Претражи Живе Речи Утехе

Устоличење Митрополита у медијским извјештајима Ал Џазире Пише: Борјан Митровић Факти недвосмислено кажу: 5. септембра у Цетињском манастиру, дакле, у објекту у власништву Српске православне цркве, тј. Митрополије црногорско-приморске, патријарх српски устоличио је митрополита црногорско-приморског Јоаникија, на исти начин на који је, рецимо, 2017. у Сарајеву устоличен митрополит Хризостом или 2014. у Загребу митрополит Порфирије. Додуше, док су са загребачког Цвјетног трга православни вјерници слободно пратили богослужење, а у Сарајеву се несметано вијориле заставе српске цркве, на Цетиње су митрополит и патријарх морали доћи хеликоптером и уз панцир бити спроведени до самог манастира. Истовремено, на Цетињу су протестовали људи који су хтјели да спријече СПЦ да у свом објекту изврши поменути вјерски обред. Ти демонстранти бесомучно су псовали српску мајку, каменицама гађали полицију, данима правили нереде, палили гуме, спречавали долазак вјерника и свештенства, дословно позивали на паљење манастира, убијање људи и сл. О свему томе свједоче десетине видео снимака који се могу погледати на интернету, али не и на утицајној и за догађаје у ЦГ нарочито заинтересованој Ал Џазири. Наиме, и поред свима очигледног насиља хулигана, али и апела страних амбасада у ЦГ да се вјерска права и слободе морају поштовати, Ал Џазира данима креира читав један конструкт полуинформација, дезинформација и неистина. Но, да видимо на који начин ова медијска кућа, у очигледно брижљиво планираној акцији, од изгредника прави жртве а од оних којима су ускраћена основна права – изгреднике. Новинарско извјештавање Из Црне Горе обично се јавља Милица Мариновић (или Иван Павковић), која релативно коректно извјештава о догађајима. Међутим, док новинари на терену углавном само препричавају шта се из сата у сат догодило, кључне ствари остају нејасне (поготово гледаоцима у Региону). Наиме, новинари никако да кажу да свештенство и вјерници СПЦ (који се национално изјашњавају и као Срби и као Црногорци) долазе у објекат који је имовина СПЦ, док им цетињски демонстранти то желе онемогућити. И док се стално говори о немирима и изгредима, не потцртава се да немире и сукобе нити једног јединог тренутка не чини нико са стране вјерника и свештенства СПЦ, већ само и једино цетињска руља, у сукобу са полицијом своје земље. И поред стидљивих али ипак хвале вриједних објашњења Милице Мариновић, великом броју гледалаца из Региона остаје нејасно шта је то СПЦ, а шта невладина организација која се прозвала „Црногорском православном црквом”. Док је упућенима познато да је једина православна црква у Црној Гори Српска православна црква, то се из извјештавања Ал Џазире не може сазнати, осим што се извјештачи каткад уморе од понављања СПЦ, па нехотично (а несвјесно исправно) за СПЦ кажу само – Црква. Но, новинар је у два наврата апострофирао да су пред храмом само „српске заставе”. Опет несвјесно – био је у праву. Свака застава Црне Горе застава је, ваљда, свих њених грађана, па и Срба. Новинарских грешака било је и на другим мјестима, попут податка да се устоличење обавља у „манастиру Светог Петра Цетињског”, иако је Цетињски манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице, а не Светом Петру Цетињском. Но, само извјештавање новинара Ал Џазире, и поред побројаних пропуста, и не би било толико проблематично и могло би се пропустити кроз сито (додуше, доста ријетко) новинарског објективизма, да, авај, фестивал мржње према СПЦ на овој телевизији тек не наступа. "Гости-експерти" Ал Џазирина машинерија на сљедећем ступњу функционише овако: Ми тобоже објективно извјештавамо, али ће „стручњаци-експерти” почети рафалну паљбу против СПЦ, будући да нико од гледалаца неће схватити да смо заправо ми ти вршимо селекцију оних који ће говорити у нашем информативном програму. Новинарско питање из Ал Џазириног студија: „Зашто СПЦ жели да се устоличење одржи БАШ на Цетињу?” редовна је увертира у офанзиву „гостију-стручњака” на СПЦ. Златко Вујовић/фото:ЦЕМИ Огроман медијски простор (у временским распонима од 10 до 15 минута) у вијестима Ал Џазире добија Златко Вујовић, којег професура на Подгоричком факултету политичких наука ваљда препоручује за објективног говорника који ће се водити академским узусима. Међутим, професор Вујовић у сваком од својих наступа, а било их је више, износи низ неистина. Наравно, новинарка у студију Ал Џазире или не умије, или не смије да реагује на све те нетачности, или пак ни сама не зна да је о нетачностима ријеч. Професор Вујовић о полицијској реакцији на Цетињу говори као о „најбруталнијој примјени силе у историји Црне Горе”, ваљда заборављајући силне државне употребе силе кроз историју ове земље. Да не причамо о томе да се он упорно износи неистине попут оне у вези са историјом и садашњицом православне цркве, говорећи о тобожњем „укидању Црногорске цркве”, аутокефалији православне цркве у Јапану и изгледима да ће Васељенска патријаршија преузети јурисдикцију над ЦГ. Наравно, маговима Ал Џазириног система не пада на памет да позову некога од образованих историчара и теолога како би се о овој теми добиле тачне информације. Професор даље критикује и то што патријарх у свом говору не помиње „црногорски народ”, не наводећи да патријарх ниједном ријечју није поменуо ни српски народ. Са истом ријешеношћу тврди и то да митрополит Јоаникије „није прихваћен од огромног броја вјерника у ЦГ”, ваљда губећи из вида однос демонстраната са Цетиња и вјерника пред храмом у Подгорици. Да не говоримо о томе да су за овог професора свему криви Вучић, Кривокапић, демократе и Дритан Абазовић, док су у аналитичарски бритком суду овог академског радника лик и дјело Мила Ђукановића увијек на пијадесталу и националних и грађанских вриједности, што је на Ал Џазири већ постало опште мјесто. Коментари грађана Фестивал мржње према Српској православној цркви, осим стручњака Вујовићевог типа, допуњују и коментари грађана, и то готово увијек демонстраната са Цетиња. Камера Ал Џазире обично их приказује у дефанзиви, када, онемогућени сузавцима и полицијским барикадама, бјеже са својих „положаја”. Изјаве које дају углавном врцају од историјских нетачности у чију се сулудост може увјерити свако ко посјети неки од цетињских музеја. Међутим, право је питање која то (не)видљива рука у Ал Џазири креира овај вишедневни наратив мржње против Српске православне цркве, будући да се он, осим у избору „гостију-стручњака”, огледа управо у интервјуисању демонстраната, тј. у извлачењу њихових хушкачких, србомрзачких и нетачних изјава за наслове прилога. О поруци патријарха, пуној ријечи помирења и братске слоге, на Ал Џазирином сервису никакве озбиљне анализе. Занимљиво је да волшебни креатор ове машинерије каткад иде и корак даље од својих острашћених „гостију-стручњака”. Иако је, рецимо, говор горепоменутог Вујовића о Порфирију имао и доста толерантних дијелова, наслов прилога истиче само за оно што је, барем у уму Ал Џазириног наративисте, проблематично и за подгријавање сукоба податно („Порфирије у свом говору није споменуо Црногорце''). Мишљења Четврти, вјероватно и најмалигнији аспект ове машинерије јесте рубрика Ал Џазириног портала, смјехотворног назива: „Мишљења”. Посриједи је профилисан круг аутора који се уредно понављају годинама и чији је свјетоназор врло унисон, без икакве идеје о сучељавању мишљења и полифонији становишта. Но, то су ипак „само” мишљења, чиме Ал Џазира себи опет обезбјеђује статус ''објективног медија'', додуше, само у очима оних који су такву подвалу спремни, вољни или на различите начине приморани прихватити. Ипак, агресивношћу, призивањем крвопролића и нерафинисаном мржњом према једној вјерској заједници (СПЦ), аутори Мишљења ових дана надмашили су сва ранија „достигнућа” ове рубрике. Не треба понављати да се у сваком од ових текстова одриче право СПЦ да на својој имовини обави вјерски обред, да се, под кринком грађанистичке бриге, величају хулигани а оптужују десетине хиљада црногорских грађана који само желе слободу обављања својих вјерских потреба у објектима своје вјерске заједнице. Сувишно је и помињати да нити једног јединог гласа са друге стране на Ал Џазириним „Мишљењима” нећете чути. Овом приликом наводимо неке од аутора и наслова: Давор Гњенеро, „Клерикални десант на Цетиње”; Андреј Николаидис, „Устоличење ће се обавити преко проливене крви, за све је одговоран Вучић”; Ненад Чанак, „Без озбиљног насиља неће бити могуће устоличење”. Посебно је трагикомичан и карикатуралан наслов текста Томислава Марковића: „Медијско призивање крви и насиља на Цетињу”, који, „критикујући” друге, опет несвјесно, најбоље описује управо саму Ал Џазиру. За крај се питамо једно: Чему тако агресивна офанзива ове медијске куће на СПЦ у ЦГ? Онима који баштине мржњу према СПЦ, ови прилози нису ни били потребни, осим можда да их у мржњи утврде. Регионални псеудолиберали имају редовне теме, рубрике и хонораре, и без устоличења. Опскурни цетињски хулигани, удаљени од сваке актуелне и историјске истине, тек не конзумирају медијске садржаје ове медијске куће, као ни било шта друго што се треба прочитати или за шта треба одвојити више од 5 минута пажње. Широким пак масама црногорских грађана који су у Подгорици били са својим митрополитом и својим патријархом Ал Џазира вјероватно није ни на крају листе телевизијских канала. Јер, зашто би се, усред онолике радости и среће, праведници обазирали на пролазне мануфактуре зла? Борјан Митровић: Ал Џазира свијет усмјерене свијести: Ал лажирање и ал режирање (etos.press)