Претражи Живе Речи Утехе

ВЕРБАЛНА ДИЈАРЕЈА Желели то да признамо или не, живимо у ери недостатка дијалога, који је рефундиран мноштвом разговора. Ма, колико то звучало апсурдно, поменути недостатак, доводи до поремећаја вокалних органа те и до дијареје, као очекиваног нус производа. Рецимо, многи од вас су доживели, сигуран сам у то, да вам неко представи целокупан свој живот у само четири трамвајске станице. Но, реално гледано, шта вам је представио? Неку магловиту идеју себе, копирану ТВ активностима, са трагичним епилогом дневно-политиканског патоса. „Оно си што једеш“ се претворило у – „причаш о ономе што слушаш“. Да ли сте приметили како се израз „каријера“ подвукао у ваш маневар вербалне мастурбације о свом позиву. Оно што ми је било трагично за чути јесте, када ми је један познаник, испричао како жели да изгради своју каријеру у ГСП смеру. Питао сам га – зар то о чему причаш није посао? – малко је застао збуњен па наставио – јесте, ал се то сада „каријером“ назива! – одлучан је био у својој вербалној завршници о свом послу који каријером назива. Шта је то учинило па је реч „каријера“ однела превагу над појмом „посао“? Дијалог претворило у дијареју морања? Лаксативи јесу проблем!!! Ма колико добри, када је затвор био у питању, заиста су веома опасни данас, када су постали наша „лоша“ навика! (Можда не би било с горег овде се запитати да ли уопште и постоји „добра“ навика... али, то би била нека друга тема) То управо јесте показатељ ове вокалне тегобе нашег друштва. Дакле, када смо излазили из мрака „једноумља“, да ли политичког да ли верског да ли ... није ни битно више, тада су нам требали лаксативи јавног мњења да пруже прилику „слободи“ говора. Но, данас су ствари сасвим опозитне што нас доводи до другог апсурда званог – мораш бити слободан – те и дијареје као неумитне последице таквог „морања“. Отуда се ваљда и „каријера“ провукла у нашој перцепцији «рада због живота» у «живот ради рада». Због намиривања потреба овог тела на смрт осуђеног, једном речју. Али, данас, када је и „смрт“ забрањена, почиње полако да се живи не би ли се радило и отуда каријера као лајфстајлинг. Као пресуда над нашим достигнућима у обоготвореном Тржишту чињеница. Свакако да је жив човек ту сувишан и онда се уместо посла наметнула „каријера“. Додуше, још увек нејасан појам на овим поднебљима али полако... тек смо почели! ТВ лаксативи нам дају смернице... ено Станија са Жућом позива на повратак традиционалним вредностима док се наш естаблишмент и разно разна елита одлучује за Цецу Национале само из разлога јер су Бетовен и Моцарт већ имали тезге на другим местима. Да није тако било, наш естаблишмент, би их радо слушао и њима варио јагњетину у властитим буразима. Но, били су заузети и нису могли доћи. Свакако да и неистине пљуште као јесење кише нашим малим ТВ пријемницима тако да је сама реч изгубила на значењу у невероватном обрту реченица вештог ТВ спикера. Сада их називају ТВ „новинарима“... Негде је написано – „У почетку беше Реч и Реч беше од Бога и Бог беше Реч“ – али у периоду Митра Мирића тешко ко да ће се сетити речи од крикова са звучњака док пренадуван сопственим испарењима одржава своју дијареју могућном у ушима слушалаца. Сваког оног ко жели или мора да га слуша. „Причаш о оном што чујеш“ и већ са саговорником делиш лаж о себи. Чуо си да је препоручљиво то. Радиш то! „Причаш о оном што чујеш“ и ето те како силазиш на следећој станици. О себи си ми рекао све... а да ли? Мислите о томе...