Претражи Живе Речи Утехе

Високопречасни оци свештеници, часне сестре монахиње, драга бако, супруго моја Николина, драга браћо, сестре, кумови и пријатељи! Дошли смо овдје данас, да опојемо и да се помолимо за блажено уснуће моје мајке. Навршило се 40 дана од када је Господ призвао њену душу и она је завршила свој земни пут, а данас совршава свој пут по небеским пространствима и њена душа ће наћи њено мјесто и примити удио који јој је Господ уготовио. На дан њене сахране. 8. фебруара у свјетлости Васкрсења, осјетио сам да нисам спреман да говорим. Познат као неко ко увијек има нешто да каже, коме не недостаје ријечи, осјетио сам да не требам говорити, осјетио сам да пред упокојењем и сахраном своје драге мајке требам заћутати, упијати, созерцавати. Неколико момената касније, постало је сасвим јасно и зашто је то тако. Чуо се овим древним гробљем глас који је говорио много боље него што бих то ја учинио, глас истински који превија рану. Богом надахнут и подстакнут братском и очинском љубављу проговорио је свештеник Предраг Шћепановић. Изговорио је много тога лијепог, изговорио је и нешто од оног знаног, али посебно је одзвањало оно што је рекао а што није могло бити знано, а што је Жељка чувала у клијети свог срца и бића, чинећи живјећи по оној јеванђелској и Христовој ријечи: ,,Да не зна љевица што чини десница”. Али, ријечи оца Предрага су биле ријечи попут неког ко је гледао њен живот, све вријеме био уз њу и ако то није могао бити, међутим, знамо ко нас то гледа кроз звијезде браћо и сестре. Исти Онај који је видио и Натанаила под смоквом. Оцу Предрагу на ријечима бисерницама из ризнице тајних скута Жељкиног живота и на таквој части не могу никад довољно захвалити. Разоружао ме оног дана, пригрлио и цјеливао срце као што то чини брат брату и рођени најрођенијем. А он то браћо и сестре поштено да вам кажем чини стално и сваког дана. Такође, оно што ме разоружало и дотакло до дјетиње сржи, јесте љубав и пажња сестри монахиња на челу са игуманијом ове свете обитељи Манастира Ждребаоник. Уступили су ову бесцен вриједну светињу Божију гдје се увијек осјећамо добро дошли, увијек као код куће, увијек као са најрођенијима, а оне то и јесу, најрођеније, начинивши нас њиховима, најближима по снисходљивости и љубави њиховој. Такође желим ову прилику да искористим и захвалим се добром човјеку, честитом и поштеном, мом тасту Ранку Миљићу, који ми је увијек био ослонац и подршка када је кључно и када се на муци познају јунаци. Желим да заблагодарим и свештеном братству Саборног храма који и јесу уистину моја браћа и који о мени брину братски, као и свима вама који сте принијели воштаницу пажње и љубави. Нека вам Бог да сваког добра, све вам срећно и честито било и милом Богу приступачно. Блаженог спомена, светитељ наших дана, Патријарх српски г. Павле је говорио: ,,Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, осим пара, родитељи ништа нису могли дати.”! О, велике ли истине?!, јер човјек не живи о хљебу, него о свакој ријечи што излази из уста Божијих. А тако је Жељка живјела, о ријечи Божијој. Презирући постепено свијет који јој се тако заводљиво нудио, не желећи да души својој науди. О велике ли храбрости! Што сам старији све више то увиђам, јер видим колико ми самом пречесто баш тога недостаје у животу. Замалено је царство земаљско а небеско увијек и довијека, тако ме је учила и васпитавала и то је уградила у темеље мог бића и живота, а мајчиним млијеком ми задојила и завјештала свету тројединост љубави, жртве и вјере. Од свих мјеста на планети ка којима је путовала и ходила, најсрећнија је била у цркви, а понајвише је била срећна када сам ја у цркви, зато што је знала да је и моја душа тада онамо гдје јој је најљепше и да сам свој на своме, а за њу је моја срећа била важнија од њезине. Тако је и остало до самог краја, наиме, када су јој све функције отказале у простору Ургентног блока, када по свим медицинским правилима није могла ни главу да помјери а камоли шта друго, Жељка је смогла снаге да ми се посљедњи пут осмјехне и да ми упути пољубац. Све се гасило – физички, међутим, оно мајчинско, оно што је саткано од одбљеска божанске љубави огледано у мајчинској љубави – није се угасило. И заиста, како је често цитирао блаженопочивши Митрополит наш Амфилохије ријечи хрватског пјесника Тин Ујевића: ,,Срце мајке је срце Богомајке”! Највеће богатство које си ми оставила мајко јесте што си моје срце Богу препоручила и небројене дане и ноћи за мене молила и измолила. Ништа љепше од Христовог миомира, ништа љепше од близине светиње, ништа љепше него радовати се Господу Богу своме. Хвала ти мајко никад ти се довољно не могу захвалити! Хвала ти, јер ништа од тога не бих знао нити бих познао да није било тебе. Истина је да се од мајки рађамо тејелесно, а да се у цркви рађамо духовно, али, даћу себи слободу и рећи да ме је заправо баш она двапут родила и тјелесно и духовно, научивши ме првим молитвама, постовима, ходочашћима, првој љубави према молитвеном разговору са Господом и мајком Божијом, упућујући ме на оно најважније, не везујући ме за себе саму већ за Небо. Не бива љубави без жртве, али исто тако и љубав се кроз слободу показује. А повјерење и слобода заквашени жртвеном љубављу је оно чиме је овјенчала наш однос као мајке и сина. Остајући вјерна до краја свог земног живота ономе за шта се и молила Господу даноноћно док ме је носила испод срца у утроби, а то је да будемо не најбољи мајка и син, већ најбољи и најближи пријатељи. ,,Љепота ће спасити свијет” мудро говори Достојевски, а још љепше о томе говори Свети Јустин Ћелијски, говорећи да ће свијет спасити дјеца и цвијеће, откривајући истину и тајну спасења свијета која се огледа у девственој љепоти Божанског миомира пуној благодати и истине. Љепота њезине душе спашавала је и спашава моју душу изнова и изнова, рањавајући ме без мача, Христолико, јер само дјела љубави остају и само је једно заиста потребно, и једно смо дужни: да љубимо једни друге! Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено мјесто твога покоја. Потрудићу се мајко да оправдам и не постидим све оно што си ми оставила и завјештала, да обрадујем твоје лице и да се сусретнемо у вјечности незалазног сунца и безобалне љубави Господа Бога нашега! Вјечан спомен, блажена успомена мојој драгој мајци Жељки. Налазећи се на великопосном путу ка најсветлијем празнику и радосној вијести, завршићу васкршњим словом оца нашег Светог Јована Златоуста: ,,Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа”?! поздрављајући те мајко и све вас овдје поздравом Светог Серафима Саровског: ,,Христос Воскресе, радости моја!” https://mitropolija.com/2022/03/19/srce-majke-je-srce-bogomajke/

Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника)

Рођење Пресвете Богородице као храмовна слава свечано и радосно прослављено је у Тополи. Својим присуством и служењем свете архијерејске Литургије славу је увеличао Преосвећени епископ шумадијски Господин Јован. Звучни запис беседе Саслуживали су: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник орашачки протојереј – ставрофор Мића Ћирковић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј – ставрофор Рајко Стефановић, архијерејски намесник младеновачки протојереј – ставрофор Жељко Ивковић, протојереј – ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј – ставрофор Мирослав Поповић, протојереј – ставрофор Милун Алексић, протојереј – ставрофор Слободан Богојевић, протојереј – ставрофор Ђорђе Радишић, протонамесници Бранимир Товиловић и Слободан Радивојевић, јереј Никола Симић, јерођакон Силуан из манастира Григоријат са Свете Горе, протођакон Иван Гашић и ђакони Урош Костић, Александар Бабић и Стеван Илић. Чтецирали су господин др Марко Петровић, Ђорђе Петровић и Милан Михаиловић. Певали су чланови Певачког друштва “Србски православни појци”. Пред окупљеним верним народом и славским званицама у својој беседи владика Јован говорио је о важности и значају овог празника за сав људски род. Наиме, празник Рођења Пресвете Богородице је празник из кога су проистекли сви други празници јер нам је Пресвета Богомајка родила Спаситеља. “Од данас почиње Црква, јер је Црква у Христу, а Христос у Цркви,” рекао је владика и нагласио да је “Пресвета Богородица наша заштитница и наша молитвеница јер је Она Мајка Божија, али и мајка свих нас”. Зато је довољно да јој се обратимо кратким речима молитве: “Пресвета Богородице, спаси нас!” и Она ће нам помоћи. Смисао овог празника открићемо пажљивим читањем и слушањем речи тропара који се данас пева: “Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радост целоме свету, јер из Тебе сину Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни”. Након Литургије Преосвећени владика, свештеници и верни народ кренули су у литију улицама Тополе. Испред Општине пресечен је славски колач, а затим код Споменика пострадалим војницима из Првог Светског рата одслужен је мали помен. Испред Карађорђеве цркве након тога пресечен је славски колач. На Литургији владика Јован одликовао је Орденом Светих Новомученика крагујевачких Првог реда архијерејског намесника опленачког и в.д. намесника рачанског протојереја – ставрофора Миладина Михаиловића, који је на данашњи дан прославио јубилеје – 50 година брака са супругом Гвозденијом, 50 година матуре у карловачкој Богословији, 50 година од рукоположења (на Малу Госпојину у Саборном храму у Крагујевцу 1969. године проту је у свештенички чин рукоположио блаженопочивши епископ шумадијску Валеријан). Поред 50 година свештеничке службе, прота Миладин је и 38 година архијерејски намесник. Поводом црквене славе и ових јубилеја прота Миладин је са својом породицом ове године био домаћин црквене славе и за све госте припремио свечани ручак у ресторану “Излет” у Тополи. Извор: Епархија шумадијска

На празник Успења Пресвете Богородице и Дјеве Марије митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Божанску литургију у порти испред Саборне цркве Успења Кијевско-печерске лавре. Уочи празника, предстојатељ Украјинске Православне Цркве служио је бденије. Митрополиту су саслуживали настојатељ манастира, митроолит вишеградски и чернобилски Павел, управитељ ук је вицеректор манастира, митрополит вишеградски и чернобилски Павле, митрополит бристолски и броварски Антоније, митрополит нежински и прилушки Климент, епархијски епископ бучански Пантелејмон, епископ вознесењски и првомајски Алексије, епископ Дионисије, епископ васиљсковски Николај, епископ шепетовски и славуцки Јевсевије, владика баришевски Виктор, и свештенство лавре. После Литургије одржана је молитва за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. На крају је уређена литија око храма. Извор: Инфо служба СПЦ

Празник Летње Пасхе, како се у Православној Цркви назива Успење Пресвете Богородице, торжествено је прослављен у свим богослужбеним местима Православне Охридске Архиепископије. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован у навечерје празника служио је вечерњу службу у манастиру Успења Богородичног код Прилепа, док је на празникот, богослужио Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице код Скопља. Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким је богослужио у параклису посвећеном Успењу Преосвете Богородице у Охриду, док је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко богослужио у Успенском храму у Цириху, Швајцарска. Његово Преосвештенство Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид је саслужувао на архијерејској Литургији у Богородичином храму у Сан Франциску, САД. Извор: Инфо служба СПЦ

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: „Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге – Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија. Успенски (Госпојински) пост најмлађи је међу вишедневним постовима, а установљен је по примеру Пресвете Богомајке, која је време пре смрти проводила у посту и молитви. По својој строгости овај свети пост блажи је од Свете четрдесетнице, а строжи од Божићног и Апостолског поста. Успенски пост доста је млађи од сâмог празника Успенија Пресвете Богомајке, а први спомен овог поста налазимо код Светог Теодора Студита, који каже: „Исто тако треба држати и пост Богородице, а само дан Преображења Господњег разрешава се на уље и рибу“. По мишљењу неких овај пост је настао да би источна Црква имала четири поста који би били саображени са четири годишња доба, као што је случај у западној Цркви. Приликом формирања овог поста, највише недоумица било је везано за празник Преображења Господњег који има дуго попразништво, и самим тим на неки начин ремети ток и ритам поста. О старини Светоуспенског поста говоре Епископ Кесарије Палестинске Атанасије и Никон Црногорац који наводе писмо Митрополита Никејског Јована које је упутио Јерменском католикосу Захарију, у коме се између осталих помиње и Успенски пост. Никон Црногорац такође сведочи о Успенском пост када каже да они који држе Успенски пост традицију овог поста темеље на Апостолском предању. На питање Светогораца које су упутили Патријарху Николи у вези Успенског поста, Свјатјејши Патријарх је одговорио нагласивши да је Успенски пост постојао раније, али је због незнабожачких постова који су тада бивали, био премештен. Такође Патријарх Никола сведочи да су пост у част Богородици постили ради исцељења особито они који су били болесни. У делу „О три четрдесетнице“ које се приписује Антиохијском Патријарху Анастасију, сведочи да је по апостолским установама од Педесетнице до Успенија постојао пост, и да је самим тим постојало три вишедневна поста, али да је због дужине тај пост подељен на Апостолски и Успенски пост, те смо тако добили четири вишедневна поста. Успенски пост је коначно утврђен за време цариградског Патријарха Луке Хрисоверга (1156-1169) на Цариградском Синоду (1166. године). И поред свих ових сведочанстава о Успенском посту, у типицима све до 12. века нема спомена о њему. Први спомен налазимо у типику манастира Светог Николе Казуланског у Јужној Италији, из 1174. године. У овом типику је записано да пост у част Богородици не почиње 1/14. августа, због празника Светих мученика Макавеја, већ почиње 2/15. августа. Занимљиво је да ни један каснији типик не говори о Успенском посту, већ помињу само три вишедневна поста. Када је богослужење у питању, међу вишедневним постовима једино за време Свете четрдесетнице (Васкршњег поста), имамо значајне богослужбене особености. Када је у питању Успенски пост занимљиво је поменути праксу Јеладске Цркве у којој се за време успенског поста, након вечерњег богослужења служи молебни канон Пресветој Богородици, који има за циљ усрднију молитву Пресветој Богомајци за време поста који је установљен у њену част.[1] Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом, јер је сваки пост саставни део литургијског живота. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији, будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Катихета Бранислав Илић --------------------------------------------- [1] Поредак молебног канона Пресветој Богородици за време Светоуспенског поста, изложен је и у званичном типику за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, који је приредио чтец Стефан Ћосић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Потом је из порте храма формирана свечана литија које је прошла главним улицама града Пирота све до центра града и градске општине где је још једном обављен чин сечења славског колача, а присутне су поздравили Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније и градоначелник Пирота господин Владан Васић. „Желео бих од свег срца да вам честитам вашу славу, овај велики и дивни празник Успења Пресвете Богородице који славимо данас, а који наша браћа Грци називају „летњом Пасхом“ или летњим Васкрсом зато што заправо славимо Њено васкрсење – устајање из гроба и придруживање Сину Њеноме у Царству небескоме“, речи су Владике Арсенија, који у наставку беседе говори о Широј од Небеса, већој од анђела, часнијој од Херувима. Извор: Епархија нишка

Прослава празника посвећеног нашој посредници пред престолом Свевишњег, Пресветој Дјеви Марији, заштитиници капелице на Водици, молитвено је настављена у уторак 28. августа 2018. године служењем свете Литургије којом је началствовао протојереј-ставрофор Мирко Шипка, уз саслужење презвитера Илије Анђелића и протонамесника Рада Шовљанског, умировљеног пароха александровачког. Након литургијског сабрања учињен је трократни опход око храма и одслужен помен за ктиторе и добротворе овог храма и за све до сада преминуле. У поподневним часовима, прослава славе, је настављена служењем Вечерњег богослужења, којим је началстовао умировљени протојереј-ставрофор Мирко Шипка уз саслужење свештенства суботичког намесништва и ђакона Дарка Ивковића. Током вечерњег богослужења извршен је благослов славског колача и жита, принос породице Анђелић. Вечерњем богослужењу присуствовали су представници римокатоличке цркве. Пред крај молитвеног саборовања, архијерејски намесник суботички, протонамесник Миодраг Шипка, уручио је захвалнице Црквене Општине свима који су новчано помогли да се Параклис фрескопише. Прославом празника Успенија Пресвете Богородице уједно је завршен програм овогодишњих Богородичиних дана које већ традиционално организује Српска Правосалвна Црквена Општина суботичка, а која је ове године испуњена духовно-историјским садржајима. Извор: Радио Славословље

Саслуживало им је свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке. На крају Свете службе бесједио је Владика Методије, који је најприје сабранима честитао данашњи празник. Он је рекао да Православна црква не пита човјека да ли вјерује, него у кога и како вјерује. „Када се припремамо да на то питање одговоримо, пред нашим унутрашњим очима искрсава лик Пресвете Дјеве. Прво што њен лик собом не заклања лик Христов и што тај лик Пресвете Дјеве не значи неки други објекат вјеровања, нешто што је супротно лику Христовом. Дјевин лик нам долази управо од Христа. И оно прво што је Христос даровао човјеку и људскоме роду, и оно прво кроз шта је открио најдубљу тајну свога учења и призива – јесте лик жене“, казао је Владика Методије. Епископ диоклијски је рекао да је њен лик за нас хришћане важан, спасоносан и утјешитељски. „Најприје због тога што је овај свијет у коме живимо постао безнадежно и до краја мушки свијет, свијет у коме царују гордост и агресивност и у коме се све своди на власт и владање, на производњу и економију, на престиж и насиље. У овом свијету готово нико више није спреман да никоме и ни у чему попусти, да се пред њим смири, да заћути и да се погрузи у најдубље дубине живота“, нагласио је он. Објаснио је да насупрот таквом свијету стоји лик Пресвете Богомајке. „Лик у коме можемо наћи и који нас призива на састрадавање и сажаљење, на бригу једних о другима и на повјерење. Пресвета Богомајка је рекла: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи Твојој. То је потпуно повјерење којим се она предаје Господу. Каже ‘ево слушкиње Божје’, а ми је називамо Царицом небеском, владатељком и госпођом. Она никад ништа не тражи, а све добија и ни за шта се не граби, а све прима“, објаснио је Владика. Подсјетио је на ријеч Господњу: Иштите најприје царства небеског. „А управо кроз лик Богомајке, ми спознајемо и схватамо, не умом него дубље, срцем – шта значи тражити и обрести Царство небеско и шта значи њиме живјети“, закључио је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Владика је произнео беседу о животу и подвигу овог дивног светитеља, који је заштитник деце и породице. Потом је упознао верни народ сабран у храму о одласку досадашњег неготинског свештеника протојереја Зорана Јовића из Епархије тимочку у Епархију сремску. Са свештеником Зораном Јовићем и његовом породицом владика је преломио славски колач. Дирљивим говором владика је говорио о свештеничкој служби, а затим оцу Зорану пожелео пуно успеха у службовању на новој парохији и у другој епархији. Владика је уручио поклон оцу Зорану, икону Богородице Тројеручице у знак сећања на Епархију тимочку. Извор: Епархија тимочка

Поводом великог празника и манастирске славе сабрало се бројно монаштво и вјерни народ, а сабране је након читања зачала из Светог Јеванђеља бесједећи поучавао о. Марко који је подсјетио да се овај велики празник прославља у данима када се постом, молитвом, покајањем и надасве љубављу припремамо да сагледамо велику тајну Рођења Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа. – Пресвета Дјева Богородица постала је најчаснији примјер људског рода, она која је постала нова Ева, јер је исправила грешку оне старе Еве која је одбила да буде слушкиња Божија. Она је ускликнула ”Ево слушкиње Твоје, нека ми буде по ријечји Твојој”. Сагледавајући данашњи празник Свети Григорије Палама нас поучава да управо у овом празнику и ми себе пронађемо. Као што родитељи Пресвете Дјеве Њу доведоше у Храм Јерусалимски, тако смо се и ми заступништвом Светог Василија Острошког Чудотворца сабрали данас у овој острошкој светињи да прославимо Бога на небесима, да прославимо Мајку Божију и да јој узнесемо достојну хвалу – казао је о. Марко. Он је додао да нема кадре људске ријечи да се опјевају и прославе Господ и Богородица. – У смирењу свом ми се приклањамо милости Божијој и говоримо да је Она Спаситељка свих који страдају, да је Она свих жалосних радост, да је Она чаша неиспијена, да је Она Мајка наша којој се обраћамо за помоћ, посебно Њој која има више смјелости од других угодника Божијих да се обрати Сину своме и Богу нашем да услиши вапаје наше – казао је о. Марко. Свештеници су вјерни народ и монаштво причешћивали из три путира, којима су приступали они који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали да приме Свету Тајну Причешћа. На крају Богослужења о. Марко са саслужитељима је благосиљао и пререзао славски колач који је у славу Божију, а поводом храмовне славе припремила острошка братија, а преломљени су и бројни славски колачи које су припремили и донијели сабрани вјерници. Потом су присутни приступали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају кивот са моштима Светог Василија. Заједничарење је настављено уз славску трпезу хришћанске љубави у Доњем манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска