Претражи Живе Речи Утехе

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Зашто је људима тешко да воле? 7. септембра 2017. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? „Срећан је онај који уме да воли” Херман Хесе Све што живи / неки ожиљак има / белег у детињства / незарасо чир Сергеј Јесењин Претпостављам да је у вековима релативно стабилне патријархалне породице, подржаване и од цркве и од државе (реч је о западноевропској, хришћанској цивилизацији), појам љубави био релативизован, с обзиром да се до брака долазило погодбом, вољом и избором родитеља, ређе отмицом или, ретко, збиља љубављу, односно заљубљивањем (што је пре остављено доброј литератури него свакодневној пракси). Патријархална породица (и она балканска) рађала је више деце која су се од стране родитеља, углавном, пођеднако волела, са намером да их што раније оспособе за самосталан живот, као услов стварања нове породице. За разлику од овако претпостављене, вишевековне патријархалне породице, већ од почетка XX века у Европи, знатно спорије на Балкану, патријархат – под којим треба разумети облик родовске заједнице у коме преовлађује очево право, више или мање потчињен положај жене, слаба индивидуализација појединца, моћ хришћанске цркве (корисно употребљена на ширење „благе вести” Исусовог учења, или злоупотребљавана путем папоцезаризма на Западу и цезаропапизма на Истоку) – најпре је споро, а онда све брже ишчезавала. Брачни односи, дуго времена, црквено благосиљани и грађански озакоњени, замењују се ванбрачним односима са или без деце, честим разводима већ склопљених бракова, промискуитетним понашањем мушкарца и жене (хедонистички тип живљења), све чешће сведеним на пролазне везе успостављене површним познанствима, материјалном користи, емотивном хладноћом или равнодушношћу. Како у оваквом једном друштвеном поретку, заснованом првенствено на потрошачком менталитету, сумњивом стицању материјалног иметка, праћено све приметнијим егоцентризмом, али онда (што никако није на последњем месту) све бржим губитком религиозне потребе живљења, односно преовладавањем атеистичког или равнодушног погледа на веру (конкретно у западноевропској цивилизацији, хришћанску веру) – говорити о љубави међу људима, међу половима, међу народима, љубави у породици! Ето могућег, првог одговора на болно и све чешће данашње питање: зашто је људима тешко да воле? Одговор гласи: једноставно зато што нису били вољени! Ако је тачно – што потврђује већина психолога данас – да је дете „упијајући ум”, што значи да се главне одлике будућег карактера образују најкасније до краја пете године живота детета, онда је одлучујуће за будући човеков еротско-сексуални однос да ли је и колико је оно вољено од једног или (срећом) од оба родитеља. Разуме се да је главни услов да родитељи заволе дете, њихов сопствени однос у љубави. Честе несугласице у браку, отворене свађе и прељубе, агресивна потреба једног или другог брачног партнера да влада оним другим – „Ако ме волиш, испуњавај моју вољу” – отворено уцењивање деце, као и невидљива или видљива борба партнера око придобијања детета за себе, и на крају (или већ на почетку брака, када се дете већ родило) растава брака – како из свег овог емотивног и когнитивног хаоса међу родитељима, научити дете да воли! Кога да воли? Ваљда најпре своје родитеље, а онда у току живота брачног партнера, пријатеља, свој народ, своју професију. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? (…) Бојим се да је већина данашњих младих у западном свету (као и код нас) емотивно до те мере незрела да је патолошка потреба за неком зависношћу (алкохол, дрога, таблете, телевизија, интернет, храна, претеран рад, сексуално мењање партнера без љубави, новац, потреба за диктатором итд.) скоро у потпуности заменила потребу борбе за независношћу. Један од главних страхова младих данас, емотиван је страх од везивања за партнера супротног пола (да ли је и то разлог за чешће везивање за партнера истог пола?). Зашто је тако? Чест разлог је трагично искуство младих са сопственим родитељима, најпре заљубљеношћу емотивно везаних један за другог, а онда, губљењем заљубљености (која није прешла у љубав) растављање брака, често у међусобној мржњи. Уместо, дакле, природног везивања, а онда и природне зависности од партнера другог пола који се воли (тада се не поставља питање зависности или независности!), патолошка зависност преноси се на погрешне и опасне објекте, као што су, већ помињани, дрога алкохол и слично. Интелигентни млади људи уочавају још једну погубност у брачним односима својих родитеља: агресивна жеља за владањем и покоравањем оног другог партнера, али онда и детета! Зашто би онда млади људи данас уопште ступали у брачни однос када им прети опасност од погрешног емотивног везивања (са тежњом разочарања због превеликих очекивања, која – разочарања могу довести до депресије и самоубиства, али и осветољубивог промискуитета), а онда и ропске зависности од „јачег” у браку! Одломак из књиге Владете Јеротића “О љубави” Издавач Задужбина Владете Јеротића (објављено уз дозволу издавача). http://patriot.rs/vladeta-jerotic-zasto-je-ljudima-tesko-da-vole/