Претражи Живе Речи Утехе

Одмах послѣ описа стварања човѣка, библијски писац говори како је Бог за њега створио врт у Едену (Едем у Септуагинти) на истоку, који је требао да чува и ради (Пост 2, 8–15). Врт је описан као мѣсто у којем расту свакојаке биљке, а у њему је био извор воде одакле су се напајале четири велике рѣке – Фисон, Геон, Хидекел и Еуфрат. Помињање Едена на истоку је код каснијих читалаца будило потребу да се мѣсто географски лоцира. Међутим, из читавог описа само двѣ рѣке које се помињу могу се поуздано одредити. То су Тигрис и Еуфрат. Остале двѣ су вѣроватно Нил и можда Ганг, Инд или Дунав. Све остало, у географском смислу, остаје непознато. Поготово је упадљиво то што се вода из врта дѣли у четири поменуте рѣке. Географски то је нетачно. Истраживачи и теолози су нудили различите одговоре на питање: гдѣ је врт могао бити смѣштен? Ипак, до поузданог одговора још нико није дошао, и вѣроватно неће ни доћи. Уствари до таквог одговора није ни могуће досегнути, јер писац није имао намѣру да говори у категоријама природне географије, то јест да помињана мѣста тачно географски одреди. Врт у Едену и све што се помиње у том контексту више је у домену сакралне географије. За писца је врт сакрални појам. То су простор и стање додѣљени првом човѣку, за које он каже да је на истоку. Исток је такође сакрална категорија и значи исходиште живота. Правац који служи као оријентир – Оријент. Вода што напаја четири рѣке јесте такође теолошки обојен појам. Тиме се хоће рећи да извор живота на земљи потиче из Раја. Познато је да су у античком свѣту цивилизације бујале на обалама рѣка, као нпр. Нила, Тигриса и Еуфрата, што значи да све то потиче из врта којег је створио Бог за човѣка. Писац је, избѣгавајући да врт ближе просторно одреди, намѣравао да каже да је то посебно мѣсто у којем нема глади, рата и страдања, што је била свакодневица људи на тадашњем Блиском истоку (нажалост и сада). Иначе, у дословном преводу Еден може да значи милина, задовољство, ужитак, што би значило да је то био врт ужитка и задовољства. Врт је престављен као мѣсто у којем човѣк може да живи мирно и безбрижно. У њему има „свакојаких биљки, лепих на око и добрих за јело“. Наравно, овдѣ се поставља важно питање: Одакле то да писац на тај начин представља мѣсто боравка првог човѣка, када он очито није географска реалност? Управо из тога разлога наша промишљања се морају усмѣри на истраживање првобитног контекста у којем је настао овај текст. То се, прѣ свега, односи на писца и његове првобитне читаоце/слушаоце (реципијенте). Дакле, да бисмо разумѣли једну од најмоћнијих теолошких метафора у Старом Савезу, нужно је заћи у ‘свѣт иза текста’ у којем је настала приповѣст о врту у Едену. Већ на почетку одломка који говори о стварању, примѣтно је да писац сушу и пустињу доживљава као негативне елементе у свѣту и природи. Писац почиње извештај низом негативних реченица „још не бѣше“ (Пост 2, 5), да би одсуство живота објаснио рѣчима: „јер Господ Бог још не пусти кишу на земљу“ (2, 5). Услови за стварање настају када се појављује вода, што се говори у 6. стиху: „Али вода потече из земље и натопи све тло“ (ова два стиха – 5. и 6. – у Даничићевом преводу су нетачно преведена). За писца су суша и пустиња негативни космички принципи. Животни контекст у којем је настала ове приповѣсти дефинитивно је била Палестина, област у којој након дугих и сувих лѣтњих мѣсеци околна пустиња пружа страшан и беживотан изглед. Познато је да су стари Израилци задуго били номади и полуномади који су са стоком пролазили кроз безводне пустиње. Такви услови живота били су изнимно тешки. Врело сунце, пустињаски вѣтрови и суша су угрожавали свакодневну егзистенцију. Када се ово има у виду, постаје разумљиво зашто писац Рај представља као мѣсто у којем има воде у изобиљу и расте свакојако дрвеће. Рај је представљен као пустињска оаза, извор живота и мира. За номада, човѣка који живи у таквим условима рајско стање се најбоље може представити једном таквом теолошком сликом. Еденски врт је мѣсто и стање којем, пре свега, тежи човѣк који живи у условима сурове пустиње. То је уствари катафатички моменат у теологији, гдѣ се на основу појмова и слика из земаљске перспективе говори о Божанској стварности. Старозаветном Израилцу идеја божанске стварности се најучинковитије могла представити сликом оазе или царских вртова, као мѣстом у којем би он требало да борави. Кроз те слике он је увиђао своје тренутно стање и своје назначење. Поготово што се у продужетку текста говори о човѣковом грѣхопаду. Дакле, с једне стране, јесте пустиња – беживотна област у којој царује злодух Азазел, а с друге, Рајски врт (оаза) – област Божијег присуства и изобиља живота. Можда на први поглед овакво сагледавање приповѣсти о Едену може да изгледа чудно, ипак му треба приступити на одговарајући начин. Наиме, циљ библијских текстова био је да код читалаца изазове потребу да се окрену и усмѣре ка Богу. Такву функцију је имао и овај текст. Човѣк је кроз њега схватао шта му је дао Бог на почетку, а шта је он учинио па сада мора „са знојем лица својег једе хлеб“. Текст је дакле дочаравао Божанску стварност, која је превазилазила човѣкову свакодневицу. Кључна улога му је била да пробуди и развије вѣру у Бога, који љуби човѣка и чини за њега Рај. Слика врта поред оазе може се упоредити и са владарским вртовима на тадашњем Блиском истоку. Такво мѣсто је било разервисано за владаре и њихову породицу да у њему уживају. Библијски писац говори да је то изворно мѣсто човѣка као таквог, човѣка као владара на земљи. Наравно, слика Раја ће у каснијем периоду, поготово кроз призму Христове личности и Новог Савеза добити наглашено духовну димензију, што и јесте дубљи смисао ове приповѣсти. У даљој интерпретацији овог текста увиђа се такво теолошко усмѣрење, с тим што је рајско стање језички представљено тако што се користе појмови и слика из свакодневне стварности. То је једна од херменеутички најважнијих поенти овог текста. У том смислу приповѣст о Едену може бити парадигматичан текст за савремену теологију, јер се на основу њега види егзистенцијални и апликативни задатак теологије. Теолошки језик и слике морају да буду израз разумљивих символа из човѣкове свакодневице. Човѣк их једино на тај начин може адекватно разумѣти. Тога су итекако били свѣсни библијски писци, те су у препознатљиве и егзистенцијално смислене облике заодѣвали своје богословске исказе. Савремена теологија хронично пати од неспособности да у данашњем свѣту, у препознатљивој форми, изложи хришћанске истине. Међутим, да би се до тога дошло, потребно је неке ствари промѣнити у базичном разумѣвању вѣре. Извор: Теологија.нет View full Странице

Био сам у зоолошком врту. Свидело ми се. Наравно, није ми било први пут. И нисам увек био у истом зоолошком врту. Одлазио сам у разне. И опет ми се свидело. Било ми је жао белог медведа који је тешко дахтао у врелој сенци. Као дете, са чуђењем сам гледао бучне мајмуне који су јурцали по кавезу. Сетио сам се библијског цитата гледајући јарца изувијаних рогова. Соломон је јарца назвао једним од оних који гордо ходају (Пр. 30, 31). Осим њега, чини ми се да помиње још и петла међу кокошима и цара у народу (!). Код Јеремије (50. глава) се за јарца каже да води за собом овце и овнове који су, очигледно, склони томе да се поводе за лидером, а сами су лишени лидерских особина. У принципу, јарац је био тако пун поноситог достојанства и у њему се осећала таква снага да га је било тешко назвати јарцем у уобичајеном, погрдном смислу речи. О томе би требало нешто посебно рећи. Али оставимо јарца, медведа и остале живуљке у њиховим кавезима, с њиховим оброцима и изложене људским погледима. Пар дана касније пролазио сам поред истог овог зоолошког врта. Помислио сам да се у њему преплићу две идеје – једна је радосна, а друга је тужна. Почећемо од радосне. То је слика Раја, тачније, једне од црта рајског живота, кад човек обитава међу најразличитијим животињама и све га слушају. Као што каже Исаија: дете ће се играти испред аспидиног брлога. Као што каже Данило: лавови се умиљавају пророку уз ноге као мачке. Ту су и паун, и жирафа, и слон, и разноразне ситније животиње. А човек је господар свих ових разноврних чупавих и шарених дебелокожаца. Иста идеја рајске владавине човека живи и у појави као што је циркус. Грабљивци слушају дресера, пси ходају час на предњим, час на задњим ногама, некакво мајмунче покорно седи човеку на рамену. То је Рај. Тачније, карикатура Раја, али и доказ човекове царске величине у створеном свету. Сад можемо да размислимо и о причи о Ноју, ако то желите, и о многим другим стварима. А тужна ствар у свему томе јесте да је зоолошки врт ипак затвор. Белом медведу је вруће, орао нема где да рашири крила, фока бесконачно тамо-овамо премерава кратак простор свог базена пливајући. Сви они су у тамници, над свима се врше експерименти, и све их је човеку у извесној мери жао. Њихова неслобода треба да развесељава нашу децу, да улепшава слободно време одраслих, да служи некој научној сврси итд. Својом неслободом они плаћају човекову несвесну жељу да живи бар у нечему што личи на Рај, ако не у правом Рају. То сам помислио. А онда су се ове две мисли испреплеле и појавило се нешто треће. Тачније: стварање рукотворног раја је увек повезано са стварањем извесне тамнице. То сам помислио. И ово се не односи само на јарца и мајмунчића, већ и на саме људе. Овај неизбежни савез лажног раја и правог затвора испољава се гласно и јасно. Руска историја је то врло изузетно јасно показала. Али није само она. Постојао је један писац – Томазо Кампанела. Својом десном руком у којој је држао перо овај монах, а уједно и астролог, обилато је сипао отров у кладенац људских знања. Занимала га је слика земаљског блаженства, идеалног друштвеног уређења, оно што је добило назив „утопија“ по истоименом делу Томаса Мора. Комунисти и социјалисти су се страховито одушевљавали овим утопијским сличицама и тежили су ка томе да их оваплоте у живот. Можете да сумњате, али многи трагови ове праксе се налазе пред вашим очима. Сећате ли се мозаичних паноа који су украшавали зграде у совјетско време? Сећате ли се украса на станицама метроа? Сећате ли се слика које приказују констуктиван рад? Свих ових научника који гордо држе сателит подигнутом руком; научника нагнутих изнад епрувета; радника у челичанама који бришу зној са чела и осталог? То је била очигледна пропаганда коју је неко прочитао код Кампанеле. Он је описивао Град Сунца у којем су по налогу министра Мудрости спољашњи и унутрашњи зидови зграда „осликани изванредним сликама“. Теме овог монументалног сликарства су просветитељске: портрети великих људи, планете и звезде, врсте биљака и животиња, дрвећа и траве, врсте минерала, слике заната, историјске сцене итд. То је да би становници Града Сунца учили непрестано, макар гледајући зидове зграда. Управо по овом принципу се у СССР-у спроводила политика монументалне и естетске пропаганде. И то причам зато што се крећемо међу данашњим или јучерашњим покушајима да се оваплоте идеје које су изречене пре четристо, петсто или више година. Идеје су врло жилаве. Сањајући о идеалу утописти су ипак помало осликавали обрисе извесног зоолошког врта или концентрационог логора, које су, као што смо видели, међусобно блиске. Све то с елементима мучне метафизике. Тако се на челу Града Сунца налази извесни Метафизичар. Он је вођа „у световном и духовном. Он доноси коначну одлуку о свим питањима и споровима.“ Затим иду три сувладара: Моћ, Мудрост и Љубав. Под руком Моћи је све што се тиче рата и припреме за њега, као и спорт, хигијена итд. Мудрост управља наукама, занатима и школством. Љубав пази на све што се тиче хране, одеће и полних односа, пазећи притом да спајање мушкарца и жене служи побољшању потомства (!). За становнике Града Сунца смешно је побољшавати врсте крава и коња, а не чинећи исто то кад су људи у питању. Одећа мушкараца и жена је скоро иста и прилагођена је војевању (образовани срећници су врло ратоборни). Становници су свуда изложени погледима. У палестри, на пољу, у спаваоници и у учионици стално их посматрају за то одређени људи. У принципу, пред нама је чудна смеса спартанског града, језуитског колеџа и зоолошког врта. Пошто се пази на физичку грађу и развијеност, односи међу људима се уређују одозго. Због бољег потомства. Пуначки с пуначкима, мршави с мршавима... А што се тиче темперамента – обрнуто: колерици се упарују с флегматичним женама, меланхолици са сангвиничним итд. Изузетно темпераментнима се дозвољавају односи са неплоднима и трудницама (!) под будним оком стручњака. Такође, постоје и ниске жене за оне „којима није довољно“. Содомија се кажњава јавним срамоћењем. У свим пословима учествује астролог који зна време за сваки посао и сваког човека. Ево само једног цитата: „Спајању приступају само након што сваре храну и помоле се Богу небеском. У спаваоницама се налазе дивне статуе угледних људи које жене посматрају, а затим, гледајући небо кроз прозор, моле Бога да им дарује достојно потомство. Спавају у одвојеним собама до самог спајања. Тада начелница устаје и отвара обоје врата.“ И тако даље и томе слично. На многим страницама. Написано се представља као идеал који треба спровести у живот и који обећава срећу. Могли бисмо то сматрати бунилом. То и јесте бунило. Али је ово бунило надахнуло многе људе који због нечега нису приметили да остваривање сличних особењачких ствари не води у Град Сунца, већ у зоолошки врт под надзор астролога, селекционера и просто чувара. Јело по распореду, полни односи по хороскопу, стално праћење. Узгред речено, постоји храм, али је на олтару глобус уместо распећа. (Ево одакле се појавила некадашња традиција да се храмови претварају у планетаријуме!). Врховног владара нико није видео својим очима, али он, као Велики брат управља свима без могућности да се његова одлука оспори. И овај сатански сан неко је узимао за узор! А о ономе шта данас за узор узимају луткари из филма „Широко затворених очију“ можемо само да претпостављамо са дрхтајем. Помислио сам да је, између осталог, човеку сугерисано да води порекло од мајмуна како би се од човечанства направило нешто попут Сухумског одгајалишта. Истина, један моменат компликује ствари. Донедавно су деца у зоолошком врту птичицу показивала прстом, весело су се смејала и молила да им се купи сладолед. Али се од 2014. године и овде нешто променило. У фебруару исте ове 2014. године у зоолошком врту у Копенхагену јавно је убијена, рашчеречена и сецирана млада жирафа. То је учињено наочиглед мноштва деце (!), у циљу, да тако кажемо, просвећивања. Тако да зоолошки вртови губе безазленост. А Град Сунца је никад није ни имао. Извор: Православие.ру View full Странице

Године 1829. ја сам провео зиму у Плошћанској пустињи. И сада тамо, у врту, усамљена стоји дрвена келија у којој сам живео са мојим другом. Када је мирно време, у јасне сунчане дане, ја сам излазио на трем, седао сам на клупу и гледао сам пространи врт. Његова нагост била је покривена снежним покривачем, унаоколо све тихо, некакав мртви и величанствени мир. Тај видик је почео да ми се допада: замишљени поглед нехотице се усмеравао ка њему, прикивао се за њега, као да у њему проналази тајну. Једном, ја сам седео и нетремице гледао у врт. Изненада, спала је завеса са очију моје душе: пред њима се отворила књига природе. Та књига, која је дата на читање првоствореном Адаму, књига која је садржала у себи речи Духа, попут божанског Писма. А какву сам то науку прочитао у врту? – Учење о васкрсењу мртвих, силно учење, учење откривањем стварности сличне васкрсењу. Да ми нисмо навикли на оживљавање природе у пролеће, оно би нам се учинило потпуно чудесно, невероватно. Не задивљујемо се због навике, гледајући чудо, више као да га не видимо! Гледам огољене гране дрвећа и оне као да ми са уверљивошћу говоре својим тајанственим језиком: „Ми ћемо оживети, покрићемо се лишћем, замирисаћемо, украсићемо се цвећем и плодовима: зар неће оживети суве кости људске у време свог пролећа?“ Оне ће оживети, обући ће се у тело, у новом облику ступиће у нови живот и у нови свет. Као што дрвеће које није издржало љути мраз, изгубивши животни сок, при доласку пролећа бива посечено и износи се из врта ради огрева; тако ће и грешници, који су протраћили свој живот – Бога, бити сабрани у последњи дан тог века, у почетку будућег вечног дана, и бачени у неугасиви огањ. Ако би било могуће наћи човека који не би знао за преокрете који се догађају са променом годишњих доба, и ако би довели тог незнанца у врт који у време зиме величанствено почива смртним сном, и показали му огољено дрвеће и говорили му о тој раскоши у коју ће се она обући у пролеће: он би, уместо одговора, погледао на вас и осмехнуо се – ваше речи би му се чиниле као неостварива измишљотина! Тако и васкрсење мртвих делује невероватно за мудраце који лутају у мраку земаљске мудрости, и нису сазнали да је Бог свемогућ, и да Његова разнолика премудрост може бити созерцавана, али не може се постићи умом створења. Богу је све могуће: за Њега нема чуда. Лоша претпоставка човека: оно што ми нисмо навикли да видимо, то нам делује као неизводљива ствар, невероватно чудо. Дела Божија, на која непрекидно и већ равнодушно гледамо – јесу дивна дела, велика чуда, недостижна. И сваке године, природа пред очима читавог човечанства понавља учење о васкрсењу, осликавајући га преображавајућим, тајним делом! Извор: Православие.ру View full Странице