Претражи Живе Речи Утехе

Размишљао сам како да дам наслов теме, али ми пада на памет ово. Отворићу мало душу, нисам одавно, јер имам један проблем са самим собом који ми ствара пакао изнутра. Ради се о томе да сам полењ и демотивисан. Много тога ме мрзи радити иако пре нисам био такав. Мрзи ме бавити се физичким послом, иако ми понекад прија. Мрзи ме да учим, иако ми то исто тако зна пријати и бацити у размишљање. Све што започнем, кратко радим док ме држи задовољство и онда баталим. Када покушам поново то да урадим, јавља се таква лењост и мржња да се нешто започне. Проблем је дакле што не знам како да започнем, како да кренем, немам мотивацију за тако нешто, немам енергије за дуге стазе и немам циљ, јер радим не због пара него ето, треба ми за факс на који исто тако не идем да бих сутра радио, већ ето идем на њега јер ми се допао и даље ми се допада, али ме мрзи да учим. Могу узети књигу и прочитати, може ме заинтересовати, али да научим то, да прочитам једно 5-6 пута, ма какви, мучење, голгота. Чак иако то урадим, то је тешке воље ето само да положим испит да га скинем са грбаче, а да ли сам нешто научио, то је било оно површно, запамћено током првог читања када се буди највећа заинтересованост, оно дубље излапи као да га никад нисам читао 5-6 пута. Исто тако деси ми се да ми на памет падне нешто да направим, напишем, нацртам, небитно шта, и ја све то смислим у глави како ће да изгледа, али кад треба то да урадим кажем:''Ма касније ћу, сада имам неке обавезе'' иако те обавезе не довршим и тако читава идеја оде негде и ја никад не направим то што сам хтео. Кренем да пишем неку књигу и препустим се пар сати, пишем, везем, скроз сам удубљен и време је за спавање, наставићу сутра. Кад сутрадан, ма јок, ни погледао нисам оно што сам написао. После неколико месеци решим да довршим то, кренем да читам оно претходно и ту нађем читав комплет грешки и несавршености, те требало је овако а не онако и ту се онда сморим и баталим целу ствар. Што се тиче воље, то ми је највећа слабост и мана коју нажалост немам само ја у фамилији већ би се могло рећи да су то гени. Како примери те слабе воље у фамилији и прецима изгледају сиромашно и ништа неурађено, онда се јавља страх да сутра не завршим на истом месту као они и да будућој породици не обезбедим материјалну сигурност. Могу искрено рећи да се плашим неимаштине и сиромаштва, иако сам одрастао у томе и мрзим новац из дна душе, највише желим да видим у паклу како горе паре, то ми је сан и највећа жеља, али знам да се без њих не може. Желео бих да тако не буде, али воља слаба, нема је. Као што кад желим да нешто напишем и урадим, немам мотивацију за то, покретачку снагу, џаба што сам смислио у глави свакакве идеје када их не могу материјализовати. Ето, то ме мучи неко време и ствара ми проблеме и унутрашње и проблеме односа са другима, јер како гутам све то у себи деси се понекад да пукнем и посвађам се са ближњима. Ако имате неки савет, предложите, можда помогне. Хвала и опростите на подугачком тексту.