NatasaG

СРЕТЕЊЕ






Радујсја благодатнаја Богородице Дјево из те-бје бо возсија солнце правди Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј, во објатија свобо-дитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресе-није.
Радуј се, благодатна Богородице Дјево, јер из те-бе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини Весе-ли се и ти, старче праведни, који си у наручје примио Ослободитеља душа наших Који нам дарује васкрсење. Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Ме^утим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса.
Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23).
"И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече:
''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''.
А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34).
Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!".
Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ.
Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога болиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег?
И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа!
Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слуго Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна неирестана припрема за радосни сусрет са Христом.
Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим?
То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Госиоде...''.
Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога.
Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13. децембра 1983.).

љуби те брат, трабуњаш
тури и мене на листу 4869

Jednom prilikom, davno, na nekoj zeleznickoj stanici, slusao sam nekog coveka.Ja sam tada bio klinac ali mi je ostalo u secanju. Sa nekog sela je bio.
Imao je sina na koga se naljutio nesto i isterao ga iz kuce. A sim mu se posle krio oko kuce, nije smeo da se vrati. A zeni je zabranio da mu pomogne jer kaze leti i ona iz kuce. I to je trajalo celu zimu. A pita ga moj otac, kako je prezimio, preziveo. A on kaze, pa zena mu je nosila hranu i odecu krijuci od mene. A pita moj otac, kako je smela, kad joj je zapretio. A on ce, pa ona mu je majka, morala je da mu pomogne bez obzira sta sam ja rekao. Da ga nije hranila te zime, zadavio bih je.

Ако Бог да да имаш дете једног дана, видећеш да је љубав према њему таква какву ниси ни могао да замислиш да постоји у теби.

I meni, da je neko postavio ovo pitanje ja bih se zamislila. Ali kad malo procitam ove komentare a i razmislim o svojoj molitvi, mogu da kazem> Da isto koliko je tacno da Gospod zna nase potrebe, mi mu se molimo da bi se nase duhovne oci otvorile, odnosno da bi vremenom shvatili zasto je Gospod nesto dopustio a nesto nije. Molitva nam pomaze da budemo blizi Gospodu i da razumemo njegovu promisao!

Постоји сијасет различитих упутстава како постити, кад се мисли на храну. Разликује се од епархије до епархије, па чак и у оквиру једне епархије. Да ли је то добро? Ако би постојало јединствено правило за читаву СПЦ-у, коју би пратила строгоћа провере испуњења исте, онда би то утицало на однос парохијски свештеник и парохијан, односно игуман или игуманија и монах или монахиња. Знајући да пре свега јесте Љубав Бога Творца, Који нас Је и Створио искључиво из разлога љубави, и знајући две највеће заповести којима нас Је Христос Спаситељ Научио, увиђамо да баш однос међу нама, удовима Цркве јесте основ свега, где за нијансу предњачи однос оних који началствују Светом Литургијом, већ раније наведеним.
Наш парохијски свештеник, или игуман или игуманија, у потпуности нас познаје и он је тај који нас упућује како превазићи све што нас тишти, па самим тим и чиме да се хранимо током поста.
Живим у Београду, па је епископ епархије којој припадам Његова Светост Патријарх српски г.Иринеј. Као неко основно начело, може се набавити календар издат са Његовим благословом. Иако у том календару пише која се храна користи којим даном, и даље је дато свештеним лицима да ублаже, или пооштре, како храну, тако и уопште савете за живот. Сведоци смо да су и свештена лица људи, па самим тим некад могу рећи нешто што нам се чини да није баш најбоље за нас. Тад опет користимо речи Господа самог, записане у Светом Јеванђељу, које нас применивши на конкретно питање, упућују да поразговарамо са још неким свештеником, али у присуству и свог свештеника. Тад нема елемената осуде, критике и сл.
Гледајући упоредно неколико календара увидећемо разлику међу њима, али у начелу, пост као припрема за радосни Празник Рождество Христово, јесте најблажи у односу на остала три вишеднева поста. Мирјанима се у свим календарима препоручује пост средом и петком на води, суботом и Недељом уз коришћење рибе, а осталим данима уз јело припремљено на уљу.
18/31.децембра скоро у свим календарима је записано уље, иако је дан субота. Међутим, Бадњи дан је у петак, и записано је вода. Прептостављам да ће строги поштоваоци штампаног папира, који још увек виде већу важност у тим словима неголи у разговору са свештеником и читавом евхаристијском заједницом, поштовати све без изузетка, јер не верујем да су лицемери и да једно говоре или пишу, а другачије чине.
И тако, не знам за остале, ја ћу као и протеклих 22 године, обзиром да је субота у питању, ако Бог Да, после Свете Литургије на којој ћу се Причестити, посаветовати се са свештеником око хране, али ћу сигурно после понеке чаше куваног вина, прошетати са својом супругом градом и уживати у лицима свих који се радују. Једино што после поноћи нећу конзумирати ни храну ни пиће, како би се у Недељу Причестио.