Претражи Живе Речи Утехе

Мухарем Баздуљ: Две кључне недеље "Није то једини пример по којем се види да власти у Србији не доживљавају грађане као одговорне појединце, него као децу која се могу дисциплиновати једино претњама и казнама. Можда је и илустративније анализирати изјаве које покушавају да временски ограниче период у којем се од грађана тражи посебно појачан ниво дисциплине". "Србија није острво и мораће и сама да крене овим путем, а у новим условима дисциплина грађана неће моћи да се контролише претњама и страхом од казне. Ако ништа друго, идуће две недеље би могле да буду кључне у промени односа власти према грађанима". Док се код нас само прича о „две кључне недеље”, дошли смо до тачке кад ће у наредне две недеље у највећем делу Европе заиста доћи до озбиљног попуштања мера Икад би се неким случајем или упливом више силе глобална епидемија коју је узроковао COVID-19 сутра волшебно зауставила тако да више не буде ни једног јединог новог случаја, прича о овој болести већ је неповратно обележила 2020. годину, тако да ће она једнако у меморији савременика, као и у историји, по свој прилици бити запамћена као „година короне”. Иако број деветнаест у имену вируса уверљиво сведочи да је регистрован још 2019, дакле прошле године, десило се да је практично цео свет у марту 2020. био изненађен као пословични балкански путари јануарским снегом. У том смислу, реакције власти у Србији биле су на нивоу европског просека, не превише добре и брзе, а опет не ни на нивоу „магареће клупе”. Ипак, ако бисмо начинили озбиљну компаративну анализу мера које су предузеле различите европске земље, лако бисмо приметили да се у Србији, у односу на лавовски део осталих држава, већи део одговорности премешта са самих грађана на репресивни апарат. Једноставније речено, нигде осим у Србији нема потпуне забране кретања практично целог викенда (од 13 часова у суботу до пет у понедељак). Испрва је иста мера постојала у Црној Гори, али је у међувремену ублажена, тако да је и недељом дозвољено кретање до 13 сати. Такође, полицијски час радним данима не постоји практично нигде у Европи, а и тамо где постоји, нигде не почиње тако рано као у Србији (17 сати), него после заласка сунца (од 20 или 21 сат). Свугде постоје препоруке да се не излази без преке потребе, али углавном нема изричите забране чије кршење кажњава полиција. Није то једини пример по којем се види да власти у Србији не доживљавају грађане као одговорне појединце, него као децу која се могу дисциплиновати једино претњама и казнама. Можда је и илустративније анализирати изјаве које покушавају да временски ограниче период у којем се од грађана тражи посебно појачан ниво дисциплине. Верица Јовановић, директорка Института „Батут”, позвала је 21. марта грађане Србије да поштују мере Владе Србије, нагласивши да су наредне „две недеље кључне” у тој борби. Била је субота, тако да је сироти грађанин могао да очекује да се најкритичнији период епидемије у Србији завршава у суботу, четвртог априла. Шест дана касније, 27. марта, Ана Брнабић је изјавила да се налазимо у 22. дану борбе против вируса, а да су пред нама „две критичне, кључне недеље” те да је потребна максимална дисциплина. Био је петак, па је грађанин могао да очекује да се најтежи период завршава 10. априла. Већ сутрадан, епидемиолог Предраг Кон изјављује да су наредне „две недеље кључне” за борбу против короне. Била је субота, па је грађанин могао да очекује да се кључни интервал завршава 11. априла. Три дана касније, исти епидемиолог, исти Предраг Кон, наглашава како ће идуће „две недеље бити кључне”. Крај би, дакле, требало да буде у уторак, 14. априла. И онда, трећег априла, на сцени поново имамо директорку „Батута” Верицу Јовановић, која нам је две недеље раније рекла да се кључни период завршава четвртог априла. Да ли је госпођа Јовановић ту да нам најави како сутра истичу „две кључне недеље”? Не, напротив, ту је да нам каже дословце: „Наредне две недеље су кључне, посебно предстојећи викенд, када је реч о борби против вируса корона у нашој земљи.” После два дана, председник Србије поручује како ће нашу судбину да одреде наредне „две до три кључне недеље”. Дакле, где си био – нигде, шта си радио – ништа, осим што су две кључне недеље постале две до три. Без претераног цинизма, могуће је замислити ситуацију где Ана Брнабић или Предраг Кон или Верица Јовановић или Александар Вучић сваких пет до десет дана, све до јуна, или августа, или октобра, или децембра, изјављују да су наредне „две недеље кључне”. А док се код нас само прича о „две кључне недеље”, дошли смо до тачке кад ће у наредне две недеље у највећем делу Европе заиста доћи до озбиљног попуштања мера, ако не и до повратка у колико-толико нормалан живот. Аустрија, Чешка и Данска то најављују већ за неколико дана, Немачка за 19. април, а први наговештаји о попуштању неких рестрикција долазе и из Хрватске. То није повратак у стање пре епидемије, али јесте почетак живота где се већина људи враћа на посао, где се свакодневица не своди на боравак међу четири зида. Опрез, избегавање окупљања, држање дистанце и даље ће бити нужни. Србија није острво и мораће и сама да крене овим путем, а у новим условима дисциплина грађана неће моћи да се контролише претњама и страхом од казне. Ако ништа друго, идуће две недеље би могле да буду кључне у промени односа власти према грађанима. Политика Online - Две кључне недеље WWW.POLITIKA.RS И кад би се неким случајем или упливом више силе глобална епидемија коју је узроковао ковид 19 сутра волшебно...

Књижевник Мухарем Баздуљ за "Новости" О национализмима, Косову и Метохији, интересима великих сила на Балкану, заштити нашег писма... ПОСЛЕ распада СФРЈ, елите у новонасталим државама нису успеле да успоставе ниједну алтернативу осим националне. Национализам је у овом делу Балкана константа већ 30 и више година. Истовремено, не треба се заваравати, није то само наша особина. Национализам постоји и у Западној Европи и у другим земљама. Оно чему ми треба суштински да тежимо је избегавање насиља у најширем смислу као политичке праксе. Говори овако, у интервјуу за "Новости", књижевник Мухарем Баздуљ (40). Овај аналитичар, са травничком крштеницом, дипломом из Сарајева Филозофског факултета и београдском адресом, који врло често ускомеша страсти на свим странама постјугословенског региона, сматра да, ако се људи и боре за националистичке циљеве, они као такви нису нелегитимни. - Докле год се за своје политичке циљеве боре демократским средствима, то је у реду. Мислим да је ту важно поставити једну врсту ситуације у којој ће се насиље и радикализам одбацити као политичке опције. * Имате ли визију расплета "балканског политичког чвора" у којем се Србији и Македонији прети "великом Албанијом", а стижу и све отвореније претње тзв. Исламске државе? - То је, по мом мишљењу, резултат велике збуњености на глобалном нивоу. Ми, на југо-простору, са завршетком свих сукоба, имали смо идеју да ће уласком читавог овог простора у Европску унију та напетост да ослаби. Чланство у ЕУ није изгледало претерано далеко и људи су се уздали у то. Ето, Србија је успела да постане кандидат и да отпочне преговоре, али због "брегзита" и због тога што се ЕУ у последње време све више бави собом, та преспектива се чини све мање реалном, рецимо у идућих пет година. Још је на дугом штапу. * Шта би нама било најбоље да чинимо док се ЕУ бави сопственим проблемима? - Ова прича о царинској унији, која се, не чекајући ЕУ али и даље се надајући пуноправном чланству, у последње време завртела на овом нашем простору, чини ми се добром. Из перспективе коментатора и посматрача без стварне политичке моћи, ја не бих одбацивао као идеју не само царинску, него и монетарну унију. Стварање једне врсте потпуно заједничког економског простора на којем би доминантна земља била Србија било би добро економско решење. * Како видите расплет ситуације у вези са Косовом и Метохијом? - Проглашење независности КиМ било је потпуно у супротности са међународним правом и апсурдно је од Србије очекивати да она каже "да, узмите нам ову територију". Мислим да ће ту морати да дође до решења типа две Немачке или као што је Кина имала са Хонгконгом, а то је нека врста преседана да се де факто призна стање на терену, а де јуре да се Србији остави право да тај део територије сматра својом. Због целог низа историјских и других околности тешко је замислити да би неки српски политичар био спреман да направи ту врсту "реза" и да призна независност Косова. * Европа се мање-више прави да не чује ратнохушкачке изјаве албанских вођа са Космета... - Био је занимљив разговор Вучића и Хана, недавно у Београду, када је Хан рекао да су изјаве Харадинаја последица предизборне кампање, а Вучић казао да то није само у питању предизборна кампања. Наравно, ако људи у Србији осете да у Бриселу постоје различити аршини, да се изјаве из Београда осуђују јаче него изјаве из Приштине, то у Србији мора да изазове једну врсту револта. Али, када се гледа политика, увек је здравије доносити одлуке на нивоу рационалног елемента него на основу сентименталности. * Све више аналитичара сматра да ће тзв. балканско питање компромисом решити Путин, Трамп и Кина... - Балкан је почетком 21. века био виђен као европска зона интереса. Падом снаге ЕУ у тај простор је ушао руски, кинески, па и турски утицај, и ту се сада више играча бори за неку врсту симболичне хегемоније на Балкану. Али мени се чини да је географија судбина. Када погледате да су Грчка, Бугарска и Румунија с једне, и Хрватска с друге стране већ пуноправне чланице ЕУ, а сада је и Црна Гора ушла у НАТО, видите да је овај простор који данас обично зову Западним Балканом потпуно окружен. Зато је Европској унији, док је била јача, страшно било важно да изван логике стандарда прими Румунију и Бугарску, управо да би одсекла тај део од Русије. Мислим да, ипак, наш део Балкана остаје првенствено нека врста европског полигона и европског игралишта. * Али све више и друге силе показују свој интерес за овај регион... - То је последица грешке коју је ЕУ начинила коцкајући се у Украјини и Грузији, где су им шансе биле мање. Ту је ЕУ изгубила моментум да, рецимо 2010, ситуацију на Балкану релативно једноставно реши. * Ових дана се у Србији покреће акција заштите српског језика и писма.... - Можда ће то некоме опет зазвучати јеретички, мислим да ћирилицу треба законски заштитити, а не мислим да је ћирилица искључиво ствар српске културе и српске традиције. Ћирилица је културно благо свих јужнословенских народа изузев евентуално Словенаца. Ћирилицу би требало да баштине и Хрвати и Бошњаци преко разних споменика своје традиције. Јасно је да постоји тенденција потискивања ћирилице и у самој Србији. Довољно је проћи улицом, погледати натписе. Ћирилици је заштита неопходна. * Многи на постјугословенском простору не гледају благонаклоно ни на то што као човек бошњачког идентитета пишете на српском језику... - Од назива језика чије је најтачније лингвистичко име било "српскохрватски", у једном моменту су све политичке елите јужнословенских народа одустале и почеле да користе друга имена, првенствено везана за нацију. За мене је то врло једноставна ствар - ако одустанемо од имена "српскохрватски", онда име "српски" има најјачу традицију, има највећи број говорника на овом простору и то име је свакако легитимније од других назива. http://www.novosti.rs/вести/култура.487.html:671039-Muharem-Bazdulj-Cirilica-nije-samo-srpska-vec-blago-svih-nas