Претражи Живе Речи Утехе

Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства каже за Блиски исток да је то област хришћанских мученика, као и „место наших корена и јединства“. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Архимандрит Алексеј: Не можемо да замислимо Блиски Исток без хришћана Истичући да није први пут да су хришћани на Блиском Истоку прогоњени и да свакодневно бива убијено на десетине хришћана, архимандрит Алексеј Чехаде каже да је политичка, економска и пре свега ратна криза у Сирији почела 2011. године и да се од тада рапидно проширила на цео Блиски Исток. -Хришћани нису добровољно оставили Сирију. Конфликт се наставља из дана у дан, нарочито је ситуација критична у Алепу. До сада је ову земљу напустило од 50 до 80 одсто верујућих. Православни хришћани углавном остају у Сирији. Наравно, нико добровољно не иде из ове земље, већ зато што је присиљен. Они хоће и имају жељу да остану, њихова визија није да напусте земљу, али ситуација није једноставна. Ми морамо да их подржимо. Термин хришћанска мањина није добар и не волимо да га употребљавамо, јер хришћани нису мањина у Сирији, навео је отац Алексеј, 2. јуна 2018. године, током обраћања у Конгресној дворани Мастер-центра, где је у току заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Хришћани су највећи део своје историје на Блиском Истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетавана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени. Архимандрит из Антиохијске Патријаршије, древне Цркве Истока, подсећа да је Блиски Исток колевка хришћанства. -Антиохијска Патријаршија је најстарија Црква на Блиском Истоку. Блиски Исток је колевка хришћанства: ту је Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне. Морамо да нађемо начин како да преживимо у овим тешким временима. Сигурни смо да кроз молитву можемо да преживимо и померимо планине. Имамо проблема али не можемо да живимо у свакодневном страху. Божја је воља да живимо као мала група на Блиском Истоку. Важно је размишљати о будућности у Сирији после рата и размишљати о младим људима који морају да се образују, навео је отац Алексеј, уз громогласну поруку да је Блиски Исток незамислив без хришћана и да је неопходно окончати рат и пронаћи политички и економски мир у Сирији. Хришћанској заједници у Ираку прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се воде жестоке борбе, остало је мање од 40.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је до 2010. године проценат хришћана на Блиском Истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење. Антиохијска Патријаршија, једна од пет древних Патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које свакодневно долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Богослужбена сабрања несметано се обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Драматични догађаји у Сирији – конкретно, масакр цивила отровним гасом који се 4. априла догодио у Идлибу, након чега је 7. априла уследио амерички ракетни удар на сиријску авио базу у Шајрату, што је коначно кулминирало веома жустром дебатом у Савету безбедности УН – потиснули су у други план остале трагедије Блиског истока. Вредан помена је терористички напад на коптску заједницу у Египту, који је поново актуелизовао питање судбине хришћана у региону. Прво да кажемо неколико речи о самом догађају. Деветог априла, на Цвети као значајан празник за хришћане, две коптске цркве у египатским градовима Танта и Александрија су током свечане службе потресле јаке експлозије, убивши 49 и ранивши 120 људи. Власт је одмах реаговала увођењем тромесечне ванредне ситуације и стварањем Врховног савета за борбу против тероризма. На ово су САД и западне земље, уместо да искажу саосећање са хришћанима, аутоматски издале оштра саопштења у којима се режим критикује за „спутавање демократије“. Било како било, ми заиста морамо посветити више пажње судбини хришћана на Блиском истоку, укључујући и Египат. Коптска заједница је одувек била један од најважнијих чувара египатског националног идентитета иако, судећи према различитим проценама (будући да нема званичних података након 2006. године) чини између 7 и 11 одсто укупне популације у земљи, што значи да Копта у Египту има између 6 и 13 милиона. Вековима су Копти играли важну улогу у економији, политици и културном животу египатске државе. Генерални секретар Уједињених нација Бутрос Бутрос Гали (његов деда Бутрос Гали био је премијер земље од 1908. до 1910, након чега су га убили египатски националисти) један је од познатих Копта којих се сећамо. Ипак, током 20. века улога Копта у политици и економији постепено је опадала. Не више од једног или два члана коптске заједнице били су чланови владе или гувернери у протеклим годинама, а под Хоснијем Мубараком само шесторо њих су били чланови парламента. КАД ПОЧИЊУ ПРОБЛЕМИ ЗА КОПТЕ Истовремено, током 20. века, па све до почетка 90-тих, Копти нису били суочени са било каквим нарочитим притисцима. Наравно, њихов удео у економији, политици и укупном броју становника је опадао, али то није утицало на њихов статус. Проблеми су постепено почели да се јављају након победе Исламске револуције 1979. у Ирану и кризе секуларног државног модела, која је погоршана распадом СССР, а са тим и секуларног левичарског вектора у политици арапских земаља. Многе арапске државе, претходно оријентисане на социјалистички или на либерално-западни модел владавине, као што је рецимо Египат (који је, како год окренете, био секуларан), почеле су да осећају притисак исламиста, посебно Муслиманског братства, које је популаризовало слоган „ислам је решење“. Коптска заједница у Египту, која је у Мубараковој ери преко папе Шенуде III (због апостолског порекла, поглавар ове цркве носи титулу „папа Александрије и патријарх престола Светога Марка“; прим. прев.) успоставила јаке односе са државним институцијама (које су је заузврат генерално штитиле) почела је да бива мета масовних напада исламиста од 90-тих. У периоду између 1990. и 1997. догодили су се инциденти у многим местима (Абу Киркас, Манфалут, Асјут, Изет-Давуд) који су резултовали смрћу десетина хришћана. Врхунац је био напад исламиста на туристе у Луксору из новембра 1997, након чега је Стејт департмент против њих увео репресивне мере. То је на одређено време смирило исламисте иако су „спонтане“ демонстрације и притисци на хришћане – под изговором „илегалне изградње цркви“, наводних „увреда“ ислама од стране Копта, кохабитације хришћанских жена са муслиманским мушкарцима итд. – настављени, што је полако водило ка све бржем исељавању Копта и других хришћанских заједница из земље (на пример Јермена, који су били добро позиционирани у пословној заједници у Александрији). Поред тога, било је и терористичких напада сличних овим последњим, као рецимо 2011. кад су се догодиле експлозије у коптским црквама у Александрији. Кад је Муслиманско братство дошло на власт након револуције 25. јануара и председничких избора 2012. године, на којима је победио њихов пулен Мухамед Морси, позиција Копта нагло се погоршала. Главни разлог тога је то што су током избора у великој мери подржали Ахмеда Шафика, секуларног политичара блиског Мубараку. Упркос обећањима нових власти да ће заштитити хришћане, репресија против хришћанских заједница само је погоршана. Као што су јасно показали чланови Удружења отетих и киднапованих, 500 коптских жена и девојака је киднаповано између јануара 2011 и марта 2014. године. Напади и убиства Христових следбеника у различитим деловима земље су се повећали. Међутим, Запад је ове чињенице или заташкавао или приказивао као „искривљену реалност“, као да су коптске девојке својевољно пристале да се удају за муслимане, па су то Копти то протумачили као киднаповање. ЕЛ СИСИЈЕВА ЕПОХА У таквој ситуацији Копти су се осетили ослобођено кад су 2013. највиши војни службеници, предвођени Абделом Фатахом ел Сисијем, дошли на власт у Египту, а Муслиманско братство суспендовано са свих нивоа власти. Коптски папа Тавадрос II, који је наследио Шенуду III, изразио је солидарност за египатском војском, наводећи да они проводе вољу народа. Усвајање Устава из 2014, у којем је први пут, премда кратко, поменут хришћански период египатске историје, био је важан и значајан догађај за коптске хришћане. Међутим, јасно је да ислам остаје државна религија, а шеријатски закон база националног законодавства. Недавни догађаји, попут експлозија у коптским црквама, као и последње претње Исламске државе Коптима на Синајском полуострву, довеле су у питање релативни мир у којем живе египатски хришћани. Ови догађаји су изазов и за нову америчку администрацију. Хоће ли наставити да скреће ка дипломатији Џорџа В. Буша и Барака Обаме, када је под слоганом мира Вашингтон следио агенду смене режима на Блиском истоку, са јасним циљем да подржи Муслиманско братство као наводно демократску снагу? Зна се да је управо Муслиманско братство, уз прећутну подршку Запада, покренуло највећи прогон хришћана у региону (у последњих 1.000 година); а припадници ISIS, који су их заменили на месту лидера у убијању хришћана, проширили су ту врсту политике све до геноцида над хришћанима у Сирији и Ираку. Да ли ће админситрација Доналда Трампа бити довољно јака да промени дугорочни вектор спољне политике и прошири поље борбе против радикалних исламиста и ISIS а тиме што ће почети да штити мањине на Блиском истоку, укључујући и хришћане? У сваком случају, ако обрати пажњу на проблем геноцида и прогона хришћана и других националних, етничких и верских мањина на Блиском истоку, администрација Доналда Трампа ће, додавши у своју агенду и овај фактор, доказати да се заиста разликује од неокона и да је истински усмерена на сузбијање радикалног ислама као дијаболичне силе која настоји да уништи двомиленијумско присуство хришћана у региону. Тиме би била проширена и евентуална платформа сарадње у борби против регионалног ексремизма између САД и Русије и успостављена правила – укључујући и духовну компоненту – за превазилажење конфронтације између Москве и Вашинтона на Блиском истоку. Можда ће Бела кућа размотрити ову могућност? New Eastern Outook/НовиСтандард Превео Александар ВУЈОВИЋ Погос АНАСТАСОВ, аутор овог текста је политиколог и оријенталиста