Србин-Бл

Ne znam da li je neko spomenuo, ali ima tacno odredjeno kad nema pricesca, recimo ''trapave sedmice''... znaci li to da tih dana ne idemo na liturgiju, jer nema koristi od toga?? haa?

Његово Преосвештенство Епископ Звроничко-тузлански Г.Г. Василије и Његова Светост Патријарх Московски и све Русије Г.Г. Кирил

Ако би се игдје требао појавити у мантији, то је онда на пријему у свом двору. На шта би личило када би предсједник државе примао странке у тренерци у свој резиденцији? Додуше нису ове слике биле за јавност, али види се да нису ни кришом усликане, дакле опет је стрипер био странка. Немам добро мишљење о облачењу владике Григорија. А већ смо једном расправљали на ту тему, и дигле су се страсти биле, тако да нећу о томе ништа више. Е чисто да вам кажем да слика на којој је епископ без мантије не датира из истог времена кад се сликао са стрипером, значи, та слика је настала на дан кад је медијима презентовао свој двор, имам ту слику у новинама, које су изашле много прије ових са стрипером, само ето, увијек из сврставају заједно. Гдје у канонима стоји да је свештеник или епископ обавезан бити у мантијама?

''А ја што ћу, али са киме ћу мало руках, малена и снага једна сламка међу вихорове сирак тужни без нигдје никога..'' Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му Цркве буду поругане, разурене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање. Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво. Црна Гора је украшена свецима и светињама па се у њој као ретко где испољило и нескривено богоборство. Једно до таквих попришта је и Манастир Морача у чијем се обасјању родио Митрополит Амфилохије Радовић. Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен. Са огња морачке Лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића и није је сагорела већ у њој разгорела истинску веру. Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света па се тад од света и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих. Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова па да су ми сви свештеници био бих најсрећнији!“. Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици чврсти у својој логици и јасној рачуници гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка, који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи. Већина свештеника у Црној Гори заједно са својим Митрополитом пострадало је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним заборавима исповедале нову веру подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале. Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама. У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат. И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета остале иза безумника пред олтаром и под колом свете Богородице у Манастиру Морачи. Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту. Када је рушена Његошева капела цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену. „Шта се чудиш. Ни једно од оне ђеце није крштено!“ говорио је покојни Ћиро Радовић. У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије. Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама. Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене. То је светски човек. Једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву. Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је Митрополит Амфилохије коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу. У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубави из свијета“ него се слободно може додати да је изашло и срце из срца и душа из душе и кућа из куће и крст из крста и дрво из дрвета и дете из детета. И Црна Гора се уверила „да је мука с Богом ратовати.“ Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине.

Написао сам текст у коме владика конкретно одговара на питање новинарке за тог ''стипера'' ... имаш на претходној страници...

И ја сам раније написао сличан коментар, мора постојати бар једна слика на којој је дотични с владиком на неком богослужењу, или негдје гдје су послом дошли, ако је већ ђакон. А иначе им читава прича пада у воду, једва чекам да се огласи владика, па да нам каже, да ли је тај човјек икад био заведен у архив епархије зворничко-тузланске...

Било би ми драго кад би ми неко објаснио, како он може бити час ђакон,час монах...ако је из монашког реда, како може имати породицу, жену, дјецу...који су били упућени у све док је још увијек наводно био клирик еп. Василија...све је ово толико чудно, да су сами себе слагали, једна лаж вуче другу,и на крају се сами улове..

Иване, слажем се с тобом, ево поставио сам горе добар коментар вл. Василија који се односи на лажи упућене на њега... ''...јер лаж разобличава временом саму себе.'' рече Владика

И ако је истина да је некад био ђакон код вл. Василија, прије да га је владика рашчинио због нечега,...и сад наравно креће круга лажи о епископу... Ма све је ово жалосно чиме се људи служе...

''- Мој обичај је да се не бавим залудним послом такозваног демантовања оптужби и клевета, јер лаж разобличава временом саму себе. Нека дела наша говоре уместо нас. Оно што смо заиста урадили је оно чему нам је Бог довољни, једини прави сведок. Не желим да судим другима, а други ако хоће нека ми суде, па макар и без икаквог разлога. Ја свој крст и своју судбину схватам другачије. У православљу се свештеник схвата пре као лекар, него као судија, а Црква не као судница, већ као болница душа. Лекари се, знамо, не расправљају са пацијентима, већ их гледају као оне којима је потребна помоћ, болесну браћу и патнике. И разбојник са крста може да се покаје. Знамо из оног најпознатијег примера да се један покајао, а један опет није. Злоупотреба гостопримства, жеља за зарадом, рушење кредибилитета и активирање разних сумњи и неповерења као суштина сваке пропаганде, део су пропагандног рата у који не верују само они без икаквог осећања за реалност. А овај невидљиви рат је често много прљавији и са тежим последицама од оног класичног рата. Зато јер је то рат за душе, рат за поверење народа у коме и са којим живимо. А када је о народу реч, они који ишта знају о мени упознати су са тим да ја помажем људима, не само својим парохијанима, кад год и где год се може, јер то доживљавам као своју обавезу. А када некога не помогнем или му се нечим замерим, е то је већ почетак могућег проблема. И онда се, наравно, од тога, као и од свега, може правити комедија. Посебно када све то заврши на столу уредника појединих новина и тако постане окидач за овај медијски преки суд. Само што су у комунизму директно мучили, хапсили и убијали, па тако стварали мученике народа и Цркве, а данас понижавају и исмевају - што ће имати неупоредиво теже последице. Чим почну да с вама испирају уста у јавности, унапред верујући да сте криви, пошто их нервирате по било ком основу, вама ће бити битно отежан живот и даљи рад. Уместо о најважнијим стварима, ту се одмах почиње разговор о потпуним глупостима. Ја се на то не осврћем, јер, као што рекох, знам да од правдања и објашњавања нема вајде. Када вас ставе на стуб срама и медијску ломачу, онда никог и не интересује шта ви говорите и ко сте уопште. Некада, под комунистима, ово је следовало такозваним „народним непријатељима", данас се то ради суптилније и много перфидније. Али је, очигледно, иста кухиња у питању.''

Како их није срамота овако писати, свима је добро познато да и у СПЦ постоје струје, можда некоме неодговара владика па покупшавају да га макну, а држе се да циљ оправдава средства... Пази молим те, јавља се неки ђакон, кога нико не зна, да је то Качавендин ђакон, постојале би слике, снимци са богослужења на којима су заједно, итд, и како тек тако неки ђакон на препоруку неког свештеника може да пређе из Београда, или одакле већ, у другу епархију, гдје је епископ који треба да изда канонски отпуст? Мало се преварио око неких ствари, док је лагао... И још нешто, запазио сам у тексту да жели да му се исплати одштета, значи све се врти око новца... А ко зна колико је Сарајево потплатило ово, како би блатили Качавенду, до сад је био ''Четнички владика'' а сад ''педофил'' Једва чекам да се огласи Владика, па да видите праву истину о томе човјеку...

Краљ Милан најбољи српски краљ.. И више сам за Обреновиће него за Карађорђевиће, разлика је у томе што су ови први правили стабилну Србију, која би сад била дио свијета да је остао неко од Обреновића на власти, а Карађорђевићи су правили неку нову квази државу, и били предуслов братства и јединства пфф..

Његово Преосвештенство викарни Епископ моравички Антоније

Браћо и сестре, немојте молим вас да не схватате величину и тежину ужасних комунистичких злочина. Као прво, нова идеологија комунизма, свом својом силом и снагом обрушила се првенствено на оно, што ће им сметати у рушењу свега онога што смо до тад имали, духовног, националног; правили су вјештачку нацију југословенства, братства и јединства, обрушили се на Цркву, која је кроз историју бла једини чувар националне свијести код народа... Чисто да вам кажем, то и сами знате, злочини комунизма нису само они на Голом отоку; Постојале су ОЗНА и УДБА које су радиле прљаве послове по читавој СФРЈ а и шире... Видим нико овде конкретно не спомиње злочине против Цркве..па ево неки од њих: 1. митрополит Црногорско-приморски Арсеније Брадваревић, прогањан од стране власти, осуђен на дугогодишњу затворску казну. Окружни суд на Цетињу му је такву казну изрекао "због завере у циљу рушења народног режима у Црној Гори и антидржавне делатности". У затвору мучен... 2. Епископ др. Василије Костић, као епископ бањалучки, Василије је 22. августа 1953. године нападнут од стране комуниста у Бањалуци. Том приликом је каменован и протеран из седишта своје епархије. Људи су га на путу од аутомобила до воза, када је морао напустити град, пљували у лице, тукли га, каменовали, цјепали мантије...касније постоје епископ жички, гдје ће се сукобити с комунистима и одлежати казну затвора... 3. Митрополит Дабробосански Нектарије-устоличен 1951 год. Иначе доживљавао многе пријетње од УДБЕ и комуниста у Босни...1953 год. ухватили су Митрополита, ишибали га, пљували, тукли, мучили и уцењивали да оде...у то вријеме имао је 75 година... И многи други...списак је предуг, можда да отворим посебну тему..тако је најбоље