Претражи Живе Речи Утехе

На данашњи дан пре 65 година, 10. марта 1953., слетањем прва четири млазна авиона Т-33 Шутинг Стар (од укупно неколико стотина различитих типова за време трајања сарадње са Западом) на писту батајничког аеродрома, започела је "млазна ера" нашег РВ и ПВО. Слетање ваздухоплова је тада преносио и Радио Београд. На основу Споразума о војној помоћи који је наша влада склопила са владама САД, Велике Британије и Француске, почетком 50-их година, договорена је била испорука наоружања и војне опреме (НВО) за потребе ЈНА. Поред уобичајених оруђа и оружја, возила за превожење људи и технике, артиљерије и разноразних топова, радио радарске опреме и слично, овај договор Југославије и Запада је био најочитији у ваздухопловном сегменту. До 1962. године када је Програм због нашег заокрета према СССР стављен ван снаге, наше ваздухопловство је добило (један мањи део по регресираним ценама, остатак по симболичној цени 1$/ком) 970 авиона свих типова и врста. Ако изузмемо Москитосе и Тандерболте испоручене на почетку Програма, који су били добрано рабљени и коришћени (али су пре испоруке били ремонтовани), све касније испоруке летелица су подразумевале или нове, или летелице које су налетеле до 100 сати. Поједини типови су током трајања Програма били испоручивани нама, пре него осталим чланицама НАТО на терену. Економска цена помоћи у износу од нешто мање од 800 000 000 долара, ову војну помоћ квалификује као највећу у историји, коју је Влада САД упутила једној земљи која није члан НАТО пакта. Према плану уговореном са НАТО, прва група наших пилота је извршила преобуку у америчкој бази у СР Немачкој 1952. године, па је по повратку у земљу отпочела преобуку са осталим пилотима 117. ловачког авијацјског пука, на челу са командантом мајором Милорадом Ивановићем. У почетку је овај пук био одређен за пријем летелица, док су у наредном периоду летелице директно од НАТО запримали и пукови у Скопљу, Титограду и Брежицама. Убрзо је формиран и Центар за преобуку (ЦЗП) на млазне авионе са мајором Албином Старцом, као командантом ЦЗП. Треба рећи и то да су летелице најчећше долазиле преко Грчке, а уобичавало се да међу посадама у групи увек буде и неко од наших пилота. Иако СФРЈ није била у НАТО, јединице које су запримиле америчке ловце, почев од овог Т-33, па преко његове морнаричке итерације ТВ-2, односно Ф-84 Тандерџет и Ф-86 Сејбр, сматране су у симболичком смислу делом јужноевропског крила НАТО и поред наших редовних инснпекција, потпадале су и под редовну годишњу контролу од стране НАТО, која је подразумевала вишедневно праћење експлотавације авиона у мировним и ратним условима. Почев од редовног одржавања у јединици, па до присуствовања ГРБ (гађање-ракетирање-бомбардовање) вежбама на терену. Прост увид у пуковске дневнике који су сведочили о тим контролама које су Амери спроводили 10-ак година говори да су ови редовно остајали без текста, како због високог нивоа техничке културе, тако и због обучености посада и резултатима на ГРБ полигонима. Оцене су увек биле највише. Што се тиче догађаја "на данашњи дан", јутро тог кишног уторка, десетог у марту те 1953. године и није баш обећавало да ће моћи да слети авион, пошто ни птице нису летеле . Ипак, како је и најављивано неколико дана раније путем Радио Београда, мирис спаљеног керозина је обогатио арому ваздуха над тим делом сремске пустаре надомак Београда. Укупно 4 авиона су дошавши са истока ушла у круг за слетање са старопазовачке "капије". "Четири сребрне птице", како је у моменту надахнућа прокоментарисао репортер Радио Београда, паркирала су се испред зграде Команде аеродрома Батајница, исте оне које су неки "синови и унуци" ова 4 момка 46 година касније сравнили са земљом. Није изостали ни "сликавање"... Тада су нам оставили "само два", док су се са друга два вратили у Италију. Наредних дана је испоручено још неколико. Све до укупне бројке од 130 летелица овог типа и још више од 800 у наредном периоду, када смо опет одлучили да уместо од НАТО добијамо као донацију, ми то као паметни купујемо од Совјетског Савеза. Слична је ситуација и данас.