Претражи Живе Речи Утехе

Свашта с нама, и мука одсвуда. А најгора је кад те спопадне откуд се не надаш. Већ неколико пута зове ме моја кћерка и жали се на чуда која јој се, у земљи Србији, збивају. Прије но што вам кажем на што ми се кћерка жали, да вам испричам откуд ми се дијете у земљи Србији обрело. Биће скоро година дана како се мој зет и кћерка, с петоро њихове дјеце, Бакиних и Декиних преслатких анђелчића, спаковаше се и преселише се у Отаџбину. Канадски школски систем је ужасан, безбожан и настран, и они неће – савјест им – веле – не дозвољава – да у таквом друштву њихова дјеца расту и формирају се. Србија им је благословена земља, оаза у пустињи свјетској, гдје дјеца могу да расту и образују се у здравој и природној средини. Тамо, још увијек, није продро педерлук и остале настраности морбидног Запада. Нисмо се слагали с њима, јер, нажалост, вјетрови глобализације ковитлају прашину погубну и на све стране очи и душе загађују. Тешко је игдје наћи заклон од њих, па ни у земљи Србији. Колико сам у Србији бивао, ужасавао сам се да је она, несрећна, постала смјетлиште свијета. Кроз своје ауспухе, да не кажем, дебела цријева, Запад издувава у ту нашу мајчицу Србију најгоре своје издувне гасове. Срби, клети, упијају то без свијести и памети. Глупости се брзо закопите а оно што је паметно са Запада: рад, приљежност, истрајност, итд. никако да им се приме. Да ће то наши зет и кћерка схватити, ствар је времена, како се ми надамо. У међувремену, остављам шире муке и несреће, да вам се изјадам што родитеље наших пет анђелчића, у овом моменту, и на првом мјесту, мучи и тишти. Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву. Разлог? Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам. А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују? Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника. То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено. Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца. У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета. У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају. Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле. А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца. И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да. За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати. Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе. Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде. Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3) Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми. Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу? Мојима: кћерки и зету, поручујем, као што видите, јавно: Ако наставе, и даље, да вас из цркава изгоне, брже овамо гдје вас, још увијек, ваша мала, слатка црквица чека. Протојереј Василије Томић http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3476