Претражи Живе Речи Утехе

После сам чуо шта се догодило и јако ми је било жао. С друге стране поносан сам што је Срђан поступио људски видевши како неки униформисани "добровољци" малтретирају једног дечка Бошњака Алена на требињској пијаци. Срђан је пришао да прекине малтретирање и ваљда га је један од тих хулигана ударио и он је пао на потиљак и после је подлегао ранама. Сарајевски медији су од Срђана направили "једног од ретких српских пацифиста", борца против "српског екстремизма" и још много тога другог, злоуопотребљавајући његово име. С друге стране неки српски медији су отишли у другом правцу, називајући га шверцером и издајником. Срђана, колико сам га познавао, нису интересовали ни ратови ни сукоби, али не из идеолошких разлога. Једноставно био је део наше требињске раје и као и многи од нас из тог времена није научен да људе дели по нацији и вери, већ да човека прихвати онакав какав јесте, а у то несрећно ратно време многи су изгубили ту способност. Срђан је пре свега био и остао човек и драго ми је да су то многи препознали. Био је патриота, волео је свој народ али и све друге људе добре воље и био је хришћанин. Није се бавио политиком и идеологијом, волео је уметност и живот. Јунаци нашег времена су ту поред нас и често нисмо у стању да их препознамо, а заправо то су само људи који у нељудска времена нису изгубили оно што човека чини човеком, а то је спремност да помогнемо другима у невољи, па макар и по цену сопствене жртве. Такав је био Срђан. Вечна му памјат! Ово је једна од слика непосредно пре времена када је страдао.

Не разумем испостаси Божје и одустао сам од тога да се тим питањем уопште бавим и о њему говорим. Мирјанин сам, инжењер, без лажне скромности мислим да сам интелектуалац прилично широких видика и интересовања, али ова тајна је за мене несагледива до те мере да је претила да ми постане камен спотицања или да ме одведе у јерес ако бих нешто погрешно разумео, па некоме такво што пренео. Бога доживљавам као једног и не размишљам превише о ипостасима, њиховим односима, природама итд. Када се молим Богу у својим личним молитвама, не ословљавам га Светом Тројицом, већ му се обраћам као Богу, или као Оцу, или Господу Исусу Христу, где је у свим случајевима молитва са истом помишљу у срцу и у дубини ума да се обраћам Једноме Богу. Символ вере, наравно, исповедам и узимам га са поверењем као нешто проверено, као што дете са поверењем научи законе физике или хемије без могућности да их личним знањем проверава, јер ја заиста не разумем концепт рађања и исхођења и у чему је та "раздвојеност" ипостаси Божјих и без комплекса мислим да још нисам духовно зрео нити напредан да то схватим. Причајући о томе, деловао бих себи као неко ко је научио напамет дефиниције, а не као неко ко исповеда искрену веру. Стога, моје питање није да ми то неко објасни, него може ли се и без говорења о томе? Прихватио сам то као "вишу науку" са поверењем према теолозима, филозофима и духовним лицима. Међутим, у свакодневном контакту са браћом и сестрама верницима, видим да многи о ипостасима тако отворено и тако лако и гласно говоре, а не делују ми да је ни њима ишта јасније. Видим вернике који су искрени и добри људи, а по мом мишљењу крајње неопрезно расправљају о ипостасима са римокатолицима, атеистима, чак и муслиманима и кад чујем нека таква тумачења, некад се запитам исповедамо ли ми уопште исту веру. Чуо сам чак и такве приче, истина од простијег и сујеверног света, да се треба некад и "Духу Светоме помолити", а не само Богу Оцу и Исусу Христу, да се Дух Свети не "увреди". Боже прости, такве приче ми делују као да неко Свету Тројицу не доживљава као Бога, већ као неку дружину. За мене су ипостаси и потпуно схватање Свете Тројице можда највећа тајна читавог космоса и не делује ми као нешто што је тако лако схватити и о томе тако лако причати. Чак и деци. Видео сам да дете о томе узме па запиткује, а онај што објашњава се сав смете и на крају дете остане збуњено и скептичаво, а онај презнојан. Хвала унапред на одговору и опростите ако сам био преопширан, хтео сам да будем што јаснији. ОДГОВОР: Хвала на овом питању. Оно је веома важно јер се у принципу своди на питање колико је теологија (у овом слуачају прецизније тријадологија) важна за наш свакодневни живот. Лично сматрам да је веома важна јер да није тако не би кроз историју Цркве било толико много настојања да се правилно изрази наше веровање у Свету Тројицу и објасни како су божанска и људска природа сједињене у Господу Христу. Из историје Цркве знамо да расправе о тим питањима нису биле резервисане само за богослове, већ су то била питања која су се широко расправљала и међу лаицима, посебно у монашким круговима. Данашњи проблем јесте у томе што се богословље одвојило од свакодневног живота и постало је својеврсна интелектуална дисциплина, а народна побожност често се своди на пијетизам уз много елеменати су нам остали још из паганизма, и отуда толики јаз. Разумевање тајне Св. Тројице (у оној мери колико је то могуће нашем ограниченом уму) суштински је важно за разумевање човекове личности и зато нема исправне хришћанске антропологије без здраве теологије, пре свега тријадологије и христологије. Обратите пажњу на молитвене текстове, посебно богослужбену поезију, која се сваки дан пева и чита у црквама. Иако данас врло мали број хришћана редовно присуствује јутарњим и вечерњим службама, бројне богослужбене песме у Октоиху, Триоду, Цветном триоду и Минејима препуне су предивних богословских елемената који објашњавају најдубље тајне наше вере. Православна богослужбена поезија и молитве које су светитељи састављали заправо су најдубље извориште богословља, јер је богословље нераскидиво било и остало везано за литургијски живот. Сама Литургија, ако обратимо пажњу на њен садржај, у свом кључном и најстаријем делу (канону Евхаристије) упућена је Богу Оцу, јер се Богу Оцу обраћамо кроз Сина у благодатној заједници Духа Светога. За хришћанство је од самог почетка било веома велики изазов како да паганима и Јеврејима као ригидним монотеистима (а касније и муслиманима) објасне да верујемо у једног Бога, али да истовремено верујемо у Оца и Сина и Духа Светога, а да нисмо многобошци. Ово је јако комплексно питање о коме би много могло да се говори, али проблем је у томе што за Хришћанство, пре свега за Источне Оце, чињеница да је Бог Један и Једниствен није просто питање аритметичке сингуларности, већ више питање заједнице која се разумева у односном јединству божанских ипостаси. Другим речима, Бог јесте један пре свега зато што је Отац Један, али његова Једност је неодвојива од Његовог односа према Сину и Духу Светоме, тј. нема Оца без свог Сина који се од њега вечно рађа и Духа Светога који из њега вечно исходи. Када ми хришћани кажемо Бог ми увек мислимо на Оца и Сина и Духа Светога. Такође Бог је Један зато што је Отац једини узрок (αἴτιον). Хришћански запад је наравно ово питање више сагледавао у јединству божанске природе коју имају све три божанске Ипостаси, што је одредило читав богословски развој западне теологије и Бога свело на божаску природу и протумачило да су и Отац и Син узрок Духу Светоме. У западној народној побожности, чини ми се, да је Западу, а почесто и код нас под њиховим утицајем и даље остао својеврсни савелијанизам. Бог је онтолошки Један и само се у икономији јавља као Отац, Син или Дух Свети. Међутим, у Канону Евхаристије обраћамо се пре свега Оцу као личности, исто тако и у молитви Оче наш, јер је наша молитва пре свега молитва Цркве, заједнице коју имамо у Христу и коју конституише Дух Свети. Дакле ми се увек молимо Оцу кроз Христа, Сина Божијег у благодатној заједници Духа Светога. Господ нас учи: "Заиста, заиста вам кажем да што год заиштете од Оца у име моје, даће вам." Јн 16, 23. Другим речима, наша молитва Богу Оцу јесте молитва која је тројичног карактера. Сходно томе и наше спасење јесте да себе остварењем крштењског завета реализујемо као једно у Христу и да кроз Христа у благодатној заједници Духа Светога уђемо у заједницу са Оцем Небеским. Индивидуално спасење не постоји, ми се спасавамо као Црква, а не као индивидуе својим добрим делима и заслугама. Наравно, врлине и подвиг су нам потребни да бисмо живели у Цркви као део заједнице у Христу, а не као себични појединци. У томе је суштинска разлика. Морам да кажем да много проблема произилази из чињенице да Крштење, као једну од кључних тајни Цркве, доживљавамо често као својеврсни обред иницијације (нажалост често као народни обичај), а не онтолошки догађај у коме престајемо да постојимо као индивидуа, умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. Трагедија је да данас катихетска припрема готово да и не постоји у већини наших епархија. Након крштења иако биолошки и даље живимо досадашњим животом (а позвани смо да га стално надилазимо подвигом и животом у Цркви) ми постајемо колективна (саборна) личност Христа. Када се као Црква молимо, молимо се Христом са Духом Светим који нас оживотворава и суштаствено чини Телом Христовим. Отуда је кључни елемент Литургије причешће, као наше колективно сведочанство да смо једно у Христу и да је наша молитва молитва Цркве, а не израз наше индивидуалне побожности. Отуда је још већи апсурд Литургија на којима се они који учествују у приносу не причешћују и која се своди на обичну молитву у храму. И то није без значаја, али није разлог нашег доласка на Литургију. Можда бих отишао јако далеко када бих рекао да у хришћанству индивидуална молитва заправо не постоји (засигурно не на начин како постоји у другим религијама). Само тамо где су двоје или троје сабрани у име Божије Бог је међу њима, каже Господ (уп. Мт 18, 20). Читав живот хришћанина треба да је литургијског (саборног) карактера и зато и наша лична (келејна) молитва произилази из заједничког богослужњења и увек подразумева контекст Цркве и никада није индивидуални, пијетистички разговор са Богом. Бог нас једино види и чује у Христу Сину Своме и само благодатним дејством Духа Светога без кога нисмо Црква, већ група индивидуа. Ово можемо да видимо из молитава светитеља који су нам оставили предивне молитве. Све су то молитве које су литургијског карактера и подразумевају контекст заједнице. Зато све молитве и светитељима произносимо у контексту славословља Оца и Сина и Духа Светога. У противном молитва може да постане разговор са самим собом. Зато се хришћани и окупљају на молитву јер би у противном било сасвим довољно да свако "задовољава своје духовне потребе" сам са собом, али то већ нема никакве везе са нашом вером и православним етосом и своди се на паганизам и спиритуализам. Да закључим, иако сам одговорио опширније него што сам у први мах желео, моја намера била је да нагласим да: - богословље и богослужбени живот не смеју бити у раскораку, они су живи израз наше вере и односа са Богом. Тријадологија је темељ нашег разумевања наше личности и од егзистенцијалног је значаја за човека, посебно данашњег човека отуђеног од заједнице. - Као што је јединство Божије тријадолошког (односног) карактера и не верујемо у Бога као у изоловану монаду, тако и човек крштењем постаје део Тела Христовог, Цркве као колективне личности кроз коју јединио и имамо заједницу са Богом Оцем у Христу Исусу и Духу Светоме који нас чини Црквом. Ово суштински одређује и наш молитвени однос са Богом. - Молитва хришћана увек је саборног карактера, а не побожни разговор који се на крају своди на разговор са сопственим помислима. У томе је разлика између православног литургијског етоса и западног пијетизма.