Претражи Живе Речи Утехе

Наша Света црква данас прославља Преподобног Пимена Великог а ми смо имали част да у нашем Храму Христовог Васкрсења богослужи Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански господин Фотије. На Светој архијерејској литургији саслуживали су свештеници: протојереј-ставрофор Мирко Николић, архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Драган Пејчић, парох бијељински; протојереј Раде Танацковић и јереј Бранислав Пејчић; пароси станарски и епархијски ђакон Немања Спасојевић. ''Сила капитализма руши без милости све пред собом, али наравно тако неће бити у вечности. Сила земљска ће бити заустављена. Али оно што неће бити заустављено то су свети Божји људи. То је истина Цркве. То је Божја истина. То су вечни идеали. Чистота, доброта, милосрђа и других хришћанских врлина. У том крстоваскрсном косовском идеалу је живео српски народ кроз историју, '' рекао је у својој бесједи Епископ Фотије. Епископ Фотије је након бесједе одликовао чином протонамјесника јереја Бранислава Пејчића. Општина Станари данас обиљежава и Дан општине. Након Свете литургије коју је служио Владика Фотије и литије коју је предводио, освештан је темељ Светосавског парохијског дома. Кум темеља Светосавског парохијског дома је начелник општине Станари Радојица Ћелић. Потом је одржана свечана сједница Скупштине општине Станари, локалне заједнице оформљене прије седам година одлуком Народне скупштине Републике Српске и вољом становништва. У присуству бројних гостију на свечаној сједници уручене су награде заслужним појединцима. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 12. јануара, на празник Светих Богоотаца, са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару након које је преводио свенародну литију улицама Бара. У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Апостол Павле, од гонитеља хришћана, постао један од дивних свједока Христа распетога и васкрслога, подсјетивши на његове ријечи да Јеванђеље његово није од човјека, него од откривења Божијега: „Његово свједочанство је одјекнуло широм Азије, стизао је и на Балкан, до Италије, до Рима гдје је мученички пострадао заједно са Апостолом Петром. Два дивна свједока јављенога имена Божијега, откривења Божијега, свједоци Христа рођенога од Духа Светога и Пресвете Дјеве.“ Истакао је да се ових светих дана када прослављамо рођење Богомладенца, прослављајући Њега, сјећамо Витлејемске пећине у којој се Господ родио и гдје га је повила Пресвета Дјева и дивне пјесме коју су пјевали анђели и чобани: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. „Одјекује та пјесма и данас широм свијета, прослављање имена Божијег, и у исто вријеме призивање мира на земљи. Мир небески кога се и ми сјећамо на свакој служби Божијој када кажемо: Мир вам, мир свима. Сви одговарају: И духу твоме. Мир небески од Бога, не овај земаљски који данас јесте а сјутра није. Мир који је Бог саздао и дарује људима и земаљским народима. Мир који долази од Бога и обједињује небо и земљу, Бога и људе, и људе међу собом, и призива на јединство и добру вољу све људе и земаљске народе.“ Даље је казао да је то блага вијест Христова – Јеванђеље које су апостоли примили откривењем ходећи заједно са Господом, слушајући Његову ријеч, а послије њих и њихови наследници до наших времена: Сви они ходећи по читавом свијету проповједају мир Божији, Христа распетога и васкрслога, Његово рођење, проповједају и свједоче Његово распеће и васкрсење: „Све у Цркви Божјој, од Христа па до данас и до краја свијета и вијека, у знаку је Христовог распећа и васкрсења, Христовог рођења. И храмови који се граде су у знаку Христовог распећа и васкрсења. Зато је и овај храм у знаку Крста часнога, као и све оно што се у њему догађа. Сви који су кроз вјекове били Христови, доживљавали су исту судбину коју је доживио Христос. Он је распет и рекао је: Ако Мене гонише и вас ће гонити, ако Мене примише и вас ће примити… тако је било, тако је и данас.“ Говорећи о мученицима који су кроз вјекове Христа свједочили и за Њега пострадали, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се осврнуо на свешетномученике који су пострадали 1941. и 1945/1946. године из рода нашега, међу којима је и Митрополит Јоаникије, коме се ни данас гроб не зна: „У том знаку страдања, гоњења и прогоњења је и Христос и Црква Божија кроз вјекове до наших времена. Зато се немојте чудити што се и у ово наше вријеме повампирује тај антихришћански – безбожни дух код нас, и иде до тога да ови наши који владају, који су обезбожени, наследници оних који су побили свештенике послије рата, хоће да одузимају храмове и да их дају својој безбожној власти.“ Нагласио је Архиепископ цетињски да су храмови подизани у славу Божијега имена, а да их је подизао народ не за богаћење и прослављање себе, већ имена Божијега, да би се богатили вјечним људским достојанством: „Увијек је било, а има их и данас који се боре за пролазно земаљско царство и клањају земаљском богатству, и у то име скрнаве прије свега људско достојанство, одричући се вјечнога достојанства које је Бог подарио човјеку и људској природи, тиме што је Бог примио на Себе људску природу. Човјек кроз Свету тајну крштења прима тај квасац вјечнога и непролазнога живота, вјечнога достојанства.“ Истичући да је то оно што Црква дарује људима и свим народим, владика Амфиилохије је казао да се они коју су са Христом тога не одричу, нити су се икада одрицали, него остају да буду свједоци тога и таквога достојанства, и да је то тако и данас: „Посебна је радост да се у нашој Црној Гори пробудило то осјећање у народу. Читава покољења су васпитавана у духу безбожништва, титоизма, лењинизма и марксизма. Међутим, оно што је Божије је неуништиво. Божија љубав, Божија истина и доброта, вјерност вјечноме људскоме достојанству, ево се пробудила и у Црној Гори. Народ излази широм Црне Горе на путеве и друмове, да се поклони имену живога Бога, да посвједочи своје вјечно, непролазно људско достојанство и да чува Божије светиње, чувајући светиње своје душе и тијела.“ Закључивши да се историја Цркве Божије, која је историја Христовога распећа и васкрсења, и рођења Његовог, поново понавља у читавом свијету, Високопреосвећени Митрополит је поручио да се она посвједочује и понавља посебно у Црној Гори: „И то је оно чему се радују Свети Божији људи, Свети апостоли и пророци, Свети мученици до најновијих свештеномученика и мученика. И нека би Господ и нама подарио ту вјеру у вјечно, непролазно достојанство човјеково и људске заједнице, и нека би ова божићна пјесма Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, одјекивала и у нашим срцима, нашем животу. И нека би ми ту истину свједочили другим људима и земаљским народима и данас и сјутра и у вјекове вјекова, амин!“ Након Литургије, Његово високопреосвештенство г. Амфилохије је преводио свенародну литију улицама града под Румијом, као вид молитвеног отпора дискриминаторном и неуставном закону о слободи вјероисповијести. Током литије, послије читања Јеванђеља, у центру града Митрополит Амфилохије се обратио сабранима и казао да нас Храм Бога Оца, Сина и Духа Светога са Румије благосиља и призива на божанску, христолику, богочовјечну љубав која не тражи своје и не рађа мржњу и злобу међу људима, већ се жртвује и служи, обједињује све људе и земаљске народе: „То је љубав коју свједочи ова Црква Божија и коју свједочи ова литија молитвена кроз овај град. Љубав према свима који живе у овоме граду, љубав која се само дарује другима са поштовањем и истинском и правом љубављу Божјом, оном љубављу којом воли Бог овај свијет, све људе и земаљске народе, и призива их да постану заједничари те божанске Христове љубави.“ Истичући да је Храм Свете Тријице на Румији симбол те и такве љубави, Митрополит је нагласио да они који хоће да сруше тај храм, заправо хоће да убију љубав у људским срцима, и вјечну неразориву заједницу: „Сви они који су противници истинске љубави и братске слоге и слободе, хтјели би да сруше тај храм. Дабогда Бог срушио њихову мржњу, злобу и одрицање од те љубави, и дабогда Господ и у њима пробудио ту и такву љубав и према храму на Румији и према свим храмовима који су подигнути у у славу те и такве божанске љубави.“ Митрополит Амфилохије је посебно нагласио да је ова литија свједочанство те и такве љубави према свима и свакоме, нарочито према житељима овога града без обзира на њихову вјерску и националну припадност: „Ово је љубав која грли све и сва, која се никога не одриче, само се одриче мржње, злобе, гријеха, раздора мећу браћом, људима. То је љубав којој ми служимо, којој појемо, којој вршимо ову дивну литију данас кроз овај свети и благословени град. Нека би та Христова љубав, Бог као љубав објединио и озарио срца свих житеља овога града и Црне Горе и читавога свијета и свих земаљских народа, јер су сви позвани на ту и такву љубав и да сви постану један земаљски Христов народ који се бори за вјечно и непролазно људско достојанство.“ Благословећи овај град и све његове житеље, посебно дјецу, владика се помолио да Господ умножи у њиховим срцима Божију љубав – богољубље и братољубље, као би се искројенила сва мржња, јер је то призвање свију нас. На крају литије, у којој је учествовало више хиљада Барана, испред Саборног храма Светог Јована Владимира, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, прочитао је јучерашње саопштење и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, након чега је Митрополит Амфилохије поручио да то није само порука епископа већ народа: „Ако је ова наша световна власт народна, онда је дужна да чује глас овога народа који признаје и државу и власт и све, али не може да прихвати ненародне, противнародне, безбожне, братоубилачке, братомрзачке законе да се по њима управља Црна Гора.“ Подсјетио је да су садашњи властодршци наследници оних претходника који су за народ конфисковали црквену имовину, а која до данас није враћена Цркви, али су саградили стотине предузећа и дали хљеб народу, која су ови њихови наследници опљачкали, приватизовали: „И мало им је то, већ хоће и храмове Божије да опљачкају, оскрнаве, одузму од народа, јер су то народни храмови од памтивијека. Народ их је градио и призван је да чува те храмове и светиње. Надамо се да ће ови који су на власти, ако заиста поштују народ, чути глас народа и одбацити те безумне законе, који су закони безакоња каквих нема нигдје у Европи. Дај Боже да се и они опамете, да их народ врати памети и разуму. А прво што треба да ураде је да врате оно што су њихови претходници одузели, опљачкали од народа и Цркве Божије.“ Посебно је нагласио да властодршци у име народа отимају и постају милионери, као и да се види и зна колико је богатих, а колико сиротиње у Црној Гори, истичући да ови на власти себе поистовјећују са државом: „Ви нисте држава, нити сама ја Црква. Ја сам по милости Божијој у овом тренутку Митрпополит ове Цркве, али Црква Божија је овај народ, а и држава је оно што припада цијелом народу, а не само појединцима које је вријеме избацило да буду на челу те државе. Надамо се да ће Бог да их уразуму, да чују глас народа, ако хоће да буду народна власт. “ Констатујући да међу учесницима литије има и оних који су гласали за ову власт, Митрополит је казао да су их они гласали да служе, а не да отимају од народа, и да поштују законе домаће и међународне и вјековне. Поручујући да су ове литије које се ових дана организују широм Црне Горе, али и свијета, литије љубави, Митрополит је казао да добија писма подршке за борбу против зла, мржње, богоубиства и братоубиства, и отимачине. „Тај дух да се искоријени из наше државе и народа, и да заблиста дух љубави Христове која се жртвује за ближње своје, љубави према свима и свакоме“, поручио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након литије улицама града под Румијом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана, 7. септембра, навршава се 50 година свештеничке службе архијерејског намјесника бококоторског и пароха которског, протопрезвитера-ставрофора оца Момчила Кривокапића. Повезана вест: Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу Отац Момчило Кривокапић рођен је 1945. у Херцег Новом, у свештеничкој породици. Његовог оца, који је био парох у Бијелој, са још неколицином свештеника Мирополије црногорско-приморске, протјерују са парохија, а у своју епархију их прима тадашњи Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круљ. Отац момчило од своје друге године дјетињство проводи одрастајући уз благородно и сталожено становништво околине Добоја. Од најранијег дјетињства, учећи се Јеванђељу, знао је да ће кренути очевим стопама. Са 14 година, 1. септембра 1959. године, одлази из родитељског дома, као ђак Београдске богословије. Пред крај свог средњошколског школовања, упознаје своју будућу супругу, ћерку чувеног професора доктора Лазара Милина. Након завршене средње богословске школе, уписује Православни богословски факултет у Београду. 1967. године. На самом почетку студија, умире му отац у својој 53. години, а бригу о његовом даљем школовању преузима блаженопочивши Владика сава Шумадијски, који га прихвата као свог сина. У току студија, 1967. године, добија позив за одслужење војног рока. Декан му излази у сусрет и он у септембру полаже читаву трећу годину, одлази у војску, а 1969. године, паралелно са завршетком војног рока, приводи крају и своје студије теологије. Добија стипендију за наставак школовања на Оксфорду. У исто то вријеме, добија позив од старога протојереја Богобоја из Котора да дође и да га наследи на његовој парохији. На чуђење својих професора, млади Момчило осјећа призвање и без дилеме прихвата позив. Иако је све друго што му се нудило било звучније, логичније и примамљивије, он је дубиоко био сигуран да је то једина исправна одлука. У одлуци да прихвати позив оца Богобоја, подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код кога је отац Момчило као студент често у манастир Ћелије одлазио. Тако, умјесто да постане доктор психологије на Оксфорду, отац Момчило са својом супругом, бира тежи пут и долази у Котор, да буде нешто много више, да у овим најтежим временима за нашу Цркву, узме Христов Крст и буде буде Његов апостол. У то богоборно вријеме, кад се по његовом свједочењу, раније сазријевало, млади свештеник Момчило са нашом Црквом пролази голготу комунизма. Отац Момо на сваком кораку свједочи да је спреман да и животом брани Ријеч Светог Јеванђеља и као први ректор Цетињске богословије из периода обновљеног рада од 1992. године. Спремност да ризикује, да све жртвује и да увијек на прво мјесто стави служење Богу и народу, препознала је, не само његова паства, већ Бока Которска и цијела Црна Гора, а и шире, те он постаје један од најсјајнијих светионика наше цијеле Цркве. Дана, 7. септембра, те 1969. године, на Светој литургији на којој је рукоположен, нови млади двадесетчетворогодишњи парох надахнуто бесједи и улива наду многобројним вјерницима који су се тада окупили у которском храму, што без престанка чини већ пола вијека. На многаја и благаја љета, високопречасни оче Момо! Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предавање на тему “Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве. Предавање је одржао професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну високопреподобни архимандрит др Никодим Скретас на Богословском Факултету Српске Православне Цркве у Београду фебруара 2014. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија коју је изговорио у суботу 1. децембра 2018. године на свечаној академији поводом стогодишњице Подгоричке скупштине и Дана уједињења Црне Горе и Србије у препуном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Појашњавајући свима који се питају одкуд он на овој свечаности, Митрополит Амфилохије је казао да као наследник Митрополита Митрофана Бана који је када је наш краљ напустио Црну Гору, остао на Цетињу а и 1918. у име Митрополије послао телеграм и подржао уједињење, не види другу могућност, него да буде овдје присутан, а ту обавезу нарочито има и као наследник Митрополита Гаврила Дожића, који је у то вријеме био Митрополит пећки. Подсјетио је да је он био први Митрополит након објаве Пећке патријаршије постављен управо од краља Николе. У вријеме капитулације Црне Горе и Мојковачке битке, Митрополит Дожић је био са Јанком Вукотићем, а када је окупирана Црна Гора одведен је у аустроугарски затвор, а Патријаршија и његов кабинет били су покрадени. Ослобођен је 1918. године. Владика је подсјетио да је „Онамо намо“ била химна Црне Горе до 1918. године, и да је животно опредјељење и циљ краља Николе био да се врати на Косово: „Краљ Никола је после ослобођења Пећи и Дечана који су постали дио Црне Горе, предао кључеве манастира Дечана и Пећке патријаршије тадашњем Митрополиту Пећке патријаршије Гаврилу и оставио их у ћивоту Светог Петра Цетињског, и тиме потврдио у ствари какав је у то вријеме био дух Црне Горе.“ Додао је да је након Брозове револуције у Црној Гори православни корпус који је до тада био јединствен подијељен. Митрополит је истакао да је 1918. дошло до династичке борбе у Црној Гори, и да оно што се догодило са Божићном побуном није био сукоб какав се данас продубио у Црној Гори, већ да је то била борба између Петровића и Карађорђевића. Посебно је истакао да се у резолуцији коју је усвојила Скупштина Црне Горе нападнута и Црква: „Одлука о обнови Пећке патријаршије је независна од Подгоричке скупштине. То није била политичка већ црквена одлука. Запањујуће је да Скупштина Црне Горе у ово наше вријеме то уклапа везујући за Подгоричку скупштину и питање Митрополије црногорско-приморске.“ Митрополит Амфилохије је казао да само Црногорци могу да поништавају одлуке од прије сто година, наглашавајући да он то не разумије. Замолио је представнике власти да не граде будућност Црне Горе на братоубилаштву и истакао да насиље над Црквом ствара дубинске расколе. 02.12.-2018_-MITROPOLIT_-PODGORICKA_SKUPSTINA.m4a светигора

У четвртак, 26. јула у 8 часова Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије служиће у Свештеној царској лаври Светог Архангела Михаила Свету архијерејску литургију а након тога ће освештати нову манастирску ризницу. Tribina PrevlakaСабор ће почети у сриједу 25. јула у 20 часова Трибином о наталитету на којој ће учествовати: Миљан Ћеранић, директор ПСД „Света Србија“, др Вања Милошевић, гинеколог акушер, Весна Даниловић, судија Управног суда у Београду, Батрић Јовановић – Друштво гуслара „Бајо Пивљанин“ и Асим Сарван, музичар. Овај јубиларни Сабор најавио нам је отац Мијајло Бацковић предсједник Братства православне омладине Црне Горе. Извор: Радио Светигора

Поражавајућа статистика наводи нас на размишљање и тражење узрока, сваког у свом домену. Нездрава исхрана, генетика, недостатак физичке активности, вируси, стрес, све су то фактори ризика за настанак „организма у организму” како би се на неки начин могао описати рак или канцер. Без обзира на сва досадашња истраживања и искуства у медицини, закључак данашње емисије је да правила нема – обољевају стари и млади; физички активни и неактивни, пушачи и непушачи, оптерећени и неоптерећени генетиком. Сусрет са овом болешћу, узимајући у обзир већ наведену поражавајућу статистику, врло често је и сусрет са смрћу, који је за вјерујућег човјека својеврсни сусрет са Господом, а за човјека без вјере ипак нешто сасвим друго. Колико је вјера у Васкрсење и нада у Господа и милост Његову, најважнији ослонац у тешким данима болести, покушаћемо да одгонетнемо у овој емисији. Један од примјера који се противи уобичајеној медицинској статистици која се бави узроцима настанка ове опаке болести је и наша покојна протиница Младенка Маша Зековић, дугогодишња вјероучитељица у Даниловграду а касније и Бару. Како се недавно навршило шест мјесеци од њеног упокојења, ову емисију посвећујемо сјећању на њен дивни лик и њену лавовску борбу са канцером. О малигним обољењима, начинима прихватања болести, борби, неизвјесности и сусрету са смрћу ближњег, разговарамо са проф. др Владимиром Тодоровићем, редовним професором Медицинског факултета у Подгорици и директором Клинике за онкологију и радиологију КЦЦГ и протојерејем-ставрофором Слободаном Зековићем, архијерејским намјесником барским, супругом покојне протинице Маше Зековић. Извор: Радио Светигора