Претражи Живе Речи Утехе

О Недељама Часног поста говориће у четвртак 28. марта 2024. вероучитељ Бојан Рендулић у Храму св. апостола Вартоломеја и Варнаве, након Вечерње службе. Добро дошли! Предавање је за Слово љубве најавио професор Богословије Светог Саве у Београду, г. Јован Лазаревић - чујте РАЗГОВОР на тему духовних сабрања у Београду, преко 40 њих, током Часног поста. Извор: Радио Слово љубве

Без обзира на садашње проблеме, надам се да до крајњег раскола у Православљу неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. Али, то успостављање јединства је могуће само путем повратка строгом поштовању црквених канона. У ексклузивном интервјуу за “Новости” митрополит Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије, наглашава и да је прошле године СПЦ претрпела велики губитак: преминули су патријарх Иринеј и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који су били веома поштовани и у Русији. – Господ ми је дао могућност да више пута разговарам и молим се са српским патријархом Иринејем. На мене је оставио јак утисак. У њему су се осећале дубина и снага душе. Сећам се са каквом је храброшћу и одлучношћу говорио подржавајући Православље у Украјини, које је страдало. Он је волео своје вернике, кад их је благосиљао или причешћивао, посебно децу, на његовом лицу се видела духовна радост – истиче наш саговорник. * Добро сте познавали и митрополита Амфилохија? – Покојни владика је био велики архиепископ и многострано обдарен човек: богослов, организатор, духовни наставник. Његов боравак на челу Црногорско-приморске митрополије је епоха црквеног препорода у Црној Гори. Владика је успео да доведе у Цркву много људи, да надахне хиљаде верникâ на самопожртвован рад у име духовног препорода Црне Горе. Захваљујући литијама у одбрани светиња које је он покренуо, свет је видео како бије живо православно срце Црне Горе; то је постао светао пример у размерама целог хришћанског света, то је натерало многе наше савременике да се замисле о вери својих очева. * Патријарх Кирил, када је умро митрополит Амфилохије, рекао је да је за његово име везан духовни препород Црне Горе. Како видите будућност Православља у овој земљи? – Православље у Црној Гори се гради на чврстом темељу који су положили светитељи Василије Острошки и Петар Цетињски. Православна вера је, не једном у историји, давала нашој браћи снагу да добију борбу за слободу, да формирају национални карактер и културу; допринела је настанку и развоју њихове државе. Народни покрет за заштиту светиња показао је целом свету колико много отаџбинска вера и Православна Црква значи људима, посебно онима којима припада будућност, младима. Мени је врло важно да је на делима владике Амфилохија младо поколење Црне Горе могло да проникне у познање одговорности да духовно наслеђе мора да се сачува за потомство. * Руска Православна Црква памтиће српског патријарха и по томе што је чврсто подржавао канонско Православље у Украјини. Каква је ваша прогноза што се тиче Украјине? – Стварање такозване Православне Цркве Украјине имало је вештачки, политички карактер, чији је аутор бивши украјински председник Петар Порошенко. Окупили су 2018. лажне епископе две различите неканонске Цркве које су се и међусобно сукобљавале. Велики је био притисак на јерархију канонске Украјинске Православне Цркве, верне московском патријарху. Али, од деведесет епископа, само двојица су пристала да пређу на страну расколника. Притом је такозвана аутокефалија дата са низом ограничењâ. Тако се Православна Црква Украјине морала одрећи свих својих црквених општина у иностранству, као и права да формира такве црквене општине. То је још више заоштрило односе унутар новоосноване Цркве. Филарет Денисенко, бивши лидер једне од двеју расколничких Цркава (велики пријатељ црногорског расколника Мираша Дедеића), одрекао се признања Томоса који је доделио патријарх Вартоломеј. Он је поново оформио своју организацију, такозвани Кијевски Патријархат. Расте и број противречности унутар осталог дела Православне Цркве Украјине, а у отетим храмовима нема ко да служи. Руководство Константинопољског Патријархата изјављивало је да ће аутокефалија да обједини православне у Украјини, али раскол се само појачао. * Док Руска Православна Црква оптужује патријарха Вартоломеја за раскол, он најављује да ће посетити Украјину у августу, у време празновања Дана независности. – Ову најаву не треба да коментаришем ја већ Украјинке и Украјинци који су страдали када су им отимани храмови и свештеници које су избацивали из цркава које су градили својим рукама. Ти који су им наносили бол сматрали су да су за то добили морално право управо од патријарха Вартоломеја. Има основа за процене да ће његова посета Украјини бити искоришћена за нове покушаје отимања храмова. Али, сумњам да ће се то десити. Верници ће се молити, као и раније, у канонској Цркви. Расколнички храмови ће и убудуће бити празни. А политичари ће и даље покушавати да користе религију за своје интересе. * Патријарх Вартоломеј претендује да буде “источни папа”. Може ли његово понашање да доведе до распада Православља на део који је уз Константинопољ и на други део који је уз Москву? – Заиста, патријарх Вартоломеј се последњих година не понаша као координатор у односима међу православнима, како је некада себе називао. Он се понаша као да је сва власт његова и да никоме не одговара, понаша се као поглавар Цркве Христове. Таква склоност владању није у складу са православним учењем. Тешке последице неканонског деловања Константинопоља по Православље већ су свима очигледне, а, уколико он не промени понашање, раскол ће бити све дубљи. Линија раздвајања не пролази између Константинопоља и Москве нити између Гркâ и Словена. Она дели јерархе и вернике на оне који су верни канонима и на оне који их крше. Надам се да до крајњег раскола Православља неће доћи и да ће јединство у нашој заједничкој православној породици бити обновљено. * Како оцењујете данашње односе РПЦ са Ватиканом? На Куби је 2016. био први сусрет руског патријарха и римског папе. Шта треба урадити да се крене даље? – Сусрет папе Фрање и руског патријарха Кирила у Хавани био је условљен неопходношћу координације напорâ да се заштите хришћани на Блиском Истоку. Организацији сусрета претходио је многогодишњи мукотрпни рад. Сада је, у склопу наставка православно-католичког богословског дијалога, првенствено важан заједнички рад у социјалној, културној и добротворној сфери. У складу са договорима постигнутим у Хавани, почела је реализација низа хуманитарних пројеката на Блиском Истоку. Минулих година је активирана и културна сарадња. Без обзира на то што још постоје разлике у ставовима, ми успешно радимо на реализацији многих заједничких пројеката, чувајући властити идентитет, и истовремено реализујемо наше заједничко хришћанско призвање у савременим условима. * Има ли истине у причама да папа Фрања не може да дође у Русију јер се противе патријарх Кирил, многи свештеници и верници, због изјаве да треба прихватити закон који штити права хомосексуалаца? – Посета папе Фрање Русији сада није на дневном реду. Треба подвући да су актуелни папа, али и његови претходници, већ били у низу држава које припадају зони канонске одговорности Руске Православне Цркве. Сваки пут се то питање вагало, водећи рачуна о специфичностима ситуације у конкретним земљама. Важно је да се сачува крхки и деликатни међуконфесионални баланс. * Председник Северне Македоније Пендаровски молио је патријарха Вартоломеја да призна неканонску Македонску Православну Цркву. Њу не признаје не само Српска Црква него ни друге Православне Цркве. Је ли могуће избећи нови конфликт? – У Руској Православној Цркви увек су сматрали и сматрају да је решење македонског црквеног питања искључиво право Српске Православне Цркве и без њеног пристанка било какви покушаји мешања су недопустиви. * Синод СПЦ много пута се обраћао писмима Унеску да се заштите српски храмови на КиМ. Сада Албанци убеђују светску јавност да су они градили те цркве. Какав бисте савет могли да дате Србима тим поводом? – За време посете Косову и Метохији видео сам руине храмова које су порушили екстремисти, као и светиње које су претворили у сметлишта. Они који су рушили и скрнавили храмове и манастире на КиМ показали су јасно целом свету да немају никакву историјску или духовну везу са тим светињама. Православни Грци су носили и носе у срцу Свету Софију коју су им отели, чак и кад је она била претворена у џамију. Молимо се за нашу српску браћу која живе у тешким условима у том светом крају. Нека им да Бог снагу и стрпљивост да сачувају отаџбинску својину! КОРОНА НЕ МОЖЕ ЗАТВОРИТИ ХРАМОВЕ * БРОЈ жртава од вируса корона последњих месеци је порастао у РПЦ. Жириновски је позвао да се зато сви храмови затворе. У Московској Патријаршији критиковали су такав став. – У условима када људи иду у биоскопе и позоришта, купују у маркетима и возе се јавним превозом, чудно је тражити да се због епидемије затворе храмови. Треба доћи у цркве, па тек онда говорити поштују ли се прописане мере. У цркви на Ординки у Москви, где сам ја настојатељ, верници за време богослужења носе маске и држе дистанцу. Придржавамо се свих норми у складу са инструкцијама и препорукама које смо добили од Светог Синода. Иконе се дезинфикују, не љуби се рука свештенику. Дате су и инструкције како се треба понашати у време крштења, исповести, венчања, опела… Чинимо све да заштитимо своје вернике, а верујем да то исто раде и свештеници СПЦ. Вечерње новости, 31. јануар 2021, стр. 3 (редактура превода: епископ бачки Иринеј) Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом десетогодишњице упокојења Његове Светости Патријарха српског г. Павла, доносимо у целости погребно слово које је над одром блаженопочившег патријарха изговорио Његова Свесветост Васељенски патријарх Вартоломеј. Ваша Блаженства, Преосвећена и Богољубезњејша света браћо, Ваше Превасходство господине Председниче Републике Србије, Ваше Превасходство господине Председниче Владе Србије, остали високи представници државних власти, Ваша Височанства, благословена чеда Мајке Цркве, „Oстари Јодај и, пун дана, умре" (II Дневн. 24, 15). Светејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, нама многољубљени и уважени брат и саслужитељ Павле, пун светих дана, испунио је општечовечански дуг, а испунио је и Цркву која тријумфује на небесима великом радошћу при пријему његове блажене и очишћене душе, док је Цркву која војује на земљи, лишену његовога слатког телесног присуства, погрузио у дубоку тугу. „Зидови Сиона (сада мислимо на духовне бедеме богоспасаване земље Србије), проливајте потоком сузе дан и ноћ!" (Плач Јеремијин 2, 18). Анђео Цркве у Београду, светилник многонапаћене земље српске, винуо се на небеса. Браћо јерарси, благочестиво свештенство најсветије Српске Цркве, припадници монашког реда у њој, „на горама ударајте у плач и ридање, а на стазама у пустињи у нарицање" (Јерем. 9, 9)! Јер, ваш достојни духовни челник, неуморни заступник, вазда будни чувар свештених завештања Цркве ваше и рода вашега, добри пастир и предобри подражавалац Архипастира Христа, ваш велики духовни вођа већ је прибројан својим незаборавним претходницима, а најсветију Цркву вашу оставио је у удовству. Свеколики христоименити српски народ је осиротео изгубивши духовног оца препуног љубави, богомудрог учитеља, великог утешитеља и савременог Симона Киринејца који је носио крст читавог свог народа у изузетно тешким данима, у данима дословно трагичним по Србију. Стога, народе српски, започни тужбалицу, горко ридање и нарицање, и оплакуј га по заслузи његовој! (Премудрост Сирахова 38, 16 - 17). Браћо, јавна је тајна Цркве широм васељене да некадашњи Епископ рашко-призренски, потоњи Патријарх српски, сада блаженопочивши Павле (Стојчевић) није био првојерарх обичне мере. Уосталом, његов лик и читава његова појава зрачили су светошћу и праведношћу. Његов етос је био чврст као дијамант. Добровољно је био пуки сиромах, подвижник који подсећа на древне пустињске Оце, испосник, човек непрекидне молитве, благ, мирољубив и смеран срцем, али и борац који не зна за узмицање, спреман на сваку жртву кад год је за то постојала потреба. Огњени литург пред свештеним жртвеником Божјим, духоносац, он је сабрао у себи, како је некада свети Григорије Ниски рекао за Мелетија Антиохијскога, „Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и девственичку чистоту Јована Богослова". Био је, уосталом, богослов широкога знања, пророчки надахнути проповедник Јеванђеља, братољубив, чедољубив, веома милостив и самилостив, испуњен сваким милосрђем, помирљив, миротворац, човек отворених хоризоната који је осећао непосредан додир са савременом стварношћу и био изузетно благо Цркве наших дана. Уствари, носио је на себи печат светости. Чак и они који ствари посматрају споља, на нецрквен начин, схватали су да имају посла са необичном личношћу, са човеком друге мере и другачијег квалитета, па су га стога поштовали и онда када се њихова гледишта нису подударала са његовим ставовима. Бог га је подарио Цркви у погодном тренутку, управо тада када су његов народ и његова отаџбина имали потребу за таквим поглаварем већма него икада пре. Он који је искуствено доживео божанске тајне, свети Првојерарх, дао је решење за болни раскол такозване Слободне Српске Православне Цркве вративши је у наручје пуно љубави, наручје Српске Патријаршије. Нажалост, није имао среће да доживи аналоган благополучан завршетак и другог раскола, раскола Цркве са седиштем у Скопљу, упркос његовим упорним настојањима да се и то збуде. И поред тога, сигурни смо да ће управо то бити први предмет његових богоугодних молитава пред Свевишњим, сада када се налази пред Њим, а да ће радост решења проблема раскола доживети његов наследник. Он, ситан и слабашан телом, био је гигант по начину размишљања и по духу. Он, Патријарх Павле, понео је бреме крста и страдања историјског и благословеног српског народа у искушењима последњих година. Он је био живи израз његовог јединства, оваплоћење Светога Предања и драгоценог наслеђа Светога Саве. Браћо Срби, мирне душе можете да кажете за свог уснулог Патријарха: „Такав нам архијереј требаше - свет, незлобив, непорочан" (Јевр. 7, 26), достојан наследник Светога Саве, по свему достојан узвишеног и веома одговорног патријарашког достојанства, али и дорастао сложеним и болним околностима овога времена. Лично, имали смо радост да га познајемо дуги низ година и да на најбратскији начин често са њим сарађујемо. Видели смо његову огромну бригу за свој народ, за своју отаџбину, али и за целокупну Цркву, као и за свечовечанске проблеме - за оспоравање вредностѝ, морални пад, сиромаштво, неправду, безосећајност и равнодушност моћникâ према слабима, катастрофалну опасност по човекову животну средину... Никада није било потребно да се он умори од говорења како би нас убедио у чистоту својих намера и осећања или пак у то да он у страху Божјем, са осећањем да се налази у присуству Божјем, решава сва питања, без изузетка, мала или велика. Заиста је био украс часног сабрања Предстојатељâ Најсветијих Православних Цркава. Његов допринос успешном решавању великих црквених питања и свечовечанских проблема нашега времена био је више него запажен. Наше дружење са Његовим Блаженством, блаженопочившим Патријархом, било је извор велике радости, весеља, надахнућа и свагда дубоког узбуђења у нашој души. Утолико пре, таква осећања рађала је у нама заједничка молитва и заједничко служење свете Литургије. А за време саслуживања он није могао да прикрије узвишено духовно стање своје душе, своје духовно искуство. Није то само лепа реч када кажемо да ће нам веома недостајати. Зато и тугујемо и жалостимо се због његовог одласка од нас иако знамо да за њега важи псаламских стих: „Часна је пред Господом смрт светих Његових" (Пс. 115, 6). Апсолутно смо уверени да његов одлазак јесте одлазак у живот, одлагање „кожних хаљина" које му више нису потребне, мирни улазак у обећано Царство, сверадосни сусрет са Пресветом Богородицом, са анђелима и са свима светима, примање неувенивог венца праведничке славе из руку Подвигоположника Бога, светозарно предстојање у вечној Литургији пред небеским жртвеником, заједно са Светим Савом и са свима који у архијерејском и свештеничком чину богољубиво и богоугодно послужише, као и непосредни, лични разговор са Богом, у којем се он већ сада моли за нас и за сав народ. То нас теши, то нас умирује, то у нама гуши тугу и сузбија жалост због тога што смо сада лишени његовог телесног присуства међу нама. Пред часном јерархијом ваше Цркве, пред благочестивим руководством ваше државе, пред побожним свештеним клиром, богољубивим монаштвом и свеколиким ожалошћеним српским народом, тумачимо, напослетку, велику, нежну љубав и најдубље саосећање Мајке Цркве константинопољске, и изражавамо најтоплије саучешће Васељенске Патријаршије, саучешће свих овде присутних јерараха и Наше лично учешће у вашем болу због растанка. Желимо и усрдно се молимо да Пресвети Дух, молитвама блаженопочившег Патријарха, покаже достојног наследника њему, окретног крманоша Српској Цркви и новог духовног оца славном српском народу, да настави његово свесветло, богољубиво, богоугодно и за народ спасоносно служење на месту Првојерарха. Ти, пак, христољубиви, богодостојни, свих блаженстава Христових достојни, многољубљени и многооплакани брате Павле, почивај у светлости Божјој до општега васкрсења! Нека буде вечан, нестарив и свет спомен Твој! (превео епископ бачки Иринеј) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Дана, 24. септембра 2019, архимандрит Вартоломеј, игуман Есфигменског манастира на Светој Гори, представио је у резиденцији Софијске Митрополије своју збирку разговора и проповеди под називом „Речи за духовни раст у Христу“. Књига је објављена по благослову Његове Светости митрополита Софије и патријарха бугарског Неофита, а на бугарски језик превела ју је госпођа Анула Христова, на иницијативу архимандрита Никанора, игумана манастира Козме и Дамјана. Архимандрит Вартоломеј је изразио духовну радост због посете Бугарској, заједничких богослужења у манастру Светих Козме и Дамјана и са састанка са Његовом Светошћу. Износећи срећне тренутке са свог животног и духовног пута, игуман светогорског манастира Есфигмена Вартоломеј је за своју књигу навео да је то збирка бодрећих разговора о радости и нади, о борби као саставном делу наших живота, резимирајући: „Постоји само једна пут, и то је љубав“. Представљању су присуствовали многи свештеници, гости и многобројни слушаоци, од којих су неки постављали занимљива питања. Извор: Инфо служба СПЦ

Папа Фрања се састао са васељенским патријархом Вартоломејом у уторак, 17. септембра 2019. године. Састанак је одржан у „братској атмосфери“, према извештају за медије Прес службе Свете столице. Папа Фрања и Васељенски патријарх су у наставку имали заједнички ручак у Дому Свете Марте уз учешће њихових делегација. Савет кардинала је одржао свој 31. састанак и тим поводом секретар бискуп Марчело Семераро позвао је Патријарха да поздрави учеснике пре његовог сусрета с Папом. У својим кратком обраћању Васељенски патријарх је говорио о делу саборности у Источној Православној Цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ

Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k

У недељу Свих Светих, 23. јуна 201,. патријарх васељенски Вартоломеј началствовао је Литургијом заједно са предстојатељем Православне Цркве у Америци митрополитом Тихоном у месту Дерејаманли, у Кападокији, у Турској, у склопу годишњег поклоњења кападокијским светињама. У пратњи митрополита Тихона налазило се више свештеника ове Цркве. На крају Литургије Свјатјејши Вартоломеј је ословио митрополита Тихона, истичући своје пријатељство и захваливши на овом поклоњењу. Са своје стране је одговорио митрополит Тихон и рекао, између осталог: „Долазим из Америке, земље слободе, земље изобиља, земље наде. У ту земљу су избегли многи из Анадолије и у њу су емигрирали многи из Источне Европе, са Блиског истока и из других места где је било тешко за даљи живот. Али има тешкоћа и у Америци. И ми радимо преко Скупштине архијереја како би изнашли решења и сви православни у нашој земљи могли пружати чврсто и удружено сведочење о Христу и Његовој Светој Цркви подражавањем великим светима које прослављамо данас и испуњујући налог који сте Ви, Ваша Светости, дали - да је свима нама потребно „да иступамо изван оног што је моје и твоје и кренемо према ономе што је наше.“ Управо циљ свих православних хришћана јесте да иступају изван онога што је моје и твоје и да крену према ономе што је наше, а то наше је Исус Христос. Извор: Српска Православна Црква

Координатор правног тима Митрополије црногорско-приморске (МЦП), Велибор Џомић, оценио је данашњу поруку Васељенског патријарха Вартоломеја председнику Црне Горе Милу Ђукановићу важном, јер, како каже, треба да се зна да Цариградска патријаршија не планира било какве активности које су призивали неки неодговорни људи у тој држави, преноси Танјуг. „Ми смо већ месецима уназад говорили и непрестано истицали да ситуација у Украјини и у Црној Гори у црквеном смислу нема никаквих додирних тачака, а данас могу да кажем да и у геополитичком смислу она није идентична. И зато је јако важно да се зна да је цариградски патријарх овим јасно ставио до знања да Цариградска патријаршија нити је планирала, нити планира било какве активности које су призивали неки неодговорни типови у Црној Гори током претходних неколико месеци”, рекао је Џомић за Танјуг. Васељенски патријарх упутио је раније данас поруку Ђукановићу да Васељенска патријаршија неће признати неканонску Црногорску православну цркву на челу са самозваним митрополитом Мирашом Дедејићем, као што је недавно урађено са црквом у Украјини. „Ова реч и ово писмо које је стигло у кабинет председника Црне Горе Мила Ђукановића, а са којим је јавност данас упозната, је такође једна од оних важних речи која заслужује посебно поштовање и мислим да је јако важно да се схвати да од такозваног 'украјинског сценарија' у Црној Гори неће бити ништа”, јасан је Џомић. Као јако важно Џомић истиче то што се у писму Васељенског патријарха помиње и поштовање канонског поретка али и нови Предлог закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. „Показало се да то није никаква, како су је већ неки квалификовали шамарчина режиму у Подгорици. Сигуран сам да су то очиње и пастирске речи, дакле није својствено патријарсима и духовним оцима да се према важним питањима никако другачије односе, осим у духу Јеванђеља, канона и предања цркве”, каже Џомић Указује да је тако и у овом случају. „Чак и када та реч неког од пастира буде мало тврђа или мало јача она није реч мржње, она је заправо реч највеће бриге. Цариградски патријарх је овим писмом показао своју бригу и своју пажњу и своју љубав према православном народу у Црној Гори и тако то речито писмо треба посматрати и према њему се односите и ту речи било би паметно и саветодавно послушати”, поручио је Џомић. Јер, како је навео, сви православни хришћани са великом пажњом слушају реч која долази из цариградске патријаршије. Извор: Политика

Објављено је писмо дванаесторице атонских стараца упућено Светом Киноту Свете горе у вези с украјинским питањем, датирано 17. мартом 2019. године. Аутори писма са жаљењем и забринутошћу говоре о ономе „што се дешава у Православној Цркви у целини због неканонског давања аутокефалности расколницима у Украјини без сагласности канонске аутономне Цркве с митрополитом Онуфријем на челу, која нове аутокефалце и даље сматра расколницима, не општи с њима, а на основу светих канона, и са свима онима који опште с расколницима“. По речима аутора писма „Руска Црква је већ прекинула општење са Васељенском патријаршијом, која је без обзира на јасну забрану светих канона самовољно дала аутокефалност умешавши се у туђу јурисдикцију ван својих граница. Исто тако ће поступити и друге Цркве, као што су већ најавиле. Тако постоји опасност од ширења раскола у размерама попут раскола из 1054. године.“ Црквена ситуација у Украјини, констатују атонски старци, „се опасно искомпликовала после незаконитог мешања патријарха Вартоломеја у туђу јурисдикцију и општење с расколницима који су лишени општења. Украјина се до 1686. године потчињавала Васељенској патријаршији, као што јој се раније, до 1590. године потчињавала и Руска Црква. На основу дела патријарха Дионисија IV она је 1686. године потпала под јурисдикцију Московске патријаршије по којој се по општеправославној сагласности до данас налази 333. године. Истовремено, с настанком независне украјинске државе после пада комунизма 1990. године поставило се питање стварања независне аутокефалне Цркве. Ради се о законитој и оправданој молби на коју се Руска Црква делимично одазвала, давши јој статус широке аутономије, али не и потпуне аутокефалности. Не слажући се са овом одлуком Митрополит кијевски Филарет, у то време још увек канонски епископ Руске Цркве, после свог пораза на избору за Патријарха московског, изазвао је раскол створивши сопствену, независну цркву, због чега је био кажњен лишавањем чина и анатемом.“ Филаретову групу је заједно с још једном расколничком црквом, под руководством свештеника Макарија Малетича који је лишен чина „у својству канонске Цркве самовољно примио у општење само патријарх Вартоломеј. А канонском и законитом Црквом до данас сви сматрају ону која припада јурисдикцији Руске Цркве – аутономну Украјинску Цркву на челу с митрополитом Онуфријем.“ Како истичу аутори обраћања Светом Киноту, „патријарх Вартоломеј не гаји нарочито поштовање према светим канонима које је кршио и крши, посебно у погледу веза са јеретицима, а сад још и с расколницима. Он се умешао у питање украјинске аутокефалности немајући за то канонску јурисдикцију и овлашћења. На почетку, ослањајући се на недовољно образоване или користољубиве богословске консултанте, он је покушао да образложи свој упад позивајући се на установу као што је апелација, односно на то да он сам, као други папа, може да прихвата апелације и обраћања из других аутокефалних Цркава, пошто наводно није први међу једнакима (primus inter pares), већ први без једнаких (primus sine paribus), по новом папистичком мишљењу неуких богослова из постотачке епохе. Али овај аргумент је одмах доживео неуспех, јер противречи саборном систему управљања Црквом, у оквиру којег се сви патријарси и поглавари сматрају равноправнима, а цариградски има само првенство части, а не власти, на шта претендује папа. Право примања апелација односи се само на лица која спадају у његову јурисдикцију, а не јурисдикцију других патријараха.“ Затим је патријарх Вартоломеј „уз помоћ сопствених сервилних саветника након 333 године открио да Украјина не потпада под јурисдикцију Руске, већ Цариградске Цркве! Његови непажљиви или ратоборни богослови су сакрили и погрешно протумачили мноштво докумената и мишљења како би дошли до смешног закључка о привременом карактеру предаје Украјине Руској Цркви (привремени карактер који траје преко три века!), а сад се овај уступак укида. Како истичу атонски старци, „све аутокефалне Цркве без изузетка су до данас увек сматрале и сматрају Украјинску Цркву делом Руске Цркве, а за Митрополита кијевског признају мудрог и скромног владику Онуфрија. Дакле, враћање чина украјинским расколницима од стране туђег патријарха који се умешао и самостално им је дао црквену аутокефалност коју канонска Помесна Црква није тражила, упркос супротном мишљењу њиховог сопственог свештеноначалија, без свеправославног косензуса, и пре ће бити, без обзира на свеправославно неслагање, наводно и неканонско позивање на право примања апелација и смешно претендовање на јурисдикцију после више од три века праћено поновним тумачењем одговарајућих докумената, чине статус нове аутокефалије проблематичним. Расколници остају расколници, а једина канонска Црква у Украјини остаје она на чијем челу је митрополит Онуфрије. И зато ниједна аутокефална Црква до данас, изузев Цариградске, није признала новог „митрополита“ псеудоаутокефалне „Цркве“ – расколника Епифанија.“ У закључку писма старци се обраћају Киноту с молбом да „до свеправославне одлуке забрани приступ наведеним расколницима на наше Свето Место или да им барем забрани да обављају било које радње у својству клирика.“ Писмо су потписали: старац Арсеније јеромонах с братством (келија „Панагуда“, манастира Кутлумуш); старац Аврам јеромонах с братством (калива светог Герасима, Кутлумушки скит); старац Теофил јерођакон с братством (келија светих Бесребреника манастира Григоријат Пахомејев); старац Николај монах (келија светог Димитрија манастира Хиландар); старац Јосиф с братством (келија светих Теодора манастира Светог Павла); старац Сава монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар Савејев); старац Никодим монах (келија светог Нектарија манастира Ставроникита); старац Гаврило монах (келија преподобног Христодула манастира Кутлумуш); старац Ефросин монах с братством (келија светог Јована Претече манастира Кутлумуш); старац Пајсије монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар); старац Никодим монах (келија светог Јована Богослова манастира Велика Лавра); старац Арсеније монах (калива светог преподобномученика Герасима, Кутлумушки скит). Извор: Православие.ру

Ниједна Помесна Православна Црква није подржала поступке Патријарха цариградског Вартоломеја на стварању нове црквене структуре у Украјини, истакао је у емисији „Црква и свет“ председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион. „Патријарх Вартоломеј се надао блицкригу, али је блицкриг патријарха Вартоломеја доживео неуспех – то је већ сад очигледно,“ – истакао ја архипастир. „Он се, као прво, надао томе да ће чим прогласи „аутокефалност украјинске цркве“ епископи канонске Цркве похитати у њу и да ће чинити главно језгро „црквене структуре“ створене потезом његовог пера – али се то није десило, истакао је руководилац ОСЦО. – Као прво, патријарх Вартоломеј се надао да ће његов незаконити упад на канонску територију Руске Православне Цркве признати друге Помесне Цркве. Међутим, то се не дешава: ниједна Помесна Црква није подржала поступке патријарха Вартоломеја, а читав низ Помесних Цркава је отворено критиковао његове радње. Значи, и овај план је доживео неуспех.“ Патријарх Вартоломеј и његови сарадници су се „на дуги низ година, можда на деценије, заглибили у ситуацији коју су створили за себе и за цело православље у свету, - предвиђа митрополит Иларион. – Учинили су нешто што Помесне Православне Цркве нису признале. Постојаће извесна структура коју признају само они, а Помесне Православне Цркве ће наставити да признају канонском само Украјинску Православну Цркву на чијем челу је митрополит Онуфрије и која је заиста канонска.“ Извор: Православие.ру

Свештени Синод канонске Украјинске Цркве, сабран у Кијево-печерској лаври под председавањем митрополита кијевског и свеукрајинског Онуфрија, заседао је 3. априла 2019. и размотрио извесан број питања који се тичу духовног живота у Украјини. Између осталог, Свештени Синод је издао саопштење по питању црквеног стања у Украјини и Православља у свету, којим се, између осталог, апелује на цариградског патријарха Вартоломеја да увиди своју грешку и повуче Томос који је дао расколничкој тзв. Православној Цркви Украјине и тако почнеда исправља ту грешку. У саопштењу стоји: „Треба констатовати да су радње Цариградске Патријаршије у Украјини нанеле велику штету украјинском Православљу, а исто тако су почеле да доводе у опасност православно јединство. Сматрамо да Цариградска Патријаршија и лично патријарх Вартоломеј треба да признају своју грешку и раде на њеном исправљању. Као начин исправљања такве грешке могао би бити опозив Томоса, позив расколницима на покајање због греха раскола и сазив Свеправославног сабрања ради саборног решења украјинског црквеног питања.“ Свети Синод истиче да је потпуно погрешно схватање да се црквени раскол у Украјини може зацелити издавањем Томоса о аутокефалности расколничкој страни: „Црквена стварност у Украјини показује да православним хришћанима Томос са собом није донео јединство, мир и спокојство, како су обећали иницијатори таквог схватања из црквено-државних кругова прошле године; напротив, плодови Томоса постали су насиље, конфликт, сучељавање, сузе и страдање верних Украјинске Православне Цркве.“ Уз то, Синод пише да је цариградско схватање да има право да се умеша у друге Помесне Цркве „потпуно неосновано, вештачко, погрешно и противно црквеним канонима“. Сходно томе, Цариградска Патријаршија нема право било које врсте да се умеша у црквени живот у Украјини. Саопштење такође примећује да ниједна помесна Црква није признала расколничку цркву и да је неколико њих то изричито одбило с обзиром на то да су хиротоније и рукоположења расколника неканонска. У закључку Свети Синод пише: „Молимо свакога да се помоли да Господ очува јединство светог Православља, да нас ојача како бисмо остали чврсто уз Божију истину, и да нам подари мир, спокој и међусобно разумевање у нашој украјинској држави. Бог нас све благословио!“ Извор: Српска Православна Црква

У средишту овогодишње Великопосне посланице васељенског патријарха Вартоломеја истиче се подвижништво као заједнички позив свима верницима без изузетка. „Подвижништво је хришћанство у његовој целини,“ пише Свјатејши Вартоломеј у својој катихетској омилији на почетку Часног и Великог поста, објављеној 4. марта 2019. године. „Сврха подвижништва је превазилажење своје сопствене воље и `умовања тела`, надвладавање своје личне жеље како се не би тражило оно што је своје, а у складу са речима Светога Писма да нико не тражи оно његово добро, него добро других. У свету пуном збрке подвижнички опит Православља чини драгоцени духовни успон, неисцрпни извор божанског познања и људске мудрости... Подвижништво није привилегија неколицине и изабраних, већ је ‘црквени догађај’, заједничко добро, општи благослов и позив свима верницима без изузетка. Наравно, подвижнички подвизи нису по себи циљ; принцип да `аскеза постоји ради аскезе` није валидан. Православни подвижнички етос не зна за поделу и дуализам; он не одбацује живот, али га преображава. Дуалистичко схватање и порицање света није хришћанско поимање. Аутентично подвижништво просветљује и делује делотворно. Карактеристично је за православну самосвест да је време поста прожето радошћу Крста и Васкрсења. Штавише, подвижништво православних хришћана, у много чему слично духовном и литургијском животу уопште, зрачи миомирисом и блистањем Васкрсења. Крст се налази у срцу православне побожности, али није последња референтнатачка у животу Цркве. Наиме, суштина православног духовног живота је изобилна радост Васкрсења, према коме Крст упућује. Отуда, за време Великог поста суштина опита за православне хришћане је стална чежња за ’општим васкрсењем’. Зато се молите, драга браћо и сестре, у Господу како бисмо благодаћу и помоћи свише, ходатајствима Пресвете Богородице и свих светих, могли истрчати трку Светог и Часног поста на начин како је то прикладно и радосно пред Христом, у складу са прописом црквеног предања, поднети `заједнички подвиг` пошћења који превазилази страсти, стално се молећи за помагање људима у невољи, опраштајући једни другима и благодарећи за све...,“ наводи се у посланици Свјатјејшег Патријарха. Извор: Српска Православна Црква

Дана, 28. децембра 1998.г. на заседању Светог Синода Руске Православне Цркве којим је председавао Свјатјејши Патријарх Алексиј II донесена је одлука о обнављању бакуанске Епархије. Тада је, у оквирима Азербејџанске Републике, Републике Дагестан и Чеченске Републике, основана Епархија бакуанска и прикаспијска. Одређено да надлежни архијереј постане економ православних цркава и настојатељ саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Бакуу, азербејџански архимандрит Александар (Ишчеин). 14. јануара 1999.г. у московском Богојављенском храму у Елохову, служен је чин хиротоније. Данас, након 20 година, архиепископ Александар се присећа шта је било учињено за то време, и прича нам, чиме се одликује служење у Азербејџану. Интервју је објављен у првом броју ”Часопис Московске Патријаршије” за 2019.г. —Ваше Високопреосвештенство, какве задатке сте поставили пред собом, у тренутку када су вас именовали за надлежног архијереја, и шта сте од планираног успели да реализујете? Какве успехе бисте подвукли? — Мој први задатак, као владајућег архијереја, био је да задржим људе у окриљу Руске Православне Цркве, да не дозволим да се цркве затворе. То је било тешко време, и у политичком, и у економском смислу. У неким крајевима је долазило до оружаних напада, и нажалост, са тих места су многи православни верници одлазили. То је доводило до затварања ових, или оних парохија. Стога најважнији резултат је био што смо успели да одбранимо наше парохије. Ни један православни храм на територији Републике Дагестан или у Чеченској Републици није затворен! Сем тога, отвориле су се нове парохије: саборни храм светих Жена-мироносица у Бакуу (Азербејџану), храм у част светог преподобног Серафима Саровског у Сумгаиту и парохија у част Покрова Пресвете Богородице у Ленкорани. Што се тиче Дагестана, тамо је основан низ нових парохија: у част светог преподобног Серафима Саровског у Избербаши, капела у брдском насељу Ахте, парохије у насељеним местима Тарумовка, Таловка, Кочубеј, Терекли-Мектеб, Бујнакск и у месташцу Брјанск. Успели смо да обновимо Кизлјарски женски манастир у част Воздвижења Часног Крста који је затворен још 1918.г. За мене је најзначајније било обнављање спомена на светог апостола Вартоломеја, који је пострадао у граду Аланопољу – данашњем Бакуу. Према црквеном предању, свети Вартоломеј је претпрео мученичку кончину у подножју Девичанске баште: прво су га распели, а затим, су му, још увек живом, одрали кожу, и на крају одсекли главу, не би ли прекинуо да благовести Божију Реч. До 1937.г. на месту његове мученичке кончине стајала је капела, задивљујућа својом лепотом, посвећена овом светом Христовом ученику. У годинама безбожништва, власти су покушавале да униште свако сећање на његов подвиг и мученичку кончину. Срушили су капелу, на то место су насули земљу, и све асфалтирали. Али су верници ипак ноћу одлазили до подножја Девичанске куле, где су читали акатист светом апостолу Вартоломеју. Успео сам да пронађем део акатиста који је написао протојереј Сергије Городцов, потоњи митрополит Новосибирски и Барнаулски Вартоломеј. Тај акатист је штампан по благослову Свјатјејшег Патријарха Тихона. После мог обраћања Влади добили смо дозволу да богослужимо на месту мученичке кончине апостола. До тада су већ били спроведени археолошки радови који су резултирали открићем очуване основе капеле, а такође и открићем здања око саме Девичанске куле. Сваке године 24.јуна, у дан спомена на светог апостола Вартоломеја, уз присуство великог броја верника, служимо молебан са акатистом и појањем небеском покровитељу Бакуа. 2003.г. су у престоницу стигле мошти светог апостола Вартоломеја. Ова светиња се сада налази у саборном храму светих Жена мироносица. Изашло је и друго издање житија светог апостола са акатистом. 2001.г. Азербејџан је посетио Патријарх Алексиј II, који је заједно са Митрополитом смоленским и калининградским Кирилом (садашњи Свјатјејши Патријарх Московски и све Русије) освештао саборни храм светих Жена мироносица, након обнове. Патријарх Алексије је два пута био у посети Бакуу – 2009.г. и 2010.г. Било је много проблема, али ми не да смо успевали да оснивамо парохије, него и да градимо храмове. Међу њима се издваја саборни храм светог благоверног и великог кнеза Александра Невског у Гјанџи, катедрални Успенски храм у Махачкали, храм светог Георгија Победоносца у Кизљари. Важно је и то што се нису само оснивале парохије, него што смо их испуњавали народом. — У коликој мери локалне власти помажу епархију коју ви предводите? — Треба да напоменем да је епархијска управа успоставила добре односе како са руководством азербејџанске Епархије, тако и са руководством Републике Дагестан. Повремено се састајем са главама тих држава и дискутијем са њима о проблемима у животу Православне Цркве и православног становништва тих крајева. 2011.г. у циљу реорганизације црквеног живота Република Дагестан је издвојена из бакуанске епархије и ушла је у новоосновану Епархију махачкалинску и владикавказку. Бакуанска Епархија је била преименована у Епархију бакуанску и азербејџанску. Зављајући овим унутар црквеним процесима, имао сам могућност да успоставим ближи однос са азербејџанским властима на најразличитијим нивоима, као и да оперативно решавам важна питања о епархијском животу. У Азербејџану су односи на релацији ”држава - религија” на врло високом нивоу, што је у свом извештају написао и Свјатјејши Патријарх Кирил. Независно од своје религиозне или националне припадности, грађани Азербејџана имају једнака права и слободу. Држава реагује на молбе религиозних заједница и пружа им свестрану помоћ у раду. На пример, уз подржку Председника Азербејџана, Илхама Алијева Државна нафтна компанија је за нас изградила здање Православног религиозно-културног центра бакуанске Епархије. Слава Богу, у Азербејџану наилазим на разумевање од стране руководства и на подржку у раду као владајућег архијереја. —Према историјским чињеницама, Азербејџан улази у зону канонске одговорности Руске Православне Цркве. Без обзира на то, православље је у земљи религија мањине. Да ли се за Азербејџан може рећи да је то Руска Црква у дијаспори? Или међу Вашим парохијанима ипак постоје представници локалног становништва? — Већина становништва су муслимани, а само 2% православни хришћани. Али ипак, говорити да проповедамо у дијаспори није умесно. Дијаспора је посебна појава у животу оних или ових мултинационалних држава где представници мањине живе затвореним животом и руководе се тим животом превасходно према својим унутрашњим законима, који некада противурече законима државе. Православно становништво Азербејџана сконцентрисано је најпре у крупним градовима, у неколико насељених пунктова. Али ми немамо ни националних квартове, ни улица, а ни комплексе, где живе представници само једне националности или религије. Постоји ”Бакуански комплекс” где живе људи различитих националности и вероисповести. Живе једним заједничким животом, поштујући једни друге. Покојном свенационалном лидеру Гејдару Алијеву се приписују изузетне речи: ”Мултинационалност је наше богатство”. И заиста, наши парохијани раде и труде се у свим сферама државног живота: у Мили Меџлису (Парламент републике), у Влади, у Председничкој администрацији, у владајућим структурама. Они раде и у системима образовања, и у економској сфери. Зато називати чеда Православне Цркве дијаспором, било би неумесно. Наша паства живи пуноценим, пунокрвним животом, као и сви грађани Азербејџана. Не могу да не приметим и то да је наша паства мултинационална. Да, представљамо епархију Руске Православне Цркве. Али, и међу клирицима и међу парохијанима наше епархије постоје представници разних националности и народности: руси, украјинци, белоруси, грци, грузини, лезгини, азербејџанци, јевреји, удини, као и многи други. — Данас, у Азербејџану су врло приметна настојања државе у коришћењу руског језика. Колико, на Ваш поглед, међу азербејџанским становништвом расте интерес не само за руски језик, него и за руску културу и историју? Какве кораке у томе предузима Ваша епархија? — Са радошћу желим да констатујем да руководсто Азербејџанске Републике подржава ширење руског језика. На руском се штампају новине, воде се телевизијске емисије. У земљи није затворена ни једна школа у којој се предавало на руском језику. Сем тога, број таквих школа се повећава, у многим азербејџанским школама се, на молбу народа, отвара нови рускојезични сектор. На многим факултетима лекције су на руском језику.У Бакуу је отворена филијала МГУ, која је врло популарна међу омладином. Постоје периодична двојезичка издања, у којима се текст штампа на два језика: азербејџанском и руском. Осим тога, у земљи се одржавају различити догађаји посвећени ширењу руског језика. Многи, захваљујући програмима сарадње, одлазе у Русију на студије. Постоји Руско позориште, где се одржавају представе на руском језику. Са руководством театра имамо врло топле односе, а за Божић, захваљујући вољи и труду глумаца правимо Божићне представе. Посебно бих хтео да наведем успешну делатност Русотрудничества у Азербејџану – Руског информативно-културног центра – у пропаганди и ширењу руског језика и књижевности, руске културе. Симболични су и догађаји у културном животу Азербејџана, који се се одржавају једном годишње. Пример је Републичка олимпијада у руском језику и књижевности, а такође и ”Пушкинијана” – конкурс међу школарцима, у познавању стваралаштва А.С. Пушкина. Ове, и многе друге догађаје организује Представништво Русотрудничества у Азербејџану. — Да ли у азербејџанским школама постоји нешто налик на курс ”Основе религиозне културе и светске етике”? Може ли свештеник или представних парохије да дође у школу како би упознао младо покољење са Православљем? Природно, говоримо о културолошком аспекту, а не о покушајима прозелитизма. — Нажалост, предмет сличан руском ”Основе православне културе”, не постоји у азербејџанским школама. Сем тога, религиозни прегаоци, не само хришћански, него и муслимани, никако не учествују у школском образовању. О томе често говоримо, као и о неопходности да се у својству културолошког предмета уведе адекватни курс, који ће омогућити младим покољењима да овладају елементарним знањима о хришћанству, исламу и јудаизму. За сада предлози религиозних прегаоца остају на стадијуму разматрања. Без обзира на то, интерес за религију у друштву постоји, само се то питање овде решава на другом нивоу. Пре свега, формиран је Међународни центар мултикултуралности, који анализира савремену ситуацију у области међурелигијског и међунационалог дијалога. На високошколским установама формиране су катедре за мултикултуралност. У оквиру процеса обуке, у наше храмове долазе студенти високошколских установа који познају живот Руске Православне Цркве, њену делатност, њену хришћанску културу. У последње време у храмовима се спроводе екскурзије за ученике средњих школа. Наставници унапред договарају са нама могућност посете, након чега ми спроводимо екскурзију, говоримо о животу наше цркве, и одговарамо на питања школараца. — Kako се реализује ванцрквена, образовна, социјална и културна делатност у храмовима, у епархији? Да ли постоје неки слични пројекти на општем епархијском нивоу? — Наравно, живот парохија у Епархији није ограничен само на зидине храмова и богослужбену делатност. У свакој парохији, обављају се делатности социјалне, образовне и културне природе. Све парохије помажу сиромашнима. При сваком храму су организоване народне кухиње, у којима поред сарадника, храну могу добити и они којима је најпотребнија. Поред тога, разносимо топлу храну људима који леже непокретни у својим домовима. Социјалне службе парохија у бакуанској Епархији указују велику помоћ у проналажењу изгубљених докумената, приликом запошљавања, лечења, дају правну помоћ лицима која су у тешким животним ситуацијама. Често парохије преузимају на себе и проблеме у вези са сахранама самих парохијана. Велику помоћ у раду социјалних служби пружају волонтери. Што се тиче образовних пројеката, при сваком храму постоје дечије недељне школе, у којима деца уче Закон Божији и црквено појање. При храму Рођења Пресете Богородице у Бакуу као део дечије недељне школе више од десет година постоји позориште ”Отрок и отроковице”. Напорима овог позоришта организују се божићне и васкршње представе за децу нашег града. Изузетан колектив је и у недељној школи при храму светог Архангела Михаила у Бакуу. За одрасле су исто отворене недељне школе, библиотеке, и православни видеоклуб. На епархијском нивоу, за кординацију делатности на парохијама, формирана су два сектора: Одељење за социјалну помоћ и хуманитарни рад, Одељење за односе са ветеранима, Одељење за служење у затворима, Одељење за младе, и друга. Сматрам да је рад са ветеранима врло важан. Захвални смо људима који су принели свој живот на олтар Отаџбине и који су нас штитили од страшне куге мизантропије. Увек се трудимо да им помогнемо, да изразимо поштовање. У Православном религиозно-културном центру бакуанске Епархије организују се празнични догађаји посвећени Дану Победе и Међународном Дану старих лица. У организовању ових догађаја нам активно помажу организације руских сународника – Руска заједница Азербејџана и РОСНА ”Содружество”. Већ три године се у Азербејџану одржава акција ”Бесмртни пук”, чији су организатори бакуанска Епархија и друштвена организација ”Земљачество козака Азербејџана”. Епархија има добре односе са Представништвом Русотрудничества у Азербејџану – Руским информационо-културним центром, са којим организује низ заједничких пројеката. Међу њима је потребно поменути конкурс дечијег стваралаштва ”Земаљско и небеско”, дечији литерарни конкурс посвећен прослави Дана словенске писмености; хуманитарни Васкршњи базар, прослављање Дана породице, љубави и верности. У овим догађајима учествују сва деца и одрасли независно од религиозне и националне припадности. Већ три године постоји заједнички пројекат бакуанске Епархије и Фонда ”Знање” при председнику Азербејџана, за обуку рускојезичког становништва званичном – азербејџанском – језику. Многи грађани који говоре на руском сусрели су се са проблемом незнања језика, на којем је, разуме се, сва официјална, пословна документација. Епархија даје неопходне просторије да би се, за све заинтересоване, одржавали бесплатни курсеви језика. По завршетку курса, полазници полажу испите и добијају сертификат који подписујемо руководилац фонда, и ја, као архијереј бакуанске Епархије. Једао од важних општих епархијских пројеката је и празнични Божићни концерт. Утемељивач концерта је био лидер Гејдар Алијев, који је 1990.г. предложио да се активније прослављају наши празници. Тада, без обзира на све тешкоће, међу којима су и економске, било је одлучено да се одржи Божићни концерт. Концерт је постао традиција, и на њега сваке године долазе представници Владе Азербејџана, дипломате, јавни и културни прегаоци државе. Најважније је што је тај концерт постао даска одскочница многим талентима наше земље. У данашње време, епархија заједно са Управом муслимана Кавказа припрема заједнички пројекат, усмерен на превенцију појаве псеудорелигиозних екстремистичких погледа у местима лишеним слободе. Планира се и одржавање међународне конференције, уз учешће Синодалног одељења Руске Православне Цркве за службе у затворима, представника кривично-правне службе, Управе муслимана Кавказа, свештенства бакуанске Епархије, итд. — Савремени Азербејџан види себе као земљу између Истока и Запада, неком врстом границе култура. Да ли РПЦ узима у обзир ову тенденцију? — Заиста, као што сам већ и говорио, Азербејџан је постао посебна земља између Истока и Запада, између представника различитих култура. У престоници се одржавају разни културни догађаји, уз учешће разних земаља. Као пример, навешћу конкурсе пупут ”Жара” и ”Евровизија”. Прве Европске олимпијске игре су такође одржане у Бакуу. Једном у две године се код нас одржава хуманистички форум, у којем учествују политичари, бизнисмени, представници различитих култура. Председник Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије митрополит Волоколамски Иларион је такође наступао на овом форуму. Као архиепископ бакуански и азербејџански, и ја сам учествовао на њему. Ако говоримо о РПЦ, она посвећује много пажње ономе што називамо ”Бакуански процес”. Почетак процеса је био пре десет година, 2008.г. када је у Бакуу одржана конференција министара култура земаља-чланица Савета Европе. ”Бакуански процес” представља иницијативу која обухвата различите платформе и пројекте, усмерене на стимулисање узајамног поштовања и разумевања народа и култура, дијалога међу њима. У околностима растућих етничких, расних, конфесионалних и културних противуречности, распрострањености екстремизма, ”Бакуански процес” представља Азербејџан са његовим мултикултуралним ресурсима и историјским традицијама толеранције вероисповести и поштовања суседничких односа, као модел од светског значаја, мост узајамног разумевања међу различитим културама. Предстојатељ Руске Православне Цркве, Свјатјејши Патријарх Кирил је два пута био у нашем граду, и учестововао на Светском самиту религиозних лидера 2010.г. Бакуанска Епархија представља органски део азербејџанског друштва, и зато РПЦ нема никаквих проблема на граници узајамних односа разних култура, разних цивилизација. — У Азербејџану су претежно муслимани. Да ли се Православна Црква сусреће са случајевима негативних односа? Какви су односи са исламским духовним лидерима? Да ли постоје заједнички пројекти? — Као што сам већ говорио, у Азербејџану живи више од сто националности. Али то не прави проблем, већ напротив, представља богатство земље. Сви поштују једни друге, поштују унутрашњи свет човека, његова убеђења. То је основа живота и зато у односима представника различитих религиозних традиција не постоје никакве потешкоће. Лидери религиозних заједница дају примере добрих односа. Председник Управе муслимана Кавказа, Шејк-ул-ислам Гаџи Алахшукур Паша-заде много година се познаје са Свјатјејшим Патријархом Кирилом. Заједно са Патријархом, он је сапредседавајући Међурелигијским саветом земаља СНГ. Они се повремо срећу, дискутују о проблемима религиозног живота на постсовјетском простору. У сусретима са председником Управе муслимана, дискутујемо о питањима која се појављују у религиозном животу, о односима са државним структурама, питањима друштвеног и културног живота. Повремено се сусрећемо и са главом Апостолске префектуре Католичке Цркве у Бакуу, епископом Владимиром Фекете и са руководиоцима јеврејске заједнице Милихом Евдајевим и Александром Шаровским. Најважније у нашем животу је да, чувајући чистоту наше вере и чврстоћу наших уверења, подржимо добре односе са свима, да бисмо очували мир и узајамно поштовање у земљи. — Да ли Ваша епархија гради храмове? Има ли потребе за тим? — С обзиром на то да се број православног насељења практично не мења, не можемо да говоримо о активној изградњи храмова. У совјетско време у Азербејџану је било четири активна храма. За то време смо формирали четири парохије, од којих три имају своје храмове. Још за једну парохију се разрађује пројекат новог храма. Наши свештеници путују у места у којима живи руски народ, и којима треба духовно руковођење. Најважније је да сачувамо наше храмове, да их рестауришемо, да одржимо духовни живот на неопходном нивоу. У храмовима бакуанске Епархије свакодневно се служе службе, градски храмови су отворени током целог дана, а свештеници дежурају у храмовима. — Да ли међу младима расте жеља за добијањем православног богословског образовања и за везивањем свог живота за Цркву? Да ли има довољно кадрова за то? — Нашу омладину интересује православно богословље и, генерално, садржај хришћанске науке. При нашим храмовима, као што је већ било речи, постоје и недељне школе, где деца уче о основама православне веронауке. Ако студенти бирају пут црквеног познања, они се уписују у духовне школе на територији Русије, или других православних земаља. Неки од њих су већ стекли духовно образовање, а део њих је рукоположен у свештенички чин. Нажалост, они који студирају вандредно, некада и промене професију. Слава Богу, генерално, међу младима постоји интерес ка црквеним професијама. Кадрови, наравно, недостају. На пример, дуго времена нисмо могли да решимо проблем са храмом Александра Невског у Гјадџи. У совјетско време тамо је увек био један свештеник, а у постсовјетско време, некада уопште није било никога, те је свештеник из Бакуа морао да долази. Сада смо успели да тамо успоставимо нормални богослужбени живот. У епархијском седишту два свештеника са ђаконом свакодневно служе литургију. За Божић и Васкрс се служе две Божанске литургије. Што се тиче духовног искуства, наше свештенство нису само млади богослови. На пример, настојатељ саборне цркве, протојереј Леонид Милтих, већ више од тридесет година је на пастирском служењу у Бакуу. Исто толико и епархијски духовник, протојереј Георгиј Кипа. Постоје свештенослужитељи који су у служби и десет, и двадесет година. Свештеници су сложни, и свако се труди са великом одговорношћу. — Да ли је омладина активна у Вашој парохији, и које делатности су им приоритет? — За сву Православну Цркву је рад са младима најважнији. Пре свега, волили бисмо да младе људе упознајемо са нашим светињама. Некада успевамо да организујемо поклоничка путовања у кампове за младе. Нажалост, ова делатност је епизодног карактера, највише због финансијске ситуације. Понекад успевамо да организујемо спортске догађаје. Али, ту постоји једна специфичност. Имали смо идеју на формирамо спортске екипе према религиозној припадности. Међутим, схватили смо да то може имати негативне последице. Да би млади људи разумели једни друге, потребно је да у једном тиму буду и хришћани, и муслимани, и јевреји. Тада ће младима бити лакше да се разумеју. Наш задатак је да новим покољењима пренесемо наше духовне вредности, нашу веру и духовно искуство како бисмо их научили да следе Христа и да живе по јеванђељским заповестима. Архиепископ бакуански и азербејџански Александар (Ишчеин) Разговор водио протојереј Методије Ефендијев Извор: Православие.ру

„ Уколико би се Ваљељенска Патријаршија уклонила од испуњавања својих обавеза и не буде активно учествовала у православном свету, онда ће местне Цркве себе водити као овце без пастира ... и тада ће у својим иницијативама оне мешати смирење, које проповеда наша вера, са гордошћу светске власти“. Он је затим додао - „Ето зашто је потребна координацијска улога Васељенске Патријаршије у породици православних народа. Васељенска Патријаршија је потребна, зато што православни свет није и не може бити разрушено село“. Цариградски Патријарх Вартоломеј је такође истакао да је „одговорност Васељенске Патријаршије да успостави канонски поредак у местним Црквама, зато што су то њене историјске и канонске привилегије, као што произилази из благослова Цркве и Васељенских Сабора. Истовремено, то је његов узвишени дуг пред Мајком Црквом, која се јавља почетком свих Цркава“. Јереси и канонска јурисдикција Васељенски Патријарх је подвукао и то да су главни проблеми првог миленијума хришћанства биле јереси, а да главни проблем другог миленијума хришћанства, који је „наследио“ и наш миленијум, јесте „проблем канонске јурисдикције, који се јавља извором других проблема као што су расно-националистичка настројења, тенденције експазионизма и покушаји нарушавања свих правила, која су установљна патриајршијским и синодским одлукама“. „Живимо у периоду радикалних промена у свим областима живота. Стога, ми смо позвани одговарати како следује, и решавати нове задатке“, - рекао је Патријарх Вартоломеј, који је затим подвукао да „ако не будемо подржавали јединство онда ћемо носити пуну одговорност за претварање Цркве у ... еснафе“. Раскол је за оне који немају аргумената Патријарх Вартоломеј се на крају свог недавног критског излагања осврнуо и на питање раскола, што су неки протумачили и као поруку Руској Православној Цркви, мада, руку на срце, то може бити само више или мање слободна претпоставка неких коментатора, јер је у беседи на Криту, Цариградски Патријарх нигде није диретно поменуо. У сваком случају, Руска Православна Црква, која је због неканонског деловања Цариградске Патријаршије у Украјини, прекинула помињање Цариградског Патријарха и зауставила саслужења на разини епископата, у последњих неколико недеља је због наставка неканоског деловања Цариграда, изразила забринутост од даљег продубљивања раскола и настанка нових. То се наравно, пре свега односи на питање неког вештачког, неодговорног и неканонског покушаја организовања и давања аутокефалије од стране Цариградске Патријаршије, некој, у Украјини и православном свету потпуно непостојећој и у будућности замишљеној - уједињеној Украјинској Православној Цркви. Потсетимо се - у Украјини већ постоји од свих призната канонска, аутономна и самоуправна Украјинска Православна Црква, на челу са Блажењејшим Митрополитом Кијевским Г. Онуфријем, а територија Украјине је већ преко 330 година саставни део Московске Патријаршије. Стога су поједине и горе наведене речи Патријарха Вартоломеја, изречених пре два дана на Криту, додатно забрињавајуће, јер немају јеванђељску, предањску и канонску утемељеност. Ево, на крају, и шта је Васељенски Патријарх на Криту казао по питању трагедије зване - раскол: „Раскол, као човечије дело, јавља се веома једноставним решењем, коме обично прибегавају они код којих нема канонских и црквених аргумената за поткрепљење својих претензија и погледа, и које као правило нису заснована на канонима Цркве и далеко се не слажу са црквеним иделима, већ служе другим циљевима и разлозима“. Патријарх Вартоломеј је потом додао и да „се сви они одсецају од стабла Православне Цркве и са антицрквеним понашањем изражавају своја гледишта и неслагања“. Он је на крају подвукао и то „да је раскол уочавање парцијалних циљева, само за то да би привукли пажњу публике такозване комуникационе политике, неумесне у црквеном животу“. У потпуности подржавајући овакве завршне речи Његове Свесветости Васељенског Патријарха Г. Вартоломеја по питању трагедије раскола, које је надамо се само уопштено изнео, а не и алудирајући на канонски одговор Руске Православне Цркве на неканонско понашање Цариградске Патријаршије у Украјини, ипак, остаје одређена зебња због неких других јавно изнесених ставова у истој беседи на Криту. Све у свему нама остају Света Литургија, молитва, пост, вера, добра дела, нада и љубав. А Црква Христова ће уз Божију помоћ и ова искушења прегрмети. Само да останемо људи до краја. Амин. игуман Петар (Драгојловић) Извор за Критску беседу Васељенског Патријарха Вартоломеја: https://orthodoxia.info/news/варфоломей-раскол-это-для-тех-у-кого-н/

Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амвросије је у свом обраћању навео да поступке Цариградског патријарха у вези са Украјином сматра погрешнима, јер се, истиче архијереј „претпоставља да расколничка Украјинска црква треба да добије признање Васељенске патријаршије“. „Као да нам је било мало проблема, па се наш патријарх нашао на ивици црквеног сукоба између Васељенске патријаршије и велике Руске Цркве! Налазимо се на прагу новог црквеног раскола! Ако се томе додају још и унутрашњи спорови (...), стање у Цркви данас постаје изузетно трагично,“ – рекао је Митрополит калавритски и егиалијски. Јерарх Јеладске Цркве истиче да Васељенски патријарх по дефиницији треба да симболизује јединство у православном свету, да решава спорове и сукобе између Помесних Цркава и црквених прегалаца, али је по свему судећи, патријарх Вартоломеј поставио себи супротан задатак. Митрополит прекорева патријарха Вартоломеја за то што је престао да буде гарант црквеног јединства и зато што на све начине покушава да појача свој утицај у православном свету. Извор: Православие.ру

„Зар нам је мало толиких проблема, него нас наш Патријарх још доводи до ивице сукоба Васељенског патријархата са великом Руском црквом! Пред нашим вратима је нови раскол! Уколико томе додамо и наша унутрашња спорења, црквено стање у нашем времену постаје изузетно трагично“, казао је Митрополит калавритски и егиалијски. Јерарх Јеладске цркве упозорава да је Васељенски патријарх по дефиницији дужан да символизује јединство у православном свијету, решава спорове и конфликте међу Помјесним црквама и црквеним дјелатницима, међутим, судећи по свему, Патријарх Вартоломеј поставио је себи обрнути задатак. Митрополит је приговорио Патријарху Вартоломеју да је престао да буде гарант јединства Цркве због тога што на сваки начин покушава да ојача свој утицај у православном свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Упорност Патријарха Вартоломеја у пружању подршке расколницима у Украјини по питању аутокефалности води печалним резултатима, а констатинопољком Патријарху је, умјесто комуникације с римским Папом, потребно покајање, стоји у саопштењу Митрополита Серафима, које је достављено РИА Новостима. „Био сам веома дубоко ожалошћен кад сам сазнао за прекид црквеног општења Патријархата Русије с васељенским Патријархатом. До тих печалних и жалосних резултата довела је упорност константинопољског Патријархата за давање аутокефалности украјинским расколницима, који су одијељени од наше свете Православне цркве, то јест од свих православних патријархата и помјесних аутокефалних православних цркава, и који представљају малу мањину украјинског народа“, саопштио је Митрополит. Митрополит Серафим је напоменуо да је све до недавно контантинопољски Патријарх признавао једино канонску Украјинску православну цркву под руководством Митрополита Онуфрија. „Сада он из својих личних разлога даје аутокефалију расколницима у Украјини и доводи у питање свештени поредак и канонску православну Архиепископију Украјине, коју признаје не само Руска православна црква, него и све друге помјесне православне цркве“, стоји у саопштењу. „Раколници, као што је познато, нијесу Црква и општење с њима забрањено је Божанственим и светим канонима, апостолским и васељенским саборима. Чему онда упорност и настојање васељенског Патријарха Вартоломеја да призна расколнике као аутокефалну цркву? Због провокације раскола и диобе у једној, светој и апостолској Цркви Христовој?“, пише у саопштењу. Митрополит је рекао да су многе невоље биле узроковане и испровоциране решењима Светог сабора који је одржан на Криту у јуну 2016. године и додао да се моли да се Црква избори с духовном кризом и избјегне болне последице за јединство православне пастве. „Јер знамо ријеч Светог Јована Златоуста да се гријех раскола не пере чак ни мученичком крвљу“, саопштио је Митрополит кифирски. Извор: Митрополија црногорско-приморска