин, Поющее сердце, 10, изд, Москва, 2017, стр. 258- 262.) *Превод са руског: др Драгана Павловић, љекар и постдипломац Санктпетербуршког државног института. *Приређивач: Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој новопрестављене слушкиње Господње, попадије Младенке-Маше Зековић, дивне и узорне мајке хришћанке, на коју треба да се угледају сви који су је познавали, а будућим покољењима да буде примјер мајчинства и доброчинства, радости и вјере у живот и васкрсење. Вјечан јој спомен и Царство јој Небеско, а породици утјеха од Господа. Христос воскресе – Ваистину воскресе! Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота Младенка - Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду. Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског факултета у Београду. Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године. Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму. Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора. Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа. У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе. Вјечан јој спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Поводом упокојења наше сестре у Христу, протинице и вероучитељице Младенке - Маше Зековић, благодарећи Радију Светигора доносимо све прилоге са опела које је служено данас у манастиру Ждребаонику. Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара У манастиру Ждребаоник сахрањени земни остаци протинице Младенке-Маше Зековић На манастирском гробљу у Ждребаонику код Даниловграда данас су сахрањени земни остаци Младенке Маше Зековић, попадије и вјероучитељице из Бара, која се јуче упокојила у Господу у 38-ој години живота. У присуству родбине и великог броја вјерника, опело су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ захумско-херцеговачки г. Григорије, а саслуживало им је многобројно свештенство СПЦ. Митрополит Амфилохије је рекао да је у Младенкином имену садржан њен живот. „Родила се на празник Христовог васкрсења. И сав њен живот био је у знаку Христовог васкрсења, па и њено страдање. Био сам код ње у болници, па се исповиједила. Па и последње ноћи пред упокојење примила је Тијело и Крв Христа распетога и васкрслога“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да је њено материнство оно чиме је испунила дане свога живота. „Пророк Соломон каже да Бог неке људе узима младе да се зло не би дотакло срца њиховог. А онда, сазнао сам и видио сам да Бог узима неке који нијесу толико млади, али су ипак млади за ове наше људске прилике и људски живот. Ево, то се догодило с нашом Младенком. Зашто је Бог тако поступио, онда кад је била најпотребнија и својој дјеци и свима нама и Цркви Божјој? Има оних, који испуне свој живот, смисао свога живота, оно зашта их је Бог овдје призвао у неком краћем времену“, казао је Владика. Он је казао да се Младенка приликом исповијести није бојала смрти. „Једино је бринула за дјецу. То је једино бринула. Али, на крају је завршила оним ријечима древнога пророка Авраама: Господ ће се постарати. Предала је у руке Господње и себе и своју дјецу и свога Слободана. Господ нека би дао да и Црна Гора и Херцеговина још рађају овакве благословене душе“, казао је Митрополит Амфилохије. Од Младенке су се опростио и протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења и Младенкин брат протојереј-ставрофор Радивоје Круљ. Раније данас Владика Григорије је, уз присуство и молитвено учешће Митрополита Амфилохија, служио са свештенством Свету заупокојену литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Он је рекао да је Младенка својим цјелокупним постојањем свједочила да постоји Бог љубави. „Свједочила је да постоји Божанска љубав. Њено лице, које нас је све обасјавало љубављу, будило нас је из наших смрти и потонулости у које тако често западамо, а у којима ова чудесна личност није никада била, па ни у часовима највећег бола, нити у часу саме смрти“, рекао је Епископ захумско-херцеговачки. Казао је да је Маша симбол, вјесник и радост живота. „Она је из реда оних ријетких људи који живе сваки тренутак живота и који оживљавају све што је позвано на живот. Сјетите се, браћо и сестре, њеног лица на један трен и оживјећете у тренутку“, казао је Владика Григорије. Беседа Митрополита Амфилохија поводом упокојења новопрестављене Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је у уторак 7. новембра 2017. године у манастиру Ждребаоник опијело Младенки – Маши Зековић попадији и вјероучитељици, уз саслужење свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Захумско-херцеговачке и приморске и осталих Епархија Српске православне Цркве, и у присуству великог броја монаштва и вјерног народа. Ожалошћеној породици и сабранима бесједама су се обратили Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије, координатор Катихетског одбора протојереј Мирчета Шљиванчанин а у име породице протојереј-ставрофор Радивоје Круљ, парох мостарски. Звучни запис беседе Беседа Епископа Григорија поводом упокојења новопрестављене слушкиње Божје Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице Свету заупокојену Архијерејску Литургију у храму светог Јована Владимира у Бару 7. новемра 2017. године поводом новопредстављења Младенке – Маше Зековић, попадије и вјероучитељице служио је Његово Преосвештенство Епископ Захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије у присуству великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа, који се на крају молитвеног сабрања породицама Зековић и Круљ као и свим сабранима обратио словом архипастирске поуке која је посвећена управо лику „мајке хришћанке“ протинице Маше Зековић. Звучни запис беседе „Божићно писмо“ - Поводом упокојења слушкиње Господње, попадије и вероучитељице Младенке-Маше Зековић Иван Александрович Иљин Било је то прије пар година. Сви су се спремали дочеку Божића, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо. То је било писмо моје покојне мајке, написано прије 27 година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим. „Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност. Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет. Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним и размишљао о томе да ли је он усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа. Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење, што је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: а шта ће мени донијети моја љубав? а чека ли мене узајамност? а можда ја волим више него што мене воле? да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан… Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се забрињавати о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав. И онда ти осјетиш то повратно струјање не као „пуну срећу“, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се. Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту. Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја. – Твоја мама-„. Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство! *(Преузето из књиге: Иван А. Илыин, Поющее сердце, 10, изд, Москва, 2017, стр. 258- 262.) *Превод са руског: др Драгана Павловић, љекар и постдипломац Санктпетербуршког државног института. *Приређивач: Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре. Нека овај прилог буде мала воштаница за покој новопрестављене слушкиње Господње, попадије Младенке-Маше Зековић, дивне и узорне мајке хришћанке, на коју треба да се угледају сви који су је познавали, а будућим покољењима да буде примјер мајчинства и доброчинства, радости и вјере у живот и васкрсење. Вјечан јој спомен и Царство јој Небеско, а породици утјеха од Господа. Христос воскресе – Ваистину воскресе! Упокојила се у Господу Младенка Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара Примивши Свете Тајне Тијела и Крви Христове, уснула је у Господу 6. новембра 2017. године у 38. години живота Младенка - Маша Зековић, попадија и вјероучитељица из Бара. Младенка је рођена у Стоцу, на Васкрс 1980. године у чувеној Херцеговачкој породици Круљ (од које је био познати Митрополит дабробосански Нектарије), од благочестивих родитеља Миленка и Сенке, рођене Вујовић. Основну школу и Гимназију завршила је у Љубињу, студирала Пољопривредни Факултет у Београду. Године 2003. ступила је у брак са Слободаном Зековићем из Подгорице, тадашњим студентом Богословског факултета у Београду. Након Слободановог рукоположења у чин свештеника и његовог постављења на дужност пароха Јеленачко – Подострошког 2003. године, заједнички живот започињу у Бјелопавлићима гдје је Маша од самог почетка била права и истинска подршка на захтјевним парохијским дужностима своме супругу. Године 2005. прелазе на парохију Даниловградску гдје Маша почиње и вјероучитељску службу коју је ревносно и са пуно љубави вршила до последњих дана земаљског живота. За 13 година свога боравка и служења Цркви Христовој Маша са својим супругом, протом Слободаном даје великог и благословеног плода. Господ им је подарио шесторо дјеце Јелену, Николу, Ивану, Арсенија, Нину и Благоја и велики број духовне дјеце којој се Маша посвећивала са истом љубављу, доживљавајући их као најрођенију. Тако је цијела свештеничка породица Зековић постала примјер и свједок истинског и правог живота са Богом са свим породичним, хришћанским вриједностима. Њен успјешни вјероучитељски рад се огледао у великом броју дјеце који се сабирао на вјеронауци. Маша није само предавала основе православне вјере, већ је дјецу упућивала на учествовању у Литургијском животу, на морално живљење, а кроз академије и духовне свечаности у дјеци откривала њигове дарове и таленте. Отуда су прославе и свечаности у Даниловграду биле једне од најљепших у нашој Митрополији, а дјеца из Даниловграда на Дјечијим Саборима увијек имала запажене и успјешне наступе, са којих су сваке године односили бројна признања. Због тако преданог и успјешног рада Маша је одликована признањем Вјероучитељ године. Као што се град који на гори стоји не може сакрити, тако и њихово смирено служење Цркви није могло остати не примијећено. Због тога их Митрополит Амфилохије 2016. године шаље на нову дужност у храм Светог Јована Владимира у Бару гдје оца Слободана поставља за старјешину храма и Архијерејског протопрезвитера Барског, а Маша преузима дужност вјероучитеља при Храму. Долазак на нову дужност се поклапа са почетком Машине борбе са болешћу, али је то не спречава да настави своје служење сабирајући дјецу Бара под сводове новог Храма, гдје је Маша за кратко вријеме окупила велики број дјеце, који су на овогодишњем Дјечијем Сабору показали велики успјех, како у познавању основа православне вјере, тако и у креативном осмишљавању и организацији Сабора. Снага и сила Машине вјере најјасније се показала у току њене тешке болести. Примајући све са благодарношћу, тако и сазнање да болује од најтеже болести примила је смирено и са поуздањем у Господа. У том духовном настројењу и непоколебљивјој вјери, причестивши се Тијелом и Крвљу Христовом, предала је своду душу Господу на Онколошком одјељењу у Клиничко – болничком Центру Црне Горе. Вјечан јој спомен и Царство Небеско! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...