Chianti

Nezni, pozrtvovani, pazljivi, obzirni, casni, covekoljubivi...dobri ljudi. Nadam se da ne gresim!

Nema razloga da Katolici prelaze u Pravoslavlje. Narocito ako su u pitanju pojedinacni slucajevi. Na kraju oni budu i kontraproduktivni. Jedino pozeljno je da se izmedju dveju Crkava nadje resenje raskola (ne zaboravite: u istoriji smo duze bili zajedno nego sto smo razdvojeni i to je oni sto predstavlja izazov za nase vreme, jer nam ono svima polako istice). Svaki ce Katolik u potpunosti vrsiti volju Boziju u koliko na Pravoslavnu Crkvu gleda kao na sestrinsku, a na pravoslavce kao na bracu i obrnuto: pravoslavci na katolike. Durgacije ne moze biti.

Patrijarh se postavio kao kohezioni faktoru ovom posrnulom drustvu, gde se zarad jednih najobicnijih izbora (koji se uz put receno mogu glat i izgubiti) i zivot stavlja na kocku. Ono sto mene posebno raduje, je to da nas Patrijarh reaguje na probleme i daje odgovor Crkve. Ne gura ih po tepih da se tamo deceniju ili dve nagomilavaju, a da onda ispod tepiha korov naraste. Patrijarh Irinej je zato nesto najbolje sto je moglo da nam se dogodi i dokaz Bozijeg blagoslova i zastite nad nama.

Na zalost, ali je od prilike ovo upravo kako si gore rekao. Ali treba znati i drugu stvar, a to je da tvoji postovi i nacin iznosenja cinjenica, te nadasve posvecenost Istini nalaze put do srca pravoslavnih ljudi. Znaj da ima i onih koji pozitivno vrednuju to sto ti kazes, te ovim zelim da pored potvrde tvog gore iznesenog stava, iznesem i suprotno misljenje: neko bi bio zadovoljan.

Pomogao bih malo otvaranjem jos jedne perspektive gledanja na problem: pre jedno 15 - 20 godina predlozio sam jednom katoliku iz francuske da se u korist ohrabrenja dijaloga u Srbiji za predsednika biskupske konferencije u Vatikanu razmisli i o tome da se postavi francuz (treba imati u vidu da se tih godina Slovenija odcepila od SFRJ i da je u toku bio krvavi raspad drzave, sve je to uticalo na formiranje perceptivnog spektra naseg naroda), a da je svest, secanje i zahvalnost (koja je bombardovanjem iz 1999. sada unistena) naseg naroda prema Francuskoj jos iz vremena I Svetskog rata, tada bila veoma ziva. Na taj predlog se on samo nasmejao i dodao da biskup francuz ne bi bio kadar da razume sve nase balkanske mumbo-jumbo zavrzlame. Otkrio sam da oni zapravo sa istom dozom rezila gledaju i na hrvate katolike i srbe pravoslavne (objektivno ne praveci neku duboku, sustinsku razliku izmedju nas, pre nominalnu: kao katolici i pravoslavni), te da zele moguce mozda neki treci put u nasim odnosima. Nije mi samo jasno zasto ga ne definisu i predloze. Odnosno, zasto se Vatikan ne razracuna sa ekstremistima u svojim redovima koji stoje na putu ostvarenja Tajne Hristove?

Ako je u stanju da ovo uradi sebi, kada dodje na vlast, sta bi bio u stanju da uradi nama?

Dzaba sad, kad si se iskompromitovao fulanjem gluposti, ko sad da ti bilo sta veruje i zasto da ti veruje.

E vala treba imati posebne hrabrosti pa ovakvu glupost odvaliti i to nigde drugde no na sred foruma Игнасио је рођен у замку Лојола, близу Аспеитије, 25 километара југозападно од Сан Себастијана у провинцији Гипускоа, аутономна покрајина Баскија, Шпанија. Најмлађи од 13 деце, имао је само седам година кад му је умрла мајка. Године 1506 Игнасио је постао паж у служби свог рођака Хуана Веласкеза де Куељара, ризничара Краљевине Кастиље. Године 1517, Игнације је отишао да служи војску. Тешко рањен у бици код Памплоне (20. мај 1521); провео је месеце као инвалид у замку свога оца и целог живота је храмао на једну ногу. За време опоравка Игнасио је почео да чита бројне религијске текстове о животу Исуса и светаца. Имао је жарку амбицију да води живот пун самоодрицања и да се такмичи с херојским делима Фрање Асишког и других великих монаха аскета. Одлучио је да свој живот посвети преобраћењу нехришћана у Светој земљи. Пошто се опоравио, Игнасио је посетио бенедиктински манастир на планини Монтсерат (25. маја, 1522), где је окачио своје оружје испред слике свете Марије Богородице. Затим је провео неколико месеци у пећини близу града Манреса у Каталонији где се подвргао најригорознијем аскетизму. Касније је говорио да је имао визије. Девица Марија је била објект његове витешке побожности. Војничка сликовитост је била значајан део његових религијских контемплација. У то време припремио је нацрт својих "Духовних вежби" (шп. Ejercicios espirituales), које описују низ медитација које су разни људи спроводили под његовим вођством. Обавеза упражњавања духовних вежби у разним варијантама је постала обавезна за све језуите. "Духовне вежбе" су извршиле велики утицај на промену метода учења у Католичкој цркви. Игнасио се 1528. уписао на Париски универзитет где је остао преко седам година, проширујући своје књижевно и теолошко образовање и покушавајући да заинтересује студенте за духовне вежбе. До 1534. Игнасио је имао шест следбеника – Француза Петера Фабера, Шпанце Франсиска Хавијера, Алфонса Салмерона, Јакоба Лаинеса и Николаса Бобадиљу и Португалца Симона Родригеса Игнације је, са својих шест следбеника основао Друштво Исусово 15. августа, 1534, у Цркви Свете Марије, на Монмартру - "да би отпочели болнички и мисионарски рад у Јерусалиму, или да крену без поговора где год их папа упути. Године 1537 отпутовали су у Италију да траже папино одобрење њиховог реда. Папа Павле III им је дао препоруку, и дозволио им да се произведу у свештенике. Заредио их је у Венецији бискуп од Арбе (24. јуна). Посветили су се проповедничком и добротворном раду у Италији, јер им је обновљени рат између Цара, Венеције и папе против Османског царства онемогућио пут у Јерусалим. Игнације је, с Фабером и Лаинесом, отишао у Рим у октобру 1538, да траже од папе одобрење за оснивање новог реда. Кардиналска конгрегација је дала позитивно мишљење, па је папа Павле III одобрио ред својом булом Regimini militantis (27. септембар 1540), али је ограничио број чланова реда на шездесет. Ово ограничење је укинуто булом Injunctum nobis (14. март 1543). Игнасио је изабран за првог врховног поглавара свог религијског реда, а језуити су га најчешће звали "Отац поглавар". Он је слао своје следбенике широм Европе да оснивају школе и семеништа. За врло кратко време језуити су постали кључни фактор како у религијском тако и у световном образовању. "Духовне вежбе" Игнасија Лојоле су коначно штампане 1548. године, а он је због тога био кратко по истрагом Римске инквизиције, али је ослобођен оптужби. Игнасио је написао језуитски Устав, усвојен 1554, којим је створио монашку организацију и нагласио апсолутно самоодрицање и послушност папи и надређенима (perinde ac cadaver, "[дисциплинован] као леш", како се сам Игнасио изразио). Његово основно начело је постало језуитски мото: Ad Maiorem Dei Gloriam ("У велику славу Божју"). Језуитима се често приписује и максима "Циљ оправдава средство", али она није аргументовано доказана. Језуити су били најважнији чинилац успеха противреформације. Били су припадници тзв. "борбене цркве" (Ecclesia militans). Од 1553. до 1555. године Игнасио је диктирао своју животну причу свом секретару, оцу Гонсалвесу да Камара. Ова аутобиографија је од кључне важности за разумевање његових "Духовних вежби". Чувана је у архивама око 150 година док је Боландисти (удружење језуитских студената) нису објавили у Acta Sanctorum, "Животима светаца". Критичко издање постоји у Vol. I (1943) Fontes Narrativi у серији Monumenta Historica Societatatis Iesu. Умро је у Риму. I sta kazes: poubijati Srbe i to licno Ignjacio Lojola 0110_hahaha

Ceda je preduvao, pa mu se pricinjavaju Kanibali.... nije mu lako....

Iznad svega cenim iskrenost, kada kaze: Kao i uvek Pohvala I da se zna da sam ja stavio petnaestu zahvalnicu VladanSimicu, za iskrenost naravno

Nekada su se robovi prepoznavali po tome sto su nosili celicnu ogrlicu oko vrata i gvozdenu kuglu na lancu oko clanka noge. Danas se robovi modernog doba poznaju po tome sto sa sobom nose mobilni telefon. Oni retki slobodni ljudi, koji si mogu sebi priustiti taj luksuz - slobodu, nemaju mobilni.

Vino rosso di Toscana - Chianti :cheesy:

Slazem se, naravno

Ovo zvuci, kao gorka pilula, (sto se kaze, ajd' kad bas mora - da se voli i taj Papa). Papa Benedikt16. je covek na koga katolici mogu samo da budu ponosni, kao i mi na naseg blazenopocivseg Patrijarha Pavla.

''А штo не би могло''..... greengrin a posle ja castim butelju Chianti-ja greengrin