Претражи Живе Речи Утехе

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице. У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав. “И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.” Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека. “Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ. Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња: “То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту. Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље. “И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика. Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године: “Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.” Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић. Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!” Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!” “И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?” Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом. “Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника. “Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.” Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног. “Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу. Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач. Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић. По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. маја, на празник Светог апостола Симона Зилота, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени владика је подсјетио на једно од девет блаженстава које је Христос у бесједи на Гори изрекао: Блажени су чисти срцем, јер ће они Бога видјети. Истакао је да су међу онима који су своје срце и своју душу очистили и Свети Божији угодници које данас прослављамо: Преподобна Исидора Јуродива, која се правила луда, да би скрила своју врлину и свој подвиг и у срцу и души својој само са Господом разговарала, Симон Ревнитељ, један од дванаест великих апостола, на чијем вјенчању у Кани галилејској је Господ учинио прво чудо, претворивише воду у вино, као и Свети Алфеј, Филаделф и Кирин, тројица браће мученика, који су све што су имали подијелили и жртвовали за Господа и били мученички убијени за Његово име. “Сви они су остали запамћени до наших времена и запамтио их је и записао Господ у књигу вјечнога живота, као и друге свете своје угоднике. Дивни Господ који је диван у светима својим који Га прослављају и који су Га прославили и овдје на земљи, и које је Он прославио својом божанском силом и благодаћу, својим присуством и својом свјетлошћу их просветио, свјетлошћу вјечном и непролазном и својим божанским даровима, учинивши их сасудима своје благодети и истине, своје доброте”, рекао је Митрополит Амфилохије. Божији угодници који су послужили Господу, који су се очистили, чија срца су постала сасуд Божије благодати, којих је од памтивијека до данас било само Бог знаде колико, како је казао, чистотом свога срца су Бога видјели и доживјели још овдје на земљи, ходеће за Њим и задобивши Царство Божије вјечно и непролазно. “Таква је била је и жена Самарјанка која је припадала оном обезбоженом дјелу јеврејског народа, који се одрекао био правога закона Божјега”, рекао је владика и подсјетио да се Господ срео са женом Самарјанком на кладенцу Јаковљевом, која је признала и исповједила Господа а преко ње и други Самарјани. Самарјанка је постала Христова ученица и Његов свједок, мученички је пострадала за Господа и зато је ова недеља посвећена “Светој мученици Фотини Самарјанки, великој угодници Христовој, која је завољела Господа свим срцем својим, свом душом и мишљу својом, коју је Господ примио у своје вјечно и непролазно Царство”. Архиепископ цетињски је нагласио да преко свих ових мученика које данас прослављамо, али и других Божјих угодника, живих свједока Господњих, међу којима су били и сви они први апостоли Христови, Црква Божја и Христови ученици утврђују Цркву кроз вјекове свуда па и овдје, на овоме мјесту. “И ево и данас у читавом свијету Црква Божја проповједа и свједочи благу вијест. На свим земаљским језицима се проповиједа блага Христова вијест, православна, хришћанска блага вијест, свједочи се Црква која је и данас на распећу распињана као што је била кроз вјекове, као што је Христос разапет. Али Црква је носилац и те силе Божје, силе васкрсења Христовога, силе преображаја и препорода духовнога, силе Царства Божјега, које је међу нама, које је у нама, сила Духа Светога, која рађа и препорађа свако створење које се обраћа Христу Богу и задобија Царство небеско”, поручио је на крају архипастирске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Бешка. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Постоји стара изрека да језик представља границу царства једног народа. Друга изрека каже да се границе царства народа простиру све дотле гдје се налазе његови гробови. Мислио сам о томе док смо испловљавали ка Хиландару из луке Јерисос. Хиландару, којега је пјесник назвао крштеницом нашег народа, на коме никада није проливена ни кап крви, нити се икада лажно свједочило. Монаси често знају да кажу да су сви они који посјете Хиландар призвани, и да вас пут ту не може нанијети, већ да је то стаза која је рођењем негдје судбински зацртана, баш као из пророчанстава вила суђеница из древних предања. Таласи који се одбијали о стране брода, преливали су се у бескрајно плаветнило воде. Слика која нам кратко показује колико је човјек заправо мали и ситан. Пред нама се нижу обале нетакнуте природе, које су у прохујалим вјековима са малих дрвених лађа, гледали монаси и властелини, на путу ка манастирима и келијама. Сјетио сам се када смо прошли гребен и у даљини угледали Бијели Вилиндар усред Горе Свете, како га народна пјесма назива, стихова из Горског вијенца и појање Игумана Стефана који каже да је славио Божић у „Гору Атонску“. Сјетио сам се епске пјесме Смрт краљевића Марка, којег је по легенди у Хиландару сахранио игуман Светогорац Васо са својим ђаком Исаијом, у необиљеженом гробу, да се Марку душмани не свете. Легенде да је у Хиландару сахрањен Вук Бранковић, као и један од 12 властелина који су се зарекли да ће на Видовдан 1389. године, убити турског султана Мурата, који је рањен после Косовске битке дошао на ово свето мјесто. О поријеклу назива Хиландар постоји више предања. Једно од њих казује да термин потиче од од имена његовог оснивача, грчког монаха Георгија Хеландариоса. Друго предање каже да назив потиче од грчке ријечи “хили” што у преводу значи хиљаду, и “андарие” што значи магла. Током једног од напада најамника са мора, Бог је спустио густу маглу да се ништа није могло видјети, и да су разбојници, дезоријентисани налетјели једни на друге и почели међусобно да се убијају. Од свих разбојника, тројица су остала да живе као калуђери у Хиландару, и њихова имена су се налазила у трпезарији над вратима. То је само још једна од тајни које Хиландар крије. Када се велики жупан, и отац Светог Саве, Стеван Немања, придружио свом сину у манастиру Ватопеду, пожелио је да се поклони црквама Светогорским, и заједно са сином Савом обилазио Свету Гору, када су угледали опустјели грчки манастир Хиландар. Свети Сава је приликом боравка у Цариграду негдје 1198. године, добио дозволу за обнову од византијског цара Алексија III Анђела, који им је издао хрисовуљу којом им додјељује Хиландар и светилишта у Милејама. Ктиторство је било и раније заступљено у Немањиној породици, али и у осталим средњевјековним властелинским породицама. Немања је био ктитор Богородичине цркве и Цркве Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова код Раса. Његов брат кнез Мирослав Цркве Светог Петра и Павла, а Немањин унук, Стефан, син Вуканов, подигао је Манастир Морачу. Приближавамо се обали касно ујутро, иако овдје вријеме нема одлике нашег времена, које се овдје назива „вријеме свијета“. Вријеме на Светој Гори мјери се између служби и молитви, ако оне икада и престају, и тако пуних 800 година. Ступамо на тле луке која води до манастира, гдје нас очекује позната слика куле или пирга коју је саградио краљ Милутин, како би се манастир сачувао од напада са мора, на чијем врху је саграђена црква посвећена Вазнесењу Христовом. До врха куле, која је у вријеме краља Милутина, била ојачана зидинама, поред које су се налазили конаци, воде уске степенице у прилично скученом простору. Пут нас даље води кроз винограде и маслињаке Савиног поља, на коме се сусријећемо са мјестима која нам још прије уласка у манастир показују и доказују о светости Хиландара. Поред пута иза густе шуме, појављује се крст цара Душана. По предању, цар Душан је дошао у Свету Гору, у вријеме када је у његовој земљи владала куга. На мјесту гдје је сишао са коња и гдје су га дочекали монаси, је саградио крст. По старом правилу цар је засадио и маслину која данас стоји и сведочи једном времену, и људима… Пут нас даље води до чесме и крста краља Александра Обреновића који је откупио дугове манастира од Бугара и саградио болницу у Хиландару. Прије манастира дочекује нас и проскинитар Богородици Тројеручици или Богородичин врт. Предање, које је живописано у капели, каже да се Богородичина икона „Тројеручица”, од времена посјете цара Душана Хиландару, налазила у манастиру Студеници. Овај манастир је као и бројни други манастири у то вријеме био нападнут од стране Турака. Једном приликом, монаси су се, обавијештени о планираном нападу Турака, трудили да спасу драгоцености. Монаси су икону учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице, које је дошло управо до тог мјеста и угинуло, гдје је и сазидана капела. Неко каже да се то догодило када је цар Душан царство утврдио, а опет неко каже да је то вријеме великаша који су на комаде раздробили царство. Прије самог манастира до којег нас води широки макадамски пут, налази се Гробљанска црква испод које се налази костурница монаха кроз вјекове. Окрепљујемо се пред улазом на Хаџи Томиној чесми из 1780. године. Све се овдје мјери вјековима, као да су они једна ситница која се ето, успут помиње, а жива имена царева, властеле и светитеља, као да још увијек ту негдје у молитви обитавају. Гдје год се окренете виде се иконе, цркве и иконе из 14, 15. и каснијих вјекова. Отварају се тешка стара дрвена врата, испод трема који је саграђен у 17. вијеку, која су барем видљивом оку, граница нашег свијета и свијета Хиландара. Граница која се првим кораком брише, као да никада није ни постојала. Тим истим путем, помислих, пролазили су цареви и просјаци, велможе и кнезови. Остављали коласте аздије, свијетло оружје и наоружани молитвом приступали манастиру. Као да се њихове тихе молитве кроз вјекове још увијек чују заробљене међу овим зидинама. Корачамо тихо стазом гдје је сваки камен сведок историје, гдје су се вјекови слили у један тренутак и у једну слику. Ону коју смо гледали. Каже се да у Хиландару нема гостију, већ да су сви браћа. Сјетио сам се да су везе Подгорице и Хиландара увијек биле јаке. Тестаментом је Божидар Вуковић Подгоричанин оставио Хиландару „обложен кожом и позлаћен“ пергаментни Празнични минеј. Момишићи, данас дио Подгорице, били су метох манастира Хиландара, а Свети Симеон је рођен у Рибници, на мјесту данашње Подгорице. Такође, остало је записано да је 1600. године, подгорички спахија Димитрије поклонио Хиландару једно Јеванђеље, а да су 1815. године, у Хиландару боравили Подгорички грађани Самарџић и Гвозденовић. Као и када смо Свету Гору гледали са врха Атоса, схватам да ово није долазак, већ повратак Хиландару. Као да тихо кроз вјекове пролазимо, у тишини које само звук птица ремети. Речено жаргоном модерног времена „враћање човјека на фабричка подешавања“. Гледамо иза скела обнову дијела старих зидина, који је изгорио 2004. године. Пред нама слика главне цркве испред које стоји фијала, саграђена у 18. а обновљена у 19. вијеку, у којој се врши освећење воде. Испред фијале, попут древних чувара, стоје два чемпреса, нијема свједока историје, које је опет, по предању, засадио Свети Сава. Није познато гдје се налазила црква коју су саградили Свети Сава и Свети Симеон, али се може претпоставити да се налазила, ако не на мјесту данашње цркве, онда у њеној непосредној близини. Главна хиландарска црква посвећена је Ваведењу пресвете Богородице, а њен ктитор био је краљ Милутин, праунук Стефана Немање. Са западне стране, 80-тих година 14. вијека, кнез Лазар је саградио спољашњу припрату. На спољашњој страни припрате, на плочи, уочљив је грб Немањића и грб непознате породице, док се са супротне стране припрате налази плоча са грбом породице кнеза Лазара. У Хиландару постоји строго правило забране фотографисања унутар цркве, које смо поштовали. Пењемо се ка улазу старим каменим степеницама припрате кнеза Лазара. Спојила се тако садашњост и прошлост у полутмини манастира. Пламен свијећа испред древних икона које нас окружују, пред којима су се молили краљеви и властела, монаси и путници намјерници. Пламен који траје скоро 800 година. Гледам иконе ратника, светитеља, испосника, скоро живих ликова са зидова манастира. Застајем док са са лијеве стране од улаза, посматрам фреску Милоша Обилића, једину фреску која је Милоша представила као светитеља. Постоје они који тврде да Милош није постојао, већ да је плод нечије маште. Тада се сјетим изреке једног научника који је рекао “људска глупост и свемир су бесконачни, али за свемир нисам сигуран.” Ваљда и у овом свијету и глупост права има. Ту у близини иконе Обилића, палим свијеће. Кажу да, ако пламен свијеће затрепери, то значи да се радују душе оних, за које смо те свијеће запалили. А овдје се пламен свијећа уливају у свјетлост која се прелива преко фресака и икона и испуњава свод. Ту, у припрати великог кнеза. Прије него што закорачимо на тле главне цркве краља Милутина, схватам да се осим фреске Милоша Обилића, у Хиландару можда налази гроб Вука Бранковића, као и икона Необориве стијене, коју су цјеливали ратници пред Косовску битку 1389. године. На овом мјесту су се тако сусреле личности из Косовске легенде и народне поезије, свети кнез Лазар, оклеветани витез Милош, и клеветник Вук Бранковић. Тишину манастира прекида звук клепала, древни знак да служба треба да почне. Однекуд се, као из дубине времена зачује глас монаха који улазе у манастир. Прво далек, онда све ближе и ближе. Блиједа, испосничка лица, попут њихових духовних предака са фресака манастира, гласом као један, започињали су, односно настављали службу која траје скоро 800 година. Монаси који су у једном од типика названи богоизабраним светилима који хитају на подвиг духовни, као свјетлост која и у временима која називамо модерним, води ка спасењу. О тајнама гробова у цркви и око ње, остала су предања. На питање да ли је Вук Бранковић сахрањен у Хиландару или манастиру Светог Павла, или неком другом манастиру на Светој Гори, немамо података. Ипак, истраживања показују да у самој цркви постоје гробови непознатих покојника, који су сигурно били значајне личности свог времена. Слушајући појање монаха погледом тражим гроб Ћесара Војихне, оца Јелене Мрњавчевић, у монаштву Јефимије, и њеног сина младенца Угљеше. Јефимија која није могла доћи на гроб свог сина, написала је на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем, пјесму која је остала једна од најупечатљивијих пјесама књижевности средњег вијека. Икона на којој се записани стихови и данас се налази у Хиландару. Јефимија је, израдила велику везену завјесу за царске двери у цркви. Ту, у главној цркви, осим Скендербеговог оца Јована, у унутрашњој припрати, уз сјеверни зид, сахрањен је Репош, његов брат, коме се за спас душе моле Свети Георгије, и светитељи Симеон и Сава. Над гробом стоји натпис “Престави се Репош дукс илирски, у години 6939 (1430/1)”. Иван Кастриот је даровао Хиландар црквама и селима у Албанији, а такође је откупио пирг у коме за случај напада могу боравити чланови његове породице. Ко зна какве све тајне Хиландар у себи скрива, али и открива… Такав је Хиландар, гдје свако сваког назива братом. Саткан од вјекова и за вјекове, давна задужбина оца и сина, али створена за вјекове и за народ. Једино мјесто на свијету гдје су владари скидали владарске одежде и облачили монашке. Мјесто гдје су разбојници постајали покајници. Постоји предање да је у VI вијеку Свети Сава Освећени прорекао да ће једног дана доћи принц са запада, и да се принцу када се то предсказање оствари, завјетује његов штап (патерица), и икона Пресвете Богородице Млекопитатељнице. Вјекови су минули од овог пророчанства, али се оно преносило И чувало. Предање каже да је Свети Сава дошао у манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима, а да је приликом поклоњења, штап Светог Саве Освећеног падао, а да се икона Млекопитатељница помјерала. Тако је пророчанство испуњено и Свети Сава је добио на поклон поред жезла Светог Саве Освећеног, и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице и икону Пресвете Богородице Тројеручице. Икона Пресвете Богородице Тројеручице била је драгоцјеност Светог Јована Дамаскина. Тадашњи халиф Дамаска Валид, је казнио оклеветаног светог Јована Дамаскина и одсјекао му десну руку. Јован је како предање каже, измолио од халифа своју отсечену руку, и дошао са њом пред икону Пресвете Богомајке, пред којом се помолио за исцјељење своје руке. У сну му се јавила Богородица и исцијелила му руку која је била као прије одсјецања, о чему је свједочио ожиљак на кожи, као сведок чуда. Из захвалности за услишену молитву и исцјељење, Свети Јован Дамаскин је начинио од сребра руку и приложио је Икони Богородице, која због тога и би названа “Тројеручица”. Након тога Свети Јован је отишао у велику лавру Светог Саве Освећеног (која се налази између Јерусалима и Мртвог Мора), гдје се замонашио. Пречиста Икона “Тројеручице” остала је у лаври Светог Саве Освећеног све до времена, када је дата светом Сави који је донио у Хиландар. Доста година касније, Цар Душан је икону однио у Србију а, која се налазила у манастиру Студеница. У једном од турских напада, икона је чудесно на једном магарету, без ичије помоћи, стигла у Свету Гору, све до мјеста гдје се данас налази проскинитар Богородици Тројеручици. Монаси су сачували предање да је Света Икона Тројеручица сама дошла у игумански престо, иако су је монаси враћали у олтар. Чудо се понављало три пута, све док икона није ту остављена. Од тог времена је света Тројеручица постала Игуманија хиландарска. Са десне стране од улаза, у југозападном дијелу наоса цркве налази се ковчег који је украшен сребрним рељефима на мјесту гдје се некада налазио гроб монаха Симеона, Светог Симеона Мироточивог. Житије Светог Симеона казује да је старац на самрти тражио да га на рогозини положе на земљу, да му под главу поставе обичан камен, и да му принесу икону Богородице, и тако све док га Господ не походи. Иако је једна од његових порука била да “љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе”, управо браћа Светог Саве, а синови његови, Вукан и Стефан, заратила су око власти, што нас је попут сјенке пратило све до модерних времена. Управо је Свети Сава, након преношења нетакнутих моштију Светог Симеона Мироточивог у Студеницу, над моштима помирио браћу. На мјесту гдје се Свети Симеон упокојио, изникла је чудотворна лоза која данас постоји. Многи извори казују да је помогла нероткињама, а сачуван је податак да је један турски паша који је живио у 16. вијеку, као захвалност што је добио наследника, Хиландару поклонио имање Каково. Предање каже да ако лоза увене да ће наступити крај времена. То ме подсјетило на анегдоту када су једног монаха питали знајући искушења модерних времена, да ли су дошла последња времена, а он је духовито одговорио “играју се продужетци”. Одмах поред лозе Светог Симеона налази се бунар Светог Саве. Обичај је да се поклоници умију и попију воде са бунара како би добили благослов Светог Саве. Вода бистра, окрепљује душу прије свега. Она иста вода која је вјековима благосиљала све оне који су долазили у Хиландар. Пењемо се старим дрвеним степеницама ка врху куле светог Саве, гдје је постојала црква посвећена Светом Јовану Претечи, са које се Хиландар види као на длану. У даљини се види пирг или кула Светог Ђорђа на чијем врху је била црква, чију обнову је помагао и Свети Василије Острошки, који је боравио у Хиландару годину. Пред нама су биле и Милутинова и Лазарева црква, пиргови и келије, древни конаци који су се обнављали, а са друге стране шуме и брда који окружују манастир. Све то у тишини која се једино ремети цвркутом птица, службом и молитвом. Помишљам на силне вјекове који су се стопили и сродили у овом мјесту. Слику давног завјештања оца и сина које је остављено народу. Гледајући ходочаснике који са брода журно улазе на утабани пут, желећи да упознају Хиландар, схватам да је то завјештање живо, и да букти баш као пламен бексрајне молитве хиландарске. Оно је данас потребно више него икада, у времену које вреднује материјалне и потрошне ствари, и које меље сваки индивидуални и национални идентитет. Док смо се враћали ка луци Јерисос, сјетио сам се приче да сви који се враћају са Хиландара, углавном ћуте, јер су под утиском онога што су видјели. Шум морске воде и понеки делфин који нас је сликом обрадовао, и слике гребена за којим је нестајао Хиландар. То свето мјесто одакле је све почело, завјештањем овоземаљског оца и сина, као залог за упис у књиге небеске. Мјесто, које се баш као и сам човјек, увијек гради и обнавља. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија одржана на Тројичинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици: Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује. У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и сабира Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека. Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу. Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас. Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога. Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност. Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу. И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој. Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе. Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице. Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету. Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас. Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио земља слави свога Спаситеља из свога створитеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки, зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице. Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља. Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасјај наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Извор: Радио Светигора

У навечерје празника Светог цара Константина и царице Јелене, у недјељу 2. јуна 2019, у Никшићу је, поводом прослављања значајних јубилеја: 800 годишњице аутокефалности СПЦ, 800 годишњице оснивања будимљанско-никшићке Епархије и 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија одржана је Духовна академија „800 година аутокефалности СПЦ – са Светим Савом кроз вјекове (1219 – 2019)“. Сабрање је благословио Преосвећени владика Јоаникије, поздрављајући уважене госте: Њихова високопреосвештенства Архиепископа верејског Г. Амвросија, ректора Московске духовне академије и Митрополита дабро-босанског Г. Хризостом, Њихова преосвештенства епископе: милешевског г. Атанасија, буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и славонско-пакрачког г. Јована, те бројне званице, представнике друштевено-политичког и јавног живота, свештенство, монаштво из више наших епархија, и публику која је испунила салу Никшићког позоришта. Епископ је навео је да поменуте јубилеје СПЦ и Епархије будимљанско-никшићке прослављамо као наставак великог јубилеја 1700 година од доношења Миланског едикта, којим је Свети цар Константин хришћанима дао слободу, што је са нашом вјером, истакао је владика, за Цркву и њен вјерни народ, најдрагоцјеније и дан данас. Прослављајући велики јубилеј СПЦ – 800 година од њеног оснивања, истовремено прослављамо и велики јубилеј свих светосавских епископија, међу њима и Епископије будимљанске, коју је Свети Сава, подсјетио је Његово преосвештенство, устројио у манастиру Ђурђеви Ступови, а за првог епископа будимљанског поставио свог ученика, студеничког монаха Јакова. Кључна личност тих великих догађаја је Свети Сава, који је познат у свом народу по његовој светости, духовности, молитвености, чистоти, учености, родољубљу, великим способностима, исказаним приликом утемељивања своје Цркве. „Ми у Цркви, Христа Господа доживљавамо као камен темељац, крајеугаони камен на коме се цијела грађевина гради, истовремено и као главу Цркве, али и Божји архијереји, као што је био Свети Сава, који су се са Христом сјединили и поистовјетили, добијају од Њега те благодатне силе да творе дјела непролазног значаја“. „Кад из данашње перспективе погледамо на прошлост видимо да је дјело Светог Саве цјеловито, нетакнуто, да је кроз вријеме унапријеђено и, како вријеме пролази, све више схватамо значај свега што је радио, сагледавамо његову светитељску личност, која се толико уградила у нашу историју, у наш живот, нашу духовност, у нашу душу, наше осјећање, наше памћење, да је он кључно име на коме се гради наш идентитет“, указао је Епископ Јоаникије. Говорећи о томе колико је било важно културолошко утемељење нове аутокефалне Цркве, Владика је констатовао да је светосавска аутокефална Црква саграђена на јеванђељским вриједностима, на светим храмовима, Мирослављевом јеванђељу, на блиставој култури, писмености, духовности, светитељству и једино на тај начин, сматра он, се може разумијевати аутокефалност, самосталност једне Цркве. „То није одвајање, него када Црква Божја саборно препозна да је неки народ, нека Црква достигла ту мјеру духовног узраста да може да чува вјеру православну, да се држи Јеванђеља, да не подлијеже свакодневним утицајима овог свијета, да су њени крмароши, који воде брод своје Цркве и свог народа, сигурни, да су спремни да се жртвују за љубав и да успоставе заједништво са осталим народима, када су спремни да чувају јединство вјере и Свете саборне и апостолске цркве, онда се таквој Цркви, таквом народу може додијелити самосталност“, рекао је владика. Осврнуо се на личност Светог Саве, који је српски народ увео у заједницу културних, просвећених, православних, цивилизованих народа. Он је, истакао је Епископ Јоаникије, дао је највећу мјеру духовности, култури, умјетности. „Свети Сава је утемељивач правног поретка на коме се изграђивала средњовјековна српска држава, а те вриједности се и данас чувају и то је оно што је најважније да сачувамо и за нашу будућност. Надахнуо нас је слободом хришћанском, прије свега, слободом од гријеха, слободом коју ниједна земаљска сила не може да одузме, па смо тако, жртвујући се за своју вјеру, вјерни завјету слободе, светосавском завјету, узишли на своју голготу на Косову, прије толико вјекова. Сједињујући се са распетим Христом, доживјели смо, у правом смислу ријечи, и силу Његовог васкрсења“. „То је коначно утврдило и утемељило наш идентитет. Данас они који говоре да се треба ослободити Косова и приче о Косову, а започети неку другу причу, понављају оне богохулне ријечи које су фарисеји и неријатељи Христа Господа довикивали Њему. То је завјет Крста и Васкрсења, завјет наше свете вјере у којој имамо и слободу. Вријеме је показало да када је год наш брод био уздрман у нашој историји, он је опстао, увијек смо васкрсавали, утврђивали свој идентитет и изнова се враћали Светом Сави“, казао је владика будимљанско-никшићки. Оцијенио је да се данас у Црној Гори говори се о томе како једним потезом неког прописа или закона требају све светиње, које је наш народ градио и посвећивао Цркви и слави Божјој, да се препишу на државу. „Постоји нека потреба у данашњем времену да се све преименује и Црква, и храм, и језик, и народ, да се све изокрене да би се с њиме лакше могло манипулисати. Послије 1700 година и више од Миланског едикта, који је један од темељних вриједности европске и свјетске цивилизације, јер прописује, не само слободу вјернима и свим вјерама, него да су неприкосновена црквена имања и храмови, да у то држава не смије да дира, да то припада вјери и цркви, у Црној Гори, када прослављамо велики јубилеј 800 година СПЦ, 800 година стварања, страдања, мука, борбе за опстанак, послије толико великих, славних и узвишених дјела, ми смо овдје изложени најприземнијих провокацијама и злим наумима којима се морамо као народ одупријети“. Позвао је вјерујући народ да заједно заблагодаре Свевишњем за милост коју је изливао током ових осам вјекова, Који је српски народ миловао својом очинском десницом, кријепио, снажио, сабирао и дао нашем народу и нашој Цркви такве дарове и светиње. „Народ који је родио толико светих, народ који је принио Богу од свог чистог срца и слави Божјој своје свете и своје храмове, своје најузвишеније вриједности, тај народ има темељ и ако смо свјесни тог темеља, а то је Христос, ми имамо и садашњост и прошлост и будућност“, закључио је Преосвештени Епископ. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, навео је, поводом обиљежавања 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, да је владика Јоаникије хиротонисан на Цетињу у чин епископа од стране Патријарха српског господина Павла, уз саслужење 13 архијереја, управо 3. јуна 1999. Свети архијерејски сабор СПЦ на мајском засједању 2001. основао/обновио је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, а идуће, 2002. изабран је за Епископа будимљанско-никшићког. Устоличење је обављено 4. августа у манастиру Ђурђеви Ступови у којем је било древно сједиште Епископије будимљанске. „Од избора за Епископа будимљанско-никшићког Епископ Јоаникије, заједно са свештенством, монаштвом и вјерним народом, наставио је и покренуо у повјереној му Епархији свецрквено-народну обнову. Велики број санираних, реконструисаних и новосаграђених храмова, црквишта, парохијских домова, манастирских конака представља веома значајну градитељску епоху у историји ових простора. Ова обнова храмова, манастира није само обнова споменика културе, већ центара духовног живота. Обнови свештенства и монаштва поклоњена је посебна пажња са циљем да, као некада, у Епархији не буде ни једног мјеста, нити већег села у којем би био храм и парохија без пароха. Оживљени су манастири, попуњене парохије, а веома битан дио црквеног живота јесу многобројне духовне академије, нарочита пажња посвећена је светосавским академијама. Црквене литије се крећу нашим градовима и селима, њихов број је све већи. Не треба помињати колико Световасилијевска литија у Никшићу значи, не само за нашу Епархију, већ за цијелу СПЦ“, рекао је, између осталог, свештеник Јокић. У наставку академије представљена је новообјављена књига „Свјетлост свијетли у тами“ Преосвећеног Епископа Јоаникија. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован и академик Јован Делић. У културно-умјетничком дијелу академије наступили су хорови Светог новомученика Станка, Преподобне мати Ангелине, вокална солисткиња Тијана Блечић уз клавирску пратњу проф. Гордане Милатовић. Поводом 20 година архијерејског служења Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, Преосвећени владика Јован уручио је панагију од седефа – дар Патријарха јерусалимског Теофила III. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас на Благовијести са свештенством Свету службу Божију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Владика је служио Литургију поводом храмовне славе манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића. На Литургији, у којој је молитвено учествовао велики број вјерних, одговарао је хор из Крушевца. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит црногорско-приморски је рекао да ријечи Светог пророка Божијег Велики си Господе и чудесна су дијела Твоја и нема ријечи је да опише чудеса Твоја одјекују кроз вјекове на сваком мјесту, а посебно пред овом светињом, гдје су се сретале и сретају душе са живим и вјечним Господом. Он је подсјетио да се у овој светињи, у којој почивају мошти Свете Јелене Лазареве, сусреће древна Зета и Рашка, да у њој живи сусрет и загрљај Србије и Црне Горе – Крушевца града царскога и овога светога простора. Истакао је владика да се велика и дивна истина овдје открива и сусреће, истина у којој је почетак нашег спасења, тајна Благовијести и тајна Христовог Васкрсења: „Овдје се сусреће кроз вјекове и непрекидно свједочи та Света тајна Христа од Дјеве рођенога, кога су пророци прорицали, кога је анђео благовјестио са небеса, који се родио од Пресвети Дјеве и који је овдје са нама поживио и са нама је до краја свијета и вијека, јер је обећао и испуњава Своје обећање нећу вас оставити саме, остаћу са вама до краја свијета и вијека.“ Владика је казао да је Господ са нама и међу нама, а заједно са Њим и сви они који су Га предсказивали прије Његовог рођења, сви који су кроз вјекове служили и Христа Бога приповиједали. Исказао је радост због традиционалних сусрета житеља древне Зете, садашње Црне Горе и потомака Цара Лазара, хора и свештеника из Крушевца који су донијели благослов владике крушевачког Давида. Митрополит је нагласио да се обнављањем ове древне светиње, која је била запуштена и запостављена стољећима, обнавља свето вјековно памћење. Захваљујући Господу, Богородици, Светој Јелени који су дали снаге нашим сестрама на челу са мати Фотином, да у ову светињу уграђују своју младост и свој живот, као и многи прије њих, Храм Светога Ђорђа и Храм Пресвете Богородице Благовијести, као и само острво, свједочанство је Божије љепоте и свједочанство да је диван Бог у светима Својим и у творевини Својој, и да заиста нема ријечи да опише творевину божанску.. Након причешћа вјерних, Митрополит је предводио славску литију која је три пута опходила храм. Након што је благословио и пререзао славски колач, владика је честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином и свим данашњим свечарима. Потом је благословио и славу манастира Ћелије код Ваљева гдје почивају мошти Светога Јустина који се родио на Благовијести и на исти празник га је Господ призвао из овога у вјечни и непролазни живот . Митрополит је саопштио да је Књижевна награда „Јелена Балшић“ за 2019. годину, припала једном од најбољих савремених српских песника Рајку Петровом Ногу који из здравствених разлога није могао да присуствује данашњој свечаности, тако да ће му Повеља и икона Свете Јелене, дар ове Свете обитељи, насликана руком мати Фотине, накнадно бити уручене у Српској књижевној задрузи у Београду. Жири за додјелу награде одлучивао је у саставу: проф. др Валентина Питулић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Душко Бабић, књижевник Мирослав Максимовић, професор Љубица Петковић и Симон Ђуретић, секретар Савјета књижевне задруге. У одлуци жирија, коју је прочитао господин Ђуретић, наводи се да се Рајко Петров Ного у свом књижевном стваралаштву дотакао мотива који су дубоко укорењени у архетипе слојеве српског националног биће. У свом богатом опусу пјесник преко индивидуалног и колективног искуства преноси слике свог најранијег доживљаја свијета: „Митровдан и Ђурђевдан, трагање за топлином дома, гдје је изгорјела кућа и у кући бол, код пјесника буди мелодију успаванке коју умјесто мајке пјева паук. Лични пјесников доживљај свијета није могао да се фокусира на колективно насљеђе, гдје се у његовом пјесничком изразу јасно детерминишу историјски, митолошки, религиозни,социјални и други слојеви традиционалне културе. У стваралаштву Рајка Петрова Нога слили су се лирски, епски и баладични тонови колективног наслеђе којима је пјесник дао лични израз. Симболима огњишта, прага, иконе, дувара, верига, паука, змија, хљеба, крста, пјесник је исказао најдубље слојеве свога бића у којима доминирају слике завичаја природе и људи.“ Награда „Јелена Балшић“, чиј је покровитељ Митрополија црногорско-приморска, додјељује се најугледнијим књижевницима и пјесницима сваке друге године у част ктиторке ове светиње и пјесникиње Јелене Балшић. Митрополит је у своје и у име манастира Благовијести уручио и захвалнице приложницима и добротворима манастира Бешка: Александру Вујошевићу, Жарку Вукадиновићу и Дејану Крачковићу. У наставку сабрања је изведена празнична духовна академија у којој су учествовали глумица Љиљана Ђоговић из Крушевца, Милисав Поповић, гуслари Славко Драшковић, Жарко Бојић, Павле Радоњић, представици Удружење српских књижевника „Горска вила“ и пјесници Удружења књижевника Црне Горе хаџи Радован Радовић и Никола Ненезић-Чудесни. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У архипастирском слову Високопреосвећени је казао да данас празнујемо Блажену Марију Магдалину, Благу Марију како је назива наш народ, која је била први живи свједок Христовог васкрсења. Подсјетио је да се, по свједочанству Светих јеванђелиста, Васкрсли Господ првој јавио Благој Марији и да је послао да ту тајну, велику истину јави другим ученицима. „Од тада је Марија Магдалина до данашњега дана била први и вјечни свједок Христовог Васкрсења. Истине без које ни људски живот, ни ова земља, ни све што се на њој догађа нема никаквог смисла, јер ако Христос не васкрсе, по ријечима апостола Павла, онда је узалуд и наш живот и наша вјера“, рекао је Митрополит. Указао је да би човјек као биће, био роб смрти и пролазности да није Христос Васкрсао, да Његово тијело које је умрло, као свако људско тијело, није васкрсло као што је посвједочила и свједочи Блага Марија кроз вјекове. Послије Свете службе Митрополит је са свештенством, монаштвом и вјерним народом освештао конак Манастира Светих мироносица.и одржао кратак помен ктиторима, приложницима и добротворима манастира и ђенералу Иву Ђуровићу. „Два значајна догађаја су нас сабрали данас на ову гозбу љубави Христове, на Свету литургију: то је спомен блажене и благословене Марије Магдалине, првог свједока Христа Бога Васкрслога из мртвих, и други догађај то је стогодишњица страдања и упокојења ђенерала Ива Ђуровића, пред чијим домом се и налазимо, који је пострадао за вјеру и отачаство прије 100 година“, казао је Архиепископ цетињски Амфилохије. Исказана је спремност Митрополије да помогне родбини да се ове године пренесу земни остаци ђенерала Ђуровића и да се похране у Дупилу гдје су и његови преци. Иво Ђуровић је ђенерал и министар војске краља Николе Првог Петровића, који је прије 100 година прогнан из Црне Горе, утамничен од Аустроугарске, и свој живот је окончао у аустријском логору. „Сјећамо се те изузетне личности историје Црне Горе из времена Краљевине Црне Горе, који је не само потомак најчаснијих људи у овоме крају, него је у исто вријеме по мајци и потомак Петровића. Данас спомињемо и све ктиторе, осниваче, приложнике овога Светога храма и Манастира Светих мироносица, нарочито оних, овдје похрањених, који су живот свој жртвовали за вјеру и отачаство које је опјевао и Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац“, бесједио је владика и закључио да се Црква увијек сјећа оних који су живот свој жртвовали за ближње своје, за вјеру праву и отаџбину своју. Митрополит је казао да овај данашњи догађај није само спомен онога што је било и значајних личности из историје Цркве и Црне Горе, него је овај сабор наставак Светога дјела које је овдје започето прије толико вјекова. Подсјећајући да је овдје владао Михаило Војислављевић, по предању овдје је његов гроб, па послије њега Свети Јован Владимир, Свети Симеон Мироточиви, свети Немањићи, Балшићи, Црнојевићи, Митрополит је казао да су Петровићи заједно са Црмничанима и ослободили Црмницу од турског ропства и да данас помињемо и 70 Дупљана који су живот свој положили за крст часни и слободу златну, за вјеру и отачаство: „Ово сабрање је завршетак и спомен, живо сјећање на оне који су себе уградили у оно што је часно и честито у историји, а у исто вријеме са освећењем овога конака започињемо обнову Манастира Светих мироносица.“ Говорећи о обнови Манастира који је био велико духовно средиште и који је у вријеме Отоманске империје срушен, владика је истакао да су остале многе књиге које су за преписиване у том манастиру и које се чувају по библиотекама у Русији и Њемачкој. Сестра Лукија је намјесница ове свете обитељи, а игуманија је мати Теодора из манастира Рустово која је дошла у свој родни крај и она је, како је истакао Митрополит, попут Марије Магдалине кренула за Господом да буде, заједно са другим сестрама, ако Бог да, свједок Христовог Васкрсења и обновитељка своје душе и древне светиње која је била украс Дупила и читавог овог простора. „Данас смо благословили овај овај конак – дом који је наша Лукија приложила са својом породицом Цркви Божјој, приложивши Цркви своју душу и своје биће“, истакао је владика и изразио наду да ће се, ако Бог да, што скорије подићи Црква Светих мироносица а за спомен Ива Ђуровића. Митрополит је заблагодарио свима који су себе уградили у славну прошлост Дупила, а посебно је заблагодарио Стеву Ђуровићу за показану хришћанску љубави и пожртвованост показану приликом обнове храмова у Дупилу и цијелој Црмници, а нарочито за Храм Светог Јована Владимира у Бару и уручио му архипастирску похвалницу. „Црква Божија краја нема, започела је прије двије хиљаде година, а ја бих рекао и прије тога, започела је за вријеме пророка Илије, Мојсија и прије. Тада је започела и она непрекидно само дјела, ради, ствара и гради“, истакао је Митрополит црногорско приморски Амфилохије и закључио да оно што је Божије не може да ишчезне, увијек се нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска