Претражи Живе Речи Утехе

(čitati tonom učenika šestog razreda, u zanosu…) Kada god pomislim na ljubav meni mislima prođe Aleksandar Vučić Svuda gde je lepota i sreća tamo je on Svi koji glasaju za njega su divni, normalni, časni, vredni, to su ljudi sa vizijom i sa brigom za Srbiju i planetu Ne verujem da neko normalan može da ne bude za njega, takve ozbiljno treba ispitati i poslati na psihijatrijski pregled, a posle još negde Kako neko može da se ne divi Aleksandru Vučiću Njegovoj lepoti, pameti, stavu, hrabrosti Da ne oseti ponos kada se on pojavi i kada nešto kaže, to je snaga, to je mudrost, to je vrlina Mi svi u kući tada mirno stojimo i čekamo da završi A posle aplaudiramo, igramo, pevamo, srećni što smo ga videli… On nije kao drugi ljudi, on je supermen, i to jači od supermena, u svemu Moj tata kaže da je on bio na vlasti zadnjih dvadeset godina Mi bismo sada bili prvi u svemu I kaže da ćemo biti, samo mu treba dati još vremena da pokaže šta zna Aleksandra Vučića treba voleti, čitati, slaviti, obožavati, citarati, tetovirati, svuda, na svakom mestu On je skoro pa kao svetac, besprekorne biografije, ali je među živima pa ga nije moguće uvrstiti u sveta lica ali je na dobrom putu I tada će ceo svet da ga slavi, pa i marsovci Moja baka ga drži pored ikone Kada se moli, moli se i njemu Kada se krsti, krsti se u ime oca, i sina, i Vučića Njega treba puštati na svim televizijima, u svim terminima jer je jedino On važan, On zna, On može, On ne sumnja Mi nismo bitni, on jeste Mi ne znamo ništa, on zna sve Treba mu zato dati za sve da se pita i sve da vodi, i zdravlje, i sport, i umetnost Njega treba klonirati i svaka kuća i svako dvorište treba da ima jednog malo vučića, slatkog, da ih podseća na velikog I deci više ne treba kupovati mede i zeke, već lutku vučića za sreću Ona nemaju većeg prijatelja od njega, on ih sigurno voli više i od tate i od mame Preporučljivo je da kada budući roditelji prave decu Da se u pozadini čuje i vidi Da i ona povuku na njega Sve spomenike koje imamo treba da doradimo i da na svakome bude Vučićev lik Sve pesme koje imamo, treba da izmenimo reči i da pevaju Vučiću, melodije neka ostanu Gde god možemo treba da nalepimo njegov lik i dok se vozimo treba da slušamo njegove reči Jedino je ON taj koji može da nas spasi Jedino je ON taj koji zna istinu Jedino je ON taj koga treba da sledimo i za kim treba da idemo Svi ostali su lažovi, prevaranti, hulje, stoka, ološ, bagra, fuj Svuda treba da bude Vučić Vučić u hiljadu boja, Vučić u hiljadu melodija Zato što je Vučić sunce, nebo, zvezda, kosmos I kada se krstimo treba da se krstimo u ime Vučića I kada se kunemo treba da se kunemo u Vučića a ne u majku I kada uradimo nešto pametno ne treba da kažemo – kakav sam genije Ne, nego kakav sam Vučić Mlade treba da vaspitavamo da budu kao Vučić, lepi na njega, iskreni, dobri, časni Sva naša deca treba da liče na Vučića I devojčice, naravno Kada to shvatimo a mnogi su to već shvatili Nama će konačno da svane I napokon ćemo biti ono što naš predsednik želi Zahvalan narod svestan svoje veličine Pardon, njegove https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/10/18/stefan-simic-aleksandru-vucicu-za-konkurs-svetom-vodi-s-ljubavlju/ radio gorn

Kaže prijatelj pre tačno godinu dana – umro Vladeta Jerotić. – Nije – nešto razmišljam a već dugo razmišljam o njemu, godinama – takvi ljudi su sveprisutni, u svemu što su dali, da nikada ne umiru, nikada ne mogu da odu – Ako za nekoga to posebno važi, važi za Vladetu Ako neko nije umro i ne može da umre, to je on Čovek sposoban da shvati i prihvati tolike različitosti a opet da rečima mudraca sve to objedini i oboji svojim bojama Mnogi su u njemu videli svog oca i učitelja Zadivljujući je broj onih koji su u njemu uspeli da pronađu inspiraciju, podsticaj I da, preko njega, razreše mnoge svoje dileme, zapitanosti Šta prvo reći osim da je mnogo šta radio bez honorara Pristajao da drži svoja predavanja gotovo uvek i svuda, svestan koliko je potreban Obilazio i gradove koje su svi zaboravili, šireći sve ono divno, predivno što je nosio u sebi Zašto, zato što je imao misiju, ljudsku, hrišćansku, pastirsku Spreman i sposoban da pomiri u sebi mnogo šta, ne samo psihijatra, mislioca Već i čoveka Jerotić se davao do neslućenih granica, i to u godinama kada se ljudi povuku, zatvore Ili ih odavno više nema On je istrajavao, imao snagu, volju, veru, prkos Menjale su se vlasti, države, slike i prilike A on kao da je sve više rastao i svojim bićem i duhom nadrastao sve ovo Vladetin opus je fascinantan, njegova intelektualna radoznalost, blaženost kojom je zračio Sposobnost da objedini toliko toga i da iz svega izvuče ono najbolje A da malo šta odbaci Vladeta je, čini mi se, kao malo ko razumeo čoveka Prvo kao psihijatar, nakon decenija i decenija rada u praksi Shvatio je da psihijatrija nije dovoljna i otišao je u duhovnost ali ne neku preterano spiritualnu, mističnu Već onu koja unosi smiraj i red Koja ne čini čoveka isključenim i nadmenim Već koja ga čini bratom i prijateljem svih ljudi Nije bio čovek dogme, nije bio radikalan, zadrt, naprotiv Možda najotvoreniji um koji smo imali, koji je uvek iznova učio I to zadovoljstvo otkrića koje je nosio u sebi, prenosio i na druge Vladeta nije imao decu, svoju ali mislim da su njegova deca čitav Srpski narod Svi mi, kojima se posvećivao, davao, u neprekidnoj razmeni koja je trajala i traje… Svi smo mi njegova deca a on naš otac, duhovni Koga smo voleli i poštovali i kada se sa njim nismo slagali Osećajući da nam želi dobro Vladeta je čovek nekog drugog vremena i zato je nestvarno koliko je uspeo da ostavi traga u ovom našem Neviđene su bile gužve na njegovim predavanjima Prosto se osećala čarolija kada izađe na scenu i govori Znale se i osećalo da se dešava nešto veliko Sam njegov ton, način, još kada nešto želi da naglasi – kao da to otpeva Unosio je smirenje, nadu, veru, smisao Bukvalno u sve Istinski primer čoveka, pred našim očima, kakvih je malo Vladeta je dokazao koliko može da se bude intelektualan, duhovan, otvoren a da te ljudi prihvate, vole, slave takvog Pokazao je put, dao najbolje moguće smernice i dokazao da ni približno nije sve tako crno Kao što se na prvi pogled čini Bio je čovek velikog kontinuiteta koji nije unosio razdor, strah Naprotiv, već je imao tu sposobnost da pomirljivim tonom sve ujedini, okupi… Stalno je ponavljao – budite lukavi kao zmije i bezazleni kao golubovi – Možda je zato Vladeta toliko i trajao Zbog svoje nevinosti ali ne i naivnosti Zbog onog najlepšeg što je budio u ljudima Kao neki pali anđeo, među svima nama, koji je držao konce Uz svoj mudri prepoznatljivi osmeh kojim je zračio Emisija „Agape“ gde je bio gost-domaćin postala je kultna, zahvaljujući njemu A njegovi izgovoreni eseji o Kafki, Dostojevskom, Tomasu Masu, Tolstoju… Preslušavaće se iznova i iznova Ne samo da je bio dobar govornik, bio je, pre svega, pisac, vrhunski Od njegovih stručnih radova, eseja sve do poslednjih faza Gde je objedinio svoja znanja i približio ih ljudima Vladeta se čita, sluša, tumači, postao je klasik i za života, stub naše kulture I ko se ozbiljnije bavio njime zna da gotovo nema teme illi značajnijeg mislioca O kome Vladeta nije pisao Od ruskih religioznih mislilaca, Šestova, Berđajeva, Fjodorova… pa do klasika književnosti Dopisivao se i sa Heseom u mladosti i objavio ta pisma Bio je psihijatar našim najvećim umetnicima Radio sa Selimovićem, Andrićem, Makavejevim, družio se sa Isidorom Sekulić, oduševljavala su ga predavanja Nikole Miloševića… Kao da je uzeo ono najlepše iz XIX veka, zagrlio XX vek a svoj vrhunac doživeo u XXI Čovek čiji je vek trajao toliko vekova i sposobnost da sve to izrazi Oplemeni, očoveči, daruje „Darovi naših rođaka“, čuven Vladetin ciklus knjiga Možda ga najbolje opisuje kao našeg plemenitog rođaka Koji je dugo ostao sa nama, na ovom svetu, da nam sve to prenese i saopšti Vladeta je bio i mudrac trenutka, nikada neću da zaboravim scenu kada mu prilazi majka koja ima problema sa sinom i moli ga za savet A on je izgovorio samo jednu reč – empatija – i potvrdno klimnuo glavom Da joj je time sve rekao a ona ga zahvalno zagrlila Vladeta je možda bio najpribližniji onom izrazu Dostojevskog – SVEČOVEK Koji je često upotrebljavao i Vladika Nikolaj Velimirović, koga je Jerotić posebno poštovao Na koga je najviše ličio Vladeta – na Aljošu Karamazova, Kneza Miškina, starca Zosimu… Ne znam, možda Sve je to bio pomalo Vladeta i ko zna šta je sve još bio a da mi i ne znamo Iako je toliko puta bio sa nama Ostaje večita tajna, zagonetka, njegov rajski um i njegova rajska misija Šta reći na kraju Osim nema više našeg Vladete Namerno kažem našeg jer ako je neko bio naš, svih nas zajedno, onda je to bio on Istinski primer pravoslavne sabornosti Ne bih da ovo zvuči kao poslednji pomen, Vladeta zaslužuje sve, samo ne poslednji Pričaće se i pisaće se o njemu Tek Toliko je ostalo divnih njegovih citata, knjiga, predavanja, susreta Da će ostati večno, sa nama, u nama Ako za nekoga to znamo Znamo za njega Zaista je bio najbolji Kao jedinstvo svega, što je živelo u njemu, i sposobnost da sve to prenese, daruje Dobiće svoje zasluženo mesto pored naših najvećih I treba da bude tu Mora Hvala Vladeta Družićemo se svi mi još Tvoja predavanja i dalje traju Tvoja misija i dalje traje Zauvek Dok nas ima https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/09/04/stefan-simic-godinu-dana-bez-vladete-jerotica/

Umjetničkih i pop kulturnih asocijacija na New York je mnoštvo. To je grad čiju su umjetničku scenu i kulturni identitet oblikovali Billie Holiday i Charlie Parker, Woodie Allen i Martin Scorsese, Andy Warhol i Roy Lichtenstein, Vladimir Nabokov i Paul Auster, Anne Sexton i Sylvia Plath, Arthur Miller i Elia Kazan, Joni Mitchell i Patty Smith, Velvet underground i Ramones, Lady Gaga i Lana Del Rey, Bitnici i pop art, Broadway i Marvel comics, doo wop i CBGB, Studio 54 i hip hop… Lista je impresivna i beskonačna. Ali New York je također asocijacija na jedan strip koji s ovim gradom nema ama baš ništa. Osim činjenice da se radnja stripa dešava baš u New Yorku. Riječ je, naravno, o Alan Fordu. Druga asocijacija na ovaj strip, puno jača u odnosu na onu njujoršku, jeste Jugoslavija. Zašto Jugoslavija, pita se prosječan neupućenik u strip kulturu. Pa zato jer je socijalistička Jugoslavija zemlja u kojoj je Alan Ford dosegnuo svoje zvjezdane vrhunce. U Jugoslaviji je ovaj strip bio popularniji nego u rodnoj mu Italiji. Zašto je neki pop kulturni proizvod poput Alan Forda tako moćno zaživio baš u SFRJ? Ili zašto je, recimo, film Valter brani Sarajevo bio toliko popularan u Kini? Pitanja su to koja godinama i decenijama intrigiraju. Za odgovor na prvo pitanje, tri su važna imena: Magnus, Bunker i Brixy. O njima nešto kasnije. Monty Python prije Monty Pythona Alan Ford bio je važan dio odrastanja i tinejdžerske kulture u Jugoslaviji, neka vrsta generacijskog trademarka. U tom kontekstu zanimljivo je uspoređivati ondašnjeg jugoslovenskog tinejdžera i njegovog ovovremenog vršnjaka, milenijalca, pripadnika Z generacije, kakogod. Prvi, osim Alan Forda, kupuje na obližnjem kiosku stripove iz Lunov Magnus strip edicije, Zlatne serije i drugih tadašnjih izdanja, oduševljavajući se pustolovinama Zagora, Mister Noa, Dylan Doga… Drugog više zanimaju stripovske ekranizacije na Torrentu ili Netflixu. Prvi čita Alan Forda u roto izdanju zagrebačkog Vijesnika, drugi kao digitalizirani proizvod u pdf formatu. Ova dva tinejdžera imaju i različite kulturne preferencije i prakse. Prvi kupuje lp ploče u Jugotonu, zaražen je punk-rock estetikom i mašta da ima vlastiti bend. Drugi se koristi Youtube prečicom kako bi svoje muzičke ideje i afinitete predstavio svekolikom onlajn pučanstvu. Prvom je Alan Ford nezamjenjiv dio odrastanja i razbibrige, drugom zanimljiv arheološki ostatak jednog izgubljenog vremena. Samo, bilo bi pogrešno Alan Forda isključivo vezati za tinejdžersku kulturu. Zapravo, Alan Ford je više bio strip za odrasle koji je savršeno probijao generacijsku barijeru prema dole, nametnuvši se kao vrhunsko transgeneracijsko stripovsko štivo. Alan Ford parodira široku paletu stvarnih i fikcionalnih likova, od Robina Hooda i Jamesa Bonda do raznih likova iz hladno-ratovske i drugih historijskih epoha. Parodira sâmo društvo, sâmu povijest. S tim u vezi, neizbježne su poetičke analogije Alan Forda i Monty Pythona. Alan Frod je bio strip varijanta skeča i parodije, Monty Python prije Monty Pythona. Svaka epizoda ovog stripa, koju potpisuje dvojac Magnus & Bunker, doima se kao dobro osmišljen skeč, kao montipajtonovska društvena parodija. A tu je i jedna zanimljiva podudarnost - prvi broj Alan Forda i prva epizoda Letećeg cirkusa Montyja Pythona pojavili su se iste, 1969. godine, što će reći prije ravno 50 godina, s tim da je Alan Ford koji mjesec stariji. Vatromet likova Likove u Alan Fordu čini skupina diletanata s društvenog ruba i šarolikih karaktera kojima se namjestilo da postanu tajni agenti. Oni djeluju u okrilju tajne organizacije poznate kao Grupa TNT. Nerijetko doživljavaju james-bondovske avanture, ali daleko od bilo kakvog glamura. Smokinzi, kazina, kokteli, lijepe žene i bijesni automobili ne postoje u njihovom svijetu. Osim možda u snovima naslovnog lika (vidjeti epizodu: Žalosna priča o mladom bogatašu). Broj 1 je vođa ove tajne družine, nešto kao M iz serijala o James Bondu. Neobično je živahan paralitik slonovskog pamćenja. Niko ne zna koliko ima godina. Pretpostavlja se da je Metuzalem njegov mlađi brat. Tu su i jarani mu iz prošlosti, Homer, Julije Cezar i Karlo Veliki, svi odreda dobro mlađi od njega. Nepopravljivo je autoritaran i još nepopravljivije škrt. Ima nekonvencionalne metode zavođenja discipline - koristi drveni štap kao pedagoško sredstvo da ošine po tintari svakog ko se usprotivi njegovom autoritetu. Najčešća žrtva njegove štap-pedagogije je impulsivni Bob Rock. Autor je mudrosti iz naslova teksta. Bob Rock je tajni agent malog rasta i velikog nosa, karikaturalni hobit u odijelu Sherlock Holmesa. Arthur Conan Doyle teško da je mogao i zamisliti da će njegov najpoznatiji fikcionalni lik reinkarnirati kao nosati cinik u jednoj komičnoj stripovskoj travestiji. Lik Boba Rocka ujedno je i autoironični portret Roberta Raviole Magnusa, najzaslužnijeg za vizualni identitet ovog stripa. Njegov karakter obojen je ciničnim grimasama i zajedljivim verbalnim žaokama. Otrovno duhovit i sarkastičan, Bob je možda i najsmiješniji lik ove stripovske franšize. Brzog je jezika i vulkanskog temperamenta. Lako se usplahiri i plane. Laki je malo nervozan, rekao bi Milutin Topalović. Tu je i Sir Oliver, uglađeni engleski plemić a zapravo sitni prevarant i probisvijet. Otmjeni hohštapler s monoklom i cilindrom, kombinacija uglađenog snoba i seoske varalice. Džeparoš svjetske klase i ljepljivih prstiju kojima temeljito prazni ženske torbice i tuđe džepove. Policija nikako da mu dohaka. Halo Bing, kako brat, rečenica je koja se urezala u kolektivnu memoriju Alan Ford fanova štokavskog imaginarija. Jeremija je stripovsko oličenje hipohondra, moliereovski komičan i trajno nesretan što nema vlastitu apoteku. Najbolji mu je ahbab unutar grupe TNT Debeli Šef, lijeni menadžer glavnog štaba grupe - oronule i propuhu izložene legendarne cvjećarnice u njujorškoj Petoj aveniji. Obojica su razvili strast prema spavanju i dokolici. A tek Grunf. Njemački veteran s iskustvom oba svjetska rata i izumitelj s letačkim iskustvom. Nacistička prošlost povremeno oživi u njegovoj gestikulaciji. Pa bi kolege iz grupe TNT nerijetko pozdravljao visoko uzdignutom rukom, mjereći valjda neke imaginarne kukuruze u Bavarskoj. Njegovi su izumi legendarni a slogani još legendarniji, najčešće ispisani na majici: Bolje izdati knjigu nego prijatelja, Bolje herojski ustuknuti nego kukavički pobijediti, Bolje ispasti budala nego iz vlaka, Prvo hopni, pa reci skoč… Alana Forda, prostodušnog i naivnog naslovnog junaka, lijepo je nacrtao Miljenko Jergović, portretirajući ga i stavljajući u kulturno-povijesni i vremenski kontekst: “Alan Ford lijep je i mlad, po zanimanju reklamni crtač i kopirajter. Plavokos, u crnim uskim hlačama i dolčevitki, prototip je studenta egzistencijalista s kraja šezdesetih, iz onoga posljednjeg idealističkog doba Europe, kada su se mladići odlučivali na samoubojstvo iz filozofskih razloga.” Jergović je jednim potezom oslikao Alana i cijelu jednu epohu, pokazujući i ovdje da vješto barata perom i sociološko-literarnim figurama. Manje je poznata činjenica da je kao vizualni predložak za lik Alana Forda uzet Peter O'Toole, u to vrijeme poznati irski glumac. Tu je i čitava paleta sporednih likova, a od glavnih negativaca u stripu najznamenitiji je legendarni Superhik. Ranije spomenutu montipajtonovsku uvrnutost savršeno utjelovljuje baš Superhik. On je super-zlikovac kojemu vino daje posebne super-moći - alkoholni zadah kojim obara s nogu. Doslovno. Superhik je pijani Robin Hood, iščašena verzija notingemskog borca za socijalnu pravdu koji krade siromašnima da bi dao bogatima. Superhik je očita parodija i na Supermana, još jednog stripovskog junaka koji je kasnije zaživio na malim i velikim ekranima. Kritika društva Osim stripovske komike koja je stavljena u prvi plan, Alan Ford je u podtekstu lucidan i vispren društveni komentar. Tadašnji svijet polariziran je na dva suprotstavljena ideološka bloka. Vrhunac je hladnoratovske epohe i to je širi društveni kontekst unutar kojeg nastaje ovaj strip. Uži društveni kontekst je tadašnja Italija u kojoj cvjetaju mafija i korupcija. Svi likovi u stripu nose pečat vremena i prostora unutar kojeg su nastali, mada se alanfordovski društveni apsurdi prepoznaju i u današnjim balkanskim društvima. Alan Ford je kritika kapitalističkog društva, socijalne neosjetljivosti, klasnog raslojavanja. Urnebesna je epizoda Pas za milijun dolara u kojoj se dio radnje dešava na plaži, podjeljenoj na dva dijela: plaža za bogate i plaža za siromašne. Skoro da bi se moglo reći: dvije plaže pod jednim krovom. Plaža je u ovoj epizodi odijeljena zidom, što je vjerovatna aluzija na Berlinski zid. Alan Ford je gorka metafora, i ne samo metafora, rodJačkog kapitalizma i tipa socijalne osjetljivosti kakva je zaživjela u većini balkanskih državica nakon kraha Jugoslavije. Alan Ford je i kritika svake autoritarnosti, u stripu najviše izražena kroz lik Broja 1. Veliki trojac Ovaj strip krase i poseban mu šarm daju jezik i neverbalna komunikacija, odnosno duhoviti dijalozi i crtež na granici karikaturalnosti. Jezik i crtež u stripu predstavljaju dva zasebna narativna elementa, istovremeno funkcionirajući kao duhovita cjelina. Glavni krivci za oba rečena elementa su Roberto Raviola i Luciano Secchi, očevi i idejni tvorci Alan Forda. Raviola i Secchi puno su poznatiji kao kreativni dvojac Magnus & Bunker. Grotesknim crtanjem likova i vizualnim porukama i metaforama, kroz mimiku, gestikulaciju i grimasu, Magnus daje poseban vizualni ton Alan Fordu, dok je Max Bunker zadužen za stripovsku leksiku i stilistiku, odnosno dijalog i jezičke dosjetke u kojima dominiraju crni humor, ironija i sarkazam. Udruživanjem ove dvije kreativne energije nastao je jedan inteligentan i duhovit pop kulturni proizvod. Magnus & Bunker zajedno potpisuju prvih 75 epizoda ovog stripa. Kasnije, kada je pukla suradnja između ove dvojice, i kvaliteta Alan Forda osjetno je pala. Za pozitivnu recepciju Alan Forda u Jugoslaviji iznimno je zaslužan kreativan prijevod Nenada Brixyja, zagrebačkog pisca i novinara. Povremena Bunkerova kreativna posrtanja Brixy je pretvarao u sjajne jezičke minijature i dosjetke, prilagođene ovdašnjem čitatelju. Pa je u tom smislu on barem jednako zaslužan za dobar prijem Alan Forda u Jugoslaviji. Brixyjev jezik zaživio je u svakodnevnom govoru, popularizirajući jezik zagrebačkog asfalta kroz AF likove. Magnus, Bunker i Brixy veliki su trojac alanfordovske komike i estetike. Vratimo se opet dvojici tinejdžera s početka teksta. Bilo bi zanimljivo čuti razgovor ova dva tinejdžera i generacijska primjerka kako razmjenjuju iskustva negdje u vremenskoj čekaonici. Teško da bi u prvih pola sata jedan drugog razumjeli. Kasnije bi našli zajednički jezik i radoznalo jedan drugog propitivali o svom vremenu, pitajući se između ostalog kako su Bob Rock, Grunf i ostali antijunaci preživjeli milenijske mijene, o(p)stajući na policama balkanskih trafika ili pohranjeni u world wide web memoriju. Možda bi im upravo Grunf mogao dati odgovor na to pitanje: Tko vrijedi leti, tko leti vrijedi, tko ne leti ne vrijedi.

Jedna od najboljih poveznica Albanske i Srpske kulture je Bekim Fehmiu, i naravno, njegov sin Uliks Bekim je pomirio u sebi predrasude i različitosti, i došao da studira u Beograd, prvo upisao fakultet dramskih umetnosti pa tek onda učio jezik, usput Kada su krenuli nemiri devedesetih prestao je da glumi, povukao se, na vrhuncu Zaćutao, pisao, slikao I čovek koji je toliko toga imao da kaže utihnuo u tišini, iz protesta, pobune, želje da sve to stane i prestane Osetio je kao niko drugi šta se sve sprema… Malo je glumaca koji su imali takvu snagu da iako sam ga gledao malo to mi je ostalo trajno urezano Bekim je napisao dve predivne autobiografske knjige I niko nam kao on nije bolje predstavio albansku kulturu, njegovo prizrensko odrastanje, mnoge muslimanske običaje, brižnost, ljubav Toplo, iskreno, ljudski, da me godinama već drže te njegove knjige Nije mogao da igra dok njegovi, i jedni, i drugi, pucaju jedni na druge U većini svojih filmova bio je pravednik, pobunjenik, čovek Takav je bio i na snimanjima, uvek Ogromna umetnička harizma koja je žrtvovala karijeru zarad višeg cilja Danas kada je jedna od glavnih tema srpsko – albanski odnosi i pitanje Kosova Uvek se setim mog najdražeg glumca Bekima Fehmiua i njegove misije Kada je on mogao sve to da pomiri u sebi, objedini, i jedne i druge Zašto ne bismo mogli i mi Da pružimo ruku I nađemo sve ono što nas spaja a ne razdvaja Ne samo zbog Bekima nego zbog nas samih i budućnosti koja dolazi Često razmišljam o njegovoj sudbini, kako se povukao iz javnosti, na kraju oduzeo sebi život I kako je njegov prah prosut u Prizrenu, u Bistrici, u prisustvu najbližih Sve kao u nekoj legendi, samo što ta legenda nije izmišljena nego prava Definitivno jedan od najvećih ljudi koje smo imali Namerno kažem imali, svi mi, ovaj region Čovek koji je uvek bio faktor pomirenja, savesti, uzvišene misije Kada god sretnem Albance po Srbiji, u Novom Pazaru ili gde već, setim se Bekima Njegove priče I ti dragi ljudi budu mi još traži U svima njima pronalazim i deo njegove dobrote, plemenitosti, posvećenosti Sreo sam nedavno Bekimovu životnu saputnicu Branku Petrić Zamolio sam je da mi malo priča o Bekimu I sve što mi je rekla nekako sam već znao jer sam ga nekako osetio kao malo koga Putem njegovih knjiga, filmova, ćutanja I sam sam toliko puta imao potrebu da zaćutim, nemoćan da mnogo šta u društvu rešim A opet kako bez glasa u javnosti… Treba pričati o Bekimu I sličnim sudbinama koje su obeležile jedno vreme I čije je ćutanje odjeknulo glasnije od svih sada već zaboravljenih političkih govora Šta reći na kraju, generacije i generacije će prolaziti Mi nemamo druge komšije Upućeni smo jedni na druge I zato treba da učimo jedni od drugih, da se povezujemo, družimo, spajamo Stvaramo budućnost Bekim nas je tome naučio A neke od nas tome i naučio Kao i mnogi drugi Bekimi kojima smo okruženi A da ih nismo ni svesni Da smo na istoj strani, ljudskoj strani Strani čoveka https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/04/17/stefan-simic-bekim-fehmiu-na-strani-coveka/

Niko nije tako lepo i dobro pisao o ženi u našoj književnosti Kao Meša Selimović Pritom ne lažno već iskustveno, životno, realno Videlo se da je voleo, i svoju ženu a i ženski rod Videlo se da je u mladosti živeo sa sestrama, imao dve ćerke i ženinu ljubav do kraja života Videlo se a i osetilo koliko dobro razume i opisuje ženu Muškim rečima a nekako ženskom prefinjenošću Tu nema Dučićevog jada i prekora, Balaševićeve patetike, Andrićeve zadrške, prostote i banalnosti Bukovskog, niti bola, ljutnje i osude Crnjanskog Ne Čista ljubav i razumevanje Zajedništvo, sapatništvo i oduševljeno divljenje Nežno, prepuno saosećanja a opet vrlo razumno i zanosno Kakva, uostalom, žena i jeste, kao neprekidna smena ta dva Čak i kada u “Dervišu” opisuje lepu a sebičnu i oholu kadinicu On je potajno zaljubljen u nju, i divi joj se Diveći sve svemu ženskom, i lepom a i manje lepom Najlepši Selimovićevi opisi su u “Tvrđavi”, kada piše o Tijani To je najposebnija moguća oda ženi I moglo bi da se čita zasebno, bez da se prati radnja romana Tijana je upravo to – simbol voljene žene I svih onih zajedničkih dana i godina, kada žena ostaje pored svog muškarca Bez obzira na sve patnje i poraze To treba čitati, nemoguće je opisati U “Dervišu” takođe, koliko god da je pisao iz ugla derviša Žene su i tu, ono najlepše od sveta Selimović nije samo veliki majstor stila nego i veliki majstor života Znao je i da uživa a i da radi, predano, posvećeno Bio je pravičan, strog ali dobar čovek Njegova pojava u Sarajevu i Beogradu, sa njegovom Darkom, bila je jedinstvena Svuda su išli zajedno Što nije bilo tipično za druge umetnike koji su gurali svoje žene po strani U večitoj potrazi za idealnom Meša se nije stideo svoje žene Nije je umanjivao, omalovažavao, skrivao Naprotiv, gde on, tu i ona Čak i dok je pisao ona je sedela pored njega i štrikala Nije mu smetala čak ni u njegovom najvećem stvaralačkom zanosu Nije uticala na njegovu inspiraciju, koncentraciju Nadživela ga je i decenijama posle bila svedok Možda i najveće ljubavi naše književnosti Meša je u mladosti bio atletičar, fudbaler, izuzetne građe, pojave Posle godine rata, gladovanja, selidbi Umorile su ga dosta, potrošile Ali ne i njegovu beskrajnu ljubav prema ženi uopšte Zato ako ćete negde pronaći ono najlepše o ženi Pronaćićete u Selimovićevim romanima Bilo da opisuje ženu kao majku, sestru, drugaricu, devojku Svejedno On u svakoj voli ženu i sve ono žensko Zato su njegove knjige takva hrana za dušu I ko ga jednom čita Voli ga zauvek Meša Selimović jednako ljubav https://radiogornjigrad.wordpress.com/2019/02/17/stefan-simic-mesa-selimovic-jednako-ljubav/

ŠTA JE BILO OD TOG DUGO NAJAVLJIVANOG RUŠENJA REPUBLIKE SRPSKE? APSOLUTNO NIŠTA, NIJEDAN JEDINI INCIDENT Ne sećam se da sam u životu prisustvovao većoj ljudskoj pobedi Kao što je bila večeras pobeda Davora Dragičevića I četrdeset i više hiljada ljudi koji su došli na skup podrške porodici Toliko je Davor, kao i ljudi oko njega, probudio ponosa i dostojanstva da je to nestvarno Pritom sam sve vreme dobijao informacije iz Srbije da se radi o državnom udaru Da je na ulicama Banja Luke haos i da ne pričam kakve sve laži A ja pred očima vidim potpuno drugu sliku, ljude prepune optimizma, vere, nade Što se napokon pojavio čovek kome veruju, da izrazi ono što oni ne mogu a osećaju Rećiću samo da sam negde oko 21h u povratku do stana gde sam odseo U opuštenom razgovoru šetao i pričao sa policajcima, bilo ih je desetak Nikakvi incidenti, nijedan razbijen prozor, ništa, ništa, ništa Totalno razumevanje situacije i podrška Za to vreme, srpski mediji, već mesecima unazad projektuju rušenje države i Republike Srpske Dok se, zapravo, radi o ogromnom nezadovoljstvu naroda Dodikom Dodik nije država, Dodik nije republika srpska Kao da ne postoji niko drugi osim njega koji bi mogao sve to da vodi Koliko Vučićevi mediji lažu shvatio sam ponajviše ovih dana Kada svojim očima gledam jedno a čitam nešto sasvim drugo Ako je Srbija pravi prijatelj Republike Srpske trebala je da stane uz Pravdu za Davida Konferencija u Beogradu bila je, manje više, potpuno ignorisana Milomir Marić se zajedno sa Dodikom sprdao sa tim Teša Tešanović zajedno sa Miroljubom Petrovićem Miroslav Lazanski takođe Bez trunke savesti i odgovornosti Svodeći sve na prevaru i vešto režiranu nameštaljku Gde je ta obojena revolucija koju vode amerikanci Gde su ti britanski specijalci o kojima se kod Marića svakog jutra govori Rećiću samo jedno – KAKO VAS NIJE SRAMOTA VI IZDAJETE SRPSKI NAROD, OBEZVREĐUJUĆI ONE LJUDE KOJI SE BORE A NE LJUDI KOJI SKORO 200 DANA MIRNO STOJE I TRAŽE PRAVDU TI ISTI BORCI KOJI SU GINULI ZA REPUBLIKU SRPSKU Umesto da su prepoznali čast i poštenje tih ljudi Želju da se slučaj Davida Dragičevića reši bez kapi prolivene krvi Oni izmišljaju priču o nekakvom novom 5om oktobru Toliko tekstova je napisano o tome da se sprema haos Mesecima unazad je najavljivano I šta se večeras od toga desilo Apsolutno ništa Narod ima pravo da ne želi Dodika Narod ima pravo da se stidi svoje vlasti Da je menja i uređuje kako želi To su pokazali večeras, jasno, glasno A kroz Davora Dragičevića je sve to kulminiralo do neslućenih granica Posmatrao sam Davora predhodnih dana Kruži priča da njime manipulišu političari, amerikanci i ne znam ko Iskreno, gledajući Davora Ne da je nemoguće manipulisati njime nego je on taj koji sve to vodi Pogledajte slike sa Davidovog Trga od večeras, snimke I sve će vam biti jasno Narod traži promene, narod traži pravdu A Srbija umesto da shvati kako ti ljudi žive i koliko su obezvređeni Ona ih tretira kao izdajnike i strane plaćenike Zato treba da ih je sramota Što nasedaju na Vučićevu propagandu Kome se čitava politika, oduvek, od prvog dana njegove politike Zasnivala na propagandi Zar su banjalučani toliko glupi da ne znaju kako žive u svojoj državi Pa mi iz Srbije treba da im pričamo da su prevareni, slagani Srbija živi u daleko većoj iluziji Zato je u slučaju Pravde za Davida nije bilo nigde A prećutno je stala i ostala na strani ubica https://radiogornjigrad.wordpress.com/2018/10/06/stefan-simic-kako-se-srbija-obrukala-povodom-pravde-za-davida/ radio gornji g

Jedini književni lik koji mi liči na Donalda Trumpa je Otac Ibi u komadu Alfreda Jarryja Kralj Ibi (Ubu Roi), koji je skinut s repertoara odmah posle čuvene premijere 10. decembra 1896. u Parizu zato što je izazvao nerede. Parodija Shakespearovog Magbeta, a sada i klasično delo teatra apsurda i preteča dadaizma i nadrealizma, ovaj komad koji govori o pohlepi za moć pun je masnih besmislica i žestokih lakrdija. Otac Ibi je lakrdijaški pretendent na poljski presto, surovi i gramzivi megaloman koji je najpre pobio kraljevsku porodicu a onda počeo da ubija sopstvene podanike da bi im oteo novac. Jedan gledalac na premijernom izvođenju komada, irski pesnik William Butler Yeats bio je užasnut onim što je video i kažu da je kasnije rekao: „Šta se još može očekivati? Posle nas, Divlji Bog.“ Nedavno sam pregledao neke tekstove koje sam pisao za ovu rubriku od 2015, kao što je onaj o debatama tokom republikanskih preliminarnih izbora, ili onaj o predsedničkim izborima, i setio sam se da sam tada, gledajući Trumpa, mislio na Ibija. Čak i u društvu groznih ljudskih bića kao što su Ben Carson, Ted Cruz i Carly Fiorina, Trump se isticao sirovošću i zlobom – na primer kad je objavio, uz sveopšte klicanje prisutnih, da će ponovo uvesti „torturu potapanjem u vodu“ i to „u mnogo gorem obliku“, ili kad je pozvao svoje sledbenike da pretuku one koji su prekidali upadicama njegov govor na jednom mitingu na kome su se građani koji žale za danima javnog linčovanja okupili da čuju svog prvaka. Mrzim svakog koga vi mrzite, poručivao je Trump, a tupavci koji nisu u stanju da razlikuju poštenog čoveka od prevaranta, gurkali su se laktovima jer su dobro znali na koga on misli. Otkad je Trump postao predsednik, svaki put kad sam pomislio „ovaj čovek je sasvim lud“, setio sam se Ibija jer sam shvatio da bi se priča o njegovom predsednikovanju i likovima koje je okupio u Beloj kući lako mogla uklopiti u Jarryjev komad bez menjanja ijedne reči. Svima je, verujem, poznata ona scena kad su svi članovi njegovog kabineta, jedan za drugim, govorili koliko mu se dive. „Najveća privilegija u mom životu je to što sam potpredsednik predsednika koji drži obećanja data američkom narodu“, rekao je Mike Pence. Svaki član njegovog kabineta mu se ulizivao, a on je na kraju prestao da klima glavom i iskoristio priliku da samom sebi doda još koju pohvalu izjavivši da je jedan od najproduktivnijih predsednika u američkoj istoriji – možda mu je blizu samo Franklin D. Roosevelt – i svi prisutni su to aminovali. Još više ibijevski je prizor 12 pastora koji su došli u Ovalnu sobu da dodirnu predsednika i pomole se za njega, njegovu natprirodnu mudrost, vođstvo i zaštitu. „Ko je mogao i da zamisli“, rekao je kasnije jedan potreseni učesnik ovog događaja, „da ćemo doživeti još jedan duhovni preporod?“ Ili onaj dirljivi trenutak kad je predsednik potpisao zakon koji je omogućio da mentalno oboleli ljudi kupuju oružje? Ili prizor ministra finansija Stevena Mnuchina i ekonomskog savetnika Bele kuće Garyja Cohna koji se zaklinju američkom narodu da predsednik neće smanjiti poreze bogatašima? Jarryjev šašavi komad koji je tako šokirao savremenike nije ni prineti budalaštinama o kojima čitamo svakog dana. Ako se to nastavi ovim tempom, uskoro ćemo svi biti lobotomizirani Trumpovim predsednikovanjem i nećemo ni trepnuti kad čujemo ovakve vesti: – Predsednik Trump je naredio pomorsku blokadu Švajcarske. – Wayne LaPierre je u Vrhovnom sudu zamenio Justina Ginsberga. Kad su ga upitali namerava li da se povuče s položaja šefa NRA, prostrelio je izveštače pogledom i napustio konferenciju za novinare s jurišnom puškom o ramenu. – U pustinji Nevade pronađena je biblija vanzemaljaca. Njihovi bogovi su predsednik Trump i prva dama Melanija. – Džihad na Bliskom istoku je okončan. Predsednik se dogovorio s lokalnim vođama da njihove sledbenike upiše na neki od mnogih Trumpovih univerziteta širom regiona kako bi naučili da prodaju nekretnine u pustinji. – Predsednik Trump je danas objavio da je počela izgradnja zida na granici s Kanadom pošto je onaj prema Meksiku završen. Teško nam je da ovo priznamo: izbor predsednika neznalice koji laže čim bekne posledica je našeg razorenog i korumpiranog političkog sistema, našeg rascepkanog i polarizovanog stanovništva čije su mržnje i zablude godinama gajili razni interesi i njihovi predstavnici u Fox News, na radio stanicama mržnje, internetu i društvenim mrežama. Alfred Jarry je svoj komad opisao kao „ogledalo koje preteruje“. Upravo to je Trumpovo doba: ružan odraz onoga što smo kao nacija postali. Sve što je uradio otkad je postao predsednik samo je potvrdilo ono što je već bilo jasno meni i mnogim drugim Amerikancima koji su gledali njegovu kampanju. To više nije tajna, ali je i dalje nejasno koliko će mu oni oko njega dozvoliti da poludi pre nego što nam učine uslugu i puste kongres da ga se otarasi. Začkoljica je u tome što su članovi njegove administracije jednako pokvareni kao on. Svakom monstrumu u istoriji – to treba naglasiti – bila je potrebna velika pomoć da bi sproveo svoju politiku. Dovoljno je da preslušamo govore članova Trumpovog kabineta prilikom stupanja na dužnost da bismo shvatili kakvi ljudi sada upravljaju svim sferama života u ovoj zemlji. Bez ikakve empatije za svoje zemljake Amerikance i njihove probleme, uvereni da ih njihovo ogromno bogatstvo uzdiže daleko iznad drugih, željni da dalje pljačkaju ovu zemlju, oni moraju da nanose zlo prosto zato što su takvi ljudi. U međuvremenu, možemo da očekujemo mnogo zločina i nepravdi u godinama koje su pred nama. Kralj Ibi možda nije veliki komad, ali mi i ne zaslužujemo Shakespearea. Ovaj esej je deo serije tekstova o prvoj godini Donalda Trumpa na mestu američkog predsednika. Charles Simic, "Year One: Our President Ubu" Prevela Slavica Miletić