Сем код Николе Тесле који помиње да га је отац томе учио да визуелно замисли проблем који има и онда га решава у свом уму, нисам наишао на пример таквог промишљања о проблемима унапред. Разговарамо о физичким проблемима, типа у Стари Завет имамо цео пројекат Нојеве Барке коју Бог даје Ноји...
Али често чујем да то није хришћанству прихватљиво... Видим неки конфликт са теологијом, конкретно ми делује да произилази из подједнако духовних као и цивилних искустава током слушања неких туђих пикантних исповести која нико не жели да замишља визуелно у слободно време. Баш зато и мсм. да духовници имају проблем да признају битност ткз. навођене визуализације, која се користи за решавање проблема у науци, исправљању самог начина размишљања индивидуе (не мсм. на хиндуисте и будисте)...
Парадокс би био, да ја као инжењер немам визуелно представљен пројекат у свом уму, пре него нацртам рад или коригујем неку грешку коју сам предвидео промишљајући. Буквално не бих промишљао о поступцима са пред-идејом или пред-решењем у свом уму.
Шта мислите о томе? како посматрате навођену визуелизацију у кроз хришћанство?