Претражи Живе Речи Утехе

У организацији Удружење правника Црне Горе данас је у Дворцу Петровића на Крушевцу у Подгорици одржан научни скуп на тему „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићнег устанка“. Скуп је отворио предсједник Удружења др Бранислав Радуловић који је истакао да је намјера организатора да се о овако значајној, научно недовољно истраженој и надасве друштвено осјетљивој теми, разговара у духу академске заједнице, показујући тиме да у црногорском друштву постоји култура дијалога и академског уважавања. На позив организатора у раду скупа, који је одржан у форми округлог стола и у којем су учествовали академици, професори, књижевници, публицисти, своје излагање „Један народ – двије нације“ имао је и свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је своје излагање конципирао на проблематици како данас у новом вијеку да посматрамо подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника, Црној Гори досежу до великих и непромостивих полемика. По његовом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, а како не постоји једна дефиниција нације, казао је да је њему најприближније тумачење да је нација она политичка, замишљена, заједница која се конституише око државотворности а не око крви, језика, тла, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује са припадништвом једном народу без обзира на политичке границе. „Постоје два типа нације која би била релевантна за ову нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био, условно назван, јудео-хришћанским, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.“ Отац Гојко је истакао да се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу под један кров, „на груди једне мајке“ и да су оба концепта питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим, ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. „И једно и друго је присутно вјековима. Ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза је да ми треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворено, а не да наредних 100 година једни друге оптужујемо за издају“, закључио је у свом излагању „Један народ – двије нације“ свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Сва излагања учесника научног скупа „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићњег устанка“ биће објављена у наредном броју часописа „Правни зборник“. Транскрипт излагања „Један народ – двије нације“ свештеника Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Основна теза мог рада је двоструки идентитет међу нама Црногорцима за који би покушао да нађем неко утемељење у правдавна времена. Још у Старом и Новом завјету – Библији описан је дио сукоба, можда нама недовољно јасан и близак, између Јудеја и Самарјана. Када је Господ Исус Христос у Новом завјету покушавао да каже како људи треба да воле једни друге, докле иде та љубав међу људима, испричао је причу гдје је један Самарјанин помогао Јудејцу кога су претукли, везали за стуб и опљачкали.Слична је прича када Господ Исус Христос на путу од Јудеје до Галилеје пролази кроз Самарију и долази код једне жене и тражи воду. Замислите да је Јудеја Цетиње и околина, а да је Самарија и Галилеја око Дурмитора, тако је Израел конституисан географски. И жена каже: Зар ти Јудејац од мене Самарјанке тражиш воде. Дакле толика је мржња било између те двије групе, етничке, културне, да је то као да данас испричате да је Србин помогао Албанцу или Хрват Србину, па још јаче од тога. А ко су у ствари Јудаји и Самарјани? То су потомци и припадници етнички, крвно једног истога човјека – потомци Јаковљевих 12 синова, потомци некада заједничког јудејског племена који су се временом, историја утврђује након смрти цара Соломона 931 године прије Христа, подијелили најприје у двије државе. Потом је оснивач новог Сјеверног царства који је, ово је све из јудејске перспективе који пишу нама данас познати библијски текст, одвојио 10 сјеверних племена у посебну државу. Али је и то било мало. Знао је да ако остану само двије државе, ако грађани Сјеверног царства буду ишли у Јерусалимски храм – једино централно светилиште свих потомака на сјеверу и југу, неће ништа бити од његове државе. По Мојсијевом закону Јудејски храм је једино мјесто гдје се могу преносити жртве и то је стало до Христових времена. И гдје год да су Јевреји живјели ван Израела, још у римска времена, макар једном годишње су долазили у Јерусалимски храм да приносе жртву, иако је постојала синагога скоро у сваком граду, као и у Риму. Јеровоам који је основао Сјеверно царство рекао да се установе друга два светилишта на територији његовог царства како народ не би ишао у Јерусалим. Пошто се поставило питање ко ће онда служити у тим светилиштима, јер је свештенство традиционално било везано по Мојсијевом закону за Левитско племе, успостављено је ново свештенство које би служило у новим светилиштима. И тако се то одвојило а при том одвајању, државном и духовном, уследило је и треће кад су Асирци срушили и окупирали Самарију. Јудејско царство је наставило да постоји. Асирци су измјешали народ тако да више не постоје ни крвне везе између Јудеја и Самарјана, него је на Сјеверу нека мјешавина остатака 10 племена и народа које су Асирци ту населили. То је за Јудејце било одвратно, да неко ко ти је до јуче био брат, комшија и рођак сад више нема никакву везу с тобом, ни политичку, ни крвну, ни духовну. И замислите од крвно најближих рођака, постали су највећи мрзитељи једни других. Прича о Јудејима и Самарјанима је синоним мржње. У најбољој жељи и молитвама да то ни изблиза код нас не буде, иако сваког дана слушамо разне интерпретације и историчарске, политичке и теолошке о нашим подјелама, ово моје излагање је конципирано на проблематици како данас у новом вијеку посматрати подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника Црној Гори, досежу до великих и непромостивих полемика. По мом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, и не постоји просто једна дефиниција нације. Чини ми се да је на основу тумачења теоретичара нације најприближније да је нација политичка, замишљена заједница која се конституише око неке државотворности а не око крви, језика, тла итд, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује да си припадник једнога народа – етничког корпуса, без обзира на политичке границе. Али, с обзиром, да кад истргнеш једну реченицу из контекста може и ово што причам да се протумачи на сто начина, морам да будем опрезан па да кандидујем да постоје макар два типа нације која би била релевантна за нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био овај, условно, јудео-хришћански, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни. И сад се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу, под један кров, иду на груди једне мајке. Та два концепта су оба питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. Покушаћу да то прикажем у примјерима гдје се каже да је највећи син ирскога народа Џон Фицџералд Кенеди био председник САД. По националности је био Американац, али највећи син ирскога народа. Или Бенедикт Андерсон је дао један фини примјер: Ако је мајка Шпањолка трудна, дакле зачела дијете у Шпанији, отишла бродом из Севиље према Буенос Ајресу гдје се то дијете родило, тај ће мали сјутра и национално имати веће идентитетске везе са Индијанцем у Аргентини, него са својом тетком која је остало да живи у Севиљи. Дакле он је етнички и језички Шпанац, али национално има све прерогативе да постане Аргентинац, дакле, да не буде исто што је његова тетка. Етнички, језички културни Њемац Моцарт или Бетовен ће бити припадник аустријске нације а не њемачке. Име Аустрија у њеном имену значи Источно царство, сам назив Источно значи да постоји и Западно, дакле да су они дио нечега. Међутим, данас ако било ком Аустријанцу кажете да је Њемац увриједиће се као и етнички Италијан који генерацијама живи у Швајцарској, плаћа порез. Он је Швајцарац по нацији, иако је етнички и језички Италијан. Дакле сад код нас имамо претпоставке за оба та идентита. У једној кући два брата имају претпоставке за оба идентитета. Можемо да кажемо да је државотворност Дукље, Зете, Црне Горе несумњива без обзира на то што они имају заједничке тачке, заједничку историју, заједничке идеале са околним идентитетима, прије свега мислим на Рашку, односно србијанску политичку мисао. Дакле она је специфична аутохтона и посебна. Од Војислављевића преко Петровића до данас можемо да препознамо посебност црногорске државотворности, самим тим претпоставке да се неко у националном смислу осјећа као Црногорац и да му нико не приговара за то национално опредељење, од ових који се тако не осјећају. И то је нешто што је несумњиво. С друге стране још прије Немањића, за Стефана Војислава један византијски извор из 11. вијека говори да је он архонт Срба а други да је Србин Травуњанин. Дакле, ја који слободноумно читам књиге и покушавам да донесем сопствени закључак на основу њих, без тога да ми неко сугерише шта ћу бити и какав ћу закључак извести, изводим закључак да је та етничка припадност како је византијски двор то перципирао, не двор Немањића, била таква кад је у питању Стефан Војислав. Дакле од тог 11. вијека, преко једне за мене симпатичне сцене, Његошеве пјесме штампане 1834. године на Цетињу. Када Његош хоће да се захвали Католицима которским, породици Лумбардићима и контима Ивановића, што су га лијепо дочекали, пише пјесму Србин Србима на части захваљује : Како одох из слободних горах, кад је кренуо из Црне Горе у Котору, мишљах у њих српство оставити. Онда даље објашњава како се преварио јер је мислио да доље неће бити Срба, али су га фино угостили. На крају Његош у тој пјесму пише и овакве стихове, што можда мени као свештенику не одговара, али тако стоје ствари: Српствуј дјелом а вјеруј што вјерујеш, лактом вјере глупост чојка мјери! Дакле тај млади Његош, нашао бих начина као свештеник да то оправдам јер има много више мјеста у његовој поезији гдје велича и вјеру и Бога и Цркву, у једном моменту се идентификује с тим католицима и себе и њих препознаје као Србе. Па до оног уџбеника који су штампали 1911. Ђуро Поповић, Јован Рогановић на Цетињу у краљевској штампарији одмах на првим странама се каже: Наша домовина краљевина Црна Гора, људи живе у кућама, ми живимо у држави Краљевини Црној Гори. Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, већина православне вјере, има их римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба искрено и свесрдно да љуби своју слободну домовину Црну Гору и свога краља. И једно и друго је вјековима присутно и ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због овог идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза да треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворно, а не наредних 100 година једни друге да оптужујемо за издају. Извор: Митрополија црногорско-приморска