Претражи Живе Речи Утехе

Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. “Kако је на небу, учитељице? Борим се, али нећу издржати”: Светлана је учитељица која ради са децом оболелом од рака, “Kако је на небу учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати”. Ово је једино питање на које учитељица Светлана Атељевић (57) из Београда није имала одговор, а оно је боли и дан данас. Светлана се помало разликује од других учитеља у престоници. Иако свако јутро уђе у зборницу и узме дневник у руке, није сигурна да ли ће поново видети иста лица. Уместо у учионици, она часове држи на Институту за мајку и дете “Др Вукан Чупић”, где се малишани лече од најтежих болести, а већина њих чак и од рака. Иако за Телеграф.рс признаје да је тешко, она каже да је са њима провела најлепше године, стекла најлепша искуства и делила успомене од којих срце заигра. Једну такву памтиће заувек, иако није имала срећан крај. – Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. Јако су одговорни, воле школу и с радошћу нас очекују. Врло често и нас уверавају да могу да раде иако су под терапијом. Њихова интересовања су широка и увек постоји питање више. Не могу а да не поменем дечака који је за мене остао посебан. Некада наши часови буду само отворени и искрени часови о животу. Онда све оставите по страни и пратите сваку њихову реч, поглед, мимику. На једно питање нисам имала одговор: “Kако је на небу, учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати.” Био је четврти разред. Ја нисам имала одговор на његово питање а он је изгубио битку – прича нам Светлана присећајући се милог лица које ће увек памтити, а одговор нажалост никада неће имати. Ипак, оно што је највише покреће у послу је оздрављење њених ученика. Живи за дан када ће неко од њих моћи да крене у праву школу, упозна све дивне стране живота и гради себи будућност. Светлана нам прича да је рад са овим малишанима специфичан, а самим тим и много приснији. Часови су индивидуални, у болничким собама, а Светлана баш због тога запамти жеље и наде сваког од њих. – Настава се одвија индивидуално, са сваким учеником, у болничким собама. Kако су њихове болести специфичне, и наставу прилагођавамо сваком ученику понаособ. Усклађујемо се према њиховим здравственим могућностима, и најчешће уџбеницима школа из којих долазе. Наша школа се разликује и по томе што се ученици уписују током целе школске године. Kако сам углавном радила са децом на хематолошком одељењу, делила сам са њима све фазе њиховог лечења. Оно што моје колеге и мене највише покреће и радује јесте оздрављење сваког нашог ученика и наставак школовања са својим вршњацима у матичним школама. Нажалост, постоје и лоше ствари, то су изгубљене битке и туга која остаје – признаје ова учитељица. Изрека да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну није настала случајно, а то показује и пример малих бораца. Наша саговорница присећа се њихових молби које су увек биле скромне и једноставне. Они желе само оно што никада нису могли да виде. – Њихове жеље су једноставне и обичне. Kако је њихов боравак у болници дуг, догађало ми се да траже суво лишће, жирове, цвеће, све оно што се мења у природи а они нису могли да виде – каже ова жена. Kако је већ напоменула, са најтежим сценариом се сусрела. Десило се и оно најгоре, да више никада не угледа исте очи у којима је до самог краја тињала нада. Светлана признаје да не постоји школа која би човека могла да научи како да се носи са тим. – Било је и такве деце која су нас прерано напустила и то су најтежи тренуци за све нас. Ту нема утехе нити школе која може да нас научи како да се носимо са тим. Ми у колективу заједно делимо и сузе и смех и радост и тугу, и мислим да смо много јачи и повезанији и поносим се тиме што сам део таквог колектива. Постоје људи који дођу и прођу кроз нашу школу, који не могу да издрже овакав начин рада, и постоје они који су ту свим својим срцем и биће дуги низ година – каже она. Kако је већину своје каријере провела са младим животима који се непрестано боре, Светлана има поруку и за оне којима је на сву срећу живот даровао срећно детињство. Kаже нам да је најбитније да показују љубав, буду знатижељни и истражују свет. – Ти мали борци су ми помогли да много храбрије корачам кроз живот, са пуно емпатије према ученицима и њиховим породицама које воде најтежу битку у животу. Поручила бих свој деци овог света да се више смеју, друже, разговарају, показују љубав и помажу једни другима, буду знатижељни и спремни за животне изазове – поручује им једна учитељица из Београда. Јелена Стефановић https://www.detinjarije.com/kako-je-na-nebu-uciteljice-borim-se-ali-necu-izdrzati-svetlana-je-uciteljica-koja-radi-sa-decom-obolelom-od-raka/