Претражи Живе Речи Утехе

Протојереју-ставрофору проф. др Драгомиру Санду онемогућен је улазак у Црну Гору, као и члановима Београдског мушког хора, са којима је, мањим аутобусом 28. фебруара 2020, кренуо на Свету Литургију у Манастир Острог где је требало да пруже подршку нашем народу и да се придруже молитви са уваженим гостима из Украјине и епископима и свештенству наше Цркве. Звучни запис разговора Проти Драгу, професору Богословског факултета у Београду, председнику Катихетског одбора АЕМ, и члановима поменутог хора, цариници на прелазу Јабука, између Пријепоља и Пљеваља, превртали су и отварали торбе, подругљиво им се обраћали, а приликом претреса су им наредили да "не покушавају ни на једном више прелазу да уђу у Црну Гору". После четири часа проведених на граничном прелазу, одлука о забрани уласка у Црну Гору није промењена, те су се вратили у Београд. "Мучна ситуација не може да помути осећај према људима који припадају светоме роду. Верујем да је у питању неспоразум, јер нисмо пошли негостољубивим људима него својима. Снага Цркве се увек огледа у народу", каже прота Драгомир у разговору за Радио Слово љубве АЕМ СПЦ. Извор: Радио Слово љубве View full Странице

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца. Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости. Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници. На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“ Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој. Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би имали право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести. Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе. Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе, сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13). Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему. Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“ И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе... Протојереј др Љубивоје Стојановић Извор: Пријатељ Божији link

Пред Вама је нови двоброј мисионарског часописа Спомен-храма Светог Саве на Врачару. У овом броју имаћете прилике да прочитате текстове наших савремених црквених аутора који се труде-да нам на папиру уобличе и пренесу своје мисли о Тајни Цркве – тајни спасења свих и свега у Христу; да упознате неке од наших вредних Светосаваца који својим марљивим радом и залагањем дају значајан допринос ,,живом“ животу Цркве; ,,пропутујете“ кроз неке нове крајеве и светилишта; проширите своје знање на пољу књижевности и уметности; и, кроз хронику догађаја у нашем Храму, осетите и заједно са нама сачувате све најважније моменте које смо у историји провели под сводовима овог чудесног Светосавског Храма, чекајући Царство Божије да се зацари прво у нама, а потом у целом свету. У Малом Светосавцу пронаћи ћете афирмативне приче и песме које су добар васпитач нашој деци где је на малом броју страна написано ипак довољно да улепша детињство малих Боготражитеља. Месец јун је за нашу литургијску заједницу био месец великога благодарења Богу за дарове Његове несебичне милости. Наш настојатељ, Високодостојни Архимандрит Стефан, кога је Свети Архијерејски Сабор на свом редовном заседању изабрао за Епископа ремезијанског – Викара Патријарха српског, примио је хиротонију архијерејске благодати у Светолазаревском храму – крипти Спомен-храма Светог Саве и на своја плећа преузео јарам Христов, да својој Цркви служи у чину Епископа и да се за све нас као Архијереј још усрдније моли. Редакција часописа жели Преосвештеном Епископу Стефану многолетно архипастирствовање Црквом Христовом: Аксиос+Достојан+Аксиос! Свима Вама, драги читатељи, желимо да живите на многе године, са Светосавцем у рукама и са Христом и Светим Савом у срцу! ХРИСТОС ПОСРЕДИ НАС – ЈЕСТЕ И БИЋЕ Редакција Светосавца Извор: Храм Светог Саве View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. јануара 2018. године, на празник Светог Василија Великог, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Прилог Радија Слово љубве Његова Светост је овом приликом преломио славски колач Првог београдског певачког друштва, најстарије музичке институције у Србији која ове године обележава 165-годишњицу постојања. Саслуживали су, поред старешине храма Светог Саве на Врачару архимадрита Стефана, гости из грчког града Патре архимандрит Гервасије и протојереј-ставрофор Ермолај, протојереј-ставрофор Мирољуб Тодоровић, протојереј Михаило Чиквин из Пољске, јереј Славиша Поповић и протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић. Прво београдско певачко друштво биће вечерас домаћин традиционалног Новогодишњег концерта Саборне цркве на великој сцени Народног позоришта у Београду са почетком у 18 часова. Директан пренос концерта можете пратити на ТВ Студио Б. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. октобра 2017. године свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду. Прилог Радија Слово љубве ТВ Храм: Патријарх Иринеј - Богомајка покрива све, а мајке најпре! -ФОТОГАЛЕРИЈА- Његовој Светости саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић - архијерејски наменсик београдки други, Стеван Станковић - старешина храма у пензији, Драган Павловић - стрешина храма на Централном гробљу, Јовица Вићентијевић - парох Покровског храма, Споменко Грујић - старешина Богородичне цркве у Батајници и Милан Топић - старешина цркве Свете Тројице, протојереји Владимир Цупаћ - парох Покровског храма у пензији, Верољуб Глишић и Миодраг Нешић - парох Вазнесењске цркве у Борчи, јереј Милан Марић - старешина цркве Светог Јована Владимира, протођакони Томислав Милановић, Стеван Рапајић и Радомир Перчевић и ђакон Драган Танасијевић. Празничном богослужењу присуствовали су представници Римокатоличке цркве Светог Антуна, викар самостана отац Леополд и фра Илија - жупник и декан, представници Општине Звездара - председник г. Милош Игњатовић и секретар Скупштине г. Славко Бабић. У цркви препуној благочестивог народа Његова Светост се обратио пригодном беседом. После литије око храма преломљен је славски колач. Овогодишњи колачари били су г. Срђан и гђа Споменка Митровић. За следећу годину део колача и кумство преузели су г. Звездан и гђа Слађана Ивановић из Београда. После свете Литургије овогодишњи домаћини славе - благочестива породица Митровић - у Парохијском дому приредили су славски ручак. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Драги чика Путине, ја сам Милош из твог вољеног Београда и идем у пети разред основне школе "Максим Горки". Желео сам да ти, овим писмом, честитам рођендан. Дуго нам поживео, Владимире Владимировичу и још много авиона терао, много медведа по Сибиру кротио и дабогда Чака Нориса на струњачи отресао! Хтео бих посебно да ти се захвалим што си 5. маја 2003. издао Указ, којим си повукао руску војску са Косова, јер си тиме, како се овде тврди, спречио рат. Хвала ти што си одликовао чика Стипу Месића, великог српског пријатеља. Хвала ти и што си нас, за мале паре, ратосиљао брига око наше нафте, односно око НИС-a. Хвала ти што си нам, за безначајних 185 милиона долара, ремонтовао изврсне Мигове из времена кад је мој тата био у мојим годинама. Хвала ти што си Црну Гору препустио НАТО пакту, да се не мучи јадна сама "у свијет". Хвала ти што сваки пут, пре избора у Србији, примиш Вучића и сликаш се с њим, да нико не би имао дилему кога подржаваш. Драги чика Путине, могао би мирно да нас бомбардујеш, Срби те толико воле да би ти, не само опростили, већ би себе оптужили што им сипаш по глави. Буди опрезан ако желиш да нам и даље помажеш! Наиме, 53% Срба жели руске базе у Србији, али само 3% Срба би живело у Русији, или препоручило својој деци да живе тамо. Русофили су овде, драги Владимире Владимировичу - фолиранти. Немој на њих много да се ослањаш, Вучић ти је сигурнија варијанта, а и већ сте се спајтосали, труба је да сад кварите љубав. Кад те зовемо царом, немој то да узимаш превише озбиљно: код нас је то начин ословљавања. На пример: "Ђе си краљу? Како си, царе?" Још једном: хвала ти, Владимире Владимировичу - да тебе није било, ми бисмо били сиромашни, не бисмо имали привреду, Амери би нам крајцовали Косово, пљачкала би нас политичка и тајкунска екипа, војску би нам растурили, цркву и Академију пасивизовали, а млади би, у великом броју, ишли у гангстере. Шушка се, додуше, да и ви тамо имате корупцију, тајкуне и пљачку, али не брини: чак и да је тачно, наћи ћемо начин да ми будемо криви за то, а не ти. Извини што ти, уз писмо, не шаљем и поклон, али су ми родитељи смањили џепарац, јер им је чика Вучко крајцовао плате, а они мени џепарац. Осим тога, кажњен сам и зато што сам играо мице-тракалице на часу веронауке. Да имам пара, пoслао бих ти слике наших, српских, русофила из целог света: из Америке, Немачке, Швице, Аустрије, Јужне Африке... једино немам слике Срба-русофила из Русије али, како је кренуло, биће и то једног дана. Позз Твој Лошми