Претражи Живе Речи Утехе

Оригинални текст: https://www.antenam.net/stav/153927-bajka-o-pravoslavnim-lizacima-kasika Драгану Бурсаћу, не усуђујем се рећи господину, пошто је корен те речи уско везан за Господа, а у његовом бесрамном обраћању свега има, само не части, морала и Господа. Ера интернета је дозволила свима да свој дубоко упијени протестантски дух предоче широј јавности и публици и да за све то добију похвале и овације. Вероватно је то и намера извесног Драгана Бурсаћа, који својим ауторитативним наступом не дозвољава појаву критике. Међутим, будући да постоји неко ко се, ипак, бар за промил више, разуме у постављена питања, нашао сам за сходно да упутим конструктивну критику. Уколико будем другачије схваћен, извињавам се. Сам наслов текста „Бајка о православним лизачима кашика“ у свести верника изазива несхватљив порив и саблазан. Међутим, будући да је аутор огрезао у саможивости, што се из приложеног може видети, онда верујем да то није имао ни у најудаљенијој тачки свог размишљања. Поред тога, сам одабир теме за писање, али и начина на који је тема реализована, јасно (бар мени) указује чињеницу да аутор нема претерано других интересовања осим пуког критиковања свега што руши његову удобност. У уводним реченицама, прозно-ироничним покушајем, аутор се дотиче личности, сада већ упокојеног, Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Г. Милутина (сваки колумниста би требало да има на уму писање правилних и комплетних титула званичника). Не познајући природу вируса, аутор заборавља да он често није у стању да се пренесе „данас за сутра“, а јавности је познато да је епископ ваљевски оболео на почетку епидемије. Но, кога то интересује, јер је фокус да се обесвети и обешчасти његова личност, а кроз њега и Црква. У даљем тексту, аутор опет користи некакве накарадно састављене кованице, вероватно желећи да покаже богати фонд речи којима располаже („Капљично благоглагољање“). Изјава: „Pa šta još treba da se desi, e da bi država Srbija namolila superdržavnu organizaciju, koja se odaziva na ime Srpska pravoslavna crkva, da obustavi javna pričešća i da se počne ponašati kao odgovorno tijelo u pod skutima narečene države“, у себи садржи разноликост непознавања богословља и историје. Овакав бесмислени концепт размишљања немају ни студенти прве године Православног богословског факултета, који долазе са неким претходно стеченим убеђењима. Идемо редом: 1. „Superdržavna organizacija“ – Да је аутор икада завирио у Свето Писмо Новог завета нишао би на Господњу реченицу: „Царство моје није од овога света“ (Јн 18, 36). Будући да је тако, она никада није била, нити икада може бити државна организација. На тај начин би се обесмислила њена мисија у свету и њено комплетно устројство. Симфонија Цркве и државе се не би показала добрим, али сарадња је очекивана. Црквена тела (Свети Архијерејски Сабор, СА Синод...) потребни су зарад правилног устројства црквеног живота, јер у Цркви нису само анђели, него конкретни људи од крви и меса. 2. „Javna pričešća“ – Етимолошки посматрано, причестити се значи постати део-честица-елемент нечега. Следствено томе, причестити се Телом Господа Исуса Христа значи постати део његовог васкрслог (не смртног, пропадљивог и неотпорног на вирусе) тела. Јавно причешће би се могло окарактерисати као оксиморон, јер причешће јесте Света Тајна. Међутим, не бих желео да се задржим на тој учесталој фрази. Када у Цркви говоримо о тајни, не посматрамо је онако како то бива у свету (као нешто сакривено, резервисано за некога), већ као тајну праћену начином живота, оно што аутор текста, нити било ко други не може схватити седећи у удобности и топлини дома и читајући како Црква функционише. Стога, немам намеру да то конкретније појашњавам – довољан је позив: „Дођи и види!“ (Јн 1, 39). Међутим са ставом да је Христова крв „наводна“, потребан је добар духовник и доста рада на себи да се таква махнита идеја одстрани. Будући да у наставку текста има вулгаризама, унапред се извињавам онима који буду читали, али када се види шта је све речено у тексту, вулгаризми су најситнији чинилац. Нажалост, аутор сматра да су епидемиолози наступили „курвињски“, јер нису дали одговор који ће нахранити његову сујету и поспешити даље раздоре. Наравно, епидемиолози, као и сваки културни људи, приликом давања одговора држаће се своје струке и неће се мешати у ствари које не знају. То исто бих препоручио и аутору, али будући да свој хлеб зарађује од мешања у теме за које су му основна литература таблоидна новокњижевност, онда сам немоћан да ишта друго кажем. Нажалост, зарад пуног стомака, људи су одувек били спремни да се одрекну себе. У наставку текста можемо видети разне нелогичности и не бих се освртао на њих, нити на постављено питање око мог професора свештеника Вукашина Милићевића, јер су то ствари о којима нисам компетентан, а ни позван да говорим. Оно што се тиче мене и за шта се школујем јесте управо стварање ограде око Цркве од људи, колумниста и новинара, попут извесног аутора Драгана Бурсаћа, којих после сваке кише има све више. Довољно је да имају средство за састављање текста, интернет и невелики фонд речи. У закључку, желео бих рећи да се читав његов бесрамни текст могао свести на речи: „Крв његова на нас и на децу нашу“ (Мт 27, 25). Post Scriptum Оно што сам за крај оставио јесте кратак историјски преглед употребе црквеног сасуда званог „кашичица“, а не кашика, јер се јасно види разлика. Изворно, дуги низ векова хришћани су се пришечћивали на идентичан начин као и свештенослужитељи, то јест под оба вида из путира. Када би дошло до момента причешћа, свештеници би се причестили посебно примивши Тело и посебно Крв. Затим би се дарови изнели вернима, који су приступали стављајући десни преко левог длана (о томе нам сведочи Свети Јован Дамаскин) и тако узимали тело. Када би упротебили тело, дошли би до друге позиције где су се налазили ђакони који су причешћивали из путира, заједно са презвитерима. Како нам неки историчари и литургичари говоре, вероватно у XII, XIII, а можда и у XIV веку дошло је до праксе причешћивања кашичицом. Нико не даје децидан одговор. Свети Симеон Солунски говори да је причешћивање кашичицом уведено ради „неких догађаја“, али он их не именује конкретно. Можемо да појаснимо на основу следећих чињеница. Наиме, у периоду када долази до причешћивања кашичицом, број ђакона опада; опстају само при катедралним храмовима, док у парохијским ишчезавају. Друга ствар, у XII веку у Западној Цркви долази до једне појаве која ће све више узимати маха и усталиће се у XIII веку, а то је ускраћивање причешћивања крвљу, већ само хостијама. То су правдали чињеницом да имају страх да се крв не пролије из путира. Крај XII, почетак XIII века имамо сведочанство да папа када служи васкршњу Литургију у Риму причешћује хришћане под оба вида. Већ у XIII веку Инокентије III забрањује причешћивање верујућих под оба вида. Од тада, па све до Другог Ватиканског концила није било причешћивања крвљу. У XIII веку, православне земље, посебно балканске су под влашћу Латина. Сасвим сигурно je да ће то бити један од узрока који ће подстаћи православне да сачувају причешћивање под оба вида. Ако томе додамо чињеницу да је долазило до разних злоупотреба дарова, рецимо, неко ко је склон магији прилази да се причести узме причешће и опогани га тиме што га однесе кући. Тако је Црква хтела да има увид у то да се верник причестио на лицу места. Све те чињенице када узмемо у обзир, јасно нам је зашто долази до увођења кашичице. Лазар Марјановић