Претражи Живе Речи Утехе

У својој бесједи Епископ Фотије је говорио о страдању светог Јована Крститеља, коме је, по наређењу Ирода Антипе, глава одсјечена и на тањиру донијета пред Иродову пасторку, играчицу Салому. Јован је, по предању, пример чврсте и непоколебљиве вере, поштења, одважности и истинољубивости. Био је то и узрок његовог страдања јер је јавно говорио о неморалу цара Ирода који је живео у гријеху са својом снахом Иродијадом, мајком Саломе. Приликом прославе Иродовог рођендана Салома је одиграла свој плес "Седам велова", после којег јој је Ирод понудио да тражи шта год хоће. Она је, на наговор мајке, затражила главу светог Јована на тањиру. Иродијада је захтијевала да се свецу одруби глава и покопа одвојено од тела, у страху да Свети Јован не васкрсне. Након Свете Литургије приређена је трпеза љубави за све присутне. Фотографије

Вратити народ и културну баштину у Далмацију 03 понедељак сеп 2012 До 1995. године на просторима Епархије далматинске живело је око 100.000 Срба са петорицом активних свештеника и преко 120 ученика Богословије „Света Три Јерарха“. После рата, није остао ниједан свештеник, Богословија је исељена … Црквени живот је потпуно замро. У раду највишег црквеног тела, Светог Архијерејског Сабора, највећа пажња посвећена је епархијама у дијаспори у којима су ескалирали проблеми у животу и мисији Цркве. Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској? – Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској.Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине али и наше слободе. Постоје законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пуноћи. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на тим просторима. Из Хрватске стижу слике лепог приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота, има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима? – Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и рад Богословије у Крки. Боримо се да опстанемо. Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са петорицом активних свештеника и преко 120 ученика Богословије „Света Три Јерарха“. После тог несретног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник, Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у Далматинску епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша Богословија, Свети Сабор је поставио Епископа Герасима и мене, рукоположили смо десетак свештеника – и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. када се зауставио из економских разлога – људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима Далматинске епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за трајни повратак или ће по најцрњем сценарију куће продати. Обновили смо доста наших цркава и манастира, али нисам задовољан бројем повратника. Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији? – Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да га чине јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са тих простора и сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје које имамо и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима. Колико богослова похађа Богословију у Крки? – Тренутно 40 редовних и 15 ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са простора РС и Словеније. Задовољни смо јер овај стални интерес показује да наш народ осећа да има будућност, јер се у тој школи школују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад Богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на том простору од прве генерације 1615. године, са малим прекидима у време ратова, до данас. Далматинска епархија је повезана са Богословијом – када се гасила Богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто. Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот? – Братство постоји у највећим манастирима – Крки, Крупњу и Драговићу. Обновили смо братство у Манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у Манастиру Оћестово, који је проглашен женским манастиром, још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја… Основали смо нови манастир посвећен Светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у Манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и Манастиру Крупа. Манастири су живи, имају своју мисију – што је у овим тешким условима веома значајно – и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ везује и долази на тзв. велике сајмове – саборе. Најпознатији сабор је у Манастиру Крка за Преображење, када се окупи преко 10.000 људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у Манастир Крупа, као и у Манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се вратити у своје куће. Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повраћају културних добара из Србије у Хрватску, а која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене – коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника? – То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе Далматинске епархије када се за то стекну услови – када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у Манастиру Крка у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из 15. и 16. века, портрети игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спашене од уништења током последњег рата. За ризницу Манастира Крке се зна да је, са преко 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ, једна од најбогатијих, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у Далматинску епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима. Процењује се да је, током последњег рата, заувек нестало око 7.000 икона и светиња у Хрватској? – Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су надлежни. Политичари често не помињу нестанак вековне старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири су девастирани, а много тога је уништавано, спаљено. Не можемо да нађемо наше матичне књиге крштених и упокојених које су страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ратне трагедије. Али, истражујемо и тражимо у институцијама које су за то надлежне. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо их у парохијске цркве којима припадају или задржати у ризници. Постоје такви случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји. Ми очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде живео вековима. Не можемо прихватити концепцију – да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту – уз културна добра која смо стварали вековима. Неприхватљиво је да се врати културно благо, а да ми Срби постанемо само музејска вредност на тим просторима. Православље је у Далмацији кроз историју непрестано било на распећу. Од хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда. Не желимо да одемо из Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима. Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим Црквама? – Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима римокатоличке или протестантске цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом и који исповедају сада другу веру. Упућени смо једни на друге и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру, свој критеријум а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога, пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу. Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције? – Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер сада нема инвестирања – што је услов за повратак наших људи. А пред Црквом је велика одговорност – да сведочимо православну веру и своје православно искуство пред људима који живе са нама, као и пред туристима који долазе у последње време. Добронамерни се изненаде када виде старе манастире и православно монаштво. Извор