Претражи Живе Речи Утехе

Међународни центар за православне студије приређује представљање књиге "Мој Синај" аутора проф. др Јаниса Тарнанидиса. Представљање ће се одржати у крипти Храма Светог Саве на Врачару у среду 05. јуна 2024. године, са почетком у 18 сати и 30 минута. У оквиру представљања, поред аутора, говориће проф. др Драгиша Бојовић као и наш данашњи саговорник проф. др Мирко Сајловић са којим је за Радио Слово љубве разговарао Алекса Недељковић. Модератор програма је отац Борислав Петрић. Разговор са проф. др Мирком Сајловићем Извор: Радио Слово љубве

Александар Шмеман је био мој отац. И као његова ћерка поделићу неке успомене са вама. Мој отац није био директно укључен у наше васпитање. Он је увек био ту, али моја мајка је та која је заиста водила домаћинство и бавила се свакодневним обавезама подизања деце. Међутим, она је то радила јако добро и имала је пуну подршку мог оца на сваком кораку. Желела бих да поделим неке успомене са својим оцем које се појављују као фото албум у мом уму. Кишовито, хладно и ветровито јутро. Мој тата гледа напоље и каже: „Остани данас код куће, не иди у школу и прави ми друштво.” Сада, "држање друштва" је мало натегнуто. Код куће, мој отац је заузет за својим столом, али се налазимо у кухињи на кафи или ужини. Скува кафу у малој турској џезви од бакра, прокува воду, дода кафу, поново је прокува, и неминовно проспе коју кап док не проври. Ручамо заједно. Меко кувано јаје, болоња сендвич. „Зар ти није драго што си остала код куће?“ И он нестаје иза Њујорк Тајмса или Ла Монда. Нема правог разговора, само удобност боравка код куће, топло, суво и са мојим татом. Заправо се не сећам да сам имала опсежне разговоре са својим оцем, свакако не о било каквој дубокој или духовној потрази, само утешан дијалог о свакодневном животу. Још један тренутак: гледајући нашу омиљену емисију, кад бих успела да му приђем близу руке, он би ме одсутно чешао по леђима читавих пола сата! Наследила сам очеве руке са прилично дебелим прстима, који никако нису били грациозни. Његове руке нису биле руке које лече, већ утешне. Тешка рука стављена на раме... и сва брига је нестала, замењена тихом смиреношћу. Оно што нисам наследила од оца је његово невероватно памћење. Волео је књижевност – руску, француску и енглеску – толико је читао. Знам да су књиге једна ствари на којој нисмо штедели у нашој кући. И каква разноликост! Мој отац је волео поезију и добро је познавао. Било је невероватно шта је његово памћење могло да покрене – изгубљена рукавица на путу, мразно јутро, усамљена особа у пролазу… рецитовао је песме од почетка до краја. Какав дар и како смо били срећни што смо чули ову поезију јер је она заиста створена да се изговара наглас. Мој отац је такође волео књиге за децу. Када су почели да се појављују унуци, мој отац се радовао и забављао са најмлађима, који су се у његовом присуству увек осећали сигурно и пријатно. Није мењао пелене; није хранио децу нити их је успављивао. Али једне вечери, на крају величанственог летњег дана, малишани су се, свеже окупани, удобно сместили у његово крило и поред њега, а он је испричао дугу причу о веверици која је имала свакакве авантуре. Кад би прича постајала помало застрашујућа — у том тренутку деца су била приморана да оду у кревет. Замолила сам своју ћерку, Веру Ткачук, да подели успомене на свог деду као његову унуку: „Мој деда је био мој друг за игру на почетку и на крају сваког лета. Док је моја мајка обављала своје наставничке дужности, ја сам имала срећу да проведем две недеље на почетку и крају лета са баком и дедом. Дане сам проводили читајући и пливајући, уживајући у слободи коју тако ретко доживљавам као одрасла особа. Деда је проводио део сваког дана пишући. Бака је шетала уоколо уживајући у свом вољеном дому и башти. Врхунац сваког дана био је провођење вечери са дедом. Док је баба припремала вечеру, деда је одлутао до плаже, елегантно обучен, у пратњи свог штапа. Понекад би носио ситниш и предложио ми да одем у локалну посластичарницу, две миље даље. Наш омиљени начин да стигнемо до тамо је био са малим мотором који је био причвршћен за стари зелени дрвени чамац на весла. У почетку сам мало оклевала да возим чамац јер сам знала да сам само гледала своје рођаке како то раде. Једног дана, међутим, деда је сео у чамац и рекао, наравно на руском: „Глупост! Ти си паметна и јака девојка. Седећу и уживати у сунцу на заласку док ти смишљаш како да покренеш и управљаш чамцем – знам да можеш!” Није било лако и било је суза, али сам на крају успела. Након тих дана, изазови са којима сам се суочавала у животу постали су застрашујући, изазовнији, често срцепарајући. Ипак, и даље замишљам деду како седи преко пута мене у чамцу, гледа у лепоту око нас, стрпљиво чека, његове главе исцртане насупрот залазећем сунцу. Управо то веровање у себе од раног детињства помогло ми је да задржим осећај сопствене вредности – веровање које ме и данас охрабрује. После вечере играли бисмо друштвену игру. Сама игра није била толико важна колико припрема. Провели бисмо пријатних пола сата састављајући наше свеске са „трагом“. Обоје смо веровали да су наше сопствене методе најбоље, али никада се нисам осећала исмејано или понижено. Научила сам да делим своје ставове док сам се осећала безбедно знајући да ће ти ставови бити саслушани, можда аргументовани, али никада исмевани. Какав је то био поклон!” *** Моји родитељи су волели природу. Не само да су је волели, него су је поштовали и тражили прилике да уживају у њој током целог заједничког живота. Природа је за моје родитеље значила шетње, дуге шетње на свим местима и у свако доба. Док су још живели у Француској, сви празници су били на природно лепим местима која су заједно истраживали. Једном у Новом свету, у Северној Америци, моји родитељи су тражили место за одлазак током лета, остављајући иза себе врућину и вреву Менхетна. Мој ујак је рекао мојој мајци за планине у Квебеку, Канада. Од наше прве посете до данас, то је остало летње уточиште и место за одмор за све нас. Моји родитељи су сваки дан шетали. Истраживали би нова места, одлазили у нове шетње, а свака шетња је имала име. Свака шетња је била посебна због своје лепоте. Као одрасла особа, имала сам привилегију да им се придружим у овим свакодневним шетњама. И свакако сам била срећна што сам то учинила, остављајући своју бебу на чување сестри током спавања. Мој отац је волео да шета одмах после ручка, по врелини дана. Радио је цело јутро, тако да је то била поподневна шетња. Данашњи брзи ходачи тешко би га пратили! Моја мајка је волела да хода, али не брзим темпом, па нас је пустила да идемо напред и уживамо у свом темпу. Ходали смо док нисмо стигли до унапред одређеног места где ћемо се одморити, а мој отац може уживати у цигарети. Чувам сећање на ове шетње. Чак и када је мој отац већ био прилично болестан од рака, ишли смо сваки дан. Понекад бисмо на путу кући попили кока-колу у малом кафићу. Знали смо да се ови излети ближе крају. Мој отац се полако али постепено повлачио из нашег света и припремао се за следећи. Сећам се да је током свог последњег лета говорио о трећој особи током шетње. „Неко је ту са нама“, рекао би, и било је тако природно да нас је пратило још једно присуство, утешно и топло. Након очеве смрти, моја мајка и ја наставиле бисмо традицију свакодневне шетње колико год јој је то било могуће. Некако смо увек осећале присуство мог оца у овим шетњама, као да се и он диви напредовању лета или примећује неку грану која је малочас олистала. Дохватио би је штапом и понудио грану мојој мајци да ужива код куће. Током њених последњих лета, имали смо скутер за моју мајку, којим је волела да се возика по сеоским путевима. Већ првог лета када су моји родитељи дошли у Лабел, мој стриц Серж је саградио малу капелу и тако смо могли да уживамо у пуном црквеном животу чак и током одмора. До данас општина Лак Лабел има црквене службе током летњих месеци захваљујући пензионисаном свештенству, оцу Алексеју Виноградову и мом супругу, оцу Јовану Ткачуку. Док су отац Јован Мајендорф и отац Томас Хопко били живи, они су такође служили. Кад смо били мали, када је било много деце, мој отац би обукао своју летњу белу хаљину, окупио нас на „Закон Божији“, у малој црквеној школи. Ови сусрети остају у мом сећању као опуштајући и пријатни. Још једна летња успомена је „тихи сат“, мирно време после ручка. Поподне ћемо се окупити испод великог храста код куће и мама или тата ће нам читати на руском. Не сећам се шта су нам читали, била сам мало млађа од сестре и брата, али сећање ми доноси много мира. Храст је одавно нестао, али је свакако жив у нашим сећањима. Мој отац је много путовао у животу. Никада не би одбио позив осим ако заиста није могао да оде. Понекад ме је водио са собом. Сећам се да смо били на малом колеџу где је држао говор студентима у капели. Свештеник се молио, почевши речима: „О Господе, не будимо превише напредни, али ни превише равнодушни." Тако смо се смејали сећајући се тих речи на путу кући! Мој отац је волео људе. Имао је много пријатеља из свих средина и нашао је времена да их види упркос његовом невероватно пуном распореду. Све у вези са људима га је узбуђивало. Прочитао је многе биографије и аутобиографије јер је желео да се потруди да разуме човека са којим се не може сложити и чији је свет толико другачији од његовог. Сећам се једне вечери како сам шетала с њим и видела људе кроз прозоре како обављају свакодневне послове. Није се замарао, само се радовао помисли да је цело човечанство завољено од Бога и да је то надахнуто и величанствено. У раним годинама живели смо у стану у Њујорку. У згради је била смештена цела Богословија „Св. Владимир“. Моји родитељи су били још веома млади када смо први пут дошли у Америку. Колико год су волели природу и имали потребу да проведу неко време на селу, волели су и велике градове. На крају крајева, они су одрасли у Паризу, граду у коме те свака шетња може одвести на нова места, од лепих до лепших. И тако живећи у Њујорку, наставили су да шетају и истражују велики град и заљубили се у њега. Једног дана, док су шетали Амстердам авенијом, приметили су пса луталицу, који је изгледао сам и уплашен. Покупили су га и однели кући. Ово је био први од многих паса које смо имали док се нисам удала и добила немачког овчара као део свог „мираза”. Нисмо уопште тренирали наше псе и живели су са нама под утиском да су равни са нама, иако је већина њих била прилично велика. Мој отац је волео да вади трње, скида шиљке, скида иверје са њихових шапа. И пси су се с поверењем повиновали његовом нежном додиру. Чини ми се да се многа моја сећања односе на лето. Били смо слободни и имали смо више времена заједно. Пливање...још једна сјајна успомена! У раним годинама у Лабелле-у нисмо имали текућу воду, имали смо једну помоћну кућу типа "кабинета" и праву ледену колибу у којој су огромни блокови леда држали наше кварљиве ствари мало расхлађене. Наравно, купање у језеру је укључивало сапун, пешкире и шампон. Сваког јутра, по киши или сунцу, мој отац би отишао до језера на јутарње купање, сав се сапунио, затим великом брзином скочио у језеро, препливао поприлично, па се вратио на обалу. То је било много пре опојних дана загађења и фосфата (да ли је та реч уопште постојала?). Одбојка је увек била саставни део ЛаБел лета. У тим раним данима имали смо одбојкашку мрежу на нашем великом травњаку. Сваког дана су се сви окупљали да играју или гледају утакмицу. Мој отац је заправо играо прилично добро. После сваке одбојкашке утакмице сви смо ишли да се купамо у језеру. Али наш терен је био неуједначен, и једног дана када је мој отац скочио да поентира, тешко је пао и сломио буквално све своје скочне кости. Хитно је превезен у болницу у Монтреалу, а по повратку му је нога била у гипсу до колена. Било је вруће тог лета и сећам се да је користио бамбусову летву од кишобрана да се погребе испод гипса. Забрањено пливање? Немогуће! Мој стриц Серж га је натоварио на расклимана дрвена колица и одвезао до језера, држећи сломљену ногу изнад воде. Наредних година смо играли одбојку на плажи и тако избегли озбиљне повреде. Мој отац је био близанац. Међутим, нема близанаца који се више разликују једни од других као што се мој отац разликовао од свог брата. Андреј је био висок, ћелав, имао је истакнут кљунасти нос и моћан глас. И иако је био дубоко религиозан човек и веома повезан са париском црквом у којој је живео, није био теолог. Радио је у свету уметности. Цео живот је себе сматрао прогнаником из Русије, а до смрти је осећао да може да се врати када се све врати у предреволуционарне дане. Однос мог оца према Русији био је веома другачији. Познавао је и волео руску књижевност. Али он је био реалиста, није имао намеру да се враћа у Русију. Међутим, враћао се духом. Сваке недеље је снимао говор/проповед за Радио Слободна слобода, која се емитовала кроз гвоздену завесу. Постоје стотине таквих говора и од тада су објављени у облику ДВД-а и књиге. Оно што ове снимке чини тако посебним је то што чујемо његов сопствени глас. До данас се његове књиге могу наћи широм Русије, појављујући се на удаљеним и изненађујућим местима. Један пример за то је писмо које је моја мајка добила из затвора у неком удаљеном делу Русије. Један затвореник је написао како је прочитао књигу у затворској библиотеци коју је написао мој отац. Желео је да подели са њом како је читање књиге утицало на његов живот. Очеве књиге су објављиване као самиздат пре просветитељства. Читајући једну од његових књига, Александар Солжењицин је упознао мог оца. После изгнанства, његов први захтев је био да се састане са Александром Шмеманом. Упознали су се у планинама Швајцарске - незабораван и драгоцен сусрет за обојицу. Остали су пријатељи, иако се у многим стварима нису слагали. Андреј и Александар су били изузетно блиски упркос томе што су живели далеко – један у Паризу, а други у Њујорку. Андреј је скоро сваког лета долазио у Лабел да проведе неко време са братом и његовом породицом. Мој отац није био прождрљивац. Његов омиљени ручак био је обичан хот-дог са штанда поред пута, за разлику од мог ујака који је морао да седне на ручак са вином, сиром и десертом након чега је уследило поподневно спавање. Ове посете су направиле огроман посао за моју мајку, која је волела свог девера, али је осетила велико олакшање када се посета завршила. Била је запослена жена и требао јој је предах током лета. Свакодневне шетње током ових посета биле су у јутарњим часовима. Наоружани штаповима, лулама и цигаретама, ишли су великом брзином, остављајући за собом моју мајку . Тако су године пролазиле, а ми, деца Александра и Јулијане Шмеман, настављамо да живимо наслеђе које су оставили наши родитељи. Сво троје, сада већ дубоко у седамдесетим, живели смо много дуже од нашег оца. Наши родитељи су и даље велики део наших живота. Често ми прилазе људи који ми говоре како им је мој отац променио животе и колико га воле, а да га никада нису срели лицем у лице. И то ме чини тако благословеном што сам његова ћерка! Дељење ових успомена одржава наше вољене у нашим срцима. И завршавам тамо где сам почела. Александар Шмеман? Био је и јесте мој отац. Маша Шмеман-Ткачук https://hristianstvo.bg

Телевизија Храм у понедељак 28. децембра у 21.10. часова, премијерно приказује докуменатрни филм о блаженопочившем Патријарху Иринеју сниман током овог лета и јесени. А потом ће бити емитован и истоимени серијал "Мој програм је Јеванђеље". Извор: Телевизија Храм