Претражи Живе Речи Утехе

Неуроза компулзивних стања (опсесивна неуроза) Компулзивне - принудно (односно ван контроле и жеље човека) могу да буду како одређене мисли, сећања, појмови, сумње, тако и радње. Не треба се ни чудити, јер свакој делатности претходи мисао, осмишљавање, намера. У неурозе компулзивних стања убрајају се обично и фобични страхови. Уколико човек осећа несвестан страх, а да ни сам не зна од чега, може се говорити о синдрому страха. Ако се, на пример, боји мрака, висине, оштрих предмета или затвореног простора, таква стања ван свесне контроле дефинишу се као фобије, за сваку од које се из назива види о каквом страху (од чега) се ради. На пример, канцерофобија означава да постоји страх од обољевања од рака, клаустрофобија - да постоји страх од затвореног простора, хипсофобија - да постоји страх од висине, мизофобија - да постоји страх од прљања, пантофобија - страх од свега што нас окружује. Дакле, фобије су конкретни страхови, или болесно избегавање неких посебних предмета, појава или ситуација, а не неодређен страх уопште. Понекад се страхови појављују само у одређеној ситуацији. На пример, страх од висине се појављује само при пењању на висину, страх од мишева само уколико се види прави миш (на пример, цар Петар I је имао панични страх од бубашваба). Често је човеку довољно само да помисли о нечему, па да већ осети страх. Страх је својствен природи палога човека и његов корен је биолошки, јер човек у себи носи и нешто животињско. Тако се ово животињско у нама инстиктивно боји спољашњих претњи мрака, напада и сваке друге опасности за сопствени живот. У пуно случајева страх управо игра улогу својеврсног заштитног механизма, чувајући нас од разних опасности, које угрожавају наш спокојан живот. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од невоље, да се спасе од претње која се надвила. Страх је усађен Творцем у сећање свих претходних поколења, као што кажу психоаналитичари (Карл Г. Јунг) у "колективном несвесном". Дакле, страх је својствен сваком човеку у од ређеном степену и може да одигра заштитну улогу, штитећи нам живот од разних опасности. Међутим, карактеристика неуротичних страхова је управо у томе да они нису изазвани никаквом реалном претњом или је та претња илузорна и мало вероватна. На пример, неки човек који болује од кардиофобне неурозе страхује да срце једног одређеног тренутка може да му се заустави. Са једне стране, то је теоретски могуће, јер дешавају се случајеви напрасне смрти без икаквог видљивог разлога и међу младима, који нису имали никакве здравствене проблеме. Међутим, објективна вероватноћа да ће се срце зауставити баш код тог човека је минимална, а постоји умишљена, тобожња, изфантазирана опасност по живот, која се базира на лажним мислима и неоправданим бојазнима. Ево и другог примера: мајци која јако воли свога малишана, одједном промиче кроз главу помисао да може да га удави. Она се ужасава од ове помисли, која јој не приличи са становишта њеног морала, није условљена никаквим реалним спољним околностима, него је, напротив, потпуно апсурдна, лишена здравог расуђивања. Али, попут трна, ушавши и чврсто се укоренивши у свести, она почиње да причињава бол својој жртви, која се понекад стиди да то икоме призна. Фобичне помисли долазе често као одговор на постављено питање: "А шта ако изненада...?" Даље наступа аутоматски механизам, оне се укорењују у свести и код вишекратног понављања долази до већих компликација у животу. Што се човек више бори, желећи да се ослободи од ових фобичних помисли, оне га још више окупирају. Битни разлог за настанак и развој неуротског страха је развијена осећајна уобразиља (на шта се обично не обраћа пажња у литератури из ове тематике). Јер човек, на пример, не само да се боји да ће пасти са висине, већ у свом ужасу схвата и да ће умрети, на све могуће начине доводи ситуацију до "усијања", замишљајући, на пример, своју сахрану, себе да лежи у гробу и друго. Осим тога, у сличним ситуацијама долази до изражаја слабост психозаштите, настала услед посебних природних особина или као последица разарајућег утицаја греха. Добро је позната чињеница повећане подложности утицајима код алкохоличара. Познато је да блудни греси посебно душевно раслабљују човека. Има утицаја и одсуство сталног унутрашњег рада на самоконтроли, духовном трезвењу и свесном управљању својим мислима (што је детаљно описано у светоотачкој аскетској литератури). Може се такође тврдити, са мањом или већом сигурношћу, да неке мисли, које се увек, успут речено, осећају као туђе и, чак, наметнуте, насилне, и имају заиста природу туђу човеку, јесу демонске (већ смо раније наводили цитате из књиге епископа Варнаве Бељајева, која се односи на ово питање.) По учењу Светих Отаца, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли и у душу лако продире демонска стихија. Само су искусни духоносни подвижници, којима су душе очишћене молитвеним подвигом и постом, у стању да препознају приближавање мрачне силе. Душе покривене греховним мраком често нису у стању да ово осете и виде, јер се тамно на тамном тешко препознаје. Свети Игњатије (Брјанчанинов) пише о сличним ситуацијама следеће: "Духови злобе воде борбу против човека са таквим лукавством, да помисли и маштања које они убацују, души изгледају као да се у њој самој рађају, а не да су од, души туђег, злог духа, који је активан и уједно се труди да се прикрије. Свети Оци указују на чињеницу, да се иза страха често крије сујета. То се најлакше примећује код страха пред јавним наступањем, страха од комуницирања. У тим случајевима човек се у дну своје душе боји да не испадне глупљи или неспособнији или са мање талената, него што он заиста јесте (како он мисли). И када човек сазнаје ту чињеницу и смирава се, дозвољавајући себи грешку или промашај, размишља више о томе шта ће рећи, а не како ће рећи, да би пре свега Богу угодио, тек онда долази до битног побољшања ситуације. И у души се васпоставља мир и спокој. И још један моменат је јако важан, који се тиче страха, али не уопштеног, већ страха Божијег, који је највећа врлина и обавеза човека. Страх Божији има различито значење: то је и бојазан (страх) казне од Бога (нижи степен врлине) и чуђење (трепет, ужас) пред величином догађаја и побожан богоугодан живот, и најзад, као највиши степен страха Божијег - потпуна чистота и светост живота. "Страх је Божји мудрост, и уклањати св од зла јест разум", пише у Светом Писму (Јов. 28, 28). "Живећи без страха Божијег не може се учинити ништа узвишено и добродетељно", писао је Васељенски учитељ Цркве Свети Јован Златоуст. Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове - фобије. Свакој људској души је биолошки не само својствен, већ и потребан страх Божији, али се овај велики дар једноставно деформише и замењује својеврсним животињским страхом. У аскетској литератури се наглашава да се овај страх на почетку духовног подвига више састоји у бојазни да се наруше Божије заповести, да се згреши, уради нешто мрско, недостојано и што вређа Бога. Друга фаза страха Божији је одлика духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да не отпаднемо од Бога, да се не лишимо Његове божанске благодати, Његовог светог мира. Јер ово отпадништво означава духовну смрт, доносећи души мрак, тугу, разочарање, осећање бесциљности живота. И, најзад, последњи аспект, који се тиче разлога настајања страха налазимо у Светом Писму: У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх иапоље; јер у страху Је мучење (1.Јован. 4,18). Тоје још један важан одговор, који се не разматра у научној литератури. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље... Узмимо као пример стварне догађаје из последњег рата у Чеченији. Мајке заробљених руских војника су путовале тамо, где су фијукали меци, у сам епицентар војних операција. Не обазирући се на угроженост и својих живота, сусретале су се са чеченским војницима, преклињале их да им врате њихове синове. Шта је покретало те жене, како су одолевале страху од смрти? Одговор је очигледан: мајчинска љубав према својим чедима. Дакле, љубав изгони страх, "у љубави нема страха"... А сада пар речи о компулзивним (фобичним) тј. принудним покретима... Карактер ових фобичних делања може бити сасвим различит. Често они изгледају као неки уобичаЈени ритуал и понављају се на исти начин, упркос свакој логици и потреби. На пример, фобично прање руку, ритуал при свлачењу и облачењу одеће, бесмислено премештање намештаја, пребројавање овца без потребе, поскакивање, клаћење или избегавање неких одређених предмета, понављање одређених речи и покрета при сусрету привидним злом. Карактеристична је појава еке врсте олакшања после испуњења одређене компулзивне радње. Међутим, ово олакшање само тренутно и ускоро поново настаје болесна потреба за понављањем и све почиње из почетка. Врло важан моменат у разумевању природе компулзивних, принудних покрета је већ поменута непознатост, чак наметнутост да се нешто уради преко разума и воље човека. Ево шта о томе пише Епископ Варнава (Бељајев) у своме делу "Пут ка светости" (том 1): "Одакле принуда ако човек свим душевним снагама одгони ову наметнутост, не жели је, сматра је за нешто туђе, болесно? Јасно је да она потиче од друге духовне суштине, која је зла и нечиста. Разумљива је и нелогичност у мислима, разумљиво је и мучење, о коме говоре и сами научници, разумљиво је олакшање после извршеног... (т.ј. ђаво одлази, довевши човека до онога што је желео), јасна је и мучна грижа савести, јер савест ипак мучи човека." У посебно тешким случајевима човек више не влада собом и постаје својеврстан, како данас кажу, биоробот (сетите се, на пример, ритуалног убиства три монаха у манастиру Оптина Пустиња, почињеног од стране преступника, који је касније признао да га је на убиство навела некаква страна сила, којој није могао да се супротстави). О сличној сили, која обузима вољу и свест, често говоре и други преступници. Успут да кажемо, да их та чињеница не ослобађа од судске одговорности за учињени преступ са образложењем менталне болести, као што је био случај са убицом монаха. О насилној, чудној и необјашњивој неодољивој привлачности говоре и зависници од дроге и алкохола. Надамо се да је јасно о каквој сили која стоји иза овога се ради... Шта можемо препоручити као лек за превазилажење неурозе опсесивних стања? Више тога. Циљ свих активности је задобијање Благодати Божије. Ево шта се препоручује оболелима (и не само њима) на корист и спасење душе: 1. Пост и молитва. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. (Мт. 17, 21). Учешће у Светим Тајнама Цркве и што чешћа исповест код духовника. Светим Тајнама треба приступати са срдачном скрушеношћу, дубоком вером и молитвом за Божију милост. 2. Посећивање светих места, православних манастира, познатих по традицији изгоњења нечистих духова. На пример, то је у Вороњежској Епархији мушки Задонски манастир посвећен Пресветој Богородици, у којима почивају чудотворне мошти Светог Тихона Задонског. Треба рећи да и у наше време према сведочењу братије овог светог манастира много болесника добија помоћ и исцелење по молитвама Светог Божијег Угодника. 3. Редовно узимање Богојављенске воде са просфором, честицом артоса, кропљење куће светом водицом, самог болесника, његових личних ствари... 4. Предузимање свега што је у нашим силама да би се стекли кротост и смирење. 5. Читање Светог Писма (посебно Јеванђеља) и светоотачке литературе, са тумачењем прочитаног. 6. Учење напамет и читање одређених псалама и молитава (по благослову духовника). 7. Помињање на Светој Литургији, на молебнима и уопште свим црквеним службама. 8. Развијање непрестане пажње у односу на самог себе. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је писао: "Душа сваког делања које је усмерено према Богу је пажња. Без пажње свако делање је бесплодно, мртво" (Књ. 1. стр. 296) 9. Хришћанско самопознање. Духовно усавршавање. Учвршћење у вери. 10. Учестали сусрети са благочестивим Православним Хришћанима (или онима који су на путу да то буду). И наравно, исправљање самог себе, на пример, престајањем са пушењем, стомакоугађањем, ослобађањем од теленаркоманије, страсти мешања у политику и сл. ДМИТРИ АЛЕКСАНДРОВИЧ АВДЕЈЕВ И ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ ПРАВОСЛАВЉЕ И НЕУРОЗА Духовни узроци неурозе и православни начин лечења IZVOR