Претражи Живе Речи Утехе

Саучешће Епископа тихвинског и лодејнопољског Мстислава поводом кончине Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија Његовом преосвештенству, преосвећеном Јоаникију, епископу будимљанско-никшићком, администратору Црногорско-приморске митрополије, свештеномонаштву и пастви Црногорске митрополије Ваше преосвештенство, Владика Јоникије, љубљени у Господу, часни оци, драга браћо и сестре! „Јер ћеш јести од трудова руку својих: благо теби и добро ти је“ (Пс. 127: 2) Милостиви Господ призвао је себи архипастира кога су многи вољели ─ Владику Амфилохија. Изражавам искрено саучешће свештенства и пастве Тихвинске епархије Руске православне цркве. Прошавши импресиван сегмент кроз тешка животна и духовна искушења свог земаљског пута, оставио је значајне вриједности и у духовном животу Грчке, Србије, Црне Горе и шире. Име Владике Амфилохија познато је и у Русији. Тешко је укратко изложити Митрополитове плодове и трудове, за које многи знају. Огроман утицај на живот почившег Владике имао је преподобни Јустин (Поповић) и светогорски старац Пајсије. Његово архијерејство поклопило се с тешким али и охрабрујућим периодом повратка друштва духовним основама православља. Владика Амфилохије је успио да у данима узаврелости умова покаже људима спасоносно духовно и морално језгро ─ вјечну Ријеч, која је Пут, Истина и Живот. Заједно са свештенством и народом, који је веома волио Владику, обновио је велики број цркава и манастира које су биле затворене у годинама атеистичког прогона, подигао нове, рукоположио многе свештенике. Владика је увијек бранио Правду и Истину, трудио се свом снагом да зацијели Црну Гору. Владика је увијек срдачно и с топлим гостопримством примао наше ходочаснике у светињама, у древним манастирима Црне Горе. Многи памте и знају Владику и моле се за упокојење његове душе. Дијелећи са вама тугу због губитка, молим се са Вама да би Свеблаги Господ, Који је вријеме и године ставио под Своју моћ, упокојио душу новопрестављеног Митрополита Амфилохија „у мјесту свијетлом, мјесту цвијетном, мјесту покоја“ и дао му вјечан спомен. С братском љубављу у Господу Епископ тихвински и лодејнопољски Мстислав Московска патријаршија Тихвин, 30. октобар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци. Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе. Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете. Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера. Мојсије Жарић Извор: Видовдан