Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'видимо' or ''.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. — Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно. Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања. Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе. Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију. Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота. Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе. После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је. Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама. Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда бирају због стреса или очаја? Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији. Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести значајно повећало. Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив? Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем. У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи. Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога? Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење? Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију. Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова. А осим тога, позвани смо да будемо као Он. https://www.pravmir.ru
  2. У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког. По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети: - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида! У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије. Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке. Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга. Извор: Епархија горњокарловачка
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на Видовдан, по читању Светог Јеванђеља на светој Литургији у манастиру Грачаница, произнео изузетну беседу у којој је на почетку напомеуо да су "наша срца и наше душе испуњене радошћу Духа Светога јер нас је Господ сабрао да прославимо Видовдан. Да прославимо оно што Видовдан носи собом, што је био, што јесте и што ће бити. Да прославимо и седам векова од постојања овог бисера, ове лепотице, цркве Грачанице коју је подигао св. краљ Милутин", рекао је Патријарх Порфирије. Звучни запис беседе "Сваки пут сигуран сам, када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом Очев", рекао је Свјатјејши, додајући да о томе сведоче Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и многе друге светиње. "Косово и Метохија - земља у којој смо се родили за Христа, и стекли много тога што други или не могу или не желе да разумеју". "Грачаница и светиње које смо побројали јесу светска културна баштина, али светско као такво, по себи, не постоји, ако негде није поникло, ако нема своје име и презиме" рекао је Патријарх Порфирије додајући да су наша имена и презимена све ове светиње, Косово и Метохија, "наше име и презиме јесте Православна Црква". Пре светске баштине, "то јесте баштина наших отаца, наша баштина, баштина Срба православних" каже Патријарх Порфирије. "То не треба никоме да смета, свако има своју баштину, културу, свако се на неки начин Богу моли. Добили смо дар од Бога да се молимо хришћански православно, други су добили другачији дар, али то не значи да дарови различитости треба да буду повод за сукобе, неспоразуме, раздвајања", напомиње Патријарх српски. Црква пред којом стојимо, Грачаница, "јесте наше око, наше уши, наше срце, то је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио - изабрао је веру у Христа, а не вечеру... Определио се кнез Лазар за Грачаницу, да има уши, очи, да има срце" нагласио је Патријарх Порфирије. "Ми чујемо, гледамо, осећамо, Видовданом и Грачаницом, а то значи Христом, то значи Христовим Јеванђељем - то је Видовдан. Бог Христос на првом месту" подвлачи Патријарх Порфирије. "То је унутарња духовна битка за суштинску слободу од сваког тиранина коју сеје нечастиви по земљиној кугли... од бирања било чега што је пролазно, слобода од сваке врсте идола, слобода од избора комфорног и лаког живота, по цену да изгубимо оно што јесмо, своје срце, очи и уши" каже Патријарх српски. "Гледајући Видовданом и Грачаницом, гледамо Христом и Његовим заповестима, стога све људе видимо као своју браћу" указује Свјатјејши додајући да сабрани овде, са свих страна света, свуда имамо прилику да срећемо друге и другачије, "али не пристајемо да успостављамо са њима однос на било којој основи осим основе и оквира Цркве". "Зато и браћу Албанце видимо као и своју браћу" каже Патријарх Порфирије и додаје: "сигуран сам да се можемо итекако не само разумети него живети заједно, расти и градити, само нека нас не уче миру и заједници онима који сеју раздоре међу људима, а имају само неке нама стране, далеке, овоземаљске интересе". "Са свима смо браћа, ми Православни Срби, ако смо Христови и ако смо у Христу" подвлачи Свјатјејши Патријарх Порфирије. "То је Видовдан - дана када бирамо веру а не вечеру, то јест када и вечера добија свој духовни смисао и значај, продужетак и у вечност, онда када извире из вере". Цитирајући песму Десанке Максимовић о Грачаници, Патријарх Порфирије је говорећи о Косову и Метохији поучио да "постоји дом Очев - ове светиње косовско-метохијске, ова земља и треба свако од нас да дође и да долази овде, да се сети и да разуме да је странствовао, да је био изван себе, далеко од себе, далеко од дома Очевог, далеко од своје браће". Извор: Радио Слово љубве
  4. У другу недјељу пред Божић, 27. децембра 2020. љета Господњег на празник Светих мученика Тирса, Левкија,Филимона, Аполонија и других с њима, када наша Света Црква прославља Материце, дан посвећен мајкама и женама, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литугијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереји Блажо Петровић зетски парох и Ранко Радоњић острошки саслужитељ, као и јерођакони Роман и Зосима, уз молитвено учешће монаштва и вјерног народа. После прочитаног Светог Јеванђеља, говорећи о васкрсењу Хрисотовм које се прославља сваке недјеље, бесједио је о. Блажо. – Сваке недјеље изнова и изнова Христос долази нама, страда и васкрсава. И призива нас, као што нас призива у Светом Јеванђељу и говори да дођемо на вечеру Његову коју је зготовио и припремио Син Његов Господ наш Исус Христос. Само страдање Христово и васкрсење није неки догађај којег ћемо се сјетити једном или два пута годишње, већ управо догађај којим треба да живимо, којим треба да се хранимо и да се појимо и да свакога дана изнова и изнова пред собом имамо лик Господа нашега Који је васкрсао и дао нам живот вјечни – казао је о. Блажо. Подсјетио је на Господње ријечи да је много званих, али мало изабраних. – Не односи се то само на људе који су ван Цркве. Наравно, имамо ту и примјер несрећног Јуде и многих Јуда данас. Благодаћу Божијом Господ нас је сачувао од тога издајства, иако имамо свједочанство од посљедњих 70-80 година, од када је несрећни комунизам још завладао на овим просотрима, па ево и у току ове године, када су несрећници атаковали на наше храмове, на нашу вјеру, коју смо бранили достојанствено. Те Јуде не треба браћо и сестре, да нам буду ту да бисмо њих осуђивали. Они треба да нам буду примјер какви не треба да будемо и на који начин човјек не жели да отвори очи своје пред васкрсењем Христовим и на који начин човјек је и онда прије 2000 година разапео и пробо копљем ребра пречиста – објаснио је о. Блажо. Међутим, да бисмо у попуности имали удјела у васкрсењу Христовом, у овој вечери која је Тајна над Тајанама, а опет толико јавна да се зна у цијелој васељени за њу, на првом мјесту треба да живимо Христом током цијеле нејдеље, свакога дана, свакога трена, рекао је о. Блажо. – Не завршава се све постом и молитвом. Пост и молитва, рекао је Гсопод, изгнаће онај род. Али ми треба у сваком човјку поред себе на првом мјесту да видимо Христа. Вјера православна није вјера мрачњаштва, није вјера мрзовоље. Сви су нам ближњи. И вјерници, и невјерници, и они који су гласали за закон и они који су гласали против закона. Сви су наши ближњи и свакоме треба у сваком трену да свејдочимо васкрсење Христово – закључио је о. Блажо. Извор: Манастир Острог
  5. ”Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих” - рекао је Епископ Херувим. У Недељу Светих отаца, дана 31. маја 2020. године, на светој Литургији у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим служио је парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу, пароху доброводском који је оставио дубок траг у летопису ове парохије. Архипастир се у богонадахнутој беседи обратио верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде на здравље и на спасење ово наше сабрање на Доброј Води. Данас смо на почетку јеванђелског одељка чули ”Дошао је час да се прослави син Божји”, а заједно са Сином Божјим да се прослави и целокупан Очев Домострој спасења. Та радост и Тајна нас је сабрала овде. Тајна Божјег спасења треба да нам је непрестано пред очима, у нашим мислима и осећањима, требамо да размишљамо о Божјем промислу који јесте да целокупна творевина има вечну радост. Ако живимо у љубави и милости Божјој, испуњавамо заповести Божје и творимо их на начин на који их требамо творити, онда испуњавамо слободу, љубав и наду и све врлине које нас узносе ка Небу. Празник Вазнесења Господњег показује нам да нас овоземаљско и гравитацијом усмерава ка доле, док је наша Небеска Држава, Царство Небеско које је заправо испуњење Божјег Домостроја спасења. Реч Божја записана у Јеванђељу јесте Реч вечнога живота, блага Реч која даје утеху и буди осећања усмеравајући нас ка нашем почетку, тј. ка Христу. То је суштина живота. Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих. Тако се испуњава слобода, у послушности. Послушност у Цркви Божјој изграђује слободу. Наша слободна воља је у томе да прихватимо Христову слободу, да охристовимо нашу слободу како би имала пуноћу, вечну љубав и вечно праштање. Празници кроз које смо прошли, Васкрсење и Вазнесење, и Света Педесетница која је пред нама су Тајне Живота које нам се откривају и испуњавају на свакој Литургији. Отварају нам се дарови светотајинског живота у Цркви. Нема живота ван заједнице и Цркве Божје. Ту је Живот и Тајна, ту је чудо и све оно што је саткано у бићу свакога од нас – да тражи своју пуноћу и испуњење, своју утеху у овом животу. Ако живимо на такав начин и поштујемо све оно што нам је Господ оставио онда смо небески народ који испуњава заповест Христову и који не затамњује лик Христов ни пред чијим лицем. Не можемо ставити међу једни између других и да не видимо Бога једни у другима. На светој Литургији и ми свештници и сав народ говоримо ”Христос посреди нас”. Христос треба заиста да буде међу нама, да га осетимо и да га загрлимо, да видимо икону Божју у другом човеку јер тако се усмеравамо ка Царству Божјем и испуњавамо Очев Домострој спасења утемељен на Празницима које смо прошли. Данашњи празник Отаца Првог васељенског сабора је тестамент живота у Цркви Божјој. Оци Првог васељенског сабора борили су се да сачувају учење о божанској и човечанској природи у Господу. Јер човечанска природа са својим Творцем једино тако. Бранили су веру од јеретика који су погрешно учили о Господу Исусу Христу. Својим учењем оци су нам покушали пренети тестамент који непрестано на Литургији понављамо као основу наше вере и пуноћа живота у Цркви Божјој. Ту је све оно што требамо да знамо о вери, то је основни катихизис. Још један догађај нас је сабрао овде, да се сетимо нашег оца Јована који се нажалост несрећним догађајем преселио, верујемо, на Небеса. Тамо је сигурно са светима и данас је служио свету Литургију овде са нама славећи Име Божје које је проповедао и са којим је живео. Заиста верујемо и надамо се у Промисао Божји да је то тако, да је његова душа заиста била данас овде са нама и да смо се заједно са њим молили. Благослов Божји је увек присутан када се сећамо својих уснулих предака, својих уснулих старешина који су нас увек руководили ка Царству Божјем и усмеравали нас ка Путу Јеванђеља. Знамо да смо добри пастири ако следимо своје старешине, ако слушамо из њихових уста благу Реч, благу Реч која нас води ка Царству Божјем. То смо увек могли чути из његових уста. Ту благу Реч Јеванђеља која нас усмерава ка Литургији вечнога живота. Када тако живимо и преносимо такву реч онда свако од нас, ја први, можемо да записујемо Име Божје у историју овога света и да будемо они који носе суштину живота у свом срцу и души. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено ово данашње сабрање овде на Доброј Води и да нас благослов Божји и љубав Божја непрестано позива у ову светињу. Да се сабирамо, да се Богу молимо и да заједно са свима славимо Бога у Три Лица сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости. Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења. У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама. Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега. Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога. Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак. У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти. Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење. Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека. Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба. У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“ Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили. Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења. Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице! Извор: Православие.ру
  7. Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  9. Нови семестар Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској ће почети 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај, где ће предавање одржати ђакон др Србољуб Убипариповић. Предавање ће почети у 19 часова. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Синодска Посланица РПЦ је израз подршке страдајућим епархијама СПЦ у Црној Гори, анализа дешавања и важна реч да ово што се дешава може довести до рата и крвопролића, рекао је за Радио Слово љубве јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Звучни запис разговора Зато, додао је, Патријарх Кирил и Свети Синод Руске Цркве шаљу поруку да би се политичари опаметили, да не гурају земљу и народ у братоубилачки рат, попут дешавања у Украјини. "Нажалост, ми видимо да политичари Црне Горе свесно дискриминишу СПЦ и то је велика бол за РПЦ, и наш Синод види у тим дешавањима и напад на Руску Цркву јер знамо да су народ и светиње СПЦ на територији Цркве Горе одувек били везани за Руску духовну традицију", подсетио је отац Игнатије. Извор: Радио Слово љубве / Ризница литургијског богословља и живота
  11. Разговор о Светлости је увек разговор о Богу, који је ваистину једина истинска Светлост који просветљује и освећује све и сва. Свети Григорије Палама је богомудро говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Са друге стране, знаменита црквена песникиња, монахиња Касија, у стихири коју појемо на Велику среду, вапије ка Господу речима: … Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге Твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова Твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње, јутрење Велике суботе) Наш живот је премрачан, утопљен је у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: Која сила на свету може да распрши ову греховну таму? Одговор је јасан: Светлост Христова, просветљује све! О значају истинске, освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле саветујући хришћане: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Еф. 5,8). Како све можемо постати деца светлости? Одговор је, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве вере, заиста, примиће светлост. Ова истина је утемељена на речима сâмог Спаситеља: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и још је мало времена Светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јн. 8,12 и 12,35). Небеско светло можемо задобити једино уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са усрдном и срдачном молитвом за све људе. Да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила, позивајући све око нас и понављајући речи стиха који са небоземном радошћу певамо пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите светлост од незалазне Светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих! Употреба светлости у богослужењу Употреба светлости у богослужењу је од великог значаја, и оно је увек било саставни део готово свих, како старозаветних, тако и новозаветних богослужења. Заповест да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију. У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део свештенослужења, а палиле су се увече. Поред свакодневне јутарње жртве, првосвештеник је у Јерусалимском храму, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Према бројним сведочанствима ове светиљке су биле символ Божјег руководства. Стога, Цар Давид из свога срца вапије ка Господу: Ти си Господе, светлост моја, или на другом месту: Реч је Твоја жижак нози мојој. Употребу светиљки налазимо и у време Светих славних и свехвалних апостола, приликом њихових ноћних сабрањâ ради проповеди речи Божје, ради узношења усрдне молитве, као и ради ломљења хлеба, о чему важно сведочанство налазимо у књизи Дела апостолских: И бејаху многе свеће горе у соби где смо се сабрали (Дела 20, 8). Богослужбену употребу светлости налазимо и у периоду гоњења. Познато нам је да су се први хришћани на молитвена сабрања сабирали ноћу у катакомбама где богослужење није било могуће без употребе светиљки, а на овај вид практиковања приморала их је ситуација гоњења. Не смемо изгубити из вида да је употреба светлости и у овом периоду била двојака, она је увек имала, а и данас има, практични и символични (духовни) значај. Тертулијан сведочи: Код нас се богослужење никада не служи без светиљки. Дакле, ми светиљке на богослужењу не употребљавамо само да бисмо разагнали ноћну таму, – јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу светиљки изобразили Христа – нетварну светлост, без које бисмо и у сред дана лутали у греховној тами. У Старом Завету је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило, символизујући да Закон Божји представља светлост човеку у његовом животу. Будући да је у Новом Завету Божји Закон садржан у Еванђељу, освештана је пракса да се пре изношења Еванђеља носи упаљена свећа, а за време читања Еванђеља се пале све свеће, символизујући да еванђељска светлост просветљује сваког човека који долази на свет. Блажени Јероним казује: У свим источним Црквама се за време читања Еванђеља пале свеће и при сунчевој светлости, и то не ради разгнања таме, већ као знак радости, да би се материјалном светлошћу изобразила друга светлост. Са друге стране, Свети Софроније Патријарх Јерусалимски вели: Кандила и свеће изображавају вечну Светлост, као и светлост којом сијају праведници. А знаменити тумач Светог богослужења, Свети Симеон Солунски сведочи: Свеће пале пред иконама светих и ради њихових добрих дела у свету. Из свега наведеног закључујемо да светлост у ужем смислу представља сâму божанску светлост, Христову светлост која просветљује и освећује свакога човека, ону светлост будућег живота у Царству Божјем. Светиљке (кандила и свеће) у цркви увек имају духовно-символични смисао. Овај символизам светлости се потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Припадници царског свештенства су у првим временима као принос доносили у храм восак и уље, као вид молитвене жртве. Свети Симеон Солунски поучава: чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег кајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа символички означава принос Богу као од васцеле творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине божанске љубави и благодати. Катихета Бранислав Илић *Објављено у новом мајско-јунском 367. броју Православног мисионара (стр. 26-28) Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка
  12. На Видовдан 2019. године Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је на Доброј Води у Вуковару. Преосвештеном Владици саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох друге парохије вуковарске, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим рукопроизвео је апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера у чин чтеца. Владика Херувим изговорио је данас следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење свети дан који нас је данас сабрао овде у цркви свете Петке на Доброј Води да се на првом месту Господу помолимо и принесемо Жртву од свих и за све. Велика је Тајна побожности која се излива из данашњег празника јер биће српског народа у данашње време другачијим очима гледа на ону стварност која следи по Другом Христовом доласку. Видовдан нам открива како ми као српски народ треба да живимо и и у чему је пуноћа нашег овоземаљског живота. Косовски бој увек нам изнова открива Тајну нашега живота. Тај догађај никада не застарева и не губи смисао, чак шта више, сваке године када се у молитвама сећамо овог дана отвара нам духовне очи којима као народ гледамо у вечност. Овај празник јесте празник Вечности, драга браћо и сестре. Кроз Видовдан и личност светог кнеза Лазара нашем народу отворена су Небеска врата и могуће нам је у војевању за Часни Крст да задобијемо Царство Небеско. Знамо како је кнез Лазар уз Божји благослов кренуо да брани своју земљу и народ, своју Отаџбину. Није кренуо као сви други моћници, са машинеријом и оружјем, него са Крстом Божјим. Целокупна војска се причестила у светој Лазарици и након тога су кренули да бране своју земљу. Кренули су да бране Часни Крст, да бране нашу земљу како не би била османлијска већ христоносна и богоносна као што је и данас. У данашњем празнику видимо дубину учења које нам је својим делом пренео кнез Лазар – да живимо Јеванђељем и да држава треба да обитава у Истини Христовој. Ако живимо у Христовој Истини, у Цркви Божјој, онда смо народ христоносни и богоносни, народ који носи крст који је добио на светој Тајни крштења. Тај крст се састоји у томе да у своје ризнице сабирамо врлине, да нам на уму буде Лествица светог Јована Лествичника која нас успиње на гору преображења наше душе. Успињимо се на Гору Преображења. Преображавајмо своје биће. Схватимо да нисмо моћни и силни, него мали и ништавни пред Господом. Када схватимо то схватићемо суштину живота свакога од нас. Свет нас може хвалити, али без Христа у срцу све је ништавно, нема пуноћу. Морамо увек да се угледамо на свете Божје угоднике, јер су они пример како жртвеном молитвом, својим духовним и телесним подвигом можемо достићи небеске врлине. Томе нас учи свети кнез Лазар, да стичемо врлине који је стекао свети Симеон и свети Сава и сви њихови претходници. Свети кнез Лазар учи нас да будемо народ на уском путу Јеванђеља, трновит пут којим ми као народ треба да ходимо. Треба да се на том путу чак и убодемо да бисмо схватили каква је наша одредница у овом животу. Не да останемо у том трњу, него да се уздижемо и увидимо да Бог од нас увек тражи покајање. Једино кроз покајање можемо да очистимо душу да не би обитавала у греху који свако носи са собом, и свештенство и народ. Сви смо грешни људи, сви смо материја и требамо да материју и све оно што носимо са собом приведемо своме Творцу. Пребразимо све на добро како би све било охристовљено и обожено. Тада ћемо знати да смо на правом путу који нас води у Вечни Живот, знаћемо да смо на путу светога Саве, српског кнез Лазара, светог Стефана Штиљановића и свих остали светих угодника. Молимо Бога да на Другом Христовом доласку седнемо са десне стране. На светој Литургији можемо да остваримо пуноћу нашег овоземаљског живота и свега што нам се даје. На светој Литургији пролазимо кроз најдубље Тајне нашег живота, кроз Рођење, Страдање, Васкрсење и увек се сећамо Другог Христовог доласка. У самој етимологији данашњег празника стоји порука да ми као народ можемо да видимо самога Христа, оног Христа којега је видео свети кнез Лазар. У овом празнику можемо видети пуноћу Божје љубави која се излила на све наше војнике, али се непрестано излива и на сав Божји народ. Сви смо ми војска небеска, свети народ који треба да иде своме Творцу и Војсковођи, а то је Господ Исус Христос. Радујем се што сам данас овде са вама, што могу да поделим радост данашњег празника овде на Доброј Води која је заиста духовна оаза нашег народа у вуковарском крају. Даће Бог да тако и остане. Имамо данас прилику да представимо новог пароха, оца Миљена, који ће служити Господу онако како је служио и у претходној парохији. Обилазио сам ту парохију, видео сам како се народ сабира и каква је заједница. Сходно томе донео сам одлуку да отац Миљен од данас буде свештеник овде и да својим трудом и љубављу према својој пастирској служби сабира стадо расејано. Еда би ово стадо опстало и стало са десне стране приликом Другог Христовог доласка. Надам се да ће људи у личности оца Миљена видети доброга пастира који ће водити стадо ка његовом циљу. Исто тако, данас смо имали ту част да смо апсолвента Богословског факултета Слободана Рехнера произвели у чин чтеца. То је први степен свештеничке службе. Надам се да ће Господ увек бити уз њега, да ће га руководити као и до сада. Годину дана пратим његов живот и његове врлине где сам увидео да је заиста ревностан у својој служби и да је велики љубитељ Цркве. Заиста, ми као свештеници и ви као народ требамо да имамо љубави према Господу и Цркви. Ако немамо љубави према Цркви овај живот нема смисла. Свештенички позив без те љубави нема смисла и претвара се у најамнички однос према Цркви и пастви. Нисмо ми свештеници позвани да будемо само порезници и велики чиновници, позвани смо да служимо. Наше назначење, драга браћо и сестре, јесте искључиво у служењу и давању себе народу. То је суштина наше свештеничке и пастирске службе. Требамо да се трудимо да пројавимо ту жртвену љубав, да наша паства буде сабрана око свога Пастироначалника, Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Господ Исус Христос је узор како један свештеник, један пастир и будући кандидат треба да живи. Треба да буде сведок Јеванђеља, Тајни које су се излиле на овај свет зарад наше Заједнице са Богом. Нека је благословен данашњи дан и наша заједница у Вуковару, заједница која је заиста мученичка али велика пред Господом. Нека сте живи и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  13. Из беседе о. Илије Ромића, старешине Храма св. Кирила и Методија у Нирнбергу У име Оца, Сина и Светога Духа, драги људи нека је благословено ово наше сабрање,када још увек траје васкршња радост у овој недељи која се зове Недеља слепога, по овој јеванђељској причи коју смо малочас чули. Наиме, на почетку јеванђељске приче, Господ Исус Христос и његови ученици пролазећи кроз неку улицу наишли су на слепог човека, па су апостоли заправо били ти који су први скренули пажњу на овог човека са оним ,,трик“ питањем: ,,Рави, ко сагреши он или родитељи његови, те се роди слијеп? (Јн 9,2) “. Ако ћемо бити искрени са собом и ми се тако често питамо када сретнемо неког убогог човека који је на некаквим мукама, па помислимо отприлике : како ли се овај замерио небу и земљи, те овако пати и страда? Међутим, Господ Исус Христос да ли због тога што је савршени Бог и савршени човек, одговара : ни он не сагрјеши нити родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (Јн 9,3). Дакле, Христос нам јасно даје до знања да он ,,таквим очима“ какве ми имамо и које на такав начин користимо, не гледа на људе и на свет. Грех и грешност, није оно ,,примарно“ што Христос види у човеку. И тада се дешава једно ново стварање. Као што некада Бог од праха земаљскога ствара Адама-првог човека, тако Христос својом пљувачком и блатом враћа вид овом човеку (Јн 9,6). Да ово јеванђељско казивање није тек тако некаква бајка, како се данас каже са ,,хепи ендом“ већ је реална прича као што је и овај наш живот реалан, па како то обично бива у животу, појављују се фарисеји да све покваре. Историјски гледано, фарисеји су били једна група екстремних Јевреја,који су унаоколо ишли држећи под мишком Тору-Мојсијев закон и тражили само како коме да се упетљају у живот, да га брже боље осуде и прогласе за грешника и отпадника од свега божанског , позивајући се при том на Мојсија и на тзв. ,,халаху“ а то је духовна традиција која почива на ауторитету њихових старих, отаца, предака итд. Фигуративно речено, фарисеји се гледали само како ће коме ископати очи и у главу му ставити своје очи, да тим њиховим очима дужни су да гледају на божанске списе, људе и свет. Не дај Боже, да погледаш нешто својим оком, одмах следи казна и суд,на послетку и глава да се изгуби. Међутим, кад су видели овај случај, увидели су брзо да су немоћни и да не могу себи никако објаснити чињеницу како човек који је од рођења слеп може у једном трену прогледати, па су позвали његове ,,старе“ тј.његове родитеље да прочачкају историју и испитају чињенице. На послетку када није ишло, дошло се до очекиваног решења, Онај који му је вратио вид и за којег се не зна откуда је (Јн 9,30) он је засигурно грешник и још горе учинио је то у суботу (Јн 9,16), прекршивши тако Мојсијев Закон! Драги људи, изгледа да у животу постоје два пута: пут Исуса Христа и Његове љубави и пут закона и правила тј. пут фарисеја. На овом првом путу увек и на сваком месту, у сваком човеку и у свим догађајима и стварима око себе, гледаћеш лик Господа Исуса Христа. А на другом путу, увек, на сваком месту,у свим људима,стварима и догађајима, видећеш ,,грех, грешке, грешност, мрак“. Да се не лажемо, очас посла сви се нађемо на овом другом путу. Интересанто је да овај слепац није поставио Исусу Христу питање : Господе, зашто сам је слеп, због мојих или родитељских грехова, него то питање постављају апостоли! Прошле године, у минхенској Цркви пришла ми је једна Гркиња са својом кћерком. Кћер, жена од неких тридесетак година на тешким мукама. Шта је било? Живела је у Франкфурту са неким нашим Србином, младићем који је скренуо са разумног пута, пожелео као многи данас да постане славан и богат преко ноћи, па је почео да ,,дилује“ дрогу. Сваки пут кад је ова млада Гркиња молила да престане и да се загледа у себе и види куд иде, он ју је злостављао. Толико удараца у главу јој је задао, да јој је оштетио мозак. Данас болује од маничне депресије и има честе нападе епилепсије. А њена мајка на све то каже: ,,Све је добро. Све је то нама дао Исус Христос.Проћи ће то“. Не каже : ,,Дао Бог или то је наш Крст. Него јасно и гласно: То је нама Господ Исус Христос дао“. Она и у томе види Христа, па је и то добро. Дај Боже да и ми тако прогледамо, да свуда и у сваком трену видимо лик Господа Исуса Христа! Зато, било би добро да кренемо одавде, са овог места. Знате, када су апостоли чули да је Господ Исус Христос васкрсао било им је тешко да у то поверују, јер су хтели да га виде. Једном приликом када се Господ још није вазнео на небо, били су на Литургији, причестили се и видели Господа Христа ту са њима на Литргији, јер им се ,,отворише очи и познаше га (види: Лк 12-35) “. Зато и ми певамо сваки пут када се причешћујемо ,,приђите и видите како је благ Господ“. Господ Исус Христос нас није напустио,него је ту са нама У Цркви, на Литургији. Зато људи, заволимо Господа Исуса Христа! А љубав, између осталог, подразумева и чежњу, чежњу да некога видиш и непрекидно гледаш. Ко је тај који воли своје дете, па каже : ,,доста ми је да га видим пар пута годишње и то је то“. Или, када човек воли неку своју жену па јој каже : ,,волим те, али строго пази можемо само пар пута да се видимо“. То би била нека наша ,,православна халаха“. Исто тако ми као да говоримо Господу Исусу Христу: ,,волим Те, али желим само да Те видим једном током божићног поста и два пута током васкршег поста“. То није љубав! Да нам Господ да чежњу да га видимо, волимо и да се Њиме причeшћујемо сада , увек и у векове векова. Амин! Христос васкрсе!
  14. У недјељу по Богојављењу, 34. по Духовима, 20/7. јануара 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Свету Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу служили су сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и црмнички парох јереј Слободан Лукић, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бесједећи о празницима Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану поучавао о. Владимир, који је подсјетио да се у ове свете дане поздрављамо радосним поздравом ”Бог се јави, ваистину се јави”, што је својствено за новозавјетне хришћане. – Старозавјетни хришћани нису могли да виде лице Божије и сви старозавјетни људи нису могли да виде Бога лицем у лице, не зато што нису били довољно духовни и морално савршени, него зато што Бог није био довољно открио себе. Ово откривање Бога дешава се у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, а у Богојављењу нам се јавља Бог наш и ми њега познајемо као Оца, Сина и Светог Духа – казао је о. Владимир и додао да је Господ наш Исус Хритос својим крштењем на Јорадну када је изашао из воде отворио небо и ми смо чули Бога и препознали глас који говори ”Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи, Њега слушајте”. У тој тајни богооткривења када силази Дух Свети са неба, видимо да имамо потпуни приступ Богу, истакао је о. Владимир. – Имамо директан однос са Богом лицем у лице, али једино када се крстимо у име Господа Исуса Христа. Дакле, када се крштавамо ми се рађамо за живот вјечни и тек тада нам се отвара небо и ми чујемо Оца небеског који тек тада говори за нас јер смо се уподобили Исусу, да смо ми дјеца Његова и да смо по вољи Његовој. Тек тада силази Дух Свети на нас и тек тада постајемо спремни за велика божанска дјела – казао је о. Владимир. Подјетио је да се данас прославља највећи рођени од жене, Свети Јован Крститељ. – Свети Јован, дивни Јован. Његов примјер за нас је примјер истинског служења Богу. Његовим примјером је ишао и Свети Василије Острошки који је ради смирења оставио свијет, дошао у острошку пустињу и пећиницу, али га Бог прослави и даде за светитеља читаве васељене – казао је о.Владимир и додао да је пут Светог Јована треба да буде и пут свих православних хришћана. Извор: Манастир Острог
  15. Беседу Владике Иринеја преносимо у целости: Драга браћо и сестре, данас имамо необичан Литургијски стицај околности, да исти дан на истој Светој Литургији прославимо два велика господња празника. Као и савке друге недеље у години и ове недеље славимо Васкрсење Христово. То је дакле дан када у недељном циклусу славимо Васкрс, као што једном годишње славимо пролеће, тако у недељу сваке седмице али у исти дан ове године због календарских измена пада и велики госпосдњи празник Преображења. Један чудесан необичан празник који је итекако повезан са празником Преображења и Васкрсења. Оба су један у другом, један са другим, што у осталом важи и за све Господње празнике, а у крајњој линији и за све празнике цркве. Опис догађаја запамћеног као Преображење Господње управо смо чули из Светога Јеванђеља. Пре тога један богономнадахнути коментар о том догађају из пера Светог Апостла Петра. Врло кратак, језгровит али и речит извештај у Светом Јеванђељу по Матеју, каже да су Христос и три одабрана ученика његова Апотостоли Петар, Јаков и Јован били на врху једне горе, омање планине, која и данас постоји са истим именом као и тада, Гора Тавор у Палестини, и ту у самоћи на врху планине каже се да се Христос Преобразио пред њима. Опис тога следи, да је његово лице засијало као светлост и као сунце постало бело. Хаљине су засијале и одећа у којој је био одевен. Заслепљени неочекиваним призором Апостоли падају ничице на земљу. Ту се јављају и две најважније личности Старог завета из времена припреме за долазак Христов. Поставља се питање: Како сада да разаумемо тај догађај? Шта значи да се Христос преобразио и да су својим очима Апостоли могли да виде њега у његовој Божанској слави? Зашто је то учинио свега неколико тренутака? Објашњава се то у тропару и кондаку у главним химанама празника, где се каже да се Господ преобразио да би ученици видели славу његову, онолико колико је могуће људима то да виде и доживе. Затим објашњава се да је разлог за то да када Христос буде страдао, а овај догађај се десио пре страдања да они разумеју сврху и смисао тог страдања, да после тога прославе и проповедају Васкрсење његово. Али не само то, већ тиме је указано и на коначан исход људске историје и на будуће Царство Божије у његовој лепоти, слави и пуноћи, када ће према речима Христовим попут њега и праведници – прави Хришћани засијали као сунце у царству небеском. Ради се о тумачењу великих учитеља Цркве које ћу кратко пренети, да се Христос није нарочито променио и ако се каже да се преобразио. По свом Божанству он је иначе не измењив, увек је исти. Међутим, људска природа његова била је прослављена са сједињеним, са Божанском природом, сједињену у једну личност богочовечанску и овом приликом Апостоли си могли да виде и ту прослављену људску фигуру, људски лик али и да виде не видљиво. Да виде саму вечну славу. То је немогуће за било које створено биће, макар то били Анђели а не само људи. Али слава Христова, благодат његова која се појављује као неизрецива светлост сведочи о његовом присуству и спасоносном дејству. То су Апостоли могли да виде и у том смислу Преображење је преображење њиховог вида, њихове душе и срца. Они су том благодаћу оспособљени да виде да Христос није обичан човек који је са оцем и духом светим један од предвечне Свете Тројице и зато је то реално виђење, то је, да тако кажемо, протоптип свих искустава општења са Богом и боговиђења за која знамо у историји Цркве која јесу смисао хришћанског постојања на земљи и небу. Сви смо призвани да суделујемо у тој слави Преображења, да видимо Господа Христа прослављенога и да и он нас са своје стране, не по нашим заслугама већ по својој милости и љубави прослави својом вечном славом. То је дакле радосни велики празник Преображења, као што рекох који је духовно повезан са тајном Васкрсења јер је васкрсење појављивање Васкрслог Господа у његовој слави као богочовека и спаитеља који се јавља својим ученицима а потом и свему свету преко њих. Нека је свима вама браћо и сестре срећан и благословен данашњи велики празник и нека Господ и нама дарује, ако нисмо способни, а судећи по свему нисмо, да будемо учесници тог чудесног догађаја на гори Тавору, заједно са Апостолима да барем неки зрачак те светлости обасјава и наш животни пут и наша бића и срца. Нека Бог да још једанпут на многа и блага лета. Амин" Извор: Телевизија Храм
  16. У недељу, 19. августа, на празник Преображења Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, Eвхаристијским сабрањем началствовао је Епископ новосадски и бачки г-дин Иринеј, уз саслужење Митрополита тамаског господина Исаије, из Кипарске архиепископије, Епископа мохачког господина Исихија, као и братства Саборног храма и новосадских ђакона. Владика Иринеј је беседећи после прочитаног Јеванђелског одељка рекао да је Христово преображење прототип свих људских искустава у односу са Богом који ће своју пуноту добити у Царству Божјем. Повезана вест: Торжествена прослава Преображења Господњег у новосадском саборном храму - богослужили Архијереји Иринеј, Исаија и Исихије Беседу Владике Иринеја преносимо у целости: Драга браћо и сестре, данас имамо необичан Литургијски стицај околности, да исти дан на истој Светој Литургији прославимо два велика господња празника. Као и савке друге недеље у години и ове недеље славимо Васкрсење Христово. То је дакле дан када у недељном циклусу славимо Васкрс, као што једном годишње славимо пролеће, тако у недељу сваке седмице али у исти дан ове године због календарских измена пада и велики госпосдњи празник Преображења. Један чудесан необичан празник који је итекако повезан са празником Преображења и Васкрсења. Оба су један у другом, један са другим, што у осталом важи и за све Господње празнике, а у крајњој линији и за све празнике цркве. Опис догађаја запамћеног као Преображење Господње управо смо чули из Светога Јеванђеља. Пре тога један богономнадахнути коментар о том догађају из пера Светог Апостла Петра. Врло кратак, језгровит али и речит извештај у Светом Јеванђељу по Матеју, каже да су Христос и три одабрана ученика његова Апотостоли Петар, Јаков и Јован били на врху једне горе, омање планине, која и данас постоји са истим именом као и тада, Гора Тавор у Палестини, и ту у самоћи на врху планине каже се да се Христос Преобразио пред њима. Опис тога следи, да је његово лице засијало као светлост и као сунце постало бело. Хаљине су засијале и одећа у којој је био одевен. Заслепљени неочекиваним призором Апостоли падају ничице на земљу. Ту се јављају и две најважније личности Старог завета из времена припреме за долазак Христов. Поставља се питање: Како сада да разаумемо тај догађај? Шта значи да се Христос преобразио и да су својим очима Апостоли могли да виде њега у његовој Божанској слави? Зашто је то учинио свега неколико тренутака? Објашњава се то у тропару и кондаку у главним химанама празника, где се каже да се Господ преобразио да би ученици видели славу његову, онолико колико је могуће људима то да виде и доживе. Затим објашњава се да је разлог за то да када Христос буде страдао, а овај догађај се десио пре страдања да они разумеју сврху и смисао тог страдања, да после тога прославе и проповедају Васкрсење његово. Али не само то, већ тиме је указано и на коначан исход људске историје и на будуће Царство Божије у његовој лепоти, слави и пуноћи, када ће према речима Христовим попут њега и праведници – прави Хришћани засијали као сунце у царству небеском. Ради се о тумачењу великих учитеља Цркве које ћу кратко пренети, да се Христос није нарочито променио и ако се каже да се преобразио. По свом Божанству он је иначе не измењив, увек је исти. Међутим, људска природа његова била је прослављена са сједињеним, са Божанском природом, сједињену у једну личност богочовечанску и овом приликом Апостоли си могли да виде и ту прослављену људску фигуру, људски лик али и да виде не видљиво. Да виде саму вечну славу. То је немогуће за било које створено биће, макар то били Анђели а не само људи. Али слава Христова, благодат његова која се појављује као неизрецива светлост сведочи о његовом присуству и спасоносном дејству. То су Апостоли могли да виде и у том смислу Преображење је преображење њиховог вида, њихове душе и срца. Они су том благодаћу оспособљени да виде да Христос није обичан човек који је са оцем и духом светим један од предвечне Свете Тројице и зато је то реално виђење, то је, да тако кажемо, протоптип свих искустава општења са Богом и боговиђења за која знамо у историји Цркве која јесу смисао хришћанског постојања на земљи и небу. Сви смо призвани да суделујемо у тој слави Преображења, да видимо Господа Христа прослављенога и да и он нас са своје стране, не по нашим заслугама већ по својој милости и љубави прослави својом вечном славом. То је дакле радосни велики празник Преображења, као што рекох који је духовно повезан са тајном Васкрсења јер је васкрсење појављивање Васкрслог Господа у његовој слави као богочовека и спаитеља који се јавља својим ученицима а потом и свему свету преко њих. Нека је свима вама браћо и сестре срећан и благословен данашњи велики празник и нека Господ и нама дарује, ако нисмо способни, а судећи по свему нисмо, да будемо учесници тог чудесног догађаја на гори Тавору, заједно са Апостолима да барем неки зрачак те светлости обасјава и наш животни пут и наша бића и срца. Нека Бог да још једанпут на многа и блага лета. Амин" Извор: Телевизија Храм View full Странице
  17. Отац Раде је после уводних поздрава и благодарења систематски, веома инспиративно и богословски веома прецизно, говорио на задату тему, наглашавајући да је Господ наш Исус Христос једина истинска светлост свету и да једино кроз Њега људи могу да спознају Бога. По окончању предавања уследила је дискусија током које су присутни постављали питања на која је отац Раде веома надахнуто одговарао. Организатори овог циклуса предавања обавештавају све пријатеље и заинтересоване да ће следеће предавање бити одржано у следећу среду, 20. децембра, а предавач је високопреподобни Архимандрит Данило Љуботина, који ће говорити на тему: „Празник Рождества Христова у светлости традиције – некад и сада“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  18. У оквиру Божићног циклуса предавања, који организује Црквена општина Загреб, у среду, 13. децембра 2017. године, у свечаној сали СКД-а Просвјета, презвитер Раде Деспотовић, парох љубљански, одржао је веома запажено предавање на тему: „У светлости Твојој видимо светлост“. Отац Раде је после уводних поздрава и благодарења систематски, веома инспиративно и богословски веома прецизно, говорио на задату тему, наглашавајући да је Господ наш Исус Христос једина истинска светлост свету и да једино кроз Њега људи могу да спознају Бога. По окончању предавања уследила је дискусија током које су присутни постављали питања на која је отац Раде веома надахнуто одговарао. Организатори овог циклуса предавања обавештавају све пријатеље и заинтересоване да ће следеће предавање бити одржано у следећу среду, 20. децембра, а предавач је високопреподобни Архимандрит Данило Љуботина, који ће говорити на тему: „Празник Рождества Христова у светлости традиције – некад и сада“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  19. Пошто смо пршле недеље покренули тему "Како неправославни виде нас православне" хајде сада да направимо једну интро(ин)спекцију нас самих и да наведемо како то ми сами себе видимо. Које су нам врлине а које мане... 0203_cool Шта ви мислите ? klapklap
×
×
  • Креирај ново...