Претражи Живе Речи Утехе

1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37] Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан. У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца. За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2. Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања. У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…). Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе. Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…). Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година. Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности. Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо. Божо Кнежевић Извор: Теологија.нет

…или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу! (Николај А. Берђајев) Овај покушај (essai, fr) инспирисан је идејом и мислима исказаним на округлом столу „Међунаучни дијалог – циљ и извор науке“, који су 5. новембра 2019. у Библиотеци града Београда организовали студенти из Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Потицај за писање ових редова дошао је и од гробне тишине унутар академских кругова, кроз коју одјекују заупокојене јектеније слободи мисли и саборности. А прије свега забиљежен је у циљу указивања на мимоилажење у магли, онога што је у својој суштини неодвојиво. Од најстаријих времена Цркве какву данас познајемо свети оци, а нарочито из чувене Кападокије, настојали су да у односима човјека са Богом, људима и свиме створеним, истакну и очувају прије свега саборност, као суштину у којој се препознаје да је Бог створио човјека по свом Лику и Подобију. Та саборност, односно крсни пресјек само том тачком одређених вертикалне и хоризоналне праве, је управо незаобилазни предуслов остваривања човјекове личности. И уистину, такви су били Василије Велики, Григорије Нисијски, Григорије Назијански, а онда и многи послије њих који су украсили Небески свод својим животом и учењима. Иако велики богослови и оци који су утемељили нашу догматику и литургику, ови колоси нијесу занемаривали ни изобилна материјална блага којима нас је Бог даривао. Уз философију и богословље, проучавали су у складу са најбољим могућностима тога времена, и астрономију, књижевност, медицинске науке… Свети Василије већ у IV вијеку при насеобинама манастирског типа оснива прве хришћанске болнице у којима интегрише дотадашња знања у овом домену људске дјелатности (сматра се да су прве примитивне болнице настале на данашњим просторима Шри Ланке, док је прва античка организована болница била у Епидауру); за то вријеме његов рођени брат Григорије испитује готово све домене људског организма од анатомије, преко физиологије, патологије и терапије, па до хирургије. У свом чувеном дјелу De Hominis Opificio, наглашавајући чињеницу да је све у свијету створено заповијешћу, изузев Човјека (као, како сам светитељ каже, „словесне животиње“) чему је претходило савјетовање на Предвјечном сабору Свете Тројице, Свети Григорије Ниски пише и поглавља о физиологији „суза и смијеха“ (глава XII), „сна, зијевања и снова“ (глава XIII), завршавајући дјело главом XXX, коју назива „Сажето и у већој мјери медицинско сагледавање грађе нашег тијела“. Угледајући се на свјетила наше вјере, многе личности у наредним вијековима, преко најљепшег цвијета нашег народа – Светог Саве, па до појединих наших савременика, настојале су и настоје да одрже ту органску повезаност говорећи о Богу и створеном свијету. Оно што је суштинска разлика првих времена хришћанства и нашег доба, које би Берђајев назвао „епохом ноћи“, јесте да су тада оци Цркве били јединствени у погледу на важност комуникације, дијалога различитих тачака посматрања истог предмета интересовања. Препознавали су и живјели саборни начин долажења до Истине, схватајући да су материјалне науке заправо богословље са наличја. Послије једног оваквог раздобља, у коме су материјалне науке биле неодвојиве од богословља, јер се и кроз њихова постигнућа и открића истински говорило о Богу (индиректно), доспјели смо до апсолутног развода богословља и науке. Наравно, историјске околности, незгоде и неприлике су много допринијеле стању опште анергије и анемичности наше Српске Православне Цркве, али узевши у обзир да је стање у осталим помјесним Црквама, ако не много, макар прилично боље – све то не можемо означити кривцем. Са друге стране, имајући пред собом примјер израчунавања количина супстанци у хемијским реакцијама, знамо да се исте никада не одређују према оној која је у вишку. Тако кривицу за поменути развод не можемо тражити ни међу достигнућима материјалних наука (или не дај Боже! међу људима који се истима баве), јер је њихов прогрес неумитан. Нарочито, исти не могу бити окривљени уколико је ријеч о православним вјерницима који успјешно у своју личност, по узору на Свете оце, интегришу научни ангажман и своје учешће у животу Цркве. Нажалост, свједоци смо да све чешће у овом нашем „новом средњовјековљу“ пуког индивидуализма и алијенације, они који се осмјеле да остваре позитивну синтезу, да ревитализују органску везу разних аспеката сагледавања свијета и зацијеле развод, бивају санкционисани од стране њихових матичних кућа (било да је ријеч о научним установама или ужим јерархијским тијелима Цркве) или осуђени од стране јавности. Симптоматично је да осуда најчешће стиже од медијским спиновима изманипулисаног народа који, у овим временима банализације и схизофрених диоба, слуђен мора да бира између вјештачки конструисаних „супростављених страна“. Осим широко друштвених, нечасну улогу ту играју и многа „црквена гласила“, те врло брзо многе од поменутих личности „прогута мрак“ различите природе. Из претходно изнесеног, по логици ствари, сценско свијетло и тежиште кривице падају на нашу јерархију, која као да је заборавила у пракси да примијени оно што редовно од њих слушамо – да је Црква и лаос, вјерни народ. Наспрам помињаних светитеља IV вијека и њихових учења, на сличним катедрама данас можемо пронаћи аутистичну перцепцију реалног живота и свакодневне стварности пастве која се готово сваког тренутка сусреће са бројним питањима и дилемама. Те поред постојећих проблема, у недостатку инструкција Цркве, исти бивају суочени са анксиозношћу и депресивним епизодама, као посљедицама несналажења у новонасталим ситуацијама. Држећи монопол над послушањима и службама (за које Апостол Павле вели да су „разне, међузависне и да је њихово раздјељивање и раздавање дјело Духа Светога“), тијела наше Цркве дјелатно не препознају многе и изванредне људе који се, поред активног живота у Цркви, веома ангажовано баве науком, конкретно најосјетљивијим областима биоетике и биотехнологија. Те многи ни међу вјернима нијесу чули за др Ивана Шупића (докторирао физичке науке у Барселони, на постдокторату у Женеви, а приводи крају и богословске студије), др Јулију Видовић (докторирала на Католичком институту у Паризу, постдокторат из области биоетике на Институту Светог Сергија), др Лазара Супића (докторирао нуклеарно инжењерство на Берклију и дипломирао на ПБФ), др Мирослава Поповића (на Берклију докторирао нуклеарно инжењерство, студирао физику, хемију и богословље) ђакона др sc. med. Петра Дабића; да не идемо географски шире до личности попут Митрополита месогејског др Николаја, Митрополита запорошког и мелитопољског др Луке, проф. др Василија Термоса, проф. др Григорија Григорјева и многих других. Поред тога, просто је невјероватно да у вријеме када прослављамо осам вијекова самосталног организационог живота наше помјесне Цркве немамо не само јасно дефинисан, него било какав став или рјешење СПЦ о многобројним биоетичким, некада и животно важним питањима (вакцине и антивакцинална хистерија, трансплантација, артефицијалне репродуктивне технике, хемиотерапија, контрацептивна средства и методе, транссексуалност и промјена пола, еутаназија…). Недостатком саборно донесеног и закљученог мишљења и става (у веома интензивној сарадњи наших богослова и за поменуте теме учених и стручних људи), остављен је простор за незнавене, неспретне, а некада и срамотне излете појединаца (без обзира на то о ком положају на друштвеној љествици и чину у клиру говоримо), који потпуно паушално износе сопствено становиште о темама и ситуацијама које их превазилазе – не водећи рачуна да нечији живот зависи од тих ријечи. Пренебрегавши институцију сабора (не искључиво као САС), став Цркве бива замијењен ставом појединаца који врло често не умију да изговоре назив обољења које мучи 2.5 милиона људи или негирају постојање очевидних и доказаних појава, позивајући се на квази-ауторитете. Додатан разлог за забринутост је чињеница да је 2017. године Свети архијерејски Сабор СПЦ донио одлуку о формирању Одјељења за биоетику при Светом Синоду, а да до овог тренутка немамо доступно ниједно рјешење истог (питања су да ли је ово тијело уопште реално конституисано и да ли је до сада засиједало?!). Осим недостатка ангажовања домаће интелигенције, кроз нашу Цркву нам нијесу доступни ни закључци осталих помјесних Цркава, као ни радови, есеји и књиге људи који се озбиљно баве датим темама. Искључиво благодарећи издавачкој кући Епархије шумадијске Каленић (Слободни од генома, митрополит Николај Хаџиниколау) и издавачкој кући Епархије западноамеричке Sebastian Press (Faith Science Mystery; Psychology in the service of the Church; In the Beginning; Sexual orientation and Gender Identity – Answers and… People и многе друге) имамо прилику да се упознамо са ставовима и постигнућима данас најважнијих ауторитета у доменима православне хришћанске биоетике. Иако и даље недовољно, претходно поменуто представља важан и насушан корак за спасење душа које се ковитлају у стихијама овог времена. Нажалост, веома често они који сами не дају велики допринос разјашњавању дилема, ауторе наведених дјела прозивају „морално дефектним, чудним, плаћеницима…“, иако је ријеч о личностима које су сав свој живот провеле служећи Цркви Христовој, бавећи се и научним истраживањима. У раздобљу у коме настојимо једни друге да предамо, разапнемо и истријебимо, када се кријемо иза пролазних медијских штитова иако све маске падају, када, како каже молитва Светог Симеона Метафраста, „учествујемо у кварењу дјеце“, када говоримо тајно и скривено, заборављајући да ће се „све дознати“, када не желимо да се међусобно чујемо и видимо – зауставимо се и запитајмо гдје смо и камо смо кренули. Пред нама је много важних питања и дилема за одгонетање, чијим рјешавањем бисмо спасили многе животе и омогућили многим личностима сазријевање на путу индивидуације и обожења, а за то нам је неопходна саборност коју су оци Цркве познавали и њоме живјели. Да бисмо до тога дошли, насушно је потребно да заједно (и вјерни народ и јерархија) одемо са оне стране реторике и антитезе, те да препознамо потребе за синтезама у духу изворне светосавске мисли. Б. Кнежевић Извор: Теологија.нет

Чтец Божо Кнежевић, студент медицине говорио је за слушаоце радија Светигоре о везама старца Емилијана са митрополитом Амфилохијем и српским народом. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора