Претражи Живе Речи Утехе

За неке породице у Немачкој је време распуста, поготово лети, „најтежи период у години“. Јер, где са децом шест недеља? Наравно, ђаци су против идеје о краћим распустима. Осим тога, ту је и проблем с неким покрајинама. Зашто родитељи у Немачкој траже краће школске распусте Немачки Савез родитеља критиковао је велики број дана школских распуста. „Период распуста је за многе породице организациони и финансијски изазов“, рекла је заменица председника, Алин Зомер-Ноак, за Редакцијску мрежу Немачке. Шест недеља летњег распуста тешко се уклапа са просечних 30 дана годишњег одмора – „посебно за самохране родитеље или оне без породичне подршке“, каже Зомер-Ноак. Распусти нису само фуснота у календару, већ за многе породице најтежи период године – организационо, емотивно и финансијски. Ученици против краћих распуста С друге стране, краћи распусти нису опција за генералног секретара Савеза ученика Немачке, Квентина Гертнера: „То је погрешно решење за врло реалан проблем“, рекао је. „Многе породице не могу да приуште да један родитељ смањи радно време или остане код куће само зато што су распусти и неко мора да пази на децу.“ Његов предлог: квалитетна организована брига о деци током распуста. „Школе би могле да сарађују са омладинским центрима, спортским клубовима или другим ваншколским партнерима. Важно је да током распуста постоји нека форма бриге о деци која је квалитетна и педагошки вредна“, каже Гертнер. Ко одлучује о школским распустима и на основу којих правила У основи, свака покрајина у Немачкој сама одлучује о терминима школских распуста. Међутим, за летњи распуст постоји договор између покрајина који се прави унапред, на више година. Тренутни договор важи до 2030. године. Покрајине су подељене у пет група које се смењују у терминима летњих распуста, у периоду између 20. јуна и 15. септембра. Тиме се избегавају гужве на аутопутевима и превелик притисак на туристички смештај, а туристички сектор може боље да планира капацитете. Код планирања распуста током целе године узимају се у обзир и педагошки критеријуми: на пример, да после Ускрса и Духова има довољно времена за припреме и тестове, да настава траје у континуитету по шест недеља и да полугодишта буду приближно једнако дуга. Зашто Баварска и Баден-Виртемберг не учествују у ротацији Баварска и Баден-Виртемберг чине пету групу, али се не придржавају ротационог система. Њихови летњи распусти су увек у приближно истом термину. Разлог: у тим покрајинама су Духовски празници (Pfingstferien) касни и трају дуже него у другим деловима Немачке. Каснији почетак летњег распуста спречава да се школска година „згусне“ и омогућава здрав ритам између школе и одмора. Један од историјских разлога био је и тај што је током жетве (почетком септембра) била потребна и помоћ деце – али то данас више није релевантно. Папрене казне Родитељи често покушавају да избегну гужве и високе цене путовања тако што децу раније изводе из школе или продужавају распуст, али то може имати озбиљне последице. Школе пријављују такве изостанке, а локалне власти покрећу поступке. У неким случајевима, као на аеродрому у Мемингену, полиција је открила децу која су била лажно пријављена као болесна, а родитељи су кажњени. Породице које без одобрења школе путују непосредно пре или после школских распуста крше закон о обавезном похађању школе, што се у Немачкој третира као прекршај. У зависности од покрајине, казне могу бити високе – до 1.500 евра по детету, и то за сваког родитеља посебно. У Северној Рајни-Вестфалији, на пример, казне се крећу од 300 до 1.000 евра, док у другим покрајинама могу укључивати и додатне мере, па чак и затворске казне у тежим случајевима. Дакле, иако је путовање ван сезоне примамљиво, неовлашћено одсуство из школе може скупо да кошта – и финансијски и правно. https://zelenaucionica.com/u-nemackoj-ako-dete-izostane-iz-skole-da-bi-putovalo-kazne-su-paprene-u-pokrajinama-i-zatvorske/

У нашем окружењу, реч конзервативан готово аутоматски изазива сумњу, а често и подсмех или одбацивање. У јавним расправама о образовању, користи се са дозом предрасуде – као да све што је традиционално значи застарело, круто, затворено за промене. Но, тај рефлексни негативни предзнак који се приписује конзервативизму у образовању заслужује озбиљну и аргументовану ревизију. Јер, када погледамо где се данас заиста стиче знање и формирају личности које доспевају на најпрестижније универзитете света, намеће се једно суштинско питање: да ли је конзервативни приступ образовању, упркос свему, оно што још увек даје најбоље резултате? Конзервативизам не значи застој, већ стабилност Конзервативни приступ у образовању не значи одбацивање свих иновација. Он подразумева селективност и зрелост у прихватању нових идеја. Ослања се на провереност, снагу континуитета, концентрисано учење, ауторитет и дисциплину. Елитне школе попут Eton College-а у Енглеској, Harrow, Winchester, као и америчке школе попут Phillips Exeter, Andover и Choate, не одустају од модела у којем наставник има централну улогу, учење се темељи на озбиљном курикулуму, а правила понашања су јасна и строга. Те школе не мењају методологију сваке школске године. Оне и даље верују у класичну књижевност, темељно читање и разумевање текста, учење кроз напор, понављање и јасно дефинисане циљеве. Наравно, и оне примењују савремене приступе – али не науштрб темеља, већ као допуну која има своје јасно место. Строга правила, високи резултати Један од упечатљивих примера конзервативног образовања у савременом контексту јесте Michaela Community School у Лондону, често названа “најстрожом школом у Британији”. У њој се учи напамет поезија, наставници се не прекидају, ученици седе усправно, а школски дан има јасно структуриранe рутине. За многе педагоге данашњице, овакав приступ може деловати сувише строг. Ипак, резултати говоре у прилог – ђаци из Михаеле постижу изванредне резултате на националним испитима, и то упркос (или управо захваљујући) строгом режиму, често долазећи из социјално угрожених породица. (Извор: Time Magazine, 2018) Занимљиво је и истраживање из Израела (објављено у оквиру Центра за истраживање тржишта образовања), које показује да традиционални приступи имају снажан позитиван утицај на академска постигнућа, посебно код ученика из слабијих социоекономских слојева. У школама са јасно постављеним правилима, фронталном наставом и акцентом на фактографско знање, ученици су постизали боље резултате у поређењу са онима из школа које су форсирале искључиво тзв. иновативне методе и конструкцију знања кроз искуство. (Извор: CMRE UK) Шта нам говоре примери елитних школа? Ако су савремене методе универзални пут ка успеху, зашто их најелитније школе на свету не примењују у пуном обиму? Зашто се школе као што су Harrow, Winchester, Andover и Choate и даље ослањају на захтеван курикулум, строга правила и поштовање наставника као ауторитета? Одговор се можда крије у једној једноставној истини: знање се не стиче забавом, већ трудом. Учење јесте и може бити занимљиво – али не увек лако. Деца, као и одрасли, често уче најдубље онда када се суоче с изазовом, када се тражи упорност, а не тренутна забава. То не значи да игре, креативне методе и иновације немају своје место у настави – имају, и те како. Али кључ је у мери и сврси: оне не могу и не смеју заменити темељну писменост, концентрацију и вештину аргументације. Наша транзиција и педагогија без темеља У многим земљама које су прошле кроз транзицију, образовни системи покушавају да се модернизују увођењем савремених педагогија, често без јасне евалуације резултата. У неким случајевима, под паролом „школа мора бити занимљива“, уводе се модели учења који изостављају основне образовне циљеве – знање, континуитет, ред. Учитељ губи улогу ауторитета, а постаје искључиво „партнер“ или аниматор. Оцене постају више, а знање слабије. И ту долазимо до парадокса: док ми напуштамо методе које су генерацијама доносиле резултате, елитне школе, које експерименте и новине могу увек себи да приуште, и даље тихо и доследно чувају принципе које ми олако одбацујемо. Традиција је ослонац, а не препрека Бити конзервативан у образовању не значи бити затворен за ново. То значи знати разлику између ефикасне иновације и помодарства. Образовање не сме бити експеримент без последица. Оно није простор за олако одбацивање вредности које су се показале делотворнима. У времену које све чешће фаворизује површност, тренутну забаву и релативизацију знања, конзервативни приступ, у педагошком а не идеолошком смислу – са својим нагласком на дисциплини, знању, ауторитету и раду – постаје на неки начин ослонац и „тиха резерва смисла“. Ако најелитније школе света и даље верују у строга правила, захтеван курикулум и озбиљан однос према учењу, можда бисмо и ми, уместо подсмеха, могли да се замислимо над њиховим примером. Традиција, наравно, није нешто што слепо треба следити, већ од ње узети оно најбоље. У исто време, признати да образовање не трпи површност. А разумевање те истине – то је, можда, најважнија лекција коју можемо пружити новим генерацијама. Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности, ОШ „Вук Караџић“ Бор https://zelenaucionica.com/nastavnik-strog-poezija-se-uci-napamet-ucenici-sede-uspravno-zasto-neke-elitne-skole-ne-odustaju-od-tradicionalnog-obrazovanja/