Претражи Живе Речи Утехе

Ej, ženske, jeste li žive, zdrave i vedro raspoložene? Šta se događa? U moje vreme je ovo bio najaktivniji i najposećeniji pdf ovde. A sad niko ništa. Potrebne ste mi. Sada više nego ikad mi je potrebna vaša molitvena podrška i žive reči utehe, koje je i sam Hristos pronosio. Zato se aktivirajte i pišite. PS. Mlatnula sam se pio čelu i rekla sebi:" Endži, ne mlati ko maksim po diviziji. I ovo je tvoje vreme. Bez obzira na kilometražu življenja.

Šta mislite o nekontrolisanoj empatiji? Lično me iritira kad vidim da psihotični šaban maltretira ljude, a oni ga sve nešto trpe pod izgovorom "imao je težak život, nije on loš"? Taj trend sam posebno primetila kod žena. Zašto trpite ta s****, niko vam nikad neće biti zahvalan i nikad ga nećete promeniti svojom dobrotom ? A i da vam bude zahvalan, koga briga, kad ste isceđene kao limun...zbog koga...zbog idiota? Da li tom psihotičnom šabanu uopšte činimo neku uslugu trpeći ga? I generalno, kvalitetni ljudi odlaze dok se oni šire svojom patologijom...umesto da ga izbacimo iz života, mi mu još ustupljujemo mesto da širi svoj čemer i frustraciju. Čemu to ? Hrišćanstvo, dobrota, trpljenje bližnjeg...ili teraj se bre i vrati se kad se unormališ, ili bar pokažeš volju za normalnošću?

DETE MI NADJE MIR, A NEMIR OSTA MENI “Izašla sam iz kuće , narekoh se , kolko da izadjem i proluftiram glavu. Da napravim jedan krug, pa da se vraćam , čeka me brdo poslova, a meni se i ne mili da počinjem. Ma ni do šetnje mi nije, a mesto me već davno ne drži. Ne znam koje je vreme ovo došlo, niti dokle ćemo , ovakvi, da stignemo. Ne zna se, bre, ni za kakav red, nit se zna šta je šta, nit ko je ko. U moje vreme se znalo, ideš u školu, završiš, ako imaš vezu počneš odmah da radiš, ako nemaš, malo pričekaš. Posekiraš se, pa i na tebe dodje red. Ako nemaš momka, prošetaš malo kroz grad, na korzou odgledaš ko tebe gleda il ko ti se svidja, pokažeš drugarici koga bi, pa ako baš i ne bude on, bude neko, sličan. Il sasvim drugačiji, al se, uglavnom, nadje. Za svaku vreću ima zakrpa. Ovo sad, da ne poveruješ. Nit da shvatiš, mislim, ako si normalan . Deca posao mogu samo da sanjaju, a i kad ga nadju, kod privatnika, gde bi drugde, žale što su ga našli. Il trpe, ako moraju , pa traže gde će što pre da uteknu , Il, pak, moraš sam da ga teraš da digne ruke, bolje da ga sam lebom raniš, nego da mu svaki dan kupuješ tablete za glavu . A već da se udaju i žene, od toga pa tek nema ništa. Muškarci, ono što vredi, se pogubilo, pa ni sa sobom ne zna šta će . Kažu, da bi imao devojku, mora da imaš pare, kola, da voziš, izvodiš, plaćaš… A devojke, ove što vrede, ne mislim ni na silikonke ni na sponzoruše, njih pa niko ne može nigde ni da vidi. Ne znaju da se nameću, nemaju čime da se izdvoje u tom svetu šminke i garderobe , veštačkih noktiju i usana, grudi koje njihove drugarice dobijaju već za 18. rodjendan… Mislim, imaju čime, ali ono što njih odlikuje, nije na ceni . Ovo moje starije broji godine od kako završi fakuktet , nema ni jedan radni dan, a već prevalilo 35.-tu, momka nikad nije imalo, na more smo je odveli pred polazak u školu, a da joj moj brat ne plati vozački za 18.-ti rodjendan, ni kola ne bi znalo da vozi. Nije najlepša, ne mogu da kažem, ali ne izgleda loše, vredna je, pametna, društvo je voli, ume da kuva, sama sebi šije …Zalud. Sama, bez posla, neke drugarice joj se udale, neke otišle , nema sa kim ni da prošeta, da kafu popije kad joj se mi smučimo. A mladje, da i ne pričam. Kad završi srednju školu, reče, ajd da upišem višu dok ne nadjem posao.Završi višu, al poso ne nadje. Da nije drgastora i pijačnih tezgi leti, ni ono ne bi znalo šta je svoj dinar.Poslednji put kad je radila, svaki dan se, kad dodje kući, zatvori u sobu, kao , odmara, a ja vidim posle da je plakala. Kako i da neće, kad po deset sati dnevno stoji uz kasu, ne sme ni da mrdne . Gazdarica prigovara i kad joj naidje neko poznat, pa zastane da razmene koju reč. A gazda se očeše o nju, svaki put kad mu nešto oko kase zatreba. Uveče, kad ode po pazar, nudi se da je vozi, poziva na piće. Vidim ja u čemu je stvar, pa jednog dana odem u dragstor. Još mi nije odgovorila na pitanje kako si, a gazdarica će, iz ugla, šta Vam treba . Ništa meni ne treba, rekoh čim videh koliko je sati, ja sam njena majka i ona od sutra više ne radi ovde. Od malena je volela crkvu. Nije prošao praznik a da ona ne ode, čak i kad nismo imali ovu, novu cvrkvu u komšiluku. S godinama, sve je više zanimala vera, počela je i u kući da uvodi nova pravila, oko slave i praznika. Slava se slavi kako pop kaže, il se ne slavi nikako, rekla bi mi kad ne prihvatim neku njenu novinu. Obilazila je crkve i manastire , kad god je imala prilike. I dolazila otud sva ushićena, puna utisaka. S nekim posebnim izrazom lica , ozarenija, produhovljenija. Zašto me nije začudilo kad reče da želi u manastir ? Kad devojka postane već žena, a nema slamku koja bi je držala za ovaj svet, sve suroviji, otudjeniji , siromašniji, šta drugo da očekujete. Ni o nju se momci nisu otimali, o ljubavi je čitala samo u romanima. Kaže mi komšika, vidim ja spremila se da me povredi, pa i ove do vas sede još, al ne odoše u manastir, a ja ne znam šta da joj odgovorim. Mislim se, i tvoje unuke još sede, i one se bliže 30.-oj, al neću da joj stajem na muku ko ona meni. Sama će da shvati, nek prodje još koja godina. A dete mi, konačno, srećno. Našla je svoj mir , negde u Crnoj Gori, od kad me zove da je posetim, al još, nekako, ne mogu. Sve mi se , još, čini da je otišla na put i da će koliko sutra da se vrati. Ako odem, znaću da je tamo otišla zauvek. “ Negoslava Stanojević