Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ауторитета'.
Found 7 results
-
Исус је више пута говорио својим ученицима да ће муке и патње бити неизбежне. Христос је рекао да ако Га свет не прихвати, и Његово учење не буде прихваћено, онда ни Његови ученици неће бити прихваћени у свету. Али, наравно, не смеју да се плаше јер је Он већ победио свет. Господ је подстицао своје ученике да заиста буду сведоци Његове науке, али и да буду борци у искушењима. Тако и овога пута читамо у светом Јеванђељу да се Христос моли. Подижући очи ка небу и каже: „Оче, дошао је час; прослави Сина Твога, да и Син Твој прослави Тебе“ (Јн. 17, 1). Исус Христос се обраћа Господу, али Му се обраћа као Син. Исус сведочи о свом небеском Оцу у јавној молитви и сви људи ће се обраћати Господу именом Отац. Бог је конкретна личност која вечно постоји у конкретном односу Свете Тројице. Бог Отац вечно рађа Сина, а Дух Свети вечно исходи од Оца. Син, вечно рођен од Оца, ствара и ствара, а Дух Свети, вечно произилазећи од Оца, учествује у апсолутном сједињењу са вечности у Љубави. Овом молитвом Исус Христос објављује однос између Њега и Његовог Оца. Исус се не обраћа неком непознатом, безличном Богу, већ се обраћа свом Оцу. Христос, обраћајући се Њему, каже: Оче мој. То је само Његов Отац. И сви људи се обраћају Господу са Оче наш. Подижући очи, Исус са синовском смелошћу невино и слободно призива Господа и моли Га. Он каже, прослави Сина, да и Он тебе прослави. Овде поново разумемо међусобну јединственост у Суштини Божијој, у истоветности Бога и у ипостасном међусобном односу. Међусобни тројични, савршени, љубавни однос подразумева лепоту, поштовање, радост, снисходљивост, понизност... Какав диван суживот у тројичном односу. А ми људи бисмо бар могли да покушамо да се угледамо на Христов пример и да се много више поштујемо. Да смо ослобођени греха, да смо савршени, тада би наступио принцип љубави у коме нема формализма. Неби било сујете, првенства, правила. Правила су за несавршена створења, а савршенство подразумева само безграничну љубав, која се потпуно даје. Исус се моли свом Оцу и говори Му да је дошао час да Он прослави Сина свога, да и Син прослави Оца. Христос је често прорицао час страдања. Најстрашнији час ужаса. Пратећи Исусову молитву, схватамо да се Син Божији слободно оваплоћује, припремајући се за овај страшни час. Овај страшни час је жртва Божија. Ова жртва је дело бескрајне љубави. Какав парадокс за данашњи свет. Како је данас тешко, и како је одувек било тешко, жртвовати некога за неког ко им је непознат, тачније за странца. Данас, чак и за оне које изгледа волимо, подносимо тешке жртве. Ова Божја жртва има откупитељску силу. Људи ће бити спасени. Ми људи често апелујемо на испуњење неке врсте универзалног морала који подразумева неке сублимиране законе општег понашања у разним културама. Законске одредбе су засноване на земаљским принципима од општег интереса. Али интересовање није мерило савршенства. Жртвовање за друге је најсавршенији морал. Жртвовање је дело љубави. Бесконачни Бог се спрема да се жртвује за цело човечанство, али без интереса, само зарад љубави. Заиста, људи Божији, ово је несхватљиво човечанству. Човек се у свом животу усмерава ка самољубљу и постаје самодовољна индивидуа која нема потребу за личним односом према свету. Заиста је тужно када схватимо колико нас је Син Божији волео, а колико ми људи уопште не разумемо Божију Вољу. Ми само умно служимо Богу својом спољашњошћу, својим говором, а наша срца су далеко од љубави Божије. Из Исусовог Синовског обраћања схватамо да у Светој Тројици, у Три Лица, нико није мањи од другог. Сви су идентични, једна суштина, једнаки и нераздвојени од једне суштине. Отац шаље свог Сина на земљу да покаже Своју Вољу и спасе свет. Отац прославља свог Сина и Син прославља свог Оца кроз дејство и остварење Тајни Божијих. Да Син није објавио Оца и Светога Духа у крштењу реке Јордан, а после тога кроз икономију деловања Свете Тројице, не би било начина да човек схвати Тројичну Тајну. Узајамно откривење је догматска истина о Светој Тројици. Кроз светлост познајемо сунце. Кроз Сина познајемо Оца. Христос, пак, тражи прослављење од Оца, не због неке сујетне славе, већ због Божијег сведочанства, које би заузврат требало да постане темељни постулат вере међу верницима и следбеницима Божјим. Исус Христос у светом Јеванђељу даље каже: „А ово је живот вечни, да познамо Тебе, Јединога истинитог Бога, и од тебе посланог Исуса Христа“ (Јн. 17, 3). Сваки човек који ово исповеди, када поверује у ово признање, биће на добром путу да наследи живот вечни. Богочовек Исус нам сведочи основну норму спасења, веру у догматску истину. Исус, обраћајући се свом Оцу, говори да ће Га прославити кроз остварење Божијег плана у свету. Он каже, да Га прославимо славом коју је имао у Оцу, још пре него што је свет створен. И овде Исус Христос указује на истоветност и јединство у природи Божијој. Они су Једно Божанство, непроменљиво, заједничко и нераздвојиво. Бог Отац прославља Сина свога кроз човекољубиво доброчинство да оствари оваплоћење, да постане човек, да победи грех, смрт и ђавола. А Син прославља Оца Свога кроз бескрајно послушање, прихватајући ово савршено и Тајно дело, освећујући твар и приносећи је у Божијем општењу Светој Тројици. Сада већ у заједници Божијој сапостоји и створена природа, која је некада била смртна, а сада је већ постала бесмртна. Како је дивно ово Божије дело на прослави створене материје. Како је бескрајно радосно да Бог прослави човека, и да му дарује најдрагоценији дар, а то је вечност у радости. Човек треба да буде бескрајно захвалан за ову милост Божију која нам се указује. Не можемо речима изразити радост ове части. Човек са својим земаљским ограниченим изразима не може изразити Божију свеобухватност и бескрајност. Али ипак можемо да се трудимо колико је то могуће да кажемо: „Слава Теби, Боже наш, слава Теби“. И, наравно, остаје нам да у мислима созерцавамо Бога и мисаоно пребивамо у Господу. Анђелима није додељено достојанство да коегзистирају у Богу, већ је човек изабрани представник материјалне природе да вечно живи у Богу и са Богом. Човек ће коегзистирати у Божијој заједници и човек постаје бог по дару Божијем. Заиста су дивна дела Божија. Велик си Господе, и вечну славу Твоју нико не може исказати. Господ Исус Христос се, у наставку свог разговора са Богом, моли за људе које му је дао Отац. „Молим се за њих; Не молим се за цео свет, него за оне које си ми дао, јер су Твоји. И све што је Моје је Твоје, и Твоје је Моје, и ја сам у њима прослављен“ (Јн. 17, 9-10). Исус Христ наставља да сведочи о догматској истини јединственог односа између Њега и Небеског Оца. Људи који верују у Исуса су Очев народ. Они верују у Једног Бога. Верници испуњавају Вољу Божију, па људи припадају Оцу, али и Сину, јер сада већ кроз Сина познају Бога и кроз Христа ће се спасти. Христос објављује и сведочи Оца. Бог се кроз Божанску икономију објављује у свету и објављује Божији план спасења. Све што је Очево, увек је било и Синово. Христос, Глава Цркве Божије, моли се Богу Оцу за Цркву Своју, за Цркву Једнога Бога, Цркву Свете Тројице, икону Царства Божијег. Раније у људској историји људи су познавали Господа кроз пророке, у сенци историје у Старом Завету, али Га нису признавали као Оца. Они нису разумели догматску истину о Светој Тројици. Они су Га познавали као Бога, као Судију, као Творца... Али нису могли да открију конкретност Божијег постојања у Личности, иако су пророци разговарали са Богом, или чули глас Божији у себи. Али сада већ јасно и откривено, у садашњости, у Новом Завету, Исус Христос открива конкретност интимног имена Божијег у Личности Оца. Господ каже да ће они људи које му је Отац дао, који су били Његови, сада бити Синовљеви. Овде морамо да схватимо да су ти људи – о којима Исус говори у молитви, који постоје у историјском времену у свету, као верници – веровали у Једног Бога. Они су служили Богу. У том контексту је и овај део да их Отац познаје као своје. Не као нека већ постојећа бића која имају предодређење у вечности, већ као верници у свом историјском постојању са својим зачећем у утроби мајки. Раније су људи у Старом Завету били робови Божији, слуге Божије, али од сада, познањем у Христу и са Христом, људи постају синови Божији. Хајде да учинимо ову стварност сјајном! Ово је дивно! Да славимо Бога свакодневно, непрестано, без престанка. Јевреји, учитељи, фарисеји, садукеји, сви су они били учени људи у Мојсијевом закону, познавали су облике и правила Закона. Али они нису препознали Бога, Сина Божијег. Хулили су на Њега, говорили да је демон у Исусу, да је Велзевул у њему. Они који су били први на свету, они који су важили за прве по части и угледу, изгубили су се у свом лудилу. Лудило код човека настаје када је горд и сујетан. Људи мисле да се углед и част стичу позицијама које добијају у свету. При томе, израз ових људи није у миру, у покајању, у молитви и љубави, већ у формалистичком, театралном испуњењу Закона. Ауторитет се стиче снисходљивим служењем људима. Са правим вредностима човечанства. Милосрђем, миром, скрушеношћу, љубављу стиче се ауторитет који се признаје. Ауторитет који се стиче открива се кроз духовност у нечијој души. Ко нема Бога у себи, тај нема ни ауторитета, ни угледа ни части међу људима. Ко нема љубави у себи, далеко је од човечанства. Човек је прави човек када има свест и осећај за друге људе и за цео свет. Људи верују да се знање о вечности открива кроз проучавање науке и само тако ће доживети просветљење. Неки такође верују да је сува интелигенција кључна за спознају вечности. Овај гностички приступ је далеко од истине. Христос даље у Својој молитви каже: „Оче свети, чувај у свом имену оне које си ми дао, да буду једно као и ми“ (Јн. 17, 11). Бог се моли да се људи уједине међу собом, у једном уму, у једном бићу. Нека све различите особе постану једно тело. Да постану Црква. Нека не буде раздора међу њима. Да нема кидања тканине у заједници. Исус опет каже, као што смо ми једно с тобом, оче, нека и они буду једно с нама. Грех прекида однос са Створитељем. Грех искривљује свест. Грех уништава материју. Христос се моли да људи буду једно у својим мислима, у својим делима, у својој љубави, да их заштити од греха. Господ се моли и жели да се људи не раздвајају и не уништавају, већ да буду повезани у љубави у заједници са Творцем. Али ткиво људског јединства је поцепано, човек живи у свом егоцентризму. Изнова и изнова говоримо колико је страшно уништење разједињености и живота у себичности. Деструкција заснива своје уништење у егоцентричности. Дељење међу људима је супротно Божијој идеји спасења, које се постиже само у заједници, у Једном телу. Дељење је оправдано само када дајемо поклоне. Кад волимо. Тада је делање благословено, када делимо благодат Божију. Љубав се даје и онима који нас мрзе. Господ Исус Христос жели да својим ученицима и свим људима каже истину о заједници. Истина је у Светој Тројици. Однос између Три Лица треба да буде основа за однос људи у заједници љубави, у Цркви, у свету. Улазећи искрено у Цркву, људи се заљубљују једни у друге и остварују вољу Божију. Ако међу људима има љубави, неће бити раздора, онда их ништа не може савладати и ништа их не може уништити. Љубав је снага, љубав је моћ. По молитвама светих отаца наших да се сачувамо од лукавства, злобе, мржње. Дај Боже да спознамо подмуклост лукавог који непрестано кружи око нас, желећи да нас поквари и подели. Молитвено се обраћајући Господу да тражимо да волимо и оне који нас мрзе. Како је велика радост када се неко обрати Господу и осети љубав Божију у себи. Љубимо једни друге, да једнодушно исповедамо Господа, да благослов Божији буде са нама увек и у векове. Игуман Фотије, манастир Св. Јоаким Осоговски приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
-
Митрополит Јован Зизијулас: О појму ауторитета
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
I Иза савремене кризе ауторитета – која је досегла и област религије и Цркве – лежи одређени појам „ауторитета“ који је одговоран за ту кризу. Све класичне дефиниције ауторитета базиране су на латинској идеји auctoritas-а и деле заједничку особину: оне унапред претпостављају ауторитет као један спољашњи захтев за потчињавањем. Овај захтев је „спољашњи“ у том смислу што представља објективну реалност, која себе намеће субјекту, тј. што захтев долази од једног објективизираног бића или принципа или вредности, који не морају бити истоветни личносном бићу, али који ипак представљају објективизирану реалност по себи. Захтев за потчињавањем може бити делимичан или потпун, што зависи од степена у коме се намеће човеку. Његов израз обично има јуридичку форму, која се састоји од захтевања послушностиодређеним заповестима, које морају бити испуњене или од потраживања става потпуног потчињавања. Поменутом захтеву могу бити дата различита оправдања, како би био признат као „ауторитативан“, а не као „ауторитаран“. Он би могао бити оправдан некаквим разлогом, било природним (нпр. очински или матерински ауторитет настао рађањем), било моралним (нпр. виши морални квалитети, веће знање, богатије искуство итд), или чак утилитарним (нпр. неопходност организовања друштвеног живота, постизање извесног циља, итд). Он би такође могао бити оправдан и некаквом врстом вере, која или слепо одбацује разум, гушећи све рационалне способности у човеку, или трага за подршком разума a posteriori, што се своди на зависност од њега. 1. Овај објективни захтев за потчињавањем не осећа се у људској егзистенцији нужно као тлачитељски. Заправо, он је човеку добродошао јер одговара његовој потреби за сигурношћу и пружа му критеријум и гаранције у његовој потрази за правим избором док се, након пада, креће у оквиру дијалектике добра и зла. Искушење да се човек ради сигурности ослони на некакву објективну реалност твари, обележило је његов религиозни живот како у паганизму тако и у историји Израиља. У првом случају, природни елементи или људски разум послужили су као такве објективне ауторитативне реалности, док су се у другом случају тражили „знаци“ Божијег присуства или осигурања кроз Завете, погрешно схваћене као „уговоре“ с Богом или чак „награде“ за испуњење некакве праведности (нпр. Јов). Исто искушење је продрло чак и у хришћанско богословље, што је свету обезбедило „хришћанске“ критеријуме за његов напредак и објективизирало Бога, чија се суштина састоји од извесног броја савршених и идеалних атрибута. 2. Потчињавање, пак, једном објективном ауторитету, ма колико могло бити добродошло палом човеку, представља изазов људској слободи. Стога је не само паганизам него и Богом дани Закон схваћен као „робовање“ (Рим 7, 25; Гал 4, 8–11 итд). Човек, тражећи сигурност, улази у робовање објективним „ауторитетима“, али постоје моменти у његовој историји када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. У тим тренуцима показује се да управо такав појам ауторитета задобија фаталан ударац („нема никаквог ауторитета“). Историја је, ипак, показала да се у свим таквим случајевима заправо радило о захтеву за променом ауторитета (монархизам се замењује демократском државом; црквене догме просветљеним разумом итд). Свет објеката је сувише удобан да би био одбачен, а, поред тога, развио је и ефикасне начине самоодбране, којима може морално или физички изоловати било какву претњу „ауторитету“, пошто се чини да је нихилизам једина алтернатива овој објективној конструкцији. Ово, ипак, не решава проблем који људској слободи представља објективни ауторитет. Овај проблем је предодређен да се опет и опет јавља, пошто је промена објективних ауторитета само промена господара. II Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлу слободе коју му је даровао читав проблем ауторитета добија нови изглед. Суштинско значење ове промене лежи у померању овог проблема са објективног дијалектичког нивоа, који је произашао из пада, на ниво заједнице (communion). 1. Теологија представља Бога као оног који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, у томе да Бог, хришћански Бог, уопште не дејствује иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих. Ова егзистенцијалан умешаност Бога у човекову историју, преместила је тежиште питања његовог ауторитета са објективног онтолошког нивоа на ниво постојања. Уместо да буде објективни ауторитет који говори, чини и наређује „ауторитативно“ из Свог сопоственог собом-одређеног бића, Он постаје удеоничар људске судбине до тачке смрти. Та егзистенцијална умешаност подразумева један „ауторитет“ који више није auctoritas. Овај ауторитет не потиче из бића или објективно схваћеног принципа, него из односа у најдубљем и егзистенцијалном смислу речи. Он би могао бити назван ауторитетом љубави, ако под љубављу не подразумевамо моралну или сентименталну категорију, него један ἔκστασις (уп. Хајдегеров ek–sistieren), то јест излазак из себе ради достизања личносне заједнице. Ауторитативни елемент у овој ситуацији лежи у чињеници да ова заједница потврђује присуство другог као егзистенцијалну потребу – „ја“ може постојати личносно само зато што постоји једно „ти“. Овај ауторитет, одређен снагом самог егзистенцијалног присуства, „намеће“ себе изнутра као потврду аутентичног постојања. То је ауторитет као аутентичност. У овом контексту ниједан захтев, структура или форма израза нема ауторитет по себи. Историјски релативизам је њихова судбина и не могу бити изврнуте у објективни захтев за потчињавањем. Сам Бог, имајући удела у нашој егзистенцији у Христу, онемогућио нам је да Га схватимо као auctoritas, то јест као захтев за потчињавањем који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу што нам, учествујући у нашој егзистенцији личносно, то јест као Логос, а не као Бог (ово друго би сугерисало једну објективну онтолошку реалност на нивоу „природе“), пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање. Отворено говорећи, све ово за хришћанина значи да Бог по себи нема никаквог ауторитета. Он једино у Христу постаје ауторитативан. 2. Христос, пак, може бити егзистенцијалан ауторитет за човека једино Духом Светим: „Нико не може рећи: ’Исус је Господ’ (то јест признати Његов ауторитет), осим Духом Светим“ (1Кор 12, 3). Ово значи много више од помоћи дате човеку Духом Светим, да може да призна Христово господство (lordship) у свом животу. Дух Свети је повезан са самим основама реалности Христа као Божије личносне укључености у наше постојање, пошто је Он делао у самом чину оваплоћења, Крштења и читаве службе Христове (Мт 1, 18–20; Мк 1, 10; Лк 1, 35; 4, 18 итд). Наша заједница с Богом у Христу је стога такође и заједница у Духу Светом, а Христов егзистенцијални ауторитет за нас, што је аутентична потврда нашег личносног постојања као деце Божије, у коначној анализи јесте ауторитет Оца, Сина и Светога Духа у исто време. 3. Тврдња да Дух Свети чини Христово господство или ауторитет егзистенцијалним за нас, носи важне последице за наше разумевање „ауторитета“. Основна грешка коју је теологија направила – грешка која је имала утицај на њен целокупан развој – била је у заборављању тога да је Дух Свети веза љубави те да, гдегод он „дише“, не ствара добре индивидуалне хришћане него личности у заједници с Богом и међусобно, то јест ствара заједницу. У овом смислу остаје основна и непобитна истина да Дух Свети обитава само у Цркви, заједници parexcellence, Телу Христовом, а да духовни дарови, попут надахнућа, харизме, службе, итд, не могу бити схваћени као поседи појединаца, него могу постојати само у личностима у заједници, то јест у контексту црквене заједнице. Стога је тврдња Апостола Павла да се господство Христово, то јест његов ауторитет, признаје само у Духу Светом, још један начин да се каже да је божански ауторитет у Христу ауторитет само у релативном смислу, то јест само за крштене личности. Објективни ауторитет као такав не може бити схваћен. Рећи да је Бог ауторитет, а не рећи за кога је Он то, то јест објективизирати божански ауторитет, могуће је само као логичка тврдња, а не као егзистенцијална реалност. Црква као заједница крштених личности није сачињена од извесног броја индивидуа које исповедају објективни ауторитет Бога; али она јесте заједница која заправо чини овај ауторитет реалношћу. Установљењем ове заједнице Дух Свети ствара личносну заједницу са Божијим личносним постојањем (заједницу која је постала могућа благодарећи Божијој иницијативи да се укључи у наше постојање), а која остварује Божији ауторитет и господство у нашем животу. 4. Оваквим схватањем ауторитета сви „ауторитети“ унутар Цркве, који претендују да представљају божански ауторитет, престају да буду објективни, ауторитативни ентитети по себи и постају ауторитативни једино у контексу заједнице. Неки примери могу бити корисни пре него што се посебно позабавимо ауторитетом Библије. Структура Цркве, ма које „ауторитете“ могла да обухвати, не може обухватити могућност ауторитета изван или изнад заједнице. Црква не може, ради „ефикасности“, бити саграђена по обрасцу секуларне организације увођењем објективних ауторитета који ће, пре или касније, бити доживљени као јарам, због чега ће их човек одбацити. Структура Цркве мора бити одраз Божије заједнице са човеком у Христу, тако да све службе могу бити ауторитативне једино у том смислу што остварују ауторитет који потиче из саме заједнице. На исти начин, истина и доктрина не могу бити ауторитет по себи. За хришћанина, истина не носи никакав ауторитет; она заправо постоји – и то је сасвим довољно – као Личност („Ја сам истина“, Јн 14, 16). То значи да истина постоји само дотле док има удела у личносном постојању, то јест само у контексту заједнице утемељене на заједничарењу, пошто је опет Дух Свети тај који нас уводи „у сву истину“, или пре ка „свеколикој, интегралној истини“ (εἰς πᾶσαν τὴν ἀλήθειαν, Јн 16, 13). Учења се пројављују једино у контексту заједнице („угодно би Светоме Духу и нама“, Дап 15, 28); она немају ауторитет по себи, већ само у односу на заједницу. 5. Ово нас води посебном разматрању ауторитета Библије. Да ли би Библија могла имати ма какав ауторитет за неког нехришћанина? Шта значи то да она има „ауторитет“ за члана Цркве? Ауторитет Библије може бити схваћен само „у Духу“, то јест у контексту заједничарења, постојећег у заједници. Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и без заједнице која је створена, свако бележење Божијих речи и дела било би објективно могуће, али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут божанског ауторитета уопште, библијски ауторитет је релевантан само за Цркву. У свом првобитном изгледу и саставу, Библија је суштински била сведок, записан од људи који су и сами били сведоци, не у једном индивидуалистичком смислу, него „у Духу“, то јест у њиховом личном, егзистенцијалном односу са заједницом ствареном Духом Светим. Њихов ауторитет, стога, није био некакав индивидуалан посед, објективно наметнут заједници, него је то био ауторитет који је израстао из стварности Христовог присуства и заједничарења у овој заједници. У таквој ситуацији било је немогуће да настане проблем однос између „историјског Исуса и Христа вере“. Било је такође немогуће да се појави проблем библијског надахнућа. Ови проблеми, као и целокупан проблем библијског ауторитета, настају захваљујући објективном концепту ауторитета. Ако, стога, Библија има икакав ауторитет, рецимо за наше време, он постоји само у контексту „Духа“, то јест као сведок заједнице, која окуша присуство, „господство“ Христово на један егзистенцијалан начин, као заједницу са Богом. Ово је такође била истина и када је утврђиван канон, упркос свим спољашњим објективним критеријумима, који су били укључени у процес тог утврђивања. Библијски ауторитет је један анамнетски ауторитет, поновно пред-стављање (re-presentation) и остварење Божијег укључења у наше постојање, управо као што се то дешава са Евхаристијом. Одвојено од овога, њен ауторитет је само споља наметнут захтев, кога слободан човек може с пуним правом да одбаци у име слободе Духа. Као што је нехришћанин слободан да одбаци библијски ауторитет, јер није никакав објективан ауторитет, који би могао бити универзално прихваћен, члан Цркве је исто тако слободан да га одбаци, ако је представљен као такав објективни ауторитет. 6. Све ово наводи на помисао да она врста ауторитета коју овде описујемо садржи у себи одређени појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега. Она, такође, није ни могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је Он „добар“ нити на било ком другом објективном квалитету међу многима које поседује. Ми Бога не бирамо зато што је „добар“ или из било ког објективног разлога. Ми њега заправо уопште не бирамо, него смо од њега одабрани у избору за заједницу. Ми можемо затварити себе за овај избор – то заиста можемо да учинимо. Ипак, када једном ступимо у заједницу с Богом, наша слобода престаје да буде слобода од нечега, пошто у заједници не постоји споља надређени ауторитет. Ако постоје наредбе и заповести у животу у Духу оне нису ту да би биле испуњаванекао да поседују ауторитет по себи, него да дају израз заједници, да љубав заодену формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем, личним укључењем у њега (у тај живот). Ова слобода несумњиво „није од овога света“. Она не пружа никакву сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духа Светога, продире у историју и пружа окус есхатона, наше заједнице с Богом. Управо овај окус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој. III У историји хришћанства проблем ауторитета се јавља као „западни проблем“. Ово не може бити једноставно објашњено одређеном хипертрофијом ауторитета на Западу, већ чињеницом да је објективни ауторитет управо био представа о ауторитету у овом делу хришћанства. Исток је, будимо сигурни, био често искушаван „објективним ауторитетом“. На крају је, ипак, криза била спречена чињеницом да је овде дуго читавим виђењем хришћанског живота доминирао појам заједнице. Антрополошки, човекова слобода је у основи схватана у контексту theosis-a (обожења, прим. прев.), то јест као човеково учествовање у Божијем животу на начин који чини немогућим богословљу да објективизира Бога и његов ауторитет (уп. апофатичкобогословље). С друге стране, еклисиолошки, све структуре су одређене евхаристијским виђењем по којој су ауторитети (нпр. епископа, догме или чак Библије) схватљиви, не по себи, него у контексту заједнице. Исток није никад у свом животу остварио организацију и активизам, испољене на Западу. Богословски покушаји претварања институција (нпр. синода) у објективне критеријуме као такве, јавили су се у модерним временима и под западним утицајима. Исток и Запад нису делили исто виђење ауторитета. Свако разјашњење дебате о ауторитету је, стога, од посебне важности у нашим екуменским расправама. Извор: John D. Zizioulas, „On the Concept of Authority”, The EcumenicalReview XXI, Geneva 1969, 160–166; срп. прев: Ј. Зизијулас, Примат у Цркви — Православни приступ, Пожаревац: Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу, 2014. Превод: Александар Ђаковац View full Странице-
- ауторитета
- појму
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
О појму ауторитета Митрополит Јован Зизијулас I Иза савремене кризе ауторитета – која је досегла и област религије и Цркве – лежи одређени појам „ауторитета“ који је одговоран за ту кризу. Све класичне дефиниције ауторитета базиране су на латинској идеји auctoritas-а и деле заједничку особину: оне унапред претпостављају ауторитет као један спољашњи захтев за потчињавањем. Овај захтев је „спољашњи“ у том смислу што представља објективну реалност, која себе намеће субјекту, тј. што захтев долази од једног објективизираног бића или принципа или вредности, који не морају бити истоветни личносном бићу, али који ипак представљају објективизирану реалност по себи. Захтев за потчињавањем може бити делимичан или потпун, што зависи од степена у коме се намеће човеку. Његов израз обично има јуридичку форму, која се састоји од захтевања послушности одређеним заповестима, које морају бити испуњене или од потраживања става потпуног потчињавања. Поменутом захтеву могу бити дата различита оправдања, како би био признат као „ауторитативан“, а не као „ауторитаран“. Он би могао бити оправдан некаквим разлогом, било природним (нпр. очински или матерински ауторитет настао рађањем), било моралним (нпр. виши морални квалитети, веће знање, богатије искуство итд), или чак утилитарним (нпр. неопходност организовања друштвеног живота, постизање извесног циља, итд). Он би такође могао бити оправдан и некаквом врстом вере, која или слепо одбацује разум, гушећи све рационалне способности у човеку, или трага за подршком разума a posteriori, што се своди на зависност од њега. 1. Овај објективни захтев за потчињавањем не осећа се у људској егзистенцији нужно као тлачитељски. Заправо, он је човеку добродошао јер одговара његовој потреби за сигурношћу и пружа му критеријум и гаранције у његовој потрази за правим избором док се, након пада, креће у оквиру дијалектике добра и зла. Искушење да се човек ради сигурности ослони на некакву објективну реалност твари, обележило је његов религиозни живот како у паганизму тако и у историји Израиља. У првом случају, природни елементи или људски разум послужили су као такве објективне ауторитативне реалности, док су се у другом случају тражили „знаци“ Божијег присуства или осигурања кроз Завете, погрешно схваћене као „уговоре“ с Богом или чак „награде“ за испуњење некакве праведности (нпр. Јов). Исто искушење је продрло чак и у хришћанско богословље, што је свету обезбедило „хришћанске“ критеријуме за његов напредак и објективизирало Бога, чија се суштина састоји од извесног броја савршених и идеалних атрибута. 2. Потчињавање, пак, једном објективном ауторитету, ма колико могло бити добродошло палом човеку, представља изазов људској слободи. Стога је не само паганизам него и Богом дани Закон схваћен као „робовање“ (Рим 7, 25; Гал 4, 8–11 итд). Човек, тражећи сигурност, улази у робовање објективним „ауторитетима“, али постоје моменти у његовој историји када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. У тим тренуцима показује се да управо такав појам ауторитета задобија фаталан ударац („нема никаквог ауторитета“). Историја је, ипак, показала да се у свим таквим случајевима заправо радило о захтеву за променом ауторитета (монархизам се замењује демократском државом; црквене догме просветљеним разумом итд). Свет објеката је сувише удобан да би био одбачен, а, поред тога, развио је и ефикасне начине самоодбране, којима може морално или физички изоловати било какву претњу „ауторитету“, пошто се чини да је нихилизам једина алтернатива овој објективној конструкцији. Ово, ипак, не решава проблем који људској слободи представља објективни ауторитет. Овај проблем је предодређен да се опет и опет јавља, пошто је промена објективних ауторитета само промена господара. II Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлу слободе коју му је даровао читав проблем ауторитета добија нови изглед. Суштинско значење ове промене лежи у померању овог проблема са објективног дијалектичког нивоа, који је произашао из пада, на ниво заједнице (communion). 1. Теологија представља Бога као оног који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, у томе да Бог, хришћански Бог, уопште не дејствује иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих. Ова егзистенцијалан умешаност Бога у човекову историју, преместила је тежиште питања његовог ауторитета са објективног онтолошког нивоа на ниво постојања. Уместо да буде објективни ауторитет који говори, чини и наређује „ауторитативно“ из Свог сопоственог собом-одређеног бића, Он постаје удеоничар људске судбине до тачке смрти. Та егзистенцијална умешаност подразумева један „ауторитет“ који више није auctoritas. Овај ауторитет не потиче из бића или објективно схваћеног принципа, него из односа у најдубљем и егзистенцијалном смислу речи. Он би могао бити назван ауторитетом љубави, ако под љубављу не подразумевамо моралну или сентименталну категорију, него један ἔκστασις (уп. Хајдегеров ek–sistieren), то јест излазак из себе ради достизања личносне заједнице. Ауторитативни елемент у овој ситуацији лежи у чињеници да ова заједница потврђује присуство другог као егзистенцијалну потребу – „ја“ може постојати личносно само зато што постоји једно „ти“. Овај ауторитет, одређен снагом самог егзистенцијалног присуства, „намеће“ себе изнутра као потврду аутентичног постојања. То је ауторитет као аутентичност. У овом контексту ниједан захтев, структура или форма израза нема ауторитет по себи. Историјски релативизам је њихова судбина и не могу бити изврнуте у објективни захтев за потчињавањем. Сам Бог, имајући удела у нашој егзистенцији у Христу, онемогућио нам је да Га схватимо као auctoritas, то јест као захтев за потчињавањем који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу што нам, учествујући у нашој егзистенцији личносно, то јест као Логос, а не као Бог (ово друго би сугерисало једну објективну онтолошку реалност на нивоу „природе“), пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање. Отворено говорећи, све ово за хришћанина значи да Бог по себи нема никаквог ауторитета. Он једино у Христу постаје ауторитативан. 2. Христос, пак, може бити егзистенцијалан ауторитет за човека једино Духом Светим: „Нико не може рећи: ’Исус је Господ’ (то јест признати Његов ауторитет), осим Духом Светим“ (1Кор 12, 3). Ово значи много више од помоћи дате човеку Духом Светим, да може да призна Христово господство (lordship) у свом животу. Дух Свети је повезан са самим основама реалности Христа као Божије личносне укључености у наше постојање, пошто је Он делао у самом чину оваплоћења, Крштења и читаве службе Христове (Мт 1, 18–20; Мк 1, 10; Лк 1, 35; 4, 18 итд). Наша заједница с Богом у Христу је стога такође и заједница у Духу Светом, а Христов егзистенцијални ауторитет за нас, што је аутентична потврда нашег личносног постојања као деце Божије, у коначној анализи јесте ауторитет Оца, Сина и Светога Духа у исто време. 3. Тврдња да Дух Свети чини Христово господство или ауторитет егзистенцијалним за нас, носи важне последице за наше разумевање „ауторитета“. Основна грешка коју је теологија направила – грешка која је имала утицај на њен целокупан развој – била је у заборављању тога да је Дух Свети веза љубави те да, гдегод он „дише“, не ствара добре индивидуалне хришћане него личности у заједници с Богом и међусобно, то јест ствара заједницу. У овом смислу остаје основна и непобитна истина да Дух Свети обитава само у Цркви, заједници par excellence, Телу Христовом, а да духовни дарови, попут надахнућа, харизме, службе, итд, не могу бити схваћени као поседи појединаца, него могу постојати само у личностима у заједници, то јест у контексту црквене заједнице. Стога је тврдња Апостола Павла да се господство Христово, то јест његов ауторитет, признаје само у Духу Светом, још један начин да се каже да је божански ауторитет у Христу ауторитет само у релативном смислу, то јест само за крштене личности. Објективни ауторитет као такав не може бити схваћен. Рећи да је Бог ауторитет, а не рећи за кога је Он то, то јест објективизирати божански ауторитет, могуће је само као логичка тврдња, а не као егзистенцијална реалност. Црква као заједница крштених личности није сачињена од извесног броја индивидуа које исповедају објективни ауторитет Бога; али она јесте заједница која заправо чини овај ауторитет реалношћу. Установљењем ове заједнице Дух Свети ствара личносну заједницу са Божијим личносним постојањем (заједницу која је постала могућа благодарећи Божијој иницијативи да се укључи у наше постојање), а која остварује Божији ауторитет и господство у нашем животу. 4. Оваквим схватањем ауторитета сви „ауторитети“ унутар Цркве, који претендују да представљају божански ауторитет, престају да буду објективни, ауторитативни ентитети по себи и постају ауторитативни једино у контексу заједнице. Неки примери могу бити корисни пре него што се посебно позабавимо ауторитетом Библије. Структура Цркве, ма које „ауторитете“ могла да обухвати, не може обухватити могућност ауторитета изван или изнад заједнице. Црква не може, ради „ефикасности“, бити саграђена по обрасцу секуларне организације увођењем објективних ауторитета који ће, пре или касније, бити доживљени као јарам, због чега ће их човек одбацити. Структура Цркве мора бити одраз Божије заједнице са човеком у Христу, тако да све службе могу бити ауторитативне једино у том смислу што остварују ауторитет који потиче из саме заједнице. На исти начин, истина и доктрина не могу бити ауторитет по себи. За хришћанина, истина не носи никакав ауторитет; она заправо постоји – и то је сасвим довољно – као Личност („Ја сам истина“, Јн 14, 16). То значи да истина постоји само дотле док има удела у личносном постојању, то јест само у контексту заједнице утемељене на заједничарењу, пошто је опет Дух Свети тај који нас уводи „у сву истину“, или пре ка „свеколикој, интегралној истини“ (εἰς πᾶσαν τὴν ἀλήθειαν, Јн 16, 13). Учења се пројављују једино у контексту заједнице („угодно би Светоме Духу и нама“, Дап 15, 28); она немају ауторитет по себи, већ само у односу на заједницу. 5. Ово нас води посебном разматрању ауторитета Библије. Да ли би Библија могла имати ма какав ауторитет за неког нехришћанина? Шта значи то да она има „ауторитет“ за члана Цркве? Ауторитет Библије може бити схваћен само „у Духу“, то јест у контексту заједничарења, постојећег у заједници. Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и без заједнице која је створена, свако бележење Божијих речи и дела било би објективно могуће, али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут божанског ауторитета уопште, библијски ауторитет је релевантан само за Цркву. У свом првобитном изгледу и саставу, Библија је суштински била сведок, записан од људи који су и сами били сведоци, не у једном индивидуалистичком смислу, него „у Духу“, то јест у њиховом личном, егзистенцијалном односу са заједницом ствареном Духом Светим. Њихов ауторитет, стога, није био некакав индивидуалан посед, објективно наметнут заједници, него је то био ауторитет који је израстао из стварности Христовог присуства и заједничарења у овој заједници. У таквој ситуацији било је немогуће да настане проблем однос између „историјског Исуса и Христа вере“. Било је такође немогуће да се појави проблем библијског надахнућа. Ови проблеми, као и целокупан проблем библијског ауторитета, настају захваљујући објективном концепту ауторитета. Ако, стога, Библија има икакав ауторитет, рецимо за наше време, он постоји само у контексту „Духа“, то јест као сведок заједнице, која окуша присуство, „господство“ Христово на један егзистенцијалан начин, као заједницу са Богом. Ово је такође била истина и када је утврђиван канон, упркос свим спољашњим објективним критеријумима, који су били укључени у процес тог утврђивања. Библијски ауторитет је један анамнетски ауторитет, поновно пред-стављање (re-presentation) и остварење Божијег укључења у наше постојање, управо као што се то дешава са Евхаристијом. Одвојено од овога, њен ауторитет је само споља наметнут захтев, кога слободан човек може с пуним правом да одбаци у име слободе Духа. Као што је нехришћанин слободан да одбаци библијски ауторитет, јер није никакав објективан ауторитет, који би могао бити универзално прихваћен, члан Цркве је исто тако слободан да га одбаци, ако је представљен као такав објективни ауторитет. 6. Све ово наводи на помисао да она врста ауторитета коју овде описујемо садржи у себи одређени појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега. Она, такође, није ни могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је Он „добар“ нити на било ком другом објективном квалитету међу многима које поседује. Ми Бога не бирамо зато што је „добар“ или из било ког објективног разлога. Ми њега заправо уопште не бирамо, него смо од њега одабрани у избору за заједницу. Ми можемо затварити себе за овај избор – то заиста можемо да учинимо. Ипак, када једном ступимо у заједницу с Богом, наша слобода престаје да буде слобода од нечега, пошто у заједници не постоји споља надређени ауторитет. Ако постоје наредбе и заповести у животу у Духу оне нису ту да би биле испуњаване као да поседују ауторитет по себи, него да дају израз заједници, да љубав заодену формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем, личним укључењем у њега (у тај живот). Ова слобода несумњиво „није од овога света“. Она не пружа никакву сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духа Светога, продире у историју и пружа окус есхатона, наше заједнице с Богом. Управо овај окус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој. III У историји хришћанства проблем ауторитета се јавља као „западни проблем“. Ово не може бити једноставно објашњено одређеном хипертрофијом ауторитета на Западу, већ чињеницом да је објективни ауторитет управо био представа о ауторитету у овом делу хришћанства. Исток је, будимо сигурни, био често искушаван „објективним ауторитетом“. На крају је, ипак, криза била спречена чињеницом да је овде дуго читавим виђењем хришћанског живота доминирао појам заједнице. Антрополошки, човекова слобода је у основи схватана у контексту theosis-a (обожења, прим. прев.), то јест као човеково учествовање у Божијем животу на начин који чини немогућим богословљу да објективизира Бога и његов ауторитет (уп. апофатичко богословље). С друге стране, еклисиолошки, све структуре су одређене евхаристијским виђењем по којој су ауторитети (нпр. епископа, догме или чак Библије) схватљиви, не по себи, него у контексту заједнице. Исток није никад у свом животу остварио организацију и активизам, испољене на Западу. Богословски покушаји претварања институција (нпр. синода) у објективне критеријуме као такве, јавили су се у модерним временима и под западним утицајима. Исток и Запад нису делили исто виђење ауторитета. Свако разјашњење дебате о ауторитету је, стога, од посебне важности у нашим екуменским расправама. Извор: John D. Zizioulas, „On the Concept of Authority”, The Ecumenical Review XXI, Geneva 1969, 160–166; срп. прев: Ј. Зизијулас, Примат у Цркви — Православни приступ, Пожаревац: Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу, 2014. Превод: Александар Ђаковац http://teologija.net/o-pojmu-autoriteta/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
-
Митрополит пергамски Јован (Зизијулас): О појму ауторитета
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Поменутом захтеву могу бити дата различита оправдања, како би био признат као „ауторитативан“, а не као „ауторитаран“. Он би могао бити оправдан некаквим разлогом, било природним (нпр. очински или матерински ауторитет настао рађањем), било моралним (нпр. виши морални квалитети, веће знање, богатије искуство итд), или чак утилитарним (нпр. неопходност организовања друштвеног живота, постизање извесног циља, итд). Он би такође могао бити оправдан и некаквом врстом вере, која или слепо одбацује разум, гушећи све рационалне способности у човеку, или трага за подршком разума a posteriori, што се своди на зависност од њега. 1. Овај објективни захтев за потчињавањем не осећа се у људској егзистенцији нужно као тлачитељски. Заправо, он је човеку добродошао јер одговара његовој потреби за сигурношћу и пружа му критеријум и гаранције у његовој потрази за правим избором док се, након пада, креће у оквиру дијалектике добра и зла. Искушење да се човек ради сигурности ослони на некакву објективну реалност твари, обележило је његов религиозни живот како у паганизму тако и у историји Израиља. У првом случају, природни елементи или људски разум послужили су као такве објективне ауторитативне реалности, док су се у другом случају тражили „знаци“ Божијег присуства или осигурања кроз Завете, погрешно схваћене као „уговоре“ с Богом или чак „награде“ за испуњење некакве праведности (нпр. Јов). Исто искушење је продрло чак и у хришћанско богословље, што је свету обезбедило „хришћанске“ критеријуме за његов напредак и објективизирало Бога, чија се суштина састоји од извесног броја савршених и идеалних атрибута. 2. Потчињавање, пак, једном објективном ауторитету, ма колико могло бити добродошло палом човеку, представља изазов људској слободи. Стога је не само паганизам него и Богом дани Закон схваћен као „робовање“ (Рим 7, 25; Гал 4, 8–11 итд). Човек, тражећи сигурност, улази у робовање објективним „ауторитетима“, али постоје моменти у његовој историји када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. У тим тренуцима показује се да управо такав појам ауторитета задобија фаталан ударац („нема никаквог ауторитета“). Историја је, ипак, показала да се у свим таквим случајевима заправо радило о захтеву за променом ауторитета (монархизам се замењује демократском државом; црквене догме просветљеним разумом итд). Свет објеката је сувише удобан да би био одбачен, а, поред тога, развио је и ефикасне начине самоодбране, којима може морално или физички изоловати било какву претњу „ауторитету“, пошто се чини да је нихилизам једина алтернатива овој објективној конструкцији. Ово, ипак, не решава проблем који људској слободи представља објективни ауторитет. Овај проблем је предодређен да се опет и опет јавља, пошто је промена објективних ауторитета само промена господара. II Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлу слободе коју му је даровао читав проблем ауторитета добија нови изглед. Суштинско значење ове промене лежи у померању овог проблема са објективног дијалектичког нивоа, који је произашао из пада, на ниво заједнице (communion). 1. Теологија представља Бога као оног који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, у томе да Бог, хришћански Бог, уопште не дејствује иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих. Ова егзистенцијалан умешаност Бога у човекову историју, преместила је тежиште питања његовог ауторитета са објективног онтолошког нивоа на ниво постојања. Уместо да буде објективни ауторитет који говори, чини и наређује „ауторитативно“ из Свог сопоственог собом-одређеног бића, Он постаје удеоничар људске судбине до тачке смрти. Та егзистенцијална умешаност подразумева један „ауторитет“ који више није auctoritas. Овај ауторитет не потиче из бића или објективно схваћеног принципа, него из односа у најдубљем и егзистенцијалном смислу речи. Он би могао бити назван ауторитетом љубави, ако под љубављу не подразумевамо моралну или сентименталну категорију, него један ἔκστασις (уп. Хајдегеров ek–sistieren), то јест излазак из себе ради достизања личносне заједнице. Ауторитативни елемент у овој ситуацији лежи у чињеници да ова заједница потврђује присуство другог као егзистенцијалну потребу – „ја“ може постојати личносно само зато што постоји једно „ти“. Овај ауторитет, одређен снагом самог егзистенцијалног присуства, „намеће“ себе изнутра као потврду аутентичног постојања. То је ауторитет као аутентичност. У овом контексту ниједан захтев, структура или форма израза нема ауторитет по себи. Историјски релативизам је њихова судбина и не могу бити изврнуте у објективни захтев за потчињавањем. Сам Бог, имајући удела у нашој егзистенцији у Христу, онемогућио нам је да Га схватимо као auctoritas, то јест као захтев за потчињавањем који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу што нам, учествујући у нашој егзистенцији личносно, то јест као Логос, а не као Бог (ово друго би сугерисало једну објективну онтолошку реалност на нивоу „природе“), пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање. Отворено говорећи, све ово за хришћанина значи да Бог по себи нема никаквог ауторитета. Он једино у Христу постаје ауторитативан. 2. Христос, пак, може бити егзистенцијалан ауторитет за човека једино Духом Светим: „Нико не може рећи: ’Исус је Господ’ (то јест признати Његов ауторитет), осим Духом Светим“ (1Кор 12, 3). Ово значи много више од помоћи дате човеку Духом Светим, да може да призна Христово господство (lordship) у свом животу. Дух Свети је повезан са самим основама реалности Христа као Божије личносне укључености у наше постојање, пошто је Он делао у самом чину оваплоћења, Крштења и читаве службе Христове (Мт 1, 18–20; Мк 1, 10; Лк 1, 35; 4, 18 итд). Наша заједница с Богом у Христу је стога такође и заједница у Духу Светом, а Христов егзистенцијални ауторитет за нас, што је аутентична потврда нашег личносног постојања као деце Божије, у коначној анализи јесте ауторитет Оца, Сина и Светога Духа у исто време. 3. Тврдња да Дух Свети чини Христово господство или ауторитет егзистенцијалним за нас, носи важне последице за наше разумевање „ауторитета“. Основна грешка коју је теологија направила – грешка која је имала утицај на њен целокупан развој – била је у заборављању тога да је Дух Свети веза љубави те да, гдегод он „дише“, не ствара добре индивидуалне хришћане него личности у заједници с Богом и међусобно, то јест ствара заједницу. У овом смислу остаје основна и непобитна истина да Дух Свети обитава само у Цркви, заједници par excellence, Телу Христовом, а да духовни дарови, попут надахнућа, харизме, службе, итд, не могу бити схваћени као поседи појединаца, него могу постојати само у личностима у заједници, то јест у контексту црквене заједнице. Стога је тврдња Апостола Павла да се господство Христово, то јест његов ауторитет, признаје само у Духу Светом, још један начин да се каже да је божански ауторитет у Христу ауторитет само у релативном смислу, то јест само за крштене личности. Објективни ауторитет као такав не може бити схваћен. Рећи да је Бог ауторитет, а не рећи за кога је Он то, то јест објективизирати божански ауторитет, могуће је само као логичка тврдња, а не као егзистенцијална реалност. Црква као заједница крштених личности није сачињена од извесног броја индивидуа које исповедају објективни ауторитет Бога; али она јесте заједница која заправо чини овај ауторитет реалношћу. Установљењем ове заједнице Дух Свети ствара личносну заједницу са Божијим личносним постојањем (заједницу која је постала могућа благодарећи Божијој иницијативи да се укључи у наше постојање), а која остварује Божији ауторитет и господство у нашем животу. 4. Оваквим схватањем ауторитета сви „ауторитети“ унутар Цркве, који претендују да представљају божански ауторитет, престају да буду објективни, ауторитативни ентитети по себи и постају ауторитативни једино у контексу заједнице. Неки примери могу бити корисни пре него што се посебно позабавимо ауторитетом Библије. Структура Цркве, ма које „ауторитете“ могла да обухвати, не може обухватити могућност ауторитета изван или изнад заједнице. Црква не може, ради „ефикасности“, бити саграђена по обрасцу секуларне организације увођењем објективних ауторитета који ће, пре или касније, бити доживљени као јарам, због чега ће их човек одбацити. Структура Цркве мора бити одраз Божије заједнице са човеком у Христу, тако да све службе могу бити ауторитативне једино у том смислу што остварују ауторитет који потиче из саме заједнице. На исти начин, истина и доктрина не могу бити ауторитет по себи. За хришћанина, истина не носи никакав ауторитет; она заправо постоји – и то је сасвим довољно – као Личност („Ја сам истина“, Јн 14, 16). То значи да истина постоји само дотле док има удела у личносном постојању, то јест само у контексту заједнице утемељене на заједничарењу, пошто је опет Дух Свети тај који нас уводи „у сву истину“, или пре ка „свеколикој, интегралној истини“ (εἰς πᾶσαν τὴν ἀλήθειαν, Јн 16, 13). Учења се пројављују једино у контексту заједнице („угодно би Светоме Духу и нама“, Дап 15, 28); она немају ауторитет по себи, већ само у односу на заједницу. 5. Ово нас води посебном разматрању ауторитета Библије. Да ли би Библија могла имати ма какав ауторитет за неког нехришћанина? Шта значи то да она има „ауторитет“ за члана Цркве? Ауторитет Библије може бити схваћен само „у Духу“, то јест у контексту заједничарења, постојећег у заједници. Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и без заједнице која је створена, свако бележење Божијих речи и дела било би објективно могуће, али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут божанског ауторитета уопште, библијски ауторитет је релевантан само за Цркву. У свом првобитном изгледу и саставу, Библија је суштински била сведок, записан од људи који су и сами били сведоци, не у једном индивидуалистичком смислу, него „у Духу“, то јест у њиховом личном, егзистенцијалном односу са заједницом ствареном Духом Светим. Њихов ауторитет, стога, није био некакав индивидуалан посед, објективно наметнут заједници, него је то био ауторитет који је израстао из стварности Христовог присуства и заједничарења у овој заједници. У таквој ситуацији било је немогуће да настане проблем однос између „историјског Исуса и Христа вере“. Било је такође немогуће да се појави проблем библијског надахнућа. Ови проблеми, као и целокупан проблем библијског ауторитета, настају захваљујући објективном концепту ауторитета. Ако, стога, Библија има икакав ауторитет, рецимо за наше време, он постоји само у контексту „Духа“, то јест као сведок заједнице, која окуша присуство, „господство“ Христово на један егзистенцијалан начин, као заједницу са Богом. Ово је такође била истина и када је утврђиван канон, упркос свим спољашњим објективним критеријумима, који су били укључени у процес тог утврђивања. Библијски ауторитет је један анамнетски ауторитет, поновно пред-стављање (re-presentation) и остварење Божијег укључења у наше постојање, управо као што се то дешава са Евхаристијом. Одвојено од овога, њен ауторитет је само споља наметнут захтев, кога слободан човек може с пуним правом да одбаци у име слободе Духа. Као што је нехришћанин слободан да одбаци библијски ауторитет, јер није никакав објективан ауторитет, који би могао бити универзално прихваћен, члан Цркве је исто тако слободан да га одбаци, ако је представљен као такав објективни ауторитет. 6. Све ово наводи на помисао да она врста ауторитета коју овде описујемо садржи у себи одређени појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега. Она, такође, није ни могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је Он „добар“ нити на било ком другом објективном квалитету међу многима које поседује. Ми Бога не бирамо зато што је „добар“ или из било ког објективног разлога. Ми њега заправо уопште не бирамо, него смо од њега одабрани у избору за заједницу. Ми можемо затварити себе за овај избор – то заиста можемо да учинимо. Ипак, када једном ступимо у заједницу с Богом, наша слобода престаје да буде слобода од нечега, пошто у заједници не постоји споља надређени ауторитет. Ако постоје наредбе и заповести у животу у Духу оне нису ту да би биле испуњаване као да поседују ауторитет по себи, него да дају израз заједници, да љубав заодену формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем, личним укључењем у њега (у тај живот). Ова слобода несумњиво „није од овога света“. Она не пружа никакву сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духа Светога, продире у историју и пружа окус есхатона, наше заједнице с Богом. Управо овај окус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој. III У историји хришћанства проблем ауторитета се јавља као „западни проблем“. Ово не може бити једноставно објашњено одређеном хипертрофијом ауторитета на Западу, већ чињеницом да је објективни ауторитет управо био представа о ауторитету у овом делу хришћанства. Исток је, будимо сигурни, био често искушаван „објективним ауторитетом“. На крају је, ипак, криза била спречена чињеницом да је овде дуго читавим виђењем хришћанског живота доминирао појам заједнице. Антрополошки, човекова слобода је у основи схватана у контексту theosis-a (обожења, прим. прев.), то јест као човеково учествовање у Божијем животу на начин који чини немогућим богословљу да објективизира Бога и његов ауторитет (уп. апофатичко богословље). С друге стране, еклисиолошки, све структуре су одређене евхаристијским виђењем по којој су ауторитети (нпр. епископа, догме или чак Библије) схватљиви, не по себи, него у контексту заједнице. Исток није никад у свом животу остварио организацију и активизам, испољене на Западу. Богословски покушаји претварања институција (нпр. синода) у објективне критеријуме као такве, јавили су се у модерним временима и под западним утицајима. Исток и Запад нису делили исто виђење ауторитета. Свако разјашњење дебате о ауторитету је, стога, од посебне важности у нашим екуменским расправама. Извор: Теологија.нет- 2 коментара
-
- митрополит
- пергамски
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Иза савремене кризе ауторитета – која је досегла и област религије и Цркве – лежи одређени појам „ауторитета“ који је одговоран за ту кризу. Све класичне дефиниције ауторитета базиране су на латинској идеји auctoritas-а и деле заједничку особину: оне унапред претпостављају ауторитет као један спољашњи захтев за потчињавањем. Овај захтев је „спољашњи“ у том смислу што представља објективну реалност, која себе намеће субјекту, тј. што захтев долази од једног објективизираног бића или принципа или вредности, који не морају бити истоветни личносном бићу, али који ипак представљају објективизирану реалност по себи. Захтев за потчињавањем може бити делимичан или потпун, што зависи од степена у коме се намеће човеку. Његов израз обично има јуридичку форму, која се састоји од захтевања послушности одређеним заповестима, које морају бити испуњене или од потраживања става потпуног потчињавања. Поменутом захтеву могу бити дата различита оправдања, како би био признат као „ауторитативан“, а не као „ауторитаран“. Он би могао бити оправдан некаквим разлогом, било природним (нпр. очински или матерински ауторитет настао рађањем), било моралним (нпр. виши морални квалитети, веће знање, богатије искуство итд), или чак утилитарним (нпр. неопходност организовања друштвеног живота, постизање извесног циља, итд). Он би такође могао бити оправдан и некаквом врстом вере, која или слепо одбацује разум, гушећи све рационалне способности у човеку, или трага за подршком разума a posteriori, што се своди на зависност од њега. 1. Овај објективни захтев за потчињавањем не осећа се у људској егзистенцији нужно као тлачитељски. Заправо, он је човеку добродошао јер одговара његовој потреби за сигурношћу и пружа му критеријум и гаранције у његовој потрази за правим избором док се, након пада, креће у оквиру дијалектике добра и зла. Искушење да се човек ради сигурности ослони на некакву објективну реалност твари, обележило је његов религиозни живот како у паганизму тако и у историји Израиља. У првом случају, природни елементи или људски разум послужили су као такве објективне ауторитативне реалности, док су се у другом случају тражили „знаци“ Божијег присуства или осигурања кроз Завете, погрешно схваћене као „уговоре“ с Богом или чак „награде“ за испуњење некакве праведности (нпр. Јов). Исто искушење је продрло чак и у хришћанско богословље, што је свету обезбедило „хришћанске“ критеријуме за његов напредак и објективизирало Бога, чија се суштина састоји од извесног броја савршених и идеалних атрибута. 2. Потчињавање, пак, једном објективном ауторитету, ма колико могло бити добродошло палом човеку, представља изазов људској слободи. Стога је не само паганизам него и Богом дани Закон схваћен као „робовање“ (Рим 7, 25; Гал 4, 8–11 итд). Човек, тражећи сигурност, улази у робовање објективним „ауторитетима“, али постоје моменти у његовој историји када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. У тим тренуцима показује се да управо такав појам ауторитета задобија фаталан ударац („нема никаквог ауторитета“). Историја је, ипак, показала да се у свим таквим случајевима заправо радило о захтеву за променом ауторитета (монархизам се замењује демократском државом; црквене догме просветљеним разумом итд). Свет објеката је сувише удобан да би био одбачен, а, поред тога, развио је и ефикасне начине самоодбране, којима може морално или физички изоловати било какву претњу „ауторитету“, пошто се чини да је нихилизам једина алтернатива овој објективној конструкцији. Ово, ипак, не решава проблем који људској слободи представља објективни ауторитет. Овај проблем је предодређен да се опет и опет јавља, пошто је промена објективних ауторитета само промена господара. II Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлу слободе коју му је даровао читав проблем ауторитета добија нови изглед. Суштинско значење ове промене лежи у померању овог проблема са објективног дијалектичког нивоа, који је произашао из пада, на ниво заједнице (communion). 1. Теологија представља Бога као оног који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, у томе да Бог, хришћански Бог, уопште не дејствује иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих. Ова егзистенцијалан умешаност Бога у човекову историју, преместила је тежиште питања његовог ауторитета са објективног онтолошког нивоа на ниво постојања. Уместо да буде објективни ауторитет који говори, чини и наређује „ауторитативно“ из Свог сопоственог собом-одређеног бића, Он постаје удеоничар људске судбине до тачке смрти. Та егзистенцијална умешаност подразумева један „ауторитет“ који више није auctoritas. Овај ауторитет не потиче из бића или објективно схваћеног принципа, него из односа у најдубљем и егзистенцијалном смислу речи. Он би могао бити назван ауторитетом љубави, ако под љубављу не подразумевамо моралну или сентименталну категорију, него један ἔκστασις (уп. Хајдегеров ek–sistieren), то јест излазак из себе ради достизања личносне заједнице. Ауторитативни елемент у овој ситуацији лежи у чињеници да ова заједница потврђује присуство другог као егзистенцијалну потребу – „ја“ може постојати личносно само зато што постоји једно „ти“. Овај ауторитет, одређен снагом самог егзистенцијалног присуства, „намеће“ себе изнутра као потврду аутентичног постојања. То је ауторитет као аутентичност. У овом контексту ниједан захтев, структура или форма израза нема ауторитет по себи. Историјски релативизам је њихова судбина и не могу бити изврнуте у објективни захтев за потчињавањем. Сам Бог, имајући удела у нашој егзистенцији у Христу, онемогућио нам је да Га схватимо као auctoritas, то јест као захтев за потчињавањем који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу што нам, учествујући у нашој егзистенцији личносно, то јест као Логос, а не као Бог (ово друго би сугерисало једну објективну онтолошку реалност на нивоу „природе“), пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање. Отворено говорећи, све ово за хришћанина значи да Бог по себи нема никаквог ауторитета. Он једино у Христу постаје ауторитативан. 2. Христос, пак, може бити егзистенцијалан ауторитет за човека једино Духом Светим: „Нико не може рећи: ’Исус је Господ’ (то јест признати Његов ауторитет), осим Духом Светим“ (1Кор 12, 3). Ово значи много више од помоћи дате човеку Духом Светим, да може да призна Христово господство (lordship) у свом животу. Дух Свети је повезан са самим основама реалности Христа као Божије личносне укључености у наше постојање, пошто је Он делао у самом чину оваплоћења, Крштења и читаве службе Христове (Мт 1, 18–20; Мк 1, 10; Лк 1, 35; 4, 18 итд). Наша заједница с Богом у Христу је стога такође и заједница у Духу Светом, а Христов егзистенцијални ауторитет за нас, што је аутентична потврда нашег личносног постојања као деце Божије, у коначној анализи јесте ауторитет Оца, Сина и Светога Духа у исто време. 3. Тврдња да Дух Свети чини Христово господство или ауторитет егзистенцијалним за нас, носи важне последице за наше разумевање „ауторитета“. Основна грешка коју је теологија направила – грешка која је имала утицај на њен целокупан развој – била је у заборављању тога да је Дух Свети веза љубави те да, гдегод он „дише“, не ствара добре индивидуалне хришћане него личности у заједници с Богом и међусобно, то јест ствара заједницу. У овом смислу остаје основна и непобитна истина да Дух Свети обитава само у Цркви, заједници par excellence, Телу Христовом, а да духовни дарови, попут надахнућа, харизме, службе, итд, не могу бити схваћени као поседи појединаца, него могу постојати само у личностима у заједници, то јест у контексту црквене заједнице. Стога је тврдња Апостола Павла да се господство Христово, то јест његов ауторитет, признаје само у Духу Светом, још један начин да се каже да је божански ауторитет у Христу ауторитет само у релативном смислу, то јест само за крштене личности. Објективни ауторитет као такав не може бити схваћен. Рећи да је Бог ауторитет, а не рећи за кога је Он то, то јест објективизирати божански ауторитет, могуће је само као логичка тврдња, а не као егзистенцијална реалност. Црква као заједница крштених личности није сачињена од извесног броја индивидуа које исповедају објективни ауторитет Бога; али она јесте заједница која заправо чини овај ауторитет реалношћу. Установљењем ове заједнице Дух Свети ствара личносну заједницу са Божијим личносним постојањем (заједницу која је постала могућа благодарећи Божијој иницијативи да се укључи у наше постојање), а која остварује Божији ауторитет и господство у нашем животу. 4. Оваквим схватањем ауторитета сви „ауторитети“ унутар Цркве, који претендују да представљају божански ауторитет, престају да буду објективни, ауторитативни ентитети по себи и постају ауторитативни једино у контексу заједнице. Неки примери могу бити корисни пре него што се посебно позабавимо ауторитетом Библије. Структура Цркве, ма које „ауторитете“ могла да обухвати, не може обухватити могућност ауторитета изван или изнад заједнице. Црква не може, ради „ефикасности“, бити саграђена по обрасцу секуларне организације увођењем објективних ауторитета који ће, пре или касније, бити доживљени као јарам, због чега ће их човек одбацити. Структура Цркве мора бити одраз Божије заједнице са човеком у Христу, тако да све службе могу бити ауторитативне једино у том смислу што остварују ауторитет који потиче из саме заједнице. На исти начин, истина и доктрина не могу бити ауторитет по себи. За хришћанина, истина не носи никакав ауторитет; она заправо постоји – и то је сасвим довољно – као Личност („Ја сам истина“, Јн 14, 16). То значи да истина постоји само дотле док има удела у личносном постојању, то јест само у контексту заједнице утемељене на заједничарењу, пошто је опет Дух Свети тај који нас уводи „у сву истину“, или пре ка „свеколикој, интегралној истини“ (εἰς πᾶσαν τὴν ἀλήθειαν, Јн 16, 13). Учења се пројављују једино у контексту заједнице („угодно би Светоме Духу и нама“, Дап 15, 28); она немају ауторитет по себи, већ само у односу на заједницу. 5. Ово нас води посебном разматрању ауторитета Библије. Да ли би Библија могла имати ма какав ауторитет за неког нехришћанина? Шта значи то да она има „ауторитет“ за члана Цркве? Ауторитет Библије може бити схваћен само „у Духу“, то јест у контексту заједничарења, постојећег у заједници. Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и без заједнице која је створена, свако бележење Божијих речи и дела било би објективно могуће, али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут божанског ауторитета уопште, библијски ауторитет је релевантан само за Цркву. У свом првобитном изгледу и саставу, Библија је суштински била сведок, записан од људи који су и сами били сведоци, не у једном индивидуалистичком смислу, него „у Духу“, то јест у њиховом личном, егзистенцијалном односу са заједницом ствареном Духом Светим. Њихов ауторитет, стога, није био некакав индивидуалан посед, објективно наметнут заједници, него је то био ауторитет који је израстао из стварности Христовог присуства и заједничарења у овој заједници. У таквој ситуацији било је немогуће да настане проблем однос између „историјског Исуса и Христа вере“. Било је такође немогуће да се појави проблем библијског надахнућа. Ови проблеми, као и целокупан проблем библијског ауторитета, настају захваљујући објективном концепту ауторитета. Ако, стога, Библија има икакав ауторитет, рецимо за наше време, он постоји само у контексту „Духа“, то јест као сведок заједнице, која окуша присуство, „господство“ Христово на један егзистенцијалан начин, као заједницу са Богом. Ово је такође била истина и када је утврђиван канон, упркос свим спољашњим објективним критеријумима, који су били укључени у процес тог утврђивања. Библијски ауторитет је један анамнетски ауторитет, поновно пред-стављање (re-presentation) и остварење Божијег укључења у наше постојање, управо као што се то дешава са Евхаристијом. Одвојено од овога, њен ауторитет је само споља наметнут захтев, кога слободан човек може с пуним правом да одбаци у име слободе Духа. Као што је нехришћанин слободан да одбаци библијски ауторитет, јер није никакав објективан ауторитет, који би могао бити универзално прихваћен, члан Цркве је исто тако слободан да га одбаци, ако је представљен као такав објективни ауторитет. 6. Све ово наводи на помисао да она врста ауторитета коју овде описујемо садржи у себи одређени појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега. Она, такође, није ни могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је Он „добар“ нити на било ком другом објективном квалитету међу многима које поседује. Ми Бога не бирамо зато што је „добар“ или из било ког објективног разлога. Ми њега заправо уопште не бирамо, него смо од њега одабрани у избору за заједницу. Ми можемо затварити себе за овај избор – то заиста можемо да учинимо. Ипак, када једном ступимо у заједницу с Богом, наша слобода престаје да буде слобода од нечега, пошто у заједници не постоји споља надређени ауторитет. Ако постоје наредбе и заповести у животу у Духу оне нису ту да би биле испуњаване као да поседују ауторитет по себи, него да дају израз заједници, да љубав заодену формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем, личним укључењем у њега (у тај живот). Ова слобода несумњиво „није од овога света“. Она не пружа никакву сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духа Светога, продире у историју и пружа окус есхатона, наше заједнице с Богом. Управо овај окус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој. III У историји хришћанства проблем ауторитета се јавља као „западни проблем“. Ово не може бити једноставно објашњено одређеном хипертрофијом ауторитета на Западу, већ чињеницом да је објективни ауторитет управо био представа о ауторитету у овом делу хришћанства. Исток је, будимо сигурни, био често искушаван „објективним ауторитетом“. На крају је, ипак, криза била спречена чињеницом да је овде дуго читавим виђењем хришћанског живота доминирао појам заједнице. Антрополошки, човекова слобода је у основи схватана у контексту theosis-a (обожења, прим. прев.), то јест као човеково учествовање у Божијем животу на начин који чини немогућим богословљу да објективизира Бога и његов ауторитет (уп. апофатичко богословље). С друге стране, еклисиолошки, све структуре су одређене евхаристијским виђењем по којој су ауторитети (нпр. епископа, догме или чак Библије) схватљиви, не по себи, него у контексту заједнице. Исток није никад у свом животу остварио организацију и активизам, испољене на Западу. Богословски покушаји претварања институција (нпр. синода) у објективне критеријуме као такве, јавили су се у модерним временима и под западним утицајима. Исток и Запад нису делили исто виђење ауторитета. Свако разјашњење дебате о ауторитету је, стога, од посебне важности у нашим екуменским расправама. Извор: Теологија.нет View full Странице
- 2 нових одговора
-
- појму
- (зизијулас):
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Смишљена операција рушења ауторитета владике бачког Господина Иринеја (Буловића)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Тако је већ годинама, уз исти потпис и на увек исти начин. Мењају се само датуми и, евентуално, фотографије овако нападнутих владика - а најчешћа мета „Блицових“ напада је управо владика Иринеј, пером дотичне новинарке, уз директне подстицаје „са стране“. Он је, већ дуго, опсесивни објекат њихове мржње и константних покушаја да, како год знају, окрену читаву нашу јавност против њега. Матрица је увек иста. Појављује се обавезно некакав фантомски „извор из Паријаршије“, који, наравно, не жели да открије свој идентитет, али је зато много причљивији чим крене да „открива“ шта ће се све догодити у најскорије време у Српској Православној Цркви, а посебно уочи годишњих седница Светог Архијерејског Сабора. Тада се овај прљави извор просто распомами и креће да бестидно вређа, лаже и измишља што више ствари против владике Бачког Иринеја и свега што је с њим у вези на било какав (нарочито измишљен и преувеличан) начин. И тако стално, из године у годину. Са често скоро идентичним текстовима који се углавном разликују само по датумима објављивања. Чак су и наслови исти или потпуно слични, попут изнова исповраћаних и преписаних речи, клевета и најмонструознијих оптужби упућених на ову адресу, пут Новог Сада. Владика Иринеј је, по оваквом опису, „сива еминенција“ СПЦ, човек који „у својим рукама држи све конце дешавања у врху Цркве“, неко ко ”даноноћно скупља своје гласове и гласаче”, понашајући се „као политичар“ или неко томе сличан (и још гори). А кад се хиљаду пута понови иста лаж, она почиње најнаивнијима и најострашћенијима међу читаоцима да изгледа као истина, много уверљивија и утицајнија од онога што се стварно догађа око нас. Кога то па занима у оваквим, систематски понављаним и увек истим медијским операцијама? Кога још интересује истина у памфлетским текстовима квази-новинара сличних онима из најцрњих дана најоштрије титоистичке послератне цензуре? Или у нечему сличном ратној пропаганди типа Си-Ен-Ена и њему сличних канализационих, снајперски усмерених медијских канала? Улоге су овде унапред подељене, сви ликови приказани крајње плошно и поједностављено, а главни негативци су ту да застрашују читаоце који се усмерено и унапред предвиђено згражавају и у тако испровоцираним коментарима показују очекивани отпор „једном оваквом сумњивцу“. Да би изазвали отприлике овакав коментар: „Шта, бре, тај бачки владика хоће, да иза завесе овако заверенички руководи нашом Црквом, све бранећи најгоре међу епископима да би тако одржао своју гласачку машину“. Па се онда дода пар изанђалих фраза о наводном „екуменизму“ и „некритичком односу према римском папи“, те о некаквом његовом „хипнотичком утицају на српског патријарха“ (који, као такав, апсолутно не постоји, нити је постојао). И стави се, уз све то, каква пробрана фотографија (рецимо, са модерним наочарима за сунце или међу епископима који га пажљиво слушају док говори) да зачини и забибери већ наметнути и лукаво изнуђени ефекат. Пошто владици Бачком Иринеју не могу да нађу никакав криминални или ма какав други конкретан грех, онда на њега пребацују туђе грехове и оптужбе, као да им је он заправо крив за све лоше што се догађа у црквеним стварима и у животу Србије уопште. И то је, након неког времена, постало опште место и нешто што се, за многе, подразумева. Шта њих брига како стварно изгледа живот и радни дан владике Иринеја, колико је ту напора и знања уложено у последњу одбрану и безусловно одржање наше Цркве (па и Отаџбине) у најтежим могућим околностима. Јер је озбиљним људима, посвећеним својој мисији, неупоредиво теже да поднесу овакве бруталне клевете, моралистичко лицемерје и стални притисак од стране одређених медија (и људи који им некритички верују), него да буду прогоњени као у времену некадашњих комунистичких напада на Цркву и њено свештенство. Сада треба издржати на ногама „праведнички гнев“ масе острашћених „бранилаца православља“, који су вешто и лукаво доведени у стање позива на линч и безусловну мржњу према „том Иринеју“. Увек је лакше кад у вас озбиљни зликовци упере пушчане цеви, него данашњи господари дела јавног мнења – уверљиво пласиране лажи и отровне клевете. И привлачније је бити мученик за веру, него представљати, а по данашњим обичајима, пожељну и покретну мету за увреде, исмевање и инсинуације свих врста. Од којих се не можете бранити, јер је то испод нивоа свих оних који реално немају зашта да се правдају ма коме. И тако добисмо измишљени лик „свемоћног и лукавог лобисте својих и ко зна чијих личних интереса“, што повремено, по потреби, укључује или искључује ту своју дресирану „гласачку машину“ вешто употребљених грешника на чијем дугачком репу он, тобоже, држи своју ногу и тако ”диригује ситуацијом у читавој нашој Цркви”. А све то по очигледној наруџби и жељама једног другог владике и новинара из њему блиских и организовано наклоњених медија. Треба изопштити и уклонити ауторитет једног Иринеја Буловића да би се лакше роварило и сплеткарило по нашој Цркви, јер се тако уклања важан део последње, непоколебљиве одбране њеног достојанства и независности. И бар су за корак онда удружени непријатељи свега српског и стварно православног ближи свом мрачном и разорном, изнад свега нечасном циљу. Ко год је заиста упознао владику Бачког Иринеја зна какав он непосредни ауторитет собом носи и представља. Као да разговарате са једним од оних древних и сваког поштовања достојних архијереја из времена Светог Саве или деспота Стефана Лзаревића. Толико ту има унутрашње снаге и несумњиве, моћне и дискретне духовне харизме. А још ако га боље и дуже познајете, схватате колико само ретких знања и драгоцених врлина овај српски епископ поседује, на нашу срећу и корист свом роду и Цркви. Зато се, из свих оружја, већ дуго „пуца“ на овако изузетног и духовно непопустљивог владику, да би, затим, било лакше утицати – кроз медије, дезинформацијама и усмереним аферама – на оно једино што је остало као аутентична овдашња друштвена институција, истинска одбрана наше духовне слободе и оног отаџбинског српства које, као што видимо, многима смета. Кога је ту још брига за истину и право стање ствари, кад ваља утицати на ток и одлуке Сабора који је пред нама. А, пре свега, треба створити утисак у јавности да у нашој Цркви наводно постоје некаква два табора: старе и „морално сумњиве“ владике (које наводно води, окупља и организује др Иринеј Буловић) и оне „модерно настројене“, по укусу „Блица“ и свих његових миљеника и господара. А све то преко произвољног лупетања наводног „извора из Патријаршије“ и одговарајуће новинарске острвљености на човека на коме нам с правом завиде све помесне православне Цркве. На оног ко представља чврсту стену упорног недопуштања мешања медија и свих за то непозваних у живот, рад и устројство наше Свете, мученичке и одасвуд распете (не по први пут) Српске Православне Цркве. Знам ја да они неће успети, ни уз сву помоћ оног ко нас све искушава и упорно насрће на нашу душу. Ни медији ни ускомешано поднебесје неће успети да сруше оно што сам Господ (а због нас) држи и чува. ФБ профил Драгослав Бокан -
Борба против свега најчвршћег и најпостојанијег у нашој Цркви увек креће из за тако нешто већ одлично увежбаних медија. А када се иза неког од таквих текстова потпише новинарка ”Блица” Жељка Јевтић, све добија јасан, недвосмислен оквир: зна се и одакле ветар дува и шта се, у ствари, жели постићи оваквим медијско-пропагандним пројектом. Тако је већ годинама, уз исти потпис и на увек исти начин. Мењају се само датуми и, евентуално, фотографије овако нападнутих владика - а најчешћа мета „Блицових“ напада је управо владика Иринеј, пером дотичне новинарке, уз директне подстицаје „са стране“. Он је, већ дуго, опсесивни објекат њихове мржње и константних покушаја да, како год знају, окрену читаву нашу јавност против њега. Матрица је увек иста. Појављује се обавезно некакав фантомски „извор из Паријаршије“, који, наравно, не жели да открије свој идентитет, али је зато много причљивији чим крене да „открива“ шта ће се све догодити у најскорије време у Српској Православној Цркви, а посебно уочи годишњих седница Светог Архијерејског Сабора. Тада се овај прљави извор просто распомами и креће да бестидно вређа, лаже и измишља што више ствари против владике Бачког Иринеја и свега што је с њим у вези на било какав (нарочито измишљен и преувеличан) начин. И тако стално, из године у годину. Са често скоро идентичним текстовима који се углавном разликују само по датумима објављивања. Чак су и наслови исти или потпуно слични, попут изнова исповраћаних и преписаних речи, клевета и најмонструознијих оптужби упућених на ову адресу, пут Новог Сада. Владика Иринеј је, по оваквом опису, „сива еминенција“ СПЦ, човек који „у својим рукама држи све конце дешавања у врху Цркве“, неко ко ”даноноћно скупља своје гласове и гласаче”, понашајући се „као политичар“ или неко томе сличан (и још гори). А кад се хиљаду пута понови иста лаж, она почиње најнаивнијима и најострашћенијима међу читаоцима да изгледа као истина, много уверљивија и утицајнија од онога што се стварно догађа око нас. Кога то па занима у оваквим, систематски понављаним и увек истим медијским операцијама? Кога још интересује истина у памфлетским текстовима квази-новинара сличних онима из најцрњих дана најоштрије титоистичке послератне цензуре? Или у нечему сличном ратној пропаганди типа Си-Ен-Ена и њему сличних канализационих, снајперски усмерених медијских канала? Улоге су овде унапред подељене, сви ликови приказани крајње плошно и поједностављено, а главни негативци су ту да застрашују читаоце који се усмерено и унапред предвиђено згражавају и у тако испровоцираним коментарима показују очекивани отпор „једном оваквом сумњивцу“. Да би изазвали отприлике овакав коментар: „Шта, бре, тај бачки владика хоће, да иза завесе овако заверенички руководи нашом Црквом, све бранећи најгоре међу епископима да би тако одржао своју гласачку машину“. Па се онда дода пар изанђалих фраза о наводном „екуменизму“ и „некритичком односу према римском папи“, те о некаквом његовом „хипнотичком утицају на српског патријарха“ (који, као такав, апсолутно не постоји, нити је постојао). И стави се, уз све то, каква пробрана фотографија (рецимо, са модерним наочарима за сунце или међу епископима који га пажљиво слушају док говори) да зачини и забибери већ наметнути и лукаво изнуђени ефекат. Пошто владици Бачком Иринеју не могу да нађу никакав криминални или ма какав други конкретан грех, онда на њега пребацују туђе грехове и оптужбе, као да им је он заправо крив за све лоше што се догађа у црквеним стварима и у животу Србије уопште. И то је, након неког времена, постало опште место и нешто што се, за многе, подразумева. Шта њих брига како стварно изгледа живот и радни дан владике Иринеја, колико је ту напора и знања уложено у последњу одбрану и безусловно одржање наше Цркве (па и Отаџбине) у најтежим могућим околностима. Јер је озбиљним људима, посвећеним својој мисији, неупоредиво теже да поднесу овакве бруталне клевете, моралистичко лицемерје и стални притисак од стране одређених медија (и људи који им некритички верују), него да буду прогоњени као у времену некадашњих комунистичких напада на Цркву и њено свештенство. Сада треба издржати на ногама „праведнички гнев“ масе острашћених „бранилаца православља“, који су вешто и лукаво доведени у стање позива на линч и безусловну мржњу према „том Иринеју“. Увек је лакше кад у вас озбиљни зликовци упере пушчане цеви, него данашњи господари дела јавног мнења – уверљиво пласиране лажи и отровне клевете. И привлачније је бити мученик за веру, него представљати, а по данашњим обичајима, пожељну и покретну мету за увреде, исмевање и инсинуације свих врста. Од којих се не можете бранити, јер је то испод нивоа свих оних који реално немају зашта да се правдају ма коме. И тако добисмо измишљени лик „свемоћног и лукавог лобисте својих и ко зна чијих личних интереса“, што повремено, по потреби, укључује или искључује ту своју дресирану „гласачку машину“ вешто употребљених грешника на чијем дугачком репу он, тобоже, држи своју ногу и тако ”диригује ситуацијом у читавој нашој Цркви”. А све то по очигледној наруџби и жељама једног другог владике и новинара из њему блиских и организовано наклоњених медија. Треба изопштити и уклонити ауторитет једног Иринеја Буловића да би се лакше роварило и сплеткарило по нашој Цркви, јер се тако уклања важан део последње, непоколебљиве одбране њеног достојанства и независности. И бар су за корак онда удружени непријатељи свега српског и стварно православног ближи свом мрачном и разорном, изнад свега нечасном циљу. Ко год је заиста упознао владику Бачког Иринеја зна какав он непосредни ауторитет собом носи и представља. Као да разговарате са једним од оних древних и сваког поштовања достојних архијереја из времена Светог Саве или деспота Стефана Лзаревића. Толико ту има унутрашње снаге и несумњиве, моћне и дискретне духовне харизме. А још ако га боље и дуже познајете, схватате колико само ретких знања и драгоцених врлина овај српски епископ поседује, на нашу срећу и корист свом роду и Цркви. Зато се, из свих оружја, већ дуго „пуца“ на овако изузетног и духовно непопустљивог владику, да би, затим, било лакше утицати – кроз медије, дезинформацијама и усмереним аферама – на оно једино што је остало као аутентична овдашња друштвена институција, истинска одбрана наше духовне слободе и оног отаџбинског српства које, као што видимо, многима смета. Кога је ту још брига за истину и право стање ствари, кад ваља утицати на ток и одлуке Сабора који је пред нама. А, пре свега, треба створити утисак у јавности да у нашој Цркви наводно постоје некаква два табора: старе и „морално сумњиве“ владике (које наводно води, окупља и организује др Иринеј Буловић) и оне „модерно настројене“, по укусу „Блица“ и свих његових миљеника и господара. А све то преко произвољног лупетања наводног „извора из Патријаршије“ и одговарајуће новинарске острвљености на човека на коме нам с правом завиде све помесне православне Цркве. На оног ко представља чврсту стену упорног недопуштања мешања медија и свих за то непозваних у живот, рад и устројство наше Свете, мученичке и одасвуд распете (не по први пут) Српске Православне Цркве. Знам ја да они неће успети, ни уз сву помоћ оног ко нас све искушава и упорно насрће на нашу душу. Ни медији ни ускомешано поднебесје неће успети да сруше оно што сам Господ (а због нас) држи и чува. ФБ профил Драгослав Бокан View full Странице
- 11 нових одговора
-
- (буловића)
- иринеја
-
(и још 7 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.