Претражи Живе Речи Утехе

Када је група наших пилота - ветерана са Солунског фронта, која је након Првог рата "преведена" у резерву, састајући се редовно по београдским кафанама одлучила да оснује "Српски аероклуб", односно Краљевски Југословенски Клуб "Наша Крила", вероватно у својим визијама нису ни могли да претпоставе како ће рад тог клуба, покренути развој цивилног и војног ваздухопловства, те ваздухопловне инсустрије у тек насталој Краљевини. Текст о "Нашим Крилима" и о тим људима је већ "ишао" на страницама нашег Форума. Њихово прегалаштво је довело до оснивања националне авиокомпаније "Аеропут". О човеку најзаслужнијем за то, ветерану са Западног фронта, капетану Тадији Сондермајеру је такође писано.... Тадија Сондермајер уочи полетања, на фронту у Француској, испред ловачког авиона Спад којим је летео у ескадрили "Рода" ЕЦ 1/2, Извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/2/26/%D0%A2%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B01.jpg А онда, на данашњи дан пре 90 година, на Сретење 15. фебруара 1928. године, наша авиокомпанија је обавила први званичан лет. На ледини на којој се данас "башкаре" мегамаркети и пословни комплекс "Ерпортсити", баш испред хангара којег је пројектовао Милутин Миланковић и који је једини остао тамо као сведок једног времена и који није устукнуо пред плимом корпоративног капитала, окупило се доста света. Припадника војног ваздухопловства, упосленика "Аеропута", грађана и црквених великодостојника.... На платформи испред хангара, окружен народом, стајао је један "Потез-29" којег су техничари припремали за први званичан лет. Пре тога за "крштење." Молитве из Требника и освештавање летелице је учинило свештенство предвођено Патријархом српским Димитријем (Павловићем) Летелицу је крстио Патријарх српски Димитрије (Павловић) Након молитве, у летелицу се укрцало петоро путника - три новинара, један сниматељ и један фотограф. Дописници београдских медија. За команде летелице су сели шеф летачке оперативе "Аеропута" Владимир Стрижевски и директор компаније Тадија Сондермајер. Пред полетање за Загреб, извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/32/Aeroput1.jpg Њих седморо се након полетања упутило ка Загребу и аеродрому "Боронгај". Након 2 сата и 20 минута су тамо и слетели и тако је "Аеропут", наша национална авиокомпанија обавила свој први званичан комерцијални лет. Стрижевски и Сондермајер са путницима по слетању у Боронгај крај Загреба, извор за фото: http://img543.imageshack.us/img543/7568/strizevskisondermajer.jpg Истог дана у поподневним сатима, летелица се вратила за Београд, такође са новинарима као путницима, само овога пута дописницима загребачких медија. Тако је започела повијест комерцијалног летења на нашим просторима. До пред други рат, "Аеропут" оствара линије у држави и повезује све центре бановина, односно веће градове и туристичка места (Загреб, Подгорицу, Сарајево, Скопље, Љубљану, Ниш, Борово, Битољ, Дубровник, Сплит, Сушак). Почетком 1929. године, 7. фебруара, отвара се прва међународна линија за Беч, а до пред рат, "Аеропут" је повезивао градове у Краљевини и са Солуном, Атином, Грацом, Клагенфуртом, Софијом, Брном, Прагом, Берлином, Римом, Венецијом, Тираном, Будимпештом.... Средином 1937. године започиње обнова флоте и "Аеропут" у САД набавља 8 авиона типа Локид "Електра" (као када би данас набавили 8 најмодернијих Ербаса или Боинга)... "Електра" и Де Хевилендов "Драгон Рапид" на платформи београдског аеродрома. "Планина" иза је Бежанијска коса , извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/5/53/Lokid_elektra.jpg Према ратном плану "Р41", којег је издајник Владимир Крен предао Немцима 3. априла (команданту 4. ваздушне армије Александру Леру), летелице "Аеропута" и пилотски и технички састав требали су да буду придодати Транспортној групи Југословенског краљевског ваздухопловства. 15 авиона и људство је мобилисано 12. марта 1941. године. На место заповедника је постављен директор Тадија Сондермајер, а летелице су прелетеле на ратни распоред на летелиште Дивци код Ваљева. Тадија Сондермајер са својим пилотима пред мобилизацију Током нацистичког бомбардовања, на земљи је уништено 4 авиона "Аеропута" док су два заробили Немци. Срећом, 4 посаде са "Електрама" су успеле почетком маја да побегну од окупатора и домогну се афричког континента где су се ставили на располагање Британском краљевском ваздухопловству. Олупине авиона "Аеропута" након нацистичког бомбардовања на земунском аеродрому, Извор за фото: Звуци тишине Током 1942. године, указом окупационих власти, имовима "Аеропута" се заплењује, Друштву се забрањује рад, а све што је остало у покретној и непокретној имовини постаје власништво "Луфтханзе".... После рата, "Аеропут" је обновио рад 2. јула 1945. године, када је на скупштини акционара изабрано прво послератно руководство компаније. Скупштини су присуствовали и делегати нове власти ДФЈ, између осталих и шеф државе др Иван Рибар, иначе предратни акционар и члан Управног одбора. Дозвола за рад је била само фарса, јер је априла 1947. године створен ЈАТ који је једини почео да обавља ваздушни саобраћај. Комунистичке власти доносе уредбу о забрани приватних акционарских друштава, на основу које је Аеропут, решењем од 24. децембра 1948. године, ликвидиран и тако је престала да постоји наша прва авио-компанија, 10-та у Европи и двадесет прва у свету.... Истина, на основу наслеђених потенцијала, првенствено у људству, није се могла пренебрегнути чињеница да је тада основана југословенска авио-компанија настала на темељима "Аеропута" и да традиција пружања услуга ваздушног превоза људи и робе, на овим нашим просторима траје већ 90 година. Те се тако и наш национални авиопревозник, може похвалити да се налази у друштву великих (и мањих) авиокомпанија које трају већ готово век... Традиција која мора да се баштини за времена будућа... Ако је икоме стало до традиције... И будућности... А шта је било са оснивачем и првим директором компаније, капетаном Тадијом Сондермајером? Иако је од 15. октобра 1944. године учествовао у операцијама за ослобођење Београда, а пријавио се као пилот добровољац, нове власти нису могле да опросте Тадији Сондермајеру то што је током рата остао у Београду као ни већи грех његову сарадњу са двором (био је лични пријатељ Кнеза Павла). Два дана после ослобођења Београда је ухапшен и провео је годину дана у затвору. Након пуштања на слободу су му враћена сва грађанска права али више му није омогућено да лети. Живео је од тога што је хонорарно радио у грађевинском предузећу "Полет" као инжењер. инж. Т.Сондермајер пред пензију Након тога је добио само још једно признање; наиме било је то 1967. године када је руководство ЈАТ-а наследника Аеропута одлучило да му додели букет од 40 ружа (колико је година прошло од чувеног лета Париз-Бомбај-Београд) и новчану награду у висини од неколико просечних плата. Умро је 10. октобра 1967. године на четрдесетогодишњицу основања Аеропута првог авио превозника на овим просторима.

Када је група наших пилота - ветерана са Солунског фронта, која је након Првог рата "преведена" у резерву, састајући се редовно по београдским кафанама одлучила да оснује "Српски аероклуб", односно Краљевски Југословенски Клуб "Наша Крила", вероватно у својим визијама нису ни могли да претпоставе како ће рад тог клуба, покренути развој цивилног и војног ваздухопловства, те ваздухопловне индустрије у тек насталој Краљевини. Текст о "Нашим Крилима" је већ "ишао" на страницама нашег Форума. Једна од многих активности и иницијатива коју су ови људи покренули, била је и оснивање цивилне авио-компаније, коју су намеру и спровели у дело, за само шест година од оснивања клуба. На дан, 29. маја 1927 године, у палати "Јадранско-подунавске" банке (на углу Краља Милана и Кнеза Милоша), одржана је оснивачка скупштина акционара Друштва за ваздушни превоз путника. Прве у држави, десете у Европи и тада 21. авиокомпаније по реду, основане у свету. Та авиокомпанија се звала "Аеропут" Палата "Јадранско-подунавске" банке, извор за фото: http://www.nocmuzeja.rs/var/noc_muzeja/storage/images/2014/alfa-medu-zgradama-zgrada-jadransko-podunavske-banke/122692-1-ser-SR/Alfa-medu-zgradama-Zgrada-Jadransko-podunavske-banke_reference.jpg Извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/82448830.jpg За председника Друштва, изабран је Стеван Карамата, а за потпредседника Светислав Хођера. За Директора "Аеропута", постављен је резервни капетан српске војске и пилот-ветеран са Западног фронта, Тадија Сондермајер. Тадија Сондермајер уочи полетања, на фронту у Француској, испред ловачког авиона Спад којим је летео у ескадрили "Рода" ЕЦ 1/2, Извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/2/26/%D0%A2%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B01.jpg За веома кратко време, док је трајала скупштина друштва, тог 29. маја 1927. године, уписан је комплетан пакет акција у износу од 6000000 тадашњих динара (24000 акција по 250 динара). Акције је уписало 412 акционара... Готово сви виђенији људи тог времена. Затим Врачарска задруга, Српска банка из Загреба, Привредна банка, Поштанска штедионица, Америчко-српска банка из Сарајева, Ваљевска задруга... Од предузећа: Телеоптик, Велаауто, Икарус, Шумско газдинство из Дрвара, Техничко друштво "Вокс"... Од народних институција вреди поменути муслимански "Гајрет"... Акција "Аерпоута", извор за фото: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Akcije.jpg Са обезбеђеним новцем, на тог пролећа тек отвореном београдском аеродрому (локација Дојно поље испод Бежанијске косе, писта се простирала правцем од данашње "Идее" и "Роде" крај "Ерпорт ситија", па до Факултета драмских уметности на Новом Београду), Друштво је у хангаре које је пројектовао Милутин Миланковић, могло да смести своја прва четири "Потеза 29". Авиони "Потез 29" испред "Миланковићевог" хангара, извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/en/e/ee/Aeroput_plne.jpg Ипак, оснивању "Аеропута", претходио је један догађај, достојан доброг играног филма авантуристичког жанра. Наиме, претходне, 1926. године, у зиму, затражена је помоћ од државе, тј. да Краљевина "стане" гаранцијама иза пројекта, односно да се афирмише наум да Друштво буде основана првенствено и (ако је могуће) само од капитала домаћег порекла. Иако је Краљевина то и учинила почетком јануара 1927. годие, званичну намеру о куповини акција изразило је толико акционара, колико је било довољно за само 10% капитала... И онда на сцену ступа прекаљени пилот Српске авијатике са Солунског фронта и Француске авијације са Западног фронта-капетан Тадија Сондермајер... Предлаже, а предлог је одмах усвојен , да са својим колегом, поручником Леонид Бајдаком, руским пилотом и избеглицом, који је након револуције и слома Врангела, дошао у Југославију и прикључио се нашем војном ваздухопловству... Дакле да њих двојица направе један промотивни лет од Париза преко Београда до Бомбаја и назад до Београда. Тиме би показали и доказали јавности способност пилота и летелица и афирмисали би на првом месту домаће ваздухопловство, те покушали на тај начин да покрену заинтересоване да упишу акције... Речено-учињено! Сондермајер и Бајдак испред свог "Потеза" којим су извршили тај историјски лет. Летелица је 1938. године уврштена у поставку Техничког музеја, али је уништена у нацистичком оргијању у Априлском рату 1941. године, извор за фото:http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/f/fe/%D0%9A%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D0%BD_%D0%A1%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D1%80_%D0%B8_%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA_%D0%91%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B0%D0%BA_1927.jpg На лет дуг готово 15000 километара (14800), полетели су 20. априла 1927. године из престонице Француске-за Београд. Па преко Алепа и Багдада, пратећи слив Тигра и Еуфрата, често мучени јаким пистињским олујама, све до Карачија, а одатле до долине реке Инд и Бомбаја. Па назад за Београд.... Након 14 етапа у 11 дана, од којих је ефективно било 89 сати лета и прелетених 14800 километара, 2. маја 1927. године, писту београдског аеродрома је додирнуо Потез-25 са двојицом храбрих војних ветерана... Маршрута Сондермајеровог и Бајдаковог лета, извор за фото: http://srpskaenciklopedija.org/images/a/a2/Tadija_002.jpg На дочеку се искупило преко 30.000 људи који су дошли да поздраве своје хероје, а војници који су прихватили авион након слетања су пилоте на раменима изнели из авиона. Величанственом догађају се придружила и штампа која је данима после тога писала о том догађају. Два одважна пилота похваљена су наредбом министра војске и морнарице армијског генерала Стевана Хаџића за „показану храброст, пожртвовање, истрајност, издржљивост и залагање за част и славу наше убојне снаге... као најпредузимљивији и најсмелији међу нашим храбрим авијатичарима“ Дочек Сондермајера и Бајдака, извор за фото: http://srpskaenciklopedija.org/images/d/d7/Tadija_001.jpg Својеврстан маркетиншки потез који је Тадија иницирао, на "крилима" штампе у читавој Краљевини која је данима током маја писала о овом подвигу наших пилота, веома брзо је почео да даје резултате. Продаја акција је нагло повећана, а када је 20-ак дана касније објављена вест из "американске" штампе да је Линдберг прелетео Атлантик (у три пута временски краћем лету, па кад је чаршија почела да упоређује та два догађаја), продаја акција је просто експлодирала и као што рекох на почетку, на данашњи дан, 29. маја 1927. године, комплетан пакет акција је продат и "Аеропут" је могао да почне да "живи"... Након овог догађаја, на данашњи дан 17. јуна 1927. "Аеропут" је уписан у протокол и овај датум се узима као дан оснивања наше прве авиокомпаније. За директора је постављен Тадија Сондермајер, а Миленко Митровић за техничког директора. Опште послове је водио др Андра Митровић, док је шеф саобраћаја био такође Солунац, Матија Хођера. Шеф летачке оперативе је био Владимир Стрижевски. Први лет на авиону "Потез 29" који је крштен као "Београд", изведен је на линији Београд-Загреб (Боронгај) на Сретење 1928. године. Летелицом су управљали директор Друштва, Сондермајер и шеф летачке оперативе Стрижевски. Први путници су били новинари београдских медија-њих пет... Летелицу је крстио Патријарх српски Димитрије (Павловић) Пред полетање за Загреб, извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/3/32/Aeroput1.jpg Стрижевски и Сондермајер са путницима по слетању у Боронгај крај Загреба, извор за фото: http://img543.imageshack.us/img543/7568/strizevskisondermajer.jpg До пред други рат, "Аеропут" оствара линије у држави и повезује све центре бановина, односно веће градове и туристичка места (Загреб, Подгорицу, Сарајево, Скопље, Љубљану, Ниш, Борово, Битољ, Дубровник, Сплит, Сушак). Почетком 1929. године, 7. фебруара, отвара се прва међународна линија за Беч, а до пред рат, "Аеропут" је повезивао градове у Краљевини и са Солуном, Атином, Грацом, Клагенфуртом, Софијом, Брном, Прагом, Берлином, Римом, Венецијом, Тираном, Будимпештом.... Средином 1937. године започиње обнова флоте и "Аеропут" у САД набавља 8 авиона типа Локид "Електра" (као када би данас набавили 8 најмодернијих Ербаса или Боинга)... "Електра" и Де Хевилендов "Драгон Рапид" на платформи београдског аеродрома. "Планина" иза је Бежанијска коса , извор за фото: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/sr/5/53/Lokid_elektra.jpg Према ратном плану "Р41", којег је издајник Владимир Крен предао Немцима 3. априла (команданту 4. ваздушне армије Александру Леру), летелице "Аеропута" и пилотски и технички састав требали су да буду придодати Транспортној групи Југословенског краљевског ваздухопловства. 15 авиона и људство је мобилисано 12. марта 1941. године. На место заповедника је постављен директор Тадија Сондермајер, а летелице су прелетеле на ратни распоред на летелиште Дивци код Ваљева. Тадија Сондермајер са својим пилотима пред мобилизацију Током нацистичког бомбардовања, на земљи је уништено 4 авиона "Аеропута" док су два заробили Немци. Срећом, 4 посаде са "Електрама" су успеле почетком маја да побегну од окупатора и домогну се афричког континента где су се ставили на располагање Британском краљевском ваздухопловству. Олупине авиона "Аеропута" након нацистичког бомбардовања на земунском аеродрому, Извор за фото: Звуци тишине Током 1942. године, указом окупационих власти, имовима "Аеропута" се заплењује, Друштву се забрањује рад, а све што је остало у покретној и непокретној имовини постаје власништво "Луфтханзе".... После рата, "Аеропут" је обновио рад 2. јула 1945. године, када је на скупштини акционара изабрано прво послератно руководство компаније. Скупштини су присуствовали и делегати нове власти ДФЈ, између осталих и шеф државе др Иван Рибар, иначе предратни акционар и члан Управног одбора. Дозвола за рад је била само фарса, јер је априла 1947. године створен ЈАТ који је једини почео да обавља ваздушни саобраћај. Комунистичке власти доносе уредбу о забрани приватних акционарских друштава, на основу које је Аеропут, решењем од 24. децембра 1948. године, ликвидиран и тако је престала да постоји наша прва авио-компанија, 10-та у Европи и двадесет прва у свету.... Истина, на основу наслеђених потенцијала, првенствено у људству, није се могла пренебрегнути чињеница да је тада основана југословенска авио-компанија настала на темељима "Аеропута" и да традиција пружања услуга ваздушног превоза људи и робе, на овим нашим просторима траје већ 90 година. Те се тако и наш национални авиопревозник, може похвалити да се налази у друштву великих (и мањих) авиокомпанија које трају већ готово век... Традиција која мора да се баштини за времена будућа... Ако је икоме стало до традиције... И будућности... Радио емисија о "Аеропуту"... http://www.audioifotoarhiv.com/moc_radija/Aeroput.mp3