Претражи Живе Речи Утехе

У новом броју Гласника, (бр.9, септембар 2017), на стр. 369 - 375, објављен је текст Епископа Јована (Пурића) под насловом "Стефан Првовенчани као владар Новог Израиља". Текст преносимо у целости: УВОД На самом почетку нашег излагања подсећамо да је важно имати у виду чињеницу да су од Стефана Немање сви владари Немањићи сматрани владарима по „милости Божјој“ а „управо из Божје милости извођено је државно-правно схватање о самосталности власти.“[1] Вредна пажње је чињеница да је хришћански владар у Средњем веку схватан као миропомазани носилац власти у историји, саслужитељ Христу Богу Сведржитељу у Његовом Домостроју (Икономији) спасења – спаситељском делу укључивања свега постојећег у Цркву Тела Његовог, претварања света у космичку Цркву. Богословско-литургијски израз χρίσµα – помазање, односно миропомазање сведочи нам о непрестаној бризи Цркве Христове о сваком човеку као икони Божјој и о човековом повратку у духовну заједницу са Тројичним Богом. Не смемо заборавити да људи врше помазање по заповести Божјој. Хришћански миропомазани владар је, у том смислу, био схватан као први међу људима сарадник Божји на остварењу предвечног наума Божјег о оцрковљењу света.[2]Православни је став да православни „духовни вођа може бити само онај ко је прожет хришћанством и ко нас може њему научити и повести Христовим путем“.[3] СВЕДОЧЕЊЕ БИБЛИЈСКИХ ИЗВОРА И СВЕТОГА ПРЕДАЊА О ПРИМЕНИ МИРОПОМАЗАЊА Употреба уља у разне сврхе позната је још код древних народа. Владало је уверење да је миришљаво уље символ радости (Прем. Сол. 27,9; Ам. 6,6), лепоте и здравља. Библијски извори сведоче да је уље кориштено не само у исхрани, него и у медицинске схврхе и припремљеним на посебан начин уљем помазања су помазивани људи, и то нарочито болесници (ср. Ис. 1,6). Уље је такође кориштено и на богослужењима древног Израиља. Свештено Предање је сачувало од заборава чињеницу да су уљем помазања припремљеним од маслиновог уља и разних миришљавих трава (ср. Изл. 30,23-24), по Божјој заповести помазивана и она места на којима се Бог самооткривао и јављао у Старом Завету појединим личностима (Пост. 28,18); такође су светим помазањем помазивани жртвеник (ср. Изл. 29,36), Скинија (Изл. 30,33-29), старозаветни свештеници (ср. Изл. 30,30) и старозаветни пророци (1Цар. 19,13-16), што је значило да су богоизабрани и одабрани силом Божјом да верно обављају службу на коју су призвани.[4] Када је реч о помазању одређених људи, тада треба знати да Свето Писмо сведочи да ту није реч о неком пуком и безначајном помазању, него је помазање уљемсматрано светим чином и светим посвећењем Богу људи који су помазани, као и помазани предмети или простори (места) су такође сматрани светим пошто су по Божјој заповести издвојени за свештену богоупотребу. То и јесте разлог што се свештено уље за помазање није користило у друге сврхе, изузев поменутих. У књизи Изласка су забележене речи Божје упућене Мојсију у вези са светим помазањем: А синовима Израиљевим кажи и реци ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. Тело човечије нека се не маже њим, нити правите некога уља како је оно; свето је, нека вам буде свето. Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа својега“ (Изл. 30,31.33). За нашу тему је важан податак да су у Старом Завету помазивали богоизабране краљеве, односно цареве (ср. 1Сам. 10,1;16,1; 12-13). Неће бити на одмет ако нагласимо чињеницу да је помазање цара символички означавало признавање достојанства које је помазани човек примио од Бога (ср. 1Сам.10,1; 16,13). Једном речју, помазање цара значило је да је Бог поставио цара на то достојанство, да му је дао Свој благослов и силу за вршење богодоличног дела. Дакле, помазање цара је означавало његову богоизабраност за служење древном Израиљу (ср. 2Сам. 2,4; 5,3). На тај начин цар је постајао помазаник Господњи и личност достојна сваког поштовања и уважавања (ср. 1Сам. 24,7; 26,9). По библијском учењу, преко помазаника Господњег Бог остварује своје планове Домостроја спасења. МЕСИЈА – ПОМАЗАНИК Библијски извори и Свето Предање сведоче да је поробљени древни израиљски народ дубоко веровао да ће се једног дана појавити Вођа, то јест Син Божји – Помазаник који ће бити Искупитељ и Спаситељ људи, ослободиће Израиљце од многовековног ропства и подарити им дугоочекивану есхатолошку слободу, односно успоставиће вечно Царство Божје. Треба имати на уму да од Помазаника зависи вечно учешће људи у томе Царству. У Старом Завету реч месија пре свега односи се на цареве израиљске (1Цар. 1,34-35; 2Цар. 9,3-12.23), а потом и на друге личности: на патријархе (Пс. 104,15), пророке (1Цар. 19,16) и првосвештенике, као на Арона (Изл. 29,7) и на њихове синове (Лев. 4,3; 4,5; 4,16; 6,15 и 16,32). Наравно да је овде реч о промислу Божјем и дару Божјем. Свето Писмо сведочи да се помазаници Божији налазе под заштитом Божјом (ср. Пс. 18,50; 28,8), и у њима ће цветати венац Божји (ср. Пс. Пс. 132,18). „У Старом завету се на више места говори о божанском пореклу државе. На пример, у Причама Соломоновим истиче се: Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду. Мноме владају кнезови и поглавари и све судије земаљске (Прем. Сол. 8,1516); у књизи Премудрости Соломонових владари се подсећају: Чујте ви који владате над многима и који се гордите пред народима. Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега (Прем. Сол. 6, 2,3) итд. На божанско порекло државне власти указује Христос одговарајући Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго“ (Јн 19,11).“[5] Кроз помазање уљем, које символише признавање царског (=краљевског) достојанства од стране Светога Духа (1Сам. 9,26; 20,2; 2Сам. 9,3-12; 12,3-23), помазани преузима службу која га чини намесником Јахвеовим међу Израиљцима, способним да извршава мисију која се односи на план који Бог има са Својим народом. Од тренутка када је пророштво Натаново (2Сам. 7,9-16) поткрепило наду Израиљаца у владавину Давида, сваки цар од те лозе постао је „месија“, то јест помазаник Господњи, кроз кога је Бог у потпуности спроводио Свој план за спасење Свога народа. Помазање дејствује као символ послања нарочитих благодатних дарова неопходних за успешно вршење службе изабраног народа. Због тога се оно обављало јавно. Свето Писмо сведочи о томе да се цареви нису успињали на трон и владали народом по својој слободној вољи, односно узурпирали трон по самовољи: Нико сам себи не присваја ту част, него су призвани од Бога (Јевр. 5,4). Овде ћемо нагласити да кроз помазање уљем цар је постајао заједничар Духа Божјега. Неопходно је рећи да се у Светом Писму Старога Завета не користи израз крунисање цара, него се искључиво користи израз помазање цара, што је у данашњем смислу речи означавало крунисање и устоличење. Према томе, библијски израз помазање уљем је од изузетне богословске важности и значаја. Ово се види на примеру Давида: Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана (1Сам. 16,13).[6] Треба имати на уму да сваки мушки потомак, односно наследник помазаног краља бива помазан и на тај начин динамично учествује у остваривању Божјег плана и наума, то јест, у Домостроју спасења народа Божјега и људи боготражитеља. Једном речју, помазани краљ, владар или цар, има одређено Божје посланство и динамично учествује у остварењу плана спасења народа којег му је Бог поверио. ПОЈАМ ХРИСТОС – ПОМАЗАНИК У НОВОМ ЗАВЕТУ Средишња тачка хришћанске вере, односно сведочења Цркве и проповеди Светих Апостола јесте учење да је Исус заиста Христос – Помазаник. Исус Христос је превасходно Помазаник, односно очекивани Месија (ср. Мк. 8,29), Којег помаза Бог Духом Светим и силом (Да. 10,38). Назив Христос је превод арамејске речи MESHICHA, настале од јеврејске MASHIACH, која је јелинизарана и гласи Μεσσίας – Месија,[7] то јест Помазаник. Назив има есхатолошки значење. Име Христос, како сведочи свети Василије Велики, представља исповедање Свете Тројице: Открива Бога Који помазује, помазанога Сина, и Духа као Помазања.[8] Ту истину је потврдио Господ наш Исус Христос када је рекао да се на Њему испунило старозаветно пророштво: Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница (Ис. 61,1). Он отворено и јавно сведочи за Себе да је Помазаник Божји (ср. Мт. 16,20; Лк. 24,26). Ту истину су посведочили и Свети Апостоли у својој проповеди (ср. Мт. 16,16; Мк. 8,29; Рм. 1,4; 2Кор. 4,5); за њих је Он Христос – Помазаник (Лк. 2,11). С потпуним правом Христови следбеници називају се хришћанима (Да. 1126), то јест помазаницима Његовим (2Кор. 1,21) и синовима Божјим по благодати. По православном учењу, „месијанска служба јесте и биће основна служба Спаситеља Исуса Христа, Цара и Судије, посланога на земљу од Бога. У Царству Христовом заједничаре сви народи“.[9] Значи, тајна помазања, односно миропомазања је непосредно повезана са тајном спасења људског рода, и само је у том смислу треба и разумети и тумачити. КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ Када говоримо о наводном «поновном», односно «двоструком» крунисању Стефана Првовенчаног, тада треба имати у виду чињеницу да ту опште није реч о „поновном“ крунисању, него је ту првенствено реч о миропомазању, јер по православном учењу, постоји само једно и једино свето помазање. Питање непоновљивости помазања светим уљем, је изнад свега богословско питање које дубоко задире у саму срж православне вере, а што се види и у светоотачком учењу, по којем ван Цркве Христове нема Духа Светога, нема помазања светим уљемнити спасења – Salus extra Ecclesian non est.[10] По православној мисли, суштина устоличења једног краља или цара не састоји се у крунисању, то јест у стављању круне или венца на владареву главу, што је и Свети Сава учинио у манастиру Жичи приликом крунисања Стефана Првовенчаног, већ у помазању светим уљем, јер је то дар Божји – печат дара Духа Светога који се миропомазаном (владару, краљу или цару) даје у Цркви Христовој. Зато је Свети Сава помазавши миром брата Стефана, а потом венцем царства часну главу његову венчавши, прогласио за Богом самодржавног краља српског. Дакле, по православном поимању, иако је Стефан Првовенчани примајући краљевску круну (corona regni) од папе Хонорија III задобио већи степен независности – постала је самодржава, односно добила је међународно признање и углед, ипак морамо рећи да Стефан није могао да буде прави, стварни и истински краљ, то јест православни краљ и самодржац Србије, као и символ јединства свих српских и поморских земаља, а да пре тога није био помазан светим уљем од стране Православне Цркве. По православном учењу Римски папа није ни могао да Стефану дарује нешто што није имао, а то је: није могао да му дарује свето помазање,[11] то јест благодат Светога Духа, јер по православном хришћанском учењу у Римској цркви – Латинској, не постоје Свете Тајне пошто су Латини отпали од Православне Цркве, погрешно уче о Духу Светоме и тако су изгубили благодат Духа Светога, и њихове назови „свете тајне“ немају благодатно дејство и ништавне су. Штавише, римокатолици су у средњевековној Србији називани полуверницима.[12] Пошто је Свети Сава добро знао да је Бог тај што помазује, а човек бива помазан, управо због тога је он и помазао Стефана Првовенчаног и као миропомазан краљ Стефан је могао да буде заштитник Цркве Христове, вере православне и динамично учествује у тајни Домостроја спасења. Теодосије вели да је „свети архиепископ“, односно Сава, „украсио свога љубљенога брата, благочестивог краља Стефана, багреницом и красним сјајем и сваким царским обележјем“. Свети Сава се овде показује у улози духовног вође који изводи Стефана Првовенчаног на право пут, а то је пут истине, пут православне вере, Православне Цркве и заштитник њене мисије. Православни владар и „држава којом он управља прихватају за виши смисао живота јединство са Богом, причасност богочовечанском животу, и православног човека као драгоценог сина Цркве и државе“.[13] Занимљиво да Стефан Немања у Хиландарској повељи свог сина Стефана, дакле наследника на трону, „поче учитити да напредује у сваком добру у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од века паству, говорећи му: чедо моје љубљено, напасај овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф“. У речима Стефана Немање је истакнут израз Нови Израиљ, што је доказ како он гледа на српски православни народ, и како треба да гледају његови наследници, то јест сви они који ће да управљају српским народом и у ком правцу да га воде; тај зацртани правац и пут воде од пролазног ка вечном, односно у вечно Царство Божје, уколико српски владари и православни народ буду у сагласју и живели светим и црквеним животом. У Хиландарској повељи се помиње и следећа Немањина поука упућена Стефану Првовенчаном: „Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“. Једном речју, богољубље и човекољубље треба да красе српске краљеве, цареве и владаре. У оној мери у којој српски владари буду верни сарадници Христа Спаситеља, у тој мери ће и српски народ, као Нови Израиљ, бити веран свом владару. Новооснована српска држава је сва своја једра окренула ка изворном хришћанству, то јест Православљу и цариградској духовној сфери, а не ка Западу и латинској вери. Србија Немањића је показала своје „чврсто верско опредељење ка православном хришћанству и византијској култури“.[14] Можда је Свети Сава желео да покаже да је Стефан Првовенчани примио само једно и једино исправно миропомазање, које је било неопходно да би Стефан као Божји изабраник могао да буде заштитник вере православне, Цркве Христове и земље чију круну носи. Примање круне од стране Римског папе је био чин политичке природе, а не хришћанске и црквене природе, јер, примањем круне од папе, циљ и намера Стефана Првовенчаног није био да се одрекне вере православне и да се духовно веже за римску веру и да се на тај начин српски народ налази под духовном влашћу римског папе, него је желео да на вешт начин искористи историјске прилике у Србији и у околним земљама, и задобије краљевску титулу, и на тај начин реши проблеме које је имао са својим братом Вуканом, али да и другим суседним земљама, иначе непријатељски расположеним, даде до знања да су се прилике промениле и на Србију треба рачунати као на значајну земљу. Како су Срби гледали на своје место у историји и на природу владарске власти, веома су упечатљиве речи сачуване у Савином житију Светог Симеона, односно Стефана Немање: «У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, благослови и даде им власт над сваком твари, постави једне за цареве, друге кнезове, остале за господаре и свакоме даде да напаса стадо своје и да га чува од свакога зла које би наишло на њега. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, Угре краљевима и сваки народ раздели, закон даде и нарави уреди и господаре над њима по обичају и закону по обичају и закону постави својом премудрошћу. Тако и по његовој многој и неизмерној милости и човекољубљу дарова прадедовима и дедовима да владају овом српском земљом». Из предочених речи се може извући закључак да «целокупан поредак у свету, као унутар појединих народа, тако и међу народима који испуњавају васељену, почива на распореду божанског провиђења. Индивидуалност народа одељених божанском вољом, испољена у законима и наравима, исказује се и у постојању пастира и чувара, који нису једнакога ранга, једни су цареви, други краљеви, треhи велики жупани, али сви имају власт дату од Бога. Сваки народ је са својим предводницима, без обзира на њихове чинове и достојанства, у непосредном односу према Творцу, њима није потребно посредништво оних који претендују да су Христови намесници на земљи и да су на челу хришћанске васељене, извор сваке земаљске власти“.[15] Поменућемо још и то да Стефан Немања у својој повељи, миропомазанога кир Алексија цара грчкога назива боговенчаним. Управо у том изразу се види колики значај придаје Стефан Немања миропомазању владара, царева и краљева, јер се ту мисли на крунисање од Бога као дар Божји. А то значи да њихов суверенитет потиче из милости Божје, и да су им њихове земље богодароване. У Законоправилу Светога Саве стоји: „Највећи Божји дарови међу људима, даровани од вишњег човекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. Из једног истог начела происходећи, украшавају људски живот; јер царевима ништа није тако поспешно као част свештеника, пошто се и за њих саме увек Богу моле. Јер ако они буду у свему непорочни и пред Богом имају смелост, а ови правилно и како треба почну да украшавају предате им градове, и оно што је под њима, постаће неко добро сагласје, дарујући све што је добро људском животу. А ово ће бити, верујмо, ако се сачува надзирање свештених правила која, праведно хваљени и слављени очевици Божје Речи, апостоли – предаше, а свети оци очуваше и исповедаше“.[16] Из предочених речи се јасно види да су владари на послушању Божјем – они, библијски речено, „напасају стадо своје“, што значи да повереним им људима Божјим, својим поданицима обезбеђују живот, храну телесну и храну духовну – свест о заједничком задатку и циљу у историји, „чувајући га од свакога зла које је наишло на њега“.[17] Свети Сава као поглавар аутокефалне Правослане Цркве у српским земљама, био је одан правоверју, односно, вери православној као јединој истинитој, налазио се у духовном јединству са Православном Источном Црквом, и због тога је у манастиру Жичи миропомазао Стефана за краља Србије, и на тај начин свима дао до знања да је «рука Господња» узнела Стефана Првовенчаног на престо отачества, и да Стефан треба да буде заштитник вере православне, Православне Цркве и суверене српске државе у чијем средишту се налазио Богочовек Исус Христос искупитељ и Спаситељ света. На тај начин Стефан Првовенчани је верно чувао аманет који му је оставио његов отац Стефан (Симеон) Немања.[18] Једном речју, од краља Стефана се очекивало да буде Христов подражатељ, због чега је Стефанова мисија имала сотириолошки и есхатолошки карактер. Димитрије Богдановић карактеристично вели да „све благодатне моћи добијене одозго и згуснуте у симболу светог мира, има да ’точи’ своме народу ради његовог спасења од зла и смрти“.[19] Неће бити на одмет ако се подсетимо да „политичка схватања Немањића имају хришћанску религиозно-моралну основу и садрже узвишени политички идеал, који је уоквирен новозаветним учењем о спасењу, и то не само личном, већ и спасењу читавог народа као духовне заједнице. Управо кроз тај идеал, као кључ, се могу најбоље и најистинитије разумевати политичка схватања и политичка деловања у Србији Немањића, између осталих и питање извора и порекла државне власти.“[20] То је био један од разлога што су Стефан Немања и Свети Сава, а затим и њихови наследници гледали на Србе као на нови народ, то јест Нови Израиљ. Реч је о изабраном народу (ср. 1Птр. 2,9) као народу приведеном Господу Исусу Христу. Још једна ствар од пресудног значаја јесте чињеница да је архиепископ Сава миропомазањем краља Стефана бринуо о будућности Српске Православне Цркве и српског православног народа, и на тај начин је одредио пут српског народа, а то је пут, правац и путоказ духовног јединства као новог народа који корача крупним корацима ка Царству Божјем. У начину односа српског народа ка Богу види се његов животни циљ и смисао живота. Примање мирпомазања од Светога Саве је, с једне стране, повећало углед Стефану Првовенчаном не само у Србији, него и шире гледано, а са друге, допринело је спречавању папског утицаја у Србији и уплитања у унутарње политичке и духовне ствари Србије у којој постоји аутокефална Црква, док је краљ самодржац српски, а Србија се показала као самостална држава. Миропомазањем Стефана Првовенчаног у манастиру Жичи од стране архиепископа Српске Православне Цркве доказ је да је већ у то време „у Србији постојало схватање о сувереној власти, са посебним нагласком на двојном аспекту: хијерархијском и харизматском, којим се обезбеђују у исто време легитимитет и континуитет краљевске власти“.[21] Од стране истраживача поменуте теме је сасвим исправно примећено да је „идеологија највише политике и црквене власти, утемељена на ’симфоничној диархији’, Српске Цркве и државе, проистиче из филозофије која је коначно уобличена трудом првог српског Ахиепископа“.[22] Управо због тога овде истичемо да је Савино миропомазање Стефана Првовенчаног имало дубоког богословског смисла, духовне димензије и носило је дубоку хришћанску поруку, јер светост је требала да постане димензија како владарске династије, а нарочито владара као сувереног поглавара новог народа, тако и народа Божјега – Новог Израиља. Доментијан је оставио забележено да је приликом крунисања и миропомазања Стефана на Жичком сабору 1221. године, архиепископ српски Сава Немањић том приликом изричито захтевао од краља Стефана Првовенчаног и свих присутних да три пута узастопно прочитају Никејско-Цариградски символ вере, без јеретичког додатка Filoque који су увели римокатолици.[23] Управо у том миропомазању види се колика је Савина и Стефанова била оданост с једне стране православној вери, а са друге указивање да српским народом треба да влада господар из српскога рода кога Бог постави за владара који ће српски народ узводити ка Богу и Царству Божјем. Зато се српски православни владари потписују на владарским документима као „раби Христа Бога“ – људи смртни који владају искључиво „по милости Божјој“.[24] Заиста је миропомазање Сефана Првовенчаног од стране Светога Саве – првог архиепископа српског, утиснуло дубок печат у свест свих потоњих поколења српског народа, који је све „своје снаге требао да усмери ка вечним вредностима горњег света“.[25] Ваља подсетити да „дело Светог Саве с разлогом се сматра делом апостола културе и хришћанства српског православља у најширем смислу“.[26] Проучавајући историју српског народа и Српске Православне Цркве у доба Немањића, недвосмислено можемо извући закључак да се улога српског владара и његовог односа ка православној вери, односно његове тесне сарадње са Црквом, уклапа у византијску теорију црквеног и политичког поретка.[27] Реч је о монархијском поимању историје, то јест царства земаљског као иконе Царства небеског и земаљског цара као иконе Небеског Цара, Христа Богочовека – Цара над царевима.[28] Дакле, у Србији Немањића, чијем су обликовању српске средњевековне цивилизације пресудни били византијски обрасци,[29] без сумње је створена синтеза хришћанске државности и хришћанске црквености. Историја је показала да су „Немањићи направили неку врсту синтезе: култа кнеза и култ архиепископа, Симеона и Саве, оца и сина, светог „пара“ идеалне симфоније двеју власти, солидарне и присно везане и у овоземаљском и у оноземаљском животу; чврст и јасан програм, саздан да дуго траје“.[30] Сумирајући све, у поговору може се са сигурношћу и с потпуним правом тврдити да је Свети Сава заиста миропомазао краља и севастократора Светефана из разлога који је нераскидиво повезан са хришћанском православном вером, и да у Србији Немањића није постојала идеологија источног папизма,[31] него је постојало једногласје Православне Цркве и државе, што се јасно види у Законоправилу Светога Саве. Важно је истаћи чињеницу да је у Србији Немањића била искључена свака превласт световне власти над духовном, и обратно: духовне над световном. Наша истраживања су нас уверила да је миропомазање Стефана Првовенчаног од стране Светога Саве од изузетног значаја и за наше време и за земљу у којој живимо, јер оно може да послужи као узор јединству и сагласју српске државе и Православне Цркве, а „јединство или сагласје између Цркве и државе биће онда када држава призна непобитну и вишу вредност Цркве, када буде сматрала за зло и када се буде руководила истим погледом на свет као и Црква“.[32] Епископ Јован Пурић Гласник, бр.9, септембар 2017, стр.369 - 375 Извор: Српска Православна Црква [1] Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића – дипломатичка студија, Београд, 1997, 61-62. [2] Епископ Јован (Пурић), Владарство и монаштво Стефана Немање – теолошки аспекти симфоније државе и Цркве у Немањиној „Хиландарској повељи“, у: Богочовек Христос – Алфа и Омега, Београд 2017, 329. [3] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, прев. З. П., Шипово 1996, 14. [4] Ср. Darko B. Jelić – Radomir B. Bujić, Sveta Tajna jeleosvećenja. Sakrament bolesničkog pomazanja, у: Црква у свијету, 50(2015) бр. 1, стр. 101-102. [5] Борислав Д. Гроздић, Схватање о извору и пореклу државне власти – прилог изучавању политичке философије Немањића, у: Српска политичка мисао 1(2016) 311-312. [6] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 24-25. [7] Ср. Γεωργίου Γαλίτη, Ερµηνευτικά της Καινής Διαθἠκης, Θεσσαλονίκη 1982, 234. [8] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 22 и 23. [9] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Друго псалма, стр. 8. [10] Кипријан Картагински, Epist. 73, 21; PL 3, 1169. [11] Не треба заборавити чињеницу да је у детињству Стефан Немања примио латинско крштење у Рибници, међутим касније у одраслим година Стефан је у цркви Светих Апостола Петра и Павла крштен у православној вери, односно у Православној Цркви. [12] Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 33. [13] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, стр. 38. View full Странице