Претражи Живе Речи Утехе

Дубоко у себи, свако од нас носи једну заједничку пропаст. Она је привлачна колико и оптерећујућа. То је пропаст комуникације. Овај укорењени друштвени инстинкт, који нас, упркос нетрпељивости другог, тера да му се окренемо. Бог нас је позвао у живот и ставио нас у окружење истомишљеника који не могу а да не имају међусобне односе. Неминовно асфалтирамо путеве и градимо мостове између наших малих светова и у потпуности се изражавамо. Свако од нас, волео то или не, носи унутрашњу жеђ да изађе из своје самодовољности и поново открије ту атмосферу која му је до тада била непозната. Ми, хришћани, позвани смо да не живимо сами за себе, него да пружимо руке свету и да му преносимо благу вест о Христу Спаситељу који је разбио печат старозаветне себичности и да ширимо Његову светлост. Од тренутка када је трагајући дух запаљен „небеским огњем“ и милостиво посећен Божијом благодаћу, хришћанина обузима унутрашњи занос који никада раније није био доживљен. Он жели да загрли цео свет и евангелизује га свом снагом... Тада почиње да страсно објашњава, проповеда и препушта се моћном унутрашњем току. Али после првобитног излива благодати, он постепено почиње да се смирује, стишава у свом душевном трепету и полако али сигурно улази у себе. У овом стању он ствари види трезвеније и јасније. Он већ прави разлику између сенки и полусенки у комуникацији и свестан је замки својих спољашњих везаности. Почиње да обраћа пажњу. Спушта се дубоко, поново открива дубље нивое свог унутрашњег света и у комуникацији се провлачи кроз уске литице и подводне гребене. Постепено постаје темељнији и пажљивији. Стиче мудрост и од Духа Светога и од долазећег неизбежног искуства. Такође, са горчином увиђа да нису сви спремни да прихвате ову радосну вест и добија прве поуке из црквене стварности. Постепено улази у окриље правог црквеног живота и схвата своју готово потпуну немоћ пред налетима демона ако га Божија благодат не покрива. Тиме се изоштравају његова духовна чула и он стиче нови сензибилитет за видљиви и невидљиви свет, који му је до тада био потпуно несхватљив. То се сасвим разликује од осетљивости у езотеричном свету и захтева много више пажње и разлучивања да би се разазнали духови. У овом тренутку је потребан искусан духовни водич да га води кроз све ризике и примамљива стања његовог духа и душе и да га штити од непрестаног шапата небеских сила. Уз његову помоћ он преиспитује свој однос према свету, а посебно према људима у свом малом свету. У својој бризи и љубави према својим вернима, Пречисти Исус нас позива на разборитост са неочекиваним за нас: „А чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. “ (Мт. 10,17). Ово обраћање показује све оно што незахвални људски род може да понуди онима којима је Бог отворио духовне очи. За сваког хришћанина припремани су сунђер са сирћетом и копље да се прободе у ребра. Свети оци свих времена позивају вернике да буду не само усрдни и посвећени у свом послу, већ и пажљиви, па и обазриви у односима са ближњима. Сви они, колико год различити били по свом идентитету и аскетском искуству, захтевају од нас да развијемо ово посебно осећање и да вежбамо духовно расуђивање како не бисмо пали у искушење. Јер свако од нас је уроњен у своју личну слабост и колеба се на ивици пада. Као када се особа дрхтећи креће на конопцу развученом преко провалије. Наше горко духовно искуство из посматрања себе и оних око нас учи нас да чак и ако једна наша мисао падне под утицај злонамерника, то не само да може имати негативан утицај, већ нас може и навести на повлачење. Непријатељски и хладан свет, станиште демона и заражен страстима, носи сенку разочарења за свакога ко је одлучио да се спасе и ко жели да помогне у овом светом задатку онима који су потонули у бари земаљског. Постепено, човек постаје флексибилнији и динамичнији у комуникацији, а понекад чак и виртуоз у својој способности прилагођавања специфичном окружењу или личности. Дакле, комуникација је уметност и сама по себи захтева много мудрости, разума и добре базе искуства. Учите из грешака и оних око вас и са болом и љубављу идете напред у сталном самоусавршавању. Чак и најдобронамернија особа научи да буде опрезна. Ово је неизбежно. Зато су савременом човеку тако прикладне речи једног од великих руских стараца, светог Михаила Питкевича: „Бежите од свих, али и свакога волите. Не мешајте се у туђе послове и не осуђујте никога – тада ће бити мир у вашем срцу. Бесциљна и неселективна комуникација одузима богатство унутрашњег мира. Упознавање и разговори су често разорни и ометајући. Наравно, треба имати са ким да поделите своја размишљања, понекад је то и императив, али треба пажљиво бирати и пазити да саговорник буде способан да разуме шта вам је вредно. Зато не говорите узалуд, него чешће ћутите.' Болна је чињеница да се сви мање-више трудимо да угодимо другима или једноставно да убијемо своје личне комплексе. Ово распарчава и разбија личност посебно код деликатнијих и осетљивијих људи. Ако у свом приватном животу свако од нас може да бира људе који ће му се придружити, у широком спектру комуникације то није случај. Вековима и годинама уназад то је било много лакше јер су многе државе биле уско везане за религију, а јавно мњење се мање-више формирало на основу верског морала. Али данас, није тако - поготово на радном месту које по много чему може да постане мали пакао и место отвореног и подмуклог окршаја различитих карактера и себичних интереса. Колеге које се не могу бирати чешће су подле, лицемерне, па чак и немилосрдне у остваривању својих личних циљева. Они се са потцењивањем и подсмехом односе према онима који су толерантнији и широкогруди у погледу визије и перцепције света. Свему томе придодају се и шапутања демона, који на сваки начин покушавају да их окрену против Христових следбеника. Ово их ставља у посебно деликатан положај. Са свом Својом мисијом и живом речју, Спаситељ нас позива на предање и ширење љубави упркос свима и свему. Православац треба да буде „со“ за друге, отворен за њихове проблеме и ране, али при томе не треба да остане у улози наивца и будале, личности „другог квалитета“, претвореног у друштвеног аутсајдера због својих виших убеђења. Стога је потребно бити трезвен и опрезан, јер су замке непријатеља нашег спасења свуда. Мудрошћу и проницљивошћу испуњене су речи једног од исповедника побожности 20. века, светог Серафима Богучарског, који је изговорио следеће: „Ма колико љубазни били они са којима радите, не попуштајте и не остављајте став озбиљности и поштовања. Запамтите да ће и најмања ваша лабавост, присност, фамилијарност и слободно понашање бити повод за оговарање и лишиће вас сваког ауторитета, достојанства и тежине“. Ова наизглед узнемирујућа упутства потпуно су разумљива и са становишта његовог огромног духовничког искуства и са становишта мисије коју је обављао у Бугарској. Као представник Руске православне цркве, деценијама је испуњавао мисију исповедника и дипломате на највишем нивоу. То се огледало у његовом опхођењу са мноштвом људи из различитих сфера живота – искуством извученим из сурове стварности земаљске Цркве. Свако од нас је борац у немилосрдној борби, измучен својим скривеним демонима и споља нападнут од стране небеских духова злобе. Свака душа је болесна, али доживљава свој недокучиви и дубоко лични ритам у свом излечењу, пролазећи кроз болне фазе своје личне метаноје. Мајка Црква као васељенска Витезда својим раширеним рукама грли сваког новопридошлог зараженог грехом и нуди му индивидуални рецепт преко од Бога постављених пастира – терапеута за садашњи и будући живот. Свако се бори у свом малом рову и носи ожиљке своје личне апокалипсе. Христос нас је упозорио да ћемо бити искушавани до краја и нико од нас неће доћи међу Његове изабране, а да не буде искушан у оштрој врућини искушења. Његово царство се мора освојити трудом и унутрашњом борбом. Међутим, позвани смо да будемо посланици Божији у овом пустом и грехом натопљеном свету. Ми смо дужни да овај рат водимо не само горљиво, већ и мудро и са пажњом према себи и према потезима непријатеља нашег спасења, пазећи да и ми не будемо у искушењу. о. Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg

Владика Иларион: „Молите се Господу, волите Господа, трудите се у ономе што можете као људи да испуните, а Господ ће додавати оно што ми нисмо кадри да остваримо и онда ћемо видети славу Господњу.“ У недељу, 1. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у Књажевцу. У својој беседи владика Иларион је свима пожелео срећан и благословен почетак поста и саопштио окупљеном верном народу да је на место старешине овога храма постављен протосинђел отац Захарија, донедавно сабрат манастира Буково и новопостављени старешина манастира Свете Тројице. Епископ је истакао да ове промене имају за циљ подизање духовности у овом крају, са надом да ће нови старешина свима бити на радост и да ће народ у цркви бити многобројнији. Током божићног поста у овом храму биће изложена икона Пресвете Богородице Колочке на поклоњење и целивање свим верницима. Ова икона је дар манастира Хиландар Епархији тимочкој. Извор: Епархија тимочка