Претражи Живе Речи Утехе

„Човек спознаје Бога кроз своје сузе. Није ли тако и са Црквом? Човек мора имати исту веру у Цркву као и у Бога. То значи да свој однос према Цркви морамо усмерити у исту над-рационалну, тајанствену и духовно поуздану област благодати у којој се остварује и наш однос према Богу. Уосталом, вера у Цркву је вера управо у Свету Цркву, у несхватљиво чудо њеног благодатног постојања. Веровати у Цркву значи веровати у њену благодат, веровати, заправо, не у људе који је воде, него у милост Божију, преко ових људи или мимо ових људи, несхватљиво је чувајући." „Дух Цркве је благодат Духа Светога, који делује невидљиво и тајанствено“. Света Црква је јединство и радост у Богу Њиме благословеног народа. То је универзално пријатељство Христових ученика. „Ви сте Моји пријатељи“, речено је оне ноћи када је Црква основана. Црква је основана ноћу, на прагу страдања, а дуга, светла ноћ је њен благословени историјски пут. Нема веће радости за човека у пустињи пута него да види да није сам, да свуда около, као после дванаестојеванђеља на Велики четвртак, иде са свећама. Ово је Црква – Црква је отворила пустињу пута.” „Црква је Христос у човечанству које спасава, не илузорно или алегоријски или само у учењу, већ у потпуној извесности једне несхватљиве и запањујуће чињенице. Зато је пут у Цркву, како је рекао један мислилац, „могућ само онима који имају јаку љубав према личности Исуса Христа. Без такве љубави... пут ка Цркви је немогућ, јер Црква је личност Христова... Суштина припадности Цркви Христовој је љубав према личности Христовој. Видљива Црква је Тело Христово. Дух Цркве је живот Христов у Цркви“ „Црква Христова није само Црква Педесетнице, већ и Црква велике људске невоље у пустињи историје." Сва непокајана грешност је удаљавање од Цркве, и што је непокајани грех тежи, то се више удаљавамо од њега. " „Света Црква је недељива: она је и невидљива и видљива. Њена невидљива светост се открива у њеном учењу, законима, јерархији и тајнама. Али ако се ова невидљива светост изгуби, онда остаје само да се са страхом сећамо речи Јеванђеља: „Ево, остављена вам је кућа празна. Празна кућа може задржати своју археолошку вредност, али више није Тело Христово.” https://psmb.ru

Чини нам се да чекамо Христа, свакодневно Му служимо, дивимо се Његовим чудима, али да ли у исто време видимо Спаситеља у Христу? Улазак Господњи у Јерусалим пре две хиљаде година био је и тренутак Његове славе и признања. Али само на тренутак. А после њега – срамна издаја најближих и њихово заглушујуће ћутање. Сазнавши за чудо Лазаревог васкрсења, људи на улицама Јерусалима су се тада радовали, полагали палмине гранчице, узвикивали: „Осана, благословен Који долази у име Господње“, бацали своје хаљине на пут, где ће проћи Господ на свом магарету. Христос са плачем повика, видјевши град: "Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; И срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен" (Лк 19, 42). Господ је предвидео да неће проћи ни недељу дана када ће повици „Осана Сину Давидовом“ бити замењени повицима „Узми, узми, распни Га“, и да ће ове страшне речи изговарати исти људи који су баш са таквом радошћу Њега дочекали! Срце му је било тужно. Разумео је да народ не очекује таквог Цара. Народ је чекао онога ко ће заузети престо и зацарити, који ће свима донети задовољство и разне користи. Ко ће победити омраженог непријатеља јеврејског народа. Али Господ није донео земаљски престо и земаљске добра. Он им је донео сасвим неупоредив дар: вечни живот у Христу. Какво је страшно разочарење задесило народ! Христос није оправдао њихове наде... Чекамо ли данас Христа? Да ли му заиста служимо? Или, као Израелцима, потребан нам је цар који даје само користи и удобан живот, гарантујући сигурност и мир. Свако мора за себе искрено да одговори: да ли је спреман не само да сретне Христа, радујући се Његовим чудима, него и да Га се не одрекне када дође тренутак истине; да ли сте спремни да следите Христа у Његовим тугама, страдањима и усамљености; да ли сте спремни да пођете са Њим на Голготу. Али за хришћане нема другог пута. За недељу дана славићемо Свету Пасху Христову. Надамо се да ћемо, милошћу Божијом, доживети до самог Васкрса, и дочекати га свечано и радосно. Пред нама је Страсна недеља, посебно и благословено време. Укрепајмо у вери величином богослужења Страсне седмице, како бисмо искрено и достојно срели Спаситеља нашег Господа Исуса Христа и прославили Његово Свето Васкрсење по целој Васељени. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29993

Када говоримо о хришћанству као о религији чуда, онда, пре свега, мислимо на главно чудо – Васкрсење Христово и сав Његов искупитељски подвиг. Без Спаситеља не може бити хришћанства. Он је темељ и Он је крајњи циљ живота сваког хришћанина. Али сви смо ми људи, па грешимо, а цена тога може бити прилично висока. У почетку, погрешно постављање приоритета у духовном животу може чак довести до губитка вере, а улога чуда овде није последња. Тачније, проблем, наравно, није у самом чуду, већ у човеку. Више пута сам био сведок како су људи долазили у Цркву управо ради чуда. Нису тражили смисао живота нису тражили вечност, нису тражили Бога, чекали су чудо. Некада су то биле прилично трагичне ситуације када је неко од блиских рођака био тешко болестан, а понекад је човек само желео неку врсту потреса, нешто необично што би узбудило машту и фантазију. Сви разумемо да Бог није мађионичар и да неће учинити ништа необично да забави особу којој Он, углавном, није потребан. У првом случају, када нема чуда оздрављења и болесни рођак умре, људи често напуштају Цркву. Они не поричу стварност Бога, иако се речима могу поставити као атеисти, али често стварају дубоку огорченост против Њега и целог света. Све њихове молитве, пост, па и учешће у Светим Тајнама били су усмерени ка једном циљу – очувању живота вољене особе. Да, ово није лоше, али колико год да волимо некога, овоземаљски живот не може имати апсолутну самодовољну вредност. Ако таквој особи уопште није потребан Бог, или боље речено, потребан је само за испуњење жеља, иако је веома побожан, зашто би онда Господ испуњавао његове захтеве? Бог није Аладин - дух који се може призвати трљањем лампе у потребно време. Он је милостив, али је праведан, Он је оличење љубави, али је и љубоморан. Подсетимо се Христових речи: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није мене достојан“ (Матеј 10:37). Или следеће: „Нико ко стави руку на плуг и осврне се уназад није достојан за Царство Божије“ (Лк. 9:62). Као што видите, Господ не трпи подмере и полумере. Ако човек очекује да му се испуне само његови захтеви од стране Бога, онда Му даје само најмањи и најнезначајнији део себе, а то нам не приличи, не зато што је Он некакав себични деспот, већ зато што нас толико воли да смо му потпуно потребни. Није тајна да су сви људи болесни од греха, али ако сте исцељени, онда ћете бити потпуно излечени. Дај Богу руку и Он ће желети да вас узме целе. Ако се лечи, онда се лечи до краја, иначе нема смисла у лечењу. Само у овом случају може бити места за чудо. Бог неће чинити чуда ради забаве. Свако право чудо треба да има одређену сврху, да служи као оруђе за јачање вере, а не за њено уништење. Што се тиче другог примера, када човек у Цркви тражи чуда, чиме негде чак и несвесно храни сопствену машту, тада настаје ситуација још опаснија него у првом случају. Ако хришћанин у трагичним околностима може све да превазиђе и да се временом промени, код трагача за „триковима“ промена је много мање вероватна. И све зато што га не боли. Бол је та која нас покреће. Од ње постаје страшно непријатно, што нас тера да тражимо начине за њено превазилажење или да се бар научимо стрпљењу. За особу која тражи чуда, овај проблем уопште није вредан тога. Такав хришћанин ће активно читати разне православне мемоаре, приче о чудима, али ће Свето Писмо бити у запећку са лепим слојем прашине. Биће спреман да стално иде на ходочашћа, али ретко прилази Чаши. Прочитаће мноштво акатиста, али никада неће искрено разговарати са Богом. Трагалац чуда није у стању да рационално сагледа ни своје духовно искуство, ни духовно искуство светаца. Чак је и само хришћанство у њему површно. Најстрашније у овој ситуацији је да, ако тражимо чуда у Цркви а не Христа, сигурно ћемо их наћи, јер непријатељ људског рода не спава и зна да прави трикове, али такве, да се не могу одмах разликовати од правог чуда. Довољно је подсетити се искушења св. Симеона Богослова, Св.Никите Новгородског, Св. Силуана Атонског и многих других светитеља. Визија светлости, појава анђела, па чак и самог Христа, може бити варљива јер „сам сатана узима лик анђела светлости, и стога није велика ствар ако и његове слуге поприме обличје слуга праведности“ ( 2. Кор. 11:14–15). Ако неки свети подвижници нису могли да избегну овакво искушење, онда се тим више не треба шалити са тим. Чак и ако трагалац за чудима не падне у прелест, сигурно ће доћи тренутак када ће његова пољуљана вера бити обухваћена таквим испитом коме се никако неће моћи одупрети – ово је кућа саграђена на песку (Мт. 7,26). -27). Јеванђелска прича је почела чудом Оваплоћења Сина Божијег. И данас се у Цркви дешавају чуда. Али, чини ми се да њихов значај и интензитет постепено опадају. Време боравка Сина Божијег на земљи било је посебно, јединствено, испуњено невероватним догађајима: од претварања воде у вино до васкрсења мртвих. Данас је заправо све мање хришћана, а они који постоје, увелико су изгубили своју „сланост“. Живимо у прилично узнемирујућем и тешком времену, стога је важна способност да се види Промисао Божији. Чудо не мора да буде очигледно, као муња на небу. Много је више чуда у обичном току живота. То су људи који су нам послати у право време, изненадни догађаји који радикално мењају правац земаљског пута, мисли које су дошле „ниоткуда“ и решења насталих проблема. Видимо како се брзо и веома нагло мења свет око нас. Главно чудо, за нас хришћане данас, треба да буде способност да живимо са потпуним поверењем у Бога, Онога Који вас никада неће изневерити, издати и осрамотити, и положити све наде на Њега . Протојереј Владимир Долгих https://pravlife.org/sr/content/kako-chuda-mogu-unishtiti-veru

Малула је град који заузима посебно место на целом Блиском Истоку. Име града на арамејском језику значи „улаз” и указује на положај насеља у кланцу уског планинског превоја. Велики део овдашњег становништва су хришћани који и данас говоре арамејски језик, говорни језик Исуса Христа. Град, значајан по древној архитектури, чува важне светиње хришћанског света, од којих се посебно издаваја Манастир Свете равноапостолне Текле, у којем се налазе мошти те верне ученице Светог апостола Павла. Света првомученица Текла је позната као покровитељка и заштитница не само Малуле, већ и многих градова и села широм света, као што су Осимо и Есте у Италији, Таркона и Сиџес у Шпанији. Манастир Свете Текле у Малули је поклоничко место које привлачи мноштво верујућих људи из Сирије и суседних земаља. Ова обитељ се налази на 65 километара од Дамаска ка североистоку, у области Каламун. Манастир је ставропигијални, непосредно потчињен Антиохијској патријаршији у Дамаску, а њиме управља игуманија Пелагија (Сајаф). У манастиру се подвизава седам монахиња. Као и у другим православним обитељима, молитва је основа живота монахиња. Свака монахиња свакодневно испуњава своје молитвено правило, а заједничка молитва врши се три пута недељно. Пошто је Манастир Свете Текле светиња коју посећују многи хришћани Блиског Истока, монахиње су увек спремне да срдачно приме посетиоце који долазе на богослужења и традиционалне литије око манастира. Обитељ опслужују свештеници који редовно недељом и празницима врше службе. Монахиње заједно одржавају поредак у манастирским здањима и старају се око имања, а брига о пећинској Цркви Свете Текле, по типику манастира, поверена је најстаријој сестри. По локалном предању, теснац – пећина се појавила по молитви Свете Текле, када су се стене размакле како би јој омогућиле склониште од римских војника који су је прогонили. Сада се у тој цркви чувају њене свете мошти. Поред дужности одржавања манастира, монахиње практикују и рукодеље, шивење, вез, израду бројаница и икона украшених бисерима. За време мати Пелагије у манастиру је било отворено и сиротиште. Монахиње не напуштају манастир, осим због обављања пољопривредних радова на оближњим пољима или због одласка у Дамаск по послушањима. Почетком децембра 2013. године терористичка организација Фронт „Ан-Нусра” је заједно са другим групацијама напала Малулу и том приликом отела четрнаест монахиња и три искушенице. Терористи су украли сву имовину манастира немерљиве верске и историјске вредности, јединствене иконе, крстове, звона, књиге и рукописе. Монахиње Малуле су биле ослобођене после годину дана уз посредовање Уједињених нација. Приликом напада, који су осудиле међународне хуманитарне и културне организације, убијени су многобројни мирни становници града. У окупираном граду цркве и манастири били су затворени неколико година. У последње време многа црквена здања су обновљена, али иконе које сада стоје окачене на зидовима само су копије оригинала поклоњене манастиру. Манастир Свете првомученице Текле поново је отворен за посете крајем 2019. године, када су после завршетка радова поклоници добили могућност да се поклоне његовим светињама. Пре рата у Малули је живело 5.000 људи, а данас око 3.000, али град, манастири и цркве испуњени су током године хиљадама гостију и поклоницима, а посебно на празник Воздвижења Часног крста Господњег. Када је Часни крст, на којем је био распет Господ Исус Христос у Јерусалиму, пронађен од стране царице Јелене, како би обавестили о томе цара Константина који се налазио у Константинопољу, хришћани су запалили ломаче на врховима планина које се простиру између Јерусалима и Константинопоља, а врх планине Малула био је један од њих. Традиција паљења ватре на велики празник сачувао се до данашњег времена. Важни догађаји за град су такође и празници Свете Текле и Светих Сергија и Вакха. Црква посвећена тим светитељима налазила се на стратешки важном месту, на врху једне од високих планина одакле се отвара поглед на град, у потпуности је разрушена током ратних дејстава. Данас, после трагичних догађаја, у празничне дане спомена Светих Сергија и Вакха мноштво свештеника, житеља града и поклоника са свих страна долази на то место како би обновили и наставили духовни живот и вековну традицију. Извор: Каленић 6/2021

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио и отворио научни скуп „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ поводом стогодишњице почетка рада Православног богословског факултета Универзитета у Београду и осамстогодишњице Беседе о правој вери, коју је под сводовима манастира Жиче произнео Свети Сава. Повезане вести: Патријарх српски Порфирије: Беседа о Беседи о правој вери Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба Свечана прослава је одржана у крипти Саборног храма Светог Саве 15. децембра 2021. године, док ће радни део научног скупа бити настављен сутрадан, 16. децембра 2021. године, на Православном богословском факултету. Научни скуп су организовали Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Храм Светог Саве на Врачару. Поздравно слово присутнима најпре је упутипо декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протопрезвитер др Зоран Ранковић, а затим су се обратили изасланик министра просвете, науке и технолошког развоја гђа Маријана Дукић Мијатовић и ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић. Пленарно излагање произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије који се присутнима обратио излагањем под насловом „Беседа о Беседи о правој вери“. Друго пленарно излагање на тему „Високо теолошко образовање код Срба“ произнео је продекан за науку Православног богословског факултета и редовни професор при Катедри за литургику протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. У богатом културно-уметничком програму присутни су били у прилици да чују хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду под руководством доцента при Катедри за литургику Православног богословског факултета у Београду ђакона др Владимира Антића. Хор је отпевао „Тропар Светом Сави“ и „Богородице Дјево“ по светогорском напеву. Затим су удружено наступили студенти Православног богословског факултета и ученици Богословије Светог Саве у Београду који су појали „Тропар Светом апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову“ под руководством ђакона др Владимира Антића, док је чувену „Стихиру Србима светитељима“ здружени хор отпевао под диригентским вођством г. Бранка Тадића, хонорарног наставника и диригента хора Богословије Светог Саве у Београду. Част да затвори свечани део научног скупа „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ припала је хору Спомен-храма Светог Саве на Врачару који је, под диригентским руковођењем ванредног професора Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу др Катарине Станковић, отпевао „Достојно јест“ према композиторском аранжману Стевана Стојановића Мокрањца и, напослетку, „Химну Светом Сави“. Свечаној церемонији отварања научног скупа присуствовали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, источноамерички Иринеј, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава и хвостански Јустин; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; представници традиционалних цркава и верских заједница; ђакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; професори Православног богословског факултета; професори факултета Универзитета у Београду; директори београдских основних и средњих школа, представници дипломатског кора, свештенство и монаштво из више епархија Српске Православне Цркве, културни посленици, студенти, ученици и верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм

У недјељу 20. по Педесетници, 7. новембра 2021. године, када прослављамо свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство епископ зворничко-тузлански Г.Г. Фотије је служио Свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Тешњу. Епископу Фотију су саслуживали и браћа свештенослужитељи: архимандрит Симеон Обреновић, протојереј-ставрофор Миладин Вуковић (архијерејски намјесник теслићки), протојереј Недељко Горановић, јереј Мирослав Тодоровић и ђакон Лазар Илић. Обраћајући се преосталим Србима у Тешњу Владика Фотије је нагласио да је ''потребно бити хришћанин чак и у условима где су православни мањина. Чак и тада је потребно сведочити своју веру и задобијати слободу коју нам је Господ дао. А то је да сам слободан да се молим своме Богу а да ме моја савест ни у чему не окривљује. Чим чиниш зло немаш слободу пред Богом, а онда полако губиш слободу и пред другим човеком јер осећаш да си и пред њим нешто крив. Велику одговорност у таквим срединама носе већински народи који треба да покажу добру вољу и ширину свога духа. Јер ће Бог на крају историје судити да ли смо били људи или нељуди.'' Овом приликом Епископ Фотије је освештао обновљени Храм Покрова Пресвете Богородице у Тешњу чија историја почиње 1923. године када је стари храм из 1853. порушен због тоњења и предузета је иницијатива за градњу новог храма. Храм је обновљен захваљујући великом труду претходног свештеника Мирослава Тодоровића и парохијана тешањске парохије, те великом помоћи православних хришћана из других парохија, као и несебичном помоћи општинских власти, суграђана, привредника, припадника других вјерских заједница у Тешњу и околини. Кум обновљеног храма је господин Александар Аврамовић из Источног Сарајева који је овом приликом одликован архијерејском похвалницом. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У четвртак 30. септембра, када наша Света Црква слави Свете мученице Веру, Наду, Љубав и мајку им Софију, поводом храмовне славе у земунском насељу Галеника Његово Преосвештенство Епископ ховастански Г. Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства у молитвеном присуству многобројног верног народа. На крају Свете Литургије Епископ Јустин је пререзао славски колач и освештао славско кољиво. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Јеротеј, служио је данас, 04. августа 2021. године, свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе у цркви св. Марије Магдалине у Белом Потоку. Преосвећеном Владики саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Павловић, протојереј-ставрофор Милан Лукић и ђакон Саша Глишић, а домаћин славе ове године је г. Дејан Крсмановић са породицом. Беседећи, Владика Јеротеј је подсетио да је св. Марија Магдалина после сусрета са Господом, до краја свог живота ишла само за Њим. "Била је велика жена која је по својој и мудрости и љубави и вери, превазишла и многе мушкарце, чак и саме апостоле" подсетио је Владика Јеротеј, указавши на њену велику одважност, храброст и љубав према Господу. Она је одмах поверовала у Христово Васкрсење, јер је веровала срцем, препознала Господа по гласу, а пред римским царем је исповедила своју веру и оптужила Пилата, подсетио је Владика Јеротеј. "Треба да следимо њен пример и да молимо св. Марију да се моли за нас, да нам Бог да бар мало те њене храбрости, одважности, вере и чврстог покајања - метаније, која значи потпуно окретање од старога живота и кретање, следовање новом, исправном животу пуном вере, наде и љубави" закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ

Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда тога чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И Тома узвикну: Господ мој и Бог мој (Јов. 20)! После силаска Св. Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији св. Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева Индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтеше живети после крштења свога, и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азаиа, осуди апостола на смрт, и посла 5 војника, који га прободоше са 5 копаља. И тако предаде душу своју у руке Xристу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје. Тропар (глас 2): Ученик Христов бив, божественаго собора апостолскаго сопричастник, невјерствијем бо Христово воскресеније извјестив, и того пречистују страст осјазанијем уверив, Томо всехвалне, и ниње нам проси мира и велија милости. Свети Николај Велимировић, Пролог, 19 / 06. октобар Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет. Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу. Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Извор: Епархија жичка

Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је данас, на Ђурђевдан, Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика и победоносца Георгија на Бановом Брду. Звучни запис беседе Патријарх је беседећи између осталог истакао да после доста времена имамо прилике да се саберемо у храмове, у кућу нашу. После онога што смо доживели, не само ми него читав свет, молимо се св. Георгију да нас Господ и Свети Георгије сачувају од оваквих искушења, рекао је Патријарх. Свјатјејши је још казао да су живот и мученичка смрт св. Георгија најбоља потврда вере у нашег Господа. Он је сав свој углед и друштвени положај подредио вери у Господа. Замислимо младог човека да тако нешто учини? Крв хришћана је била семе за нове и нове хришћане. Ако се питамо да ли су таква страдања могућа онда погледајмо како смо ми, Јевреји и Роми страдали од браће наше по Христу и Јеванђељу. Патријарх је у беседи додао да ми данас живимо у једном чудном времену у којем нас је ухватила пошаст вируса. Кажу многи да ће време после овог вируса бити другачије, да ће људи вити другачији. И треба да буду, јер ништа није без допуштења Божјег. А Господ по нашем злу допушта да нас стигне смрт и болест. Зато се обратимо Богу и угодницима Божјим да утврдимо веру нашу, да би Господ одагнао свако зло и болест од нас. Његовој Светости су саслуживали архијерејски намесник протојереј - ставрофор Бранко Митровић, старешина храма протојереј - ставрофор Часлав Маринковић, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Славко Топаловић. Кумови овогодишње славе била су два брата Горан и Зоран Сорак са породицама, док је за следећу годину кума Валентина Куковска. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Милета Радојевић, председник општине Чукарица Срђан Коларић и начелник полиције Ненад Лукић. Извор: Радио Слово љубве

Поруком верницима обратио је Архиепископ кипарски Хризостом у којој је истакао да су данашњи животни услови трагични за хришћане, „будући да богослужимо у нашим црквама без верника“. Блажењејши Архиепископ се помолио Богу „да нам подари да у наредним данима видимо значајне резултате набоље како би нам власти омогућиле да савршавамо своја богослужења у присуству наших верника“. Такође је нагласио потребу да сви раде заједно и допринесемо окончању пандемије како на Кипра, тако и у другим деловима света. У ствари, истакао је да се морамо борити из три разлога. Први разлог је да не бисмо олакивали губитак и других живота због ове болести, а други је да имамо могућност да као хришћани обављамо своје верске дужности и учествујемо у богослужењима које је прописала наша Црква. Трећи разлог, према архиепископу Хризостому, јесте да бисмо спречили велику финансијску кризу која ће, како каже, донети много застоја, губитак посла и банкрот "многе наше браће." „У таквом случају, ни држава, ни Црква ни било која друга сила неће бити у стању да изађу на крај са овом тешком ситуацијом." Поводом неучествовања верних у богослужењима Велике и Светле недеље, Блажењејши их позива да буду бодри. „Чињеница да смо лишени свега тога неподносиво нас узнемирује", рекао је. Међутим, он наглашава да „они који имају истинску веру у Бога, могу се и молити где год би били. Могу се молити и кад су затворени у својим кућама, као што смо сада последњих недеља, или у пећинама, пустињама и горама, попут наших испосника и светаца, који су одржавали заједништво са Христом молитвом и подвигом и уживали у рајској сладости, а да нису били у цркви или учествовали у тајинствима Светог Причешћа. Извор: Инфо-служба СПЦ

У петак четврте недеље Васкршњег поста, 27. марта 2020. године, када се по новом календару слави Преподобни Бенедикт Нурсијски, одржана је у Рачи исповест свештенства архијерејског намесништва рачанског. Звучни запис беседе Ове године исповедник свештенства био је игуман манастира Ћелије Доситеј Хиландарац. После прочитаних молитава, светој тајни исповести приступили су сви свештеници, а затим су заједно са присутним верницима дочекали Епископа шумадијског Г. Јована који је служио свету архијерејску Литургију пређеосвећених Дарова. Епископу су саслуживали игуман Доситеј и протонамесник Дејан Шишковић, уз саслужење протођакона Ивана Гашића. На жалост, због пандемије вируса Covid-19 учињене су све мере превентиве као што су ношење маски и рукавица, као и потребно међусобно удаљавање верника на богослужењу. Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да нам је у садашњим искушењима управо најбитнија молитва, а нарочито треба да се молимо да нам Бог дометне вере. “Ми треба да се трудимо да се бринемо за наше спасење, а оно се састоји од наших молитава, добрих дела, племенитих мисли и живота по Јеванђељу. Треба да се запитамо како испуњујемо време, да ли Богом или неким другим садржајима” - запитао се реторички владика Јован пред верујућим народом. Он је даље рекао да наш будући живот зависи од садашњег тренутка јер не знамо када ћемо бити позвани пред лице Божије. “Бог је са нама онолико колико смо ми са Богом. Он нам је дао да разумно живимо у овом животу, да разумно верујемо и да имамо ревност према вери. Пост је осмишљен да бисмо више мислили на своју душу, јер је Господ рекао да је душа већа од целога света”. Владика Јован је даље цитирао премудрог Соломона и данашњу паримију у којој се каже да ће зло од доброг пасти, а једино потпуно добро је управо Бог. “Хришћанин не сме да мисли само на своје спасење, већ и на спасење свих, док саможив човек мисли само на себе. Ваља нам носити наша бремена, али уједно мислећи и на друге, на оне који су слабије вере” -даље је нагласио владика Јован шумадијски. Он је затим цитирао св. Јована Златоустог који је рекао да онај чији се пост састоји само и једино у томе да се уздржава од мрсне хране у ствари скрнави пост. “У току поста требамо да водимо рачуна о свом језику јер лепо каже народна пословица да језик нема костију, а све кости ломи. Бог нам није дао дарове да их закопавамо, већ да их умножавамо. Треба искрено погледати у себе и сетити се својих грехова. Душа се храни Христом и светим Причешћем и зато је неразумно од неких који сматрају да се могу заразити путем причешћивања Телом и Крвљу Христовом. Пост без молитве је ништа као и молитва без поста, и зато је у ово време искушења битно да појачамо молитве. Своју веру нам ваља доказати делима нарочито у садашње време, а то ћемо учинити тако што ћемо помоћи онима који су најугроженији у садашњој ситуацији”, истакао је епископ. После богослужења одржан је састанак Епископа са свештенством овог намесништва на коме је јереј Мирољуб Блажић прочитао реферат на тему “Радоваће се праведник у Господу”. После прочитаног реферата, који је Епископ похвалио као добро написан, одржана је занимљива дискусија уз бројна питања и коментаре, али и добронамерне сугестије и критике. Епископ Јован је на крају разговора очински поучио оца Мирољуба рекавши му да је реферат начелно добро написан, давши му уједно добронамерне и корисне савете. На крају данашњег сабрања уследила је трпеза љубави коју је у парохијском дому припремило вредно братство рачанског храма са верујућим народом. Извор: Епархија шумадијска

На целој Светој Гори, у свим манастирима, скитовима и келијама, у петак, 27. марта увече, служена су свеноћна бдења Светом Свештеномученику Харалампију. Иако се бдења служе сваке године на његов спомен 23. фебруара и он се спомиње на отпусту свих свакодневних служби на Светој Гори, Свештена општина је донела одлуку да се сада посебно узнесу молитве Светом Харалампију, да избави свет од искушења и пошасти епидемије вируса са којом се сви суочавамо. Да нас заштити, као у време заразне болести која је харала Светом Гором пре неколико стотина година, када се указао једном светогорском старцу, са речима да га је Пресвета Богородица послала да заустави смрт. Тада је смртоносна зараза напустила Врт Пресвете Богородице, а Свети Харалампије је био одабран да посведочи љубав Игуманије и Заштитнице Атоса и поштеди монашку државу од страдања. По светогорском типику и у Хиландару је служено свеноћно бдење које је почело у 19.00 часова а завршено око поноћи (по српском времену). Након тога је служена Света Литургија у 5.30. На јутрењу је игуман Хиландара, Високопреподобни архимандрит Методије произнео посебну молитву која се чита у случајевима велике несреће и заразних болести. За трпезом након Свете Литургије, игуман Методије је одржао беседу у којој је рекао да је Свештена општина Света Гора донела мудру и побожну одлуку да се служи свеноћно бдење Светом Харалампију. Али пре свега, треба бити благодаран Пресветој Богородици која је омогућила светогорским монасима да одрже богослужења, нарочито у ово време када је многима оно ускраћено. Тиме је одговорност свих Светогораца још већа, да се што усрдније и ревносније моле и служе за целу васељену, и за оне који за то немају могућности, нарочито у ове дане Великог поста. Света Гора није хтела да затвори своје границе за долазак верног народа и поклоника. На захтев грчке државе, на крају је прихватила ту болну меру али није прекинула молитвено заједништво и духовну бригу за верни народ. По речима игумана Методија, у ова тешка времена када су велика искушења, Црква не треба да буде искључива. Она треба да буде снисходљива до извесне мере, не да укине богослужења, али треба да води бригу и о својим члановима и о онима који то нису – како би чувала њихову савест. Наводећи примере из живота богонадахнутих људи и житија Светих Отаца, којима је Свето Причешће било извор живота и лек, закључио је да су они снисходили ближњима, смиравали се, и зарад њихове савести слушали савете и пристајали на помоћ лекара. Тако се понашају Христови људи. То је испуњење поуке Преподобног Аве Доротеја, који је наводећи речи једног старца, да ако желимо да задобијемо љубав, то ћемо учинити ако сачувамо савест ближњих. Дакле, у овим искушењима морамо да сачувамо чврсту веру и богослужење али да, у исто време, имамо расуђивање и снисходимо другима, чувајући и њих и њихову савест. Извор: Хиландар

Десетине хиљада Подгоричана и вечерас се сабрало око саборног храма Христовог Васкрсења, на молебану Пресветој Богородици за спас православних светиња. Литију улицама главног града Црне Горе предводио је игуман манастира Савина јеромонах Макарије. По повратку литије, која је ишла Булеваром Светог Петра Цетињског до моста Блажа Јовановића према Правном факултету, пред Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици сабраним вјерницима се бесједом обратио Савински игуман Макарије пренијевши благослов Богородице Савинске и крста Светога Саве. Он је рекао да је на њега посебан утисак оставило када је видио да очеви дижу своје синове на раменима док мајке у колицима возе своју дјецу, да виде крст, и уче их да не дају светиње никоме. „Док год мајке буду возиле своја чеда у колицима на овим литијама, док очеви буду подизали своје синове да виде крст Светог Василија Острошког и Светога Саве нема бриге за нас, јер смо ми са Богом и Бог је са нама“, казао је отац Мкарије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм

На дан када наша Света Црква слави Светог Спиридона, Епископа тримитунског, на Светој Архијерејској Литургији у Манастиру Жичи којом је началствовао Епископ жички г. Јустин, замонашена је у монашки чин мале схиме искушеница ове Свете обитељи Мирјана, добивши монашко име Јована. Након узвишеног чина пострига и прочитаног Јеванђеља, Eпископ Јустин се монаштву, свештенству и сабраном народу обратио подсећањем на вишегодишњи живот и труд сестре Јоване у светој Жичи, да би данас примила постриг и залог великог ангелског образа. Архипастир Епархије жичке г. Јустин је затим додао: „Велико је чудо Црква Божија, Црква Божија која је препознала да су хришћани у животу често одлучивали да живот свој посвете потпуно Богу, живећи као анђели, угледајући се на Пресвету Богородицу, на Светога Јована Претечу и Крститеља Господњег, Светога Пахомија, Светог Василија, Светог Саве Освећенога, данашњег светитеља Спиридона. Они су нама, потоњим монасима, преносили духовно благо – како да се ми спасавамо надумним, натприродним начином живота. То је начин живота у коме се живи девствено, безбрачно. У овоме свету који сав у злу лежи, у свету који се све више претвара у материјално, у распусно, ми хоћемо други свет, ми чезнемо за Царством небеским. Јер Господ Бог у данашњем Јеванђељу каже: „ко хоће живот свој да изгуби“, а живот значи живот у сластима, у својој вољи, у свом уму – он ће га наћи. А онај ко задобије овај живот у овоме свету – он ће га изгубити. Заиста је то тако. Овај свет има силу да пороби душу нашу. Ма како живели – или у свету или у монашким обитељима, ми смо дужни да живимо по заповестима Божијим. А монах је онај који се труди да испуни све заповести Божије. Да се одрекне воље своје. По томе се разликује од свих људи у свету. Темељ његовог живота јесте вера. Темељ живота сваког хришћанина јесте вера, али монах своју веру поткрепљује безграничном љубављу према женику Христу и сав живот свој предаје Њему у руке. А Господ Бог када прими душу нашу, када се усели у нас, када и ми можемо са апостолом Павлом да кажемо „не живим више ја, него живи у мени Христос“, тада се он рађа још овде на земљи за Царство Небеско. За њега је овде на земљи Рај. Како чусмо данас у овоме чину монашења да је монах спреман и да гладује и да жеђује и да буде омаловажаван, гоњен; да буде предаван у руке незнабожаца да га они исмевају, да га они руже, да на себи испуни све ране Христове, и он то добровољно прима, радује се томе. Какав апсурд у овоме свету! Да се неко радује када га у име било чега руже, а нама је то радост и похвала и венац. Нека Господ Бог молитвама светитеља Својих, игуманије мати Јелене, свих сестара и свих који су се данас сабрали овде, дарује снаге новој монахињи Јовани да све ово што је данас обећала пред Господом да то све испуни и да јој буде на спасење.“ Након Литургије, духовна светковина је настављена за трпезом коју је са пуно љубави и пажње припремило манастирско сестринство. Сестринство Манастира Жиче Извор: Епархија жичка

Свештенство Покровске цркве служило је Свету Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у недељу 8. децембра. Беседио је протонамесник Бранко Чолић који је тумачио јеванђељску причу о милостивом Самарјанину. „Како чинимо и поступамо према другима, тако показујемо своју веру“, рекао је отац Бранко, подсећајући сабране да покажу својим примером да су две највеће Божје заповести ушле у срж њихових бића. „Много смо се удаљили од Бога јер смо прихватили да смо нехришћанско и потрошачко друштво“, упозорио је отац Бранко, позивајући вернике да буду истинске слуге Божје и да следе његов закон. Звучни запис беседе Извор: Радио Источник