Зилоти (од грчког ζηλωτής зилотос, јевр. קנאי канај - ревнитељ) се обично поистовећују с јеврејским борцима за слободу који су водили први рат против Рима 67—68. године. Мада су делили многа уверења са фарисејима, из чијих су редова без сумње и потекли, њих је најбоље окарактерисати као једну групацију у оквиру друштва пред избијање отвореног рата с Римом. Поред тога што су били ултранационалисти, зилоти су сматрали Храм симболом победе над Римљанима и стога су учинили све што је било у њиховој моћи да га очисте од не-Јевреја и оних који су сарађивали с Римом. Зилоти су мање-више нестали с падом Јерусалима (70. године) и Масаде (73. године), да би се поново појавили међу месијанским следбеницима Бар Кохбе 132—135. године.
Зилоти у Православљу
Монашка братија општежитија са Свете горе која се одаје крајњим жртвама у славу Господа. Неретко посматрани од стране канонских Православних Цркава као православна, фундаменталистичка секта, често су прогањани и протеривани. У својим подвизима склони су самокажњавању, па чак и ношењу кострети по чему су нарочито чувени. У данашње време постоје у свим земљама православне традиције, живе углавном изоловано у посебним мушким или женским манастирима и не мире се, како тврде, са „екуменским уједињењем“ свих Хришћана у једну Цркву, за шта оптужују канонску Православну цркву, сматрајући да је једини спас душе преко Православља. Самим тим, све који не упражњавају православно учење у исконском канонском смислу или покушавају да уносе иновације сматрају за отпаднике (Римокатолике, Протестанте и све Православне који не припадају њиховом покрету, нарочито новокалендарце).