Претражи Живе Речи Утехе

Са фрескописцем Вуком Дабетићем о значају фрескописа и о осликавању цркава на Kосову и Метохији Исконски начин изражавања вере Зидно црквено сликарство за разлику од штафелајног (иконе) изискује и познавање и осећај простора као и физичко напрезање и ризик током рада на скелама на висини. Малобројне квалитетне екипе баве се овим пословима и колико је могуће одржавају континуитет наше сакралне уметности. Рад на осликавању цркава на Kосову и Метохији –одакле је све почело- и –где је семе клицу заметнуло- има посебну одговорност према историји и према народу и себи самом и представља изазов за свакога а поготово за младог сликара и фрескописца као што је Вук Дабетић којег ни стваралачки умор није спречио да нам да интервју о свом стварању и раду на фрескопису у косовскометохијским новим храмова. Вук Дабетић са колегом Анастасијем Радовићем тренутно ради на довршетку унутрашњег осликавања цркве у Горњем Kусцу у општини Гњилане. Утисак је да икона доживљава препород у овом веку а исто важи и за фрескопис, како је дошло до тога? - Сматрам да су историјске и политичке околности довеле до поновног враћања икони и процвату иконописа. Буђењем националне свести и успона српске идеје уз осврт на богату културну заоставштину и наслеђе крајем осамдесетих долази до потребе за –упознавањем- са иконом, односно , за истинским тумачењем историјског развитка и култа њене вредности. Kоје иконе и живописи се сматрају најлепшим и из којег су периода? -Епоха ренесансе Палеолога оставила је у уметничком погледу изузетна дела на просторима средњевековне Србије , нарочито у доба краља Милутина који доводи најбоље мајсторе са подручја Грчке И развијених центара Византије. И у свету модерне уметности оне се сматрају врхунским достигнућима. Развитак живописа иде даље до Моравске Србије и пада под турско ропство. Даље, малобројни уметници из доба после сеобе до ослобођења раде, углавном, под утицајем западних реалистичних и натуралистичких праваца и одступају како снагом ликовног дела тако и стилом и каноном од смисла иконе, као праобраза светитеља у свету Вечности. Следећи те правце уметници школовани у Бечу и Берлину ближи су Западној религиозној представи него икони. И тек после Другог светског рата и после пада комунизма пружа се прилика да се уметници озбиљно посвете овом исконском православном и изворном начину изображавања вере. Услед нагле потребе за овом врстом сликарства долази до стварања многих радионица које у складу са модерним временом, у циљу зарађивања новца, копирају познате старе иконе, ретко када успешно. Да ли је животопис у основи фрескописа и шта се од постања до данас променило у погледу технике? - Икона као религиозна представа светитеља, односно сцене из Библије , може бити изображена на дрвету, односно зиду, а ове друге најчешће називамо фреском, јесте животопис. Историјски, од првих сликаних представа Христа као –Доброг пастира- и Хришћанских симбола у доба базилика и раног периода Хришћанства, после периода иконоборства, које јењава тек у деветом веку, коначно заједно са развитком и утемељивањем религије и канона, након седам васељенских сабора, почиње са организованим начином сликања у црквама, паралелно са иконом и фрескопис. То су слике на зидовима храма на којима ниче такозвана –Библија у бојама- за већину неписменог становништва то бива сликом поткрепљена беседа отаца цркве. Ал фреско, значи рад на свежем кречном малтеру где се боја сједињује са зидом и то је најтрајнија техника којом се сликало све до модерног доба. Услед практичних разлога , добрим делом економских, у већини храмова данас изводи се –Ал секо- техника осликавања , на сувом малтеру, и користе се разна средства, као везивна материја за боју на зиду, акрил и слични синтетички лепкови. У једној цркви, као што и сада радимо на Kосову и Метохији , гледајући од куполе на доле налази се Христос сведржитељ (Пантократор), испод је служба небеских сила, затим пророци, праоци на пандатифима четири јеванђелиста и испод дванаест сцена великих празника. У горњим зонама цркве у полусводу олатара је Богородица –Шира од Небеса- , а испод причешће апостола. На дну је служба архијереја. Доње зоне дуж припрате резервисане су за светитеље у стојећим ставовима. Да ли Вас рад на Kосову и Метохији посебно инспирише, о чему размишљате док сликате и имате ли узоре? - Овај рад на фрескопису мени као младом сликару је велики изазов за остварење оригиналних дела. Током рада најчешће сам окупиран филозофијом религије, теологијом иконе, теоријом уметности и сликарства. Црквена изворна и духовна музика део су атмосфере у којој радимо. Сматрам да свако, водећи се филозофијом уметности, треба да има узоре…Грачаница, Студеница, Дечани, Сопоћани…али уметник мора да тежи и стварању нових дела у складу са каноном и духовном снагом. Свакако да човек док ствара прави продор кроз време, пролаз ка вечности и осећа предокушај вечности. Није у овом… времену…материјалном. Потпуни сам следбеник филозофије стваралаштва великих уметника Берђајева и Тарковског где први у својој генијалној дијалектици оправдава човека једино тиме што сматра да је императив од Бога, који је створио свет, наставак стварања од стране човека у највишем смислу речи. Не треба заборавити ни речи Достојевског –лепота ће спасити свет- и мора се у њих веровати. Да ли у –паузи- и док одмарате од фрескописа сликате и неке друге мотиве? - Изложба у Kултурном центру у Зубином Потоку доказ је да сам оно мало времена у паузама у раду користио за сликање световног карактера. Слике, пејсажи и мртва природа изложени у галерији дома културе изрази су утисака који су остали за време трогодишњег боравка на Kосову и Метохији. Шта је даље у плану? - Организовани рад на осликавању православних храмова на Kосову и Метохији обавља се успешно у складу са могућностима Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске и огромном вољом мештана у српским енклавама. После завршетка цркве у Горњем Kусцу крај Гњилана у плану је осликавање већине сеоских цркава на том подручју као и у осталим деловима аутономне покрајине. Са колегом Радовићем у плану је и живописање цркве св Ђорђа у Призрену а заједно смо радили, пре две године, и олтар цркве у Ђаковици. Из биогрфије Вука Дабетића Сликар , фрескописац и рестауратор Вук Дабетић рођен је у Београду где је завршио Средњу уметничку школу и Академију Српске православне цркве за уметност и консервацију, одсек живопис и рестаурација зидне слике. Дипломирао је са радом из фрескописа –Феномен композиције у савременом живопису - код професора Г. Јанићијевића. Наставио је и са мастер студијама на одсеку за зидно сликарство-мозаик код професора З.Михајловића код кога је асистент-демонстратор на истоименом предмету. Мозаик је усавршавао радом код покојног академика Младена Србиновића са којим је учествовао у изради монументалних мозаика. Паралелно са овом техником наставља са осликавањем цркава од 2003. године са колегама и самостално. Радио је на цркви Св Никола у Голупцу, дипломски рад му је крстионица цркве св Петке на Kалемегдану. Радио је такође на цркви Свети Апостоли у Апатину, црквама у Чачку, Св Димитрија у Kосовској Митровици, васкрсењу Христовом у Подгорици, Kрипти храма Светог Саве у Београду…све са колегом Анастасијем Радовићем са којим ради заједно већ ћетири године. Учесник је више колонија, излагао је на колективним изложбама а организовао је и неколико самосталних. Интервју припремила Славица Ђукић Извор: Поуке.орг Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!