Десило се да говорећи на тему о " паради поноса" добијем савет, од ауторитета за моје схватање, да је игнорисање најбоља опција.
Покушавам да схватим и прихватим, искрено не иде ми баш најбоље.
Можете ли ми помоћи да схватим зашто је игнорисање најбоља опција?
Да ли се то можда поклапа са Христовим смирењем пред невољама, ако се угледамо на Њега и страдање, са којим он нама даде спасење?
Нешто ми говори да не могу ни тако баш да размишљам...
Докле год има простора да се нешто промени, мењала бих. Не бих се заустављала и игнорисала.
Претпостављам да је ово -мој проблем- али хајде,ако сте вољни, помозите ми да га превазиђем, па да и ја научим игноришем невоље и сачекам да прођу.