Dijalog Ljubavi

Бог(=Син Божији) није се сјединио са природом Анђела,него са природом људи.Није Бог постао Анђео,него је Бог постао природно и истински човек. ,,Јер се није присајединио Анђелима него се присајединио семену Аврамовом''(Јевр.2,16).Није Син Божији постао по ипостаси природа Анђела,а постао је Син Божији по ипостаси природа човека.Анђели нису узели удела,нити постали заједничари Божанске природе(2.Петр.1,4),него енергије и благодати (Божије),а људи имају удела и постали су заједничари Божанске природе,они који се причешћују Светог Тела Христовог и пију Часну Крв Његову.Јер су(Тело и Крв) по ипостаси сједињени,и две су природе у причешћиваном(=приманом) од нас Телу Христовом,сједињене по ипостаси нераздељиво,те заједничаримо у обадвема природама:Тела телесно,Божанства духовно,или боље рећи обадвоје кроз обадвоје,не поистовећујући се по ипостаси(с Богом)-јер претходно постојимо па се онда сједињујемо-,него по сједињењу Тела и Крви.И како онда нису већи од Анђела они (=свети људи)који,кроз држање заповести (Божијих),чувају искрено и чисто то сједињење?Јер наша природа, за мало је умањена од Анђела(Јевр.2,7) због смрти и дебелости тела,али,благовољењем и сједињењем Божијим,постала је већа од Анђелске.Јер њој предстоје са страхом и трепетом Анђели док седи на Престолу Славе у Христу,и предстојаће са страхом на Суду,будући да они нису од Св.Писма названи као саседећим са Њиме(=Христом),нити заједничари Божанске Славе,јер су они сви службени духови,пошиљани да служе онима који ће наследити спасење (Јевр.1,14),нити ће сацаровати,нити се сапрославити,нити сести за Трпезу Очеву; док Свети(тељи) су синови Божији,синови Царства,и наследници Божији,и сунаследници Христови.

Следовати Спаситељу јесте заједничарити (μετέχειν) у спасењу... Јер Бог је непотребит (anendeh), а човек потребује Божије заједништво (ένδεής της του Θεοΰ νωνίας). Јер то је слава човеку: да остаје уз Бога и Њему служи(λατρεύειν)... (Зато) треба следовати Богу и носити Дух Његов и имати заједницу (кoiv оviav= општење) с Богом, Који је непотребит, алипотребитима даје Своје заједништво (кoiv оviav =причешће)... Зато је преко Мојсија, кроз оне друге (=Старозаветне) службе позивао у ове прве(=Новозаветне), то јест кроз оне праобразне (δια των τυπικών) у ове истините( εις τα αληθή), кроз оне привремене у ове вечне, и кроз телесне у духовне, и кроз земаљске у небеске, као што је речено Мојсију: Направићеш све по обрасцу онога што си видео на гори (Синају - Изл 25, 40; Јев 8, 5). И он се 40 дана учио да држи речи (τους λόγους) Божије и небеске карактере(χара κгιр ας=нацрте) и иконе духовне и праобразе будућих, као што и Павле говораше: Пијаху из стене која иђаше за њима, а стена беше Христос (1 Кор 10,4). Саветујући (Христос) Својим ученицима да Богу принесу првине од Његових сопствених творевина, не као да Он потребује, него да они не буду бесплодни нити неблагодарни, узео је хлеб од творевине и заблагодарио,говорећи: Ово је Тело Моје (Мт 26, 26); и такође (узевши) чашу од наше творевине (=вина), исповедио је да је то Крв Његова крв Новога завета(Мт 26,28), те их је научио Новом Приносу (την καινήν προσφοράν), који је Црква од Апостола примила и у целом свету приноси Богу, Који нам даје за храну првине својих сопствених дарова у новом Завету... И Црква у сваком месту приноси (Литургију) Сведржитељу Богу кроз Исуса Христа, као што је кроз Пророка Малахију (1,11) наговестио: И у сваком месту приносићететамјан имену Мојем и Жртву чисту; а тамјан су молитве Светих,како рече Јован у Откривењу (Отк 5, 8). Дакле, Принос Цркве, коју је Господ научио (Цркву) да приноси у целом свету, сматран је од Бога за чисту Жртву и она му је пријемљива, не као да Он има потребу за жртвом од нас, него онај који приноси сам бива прослављен ако му дар буде примљен (као Авељев). (... ) Црква, дакле, приноси ( προσφέρει) Богу са простотом, зато је с правом њен дар сматран код Бога као Жртва чиста. Јер Принос (πρόσφεραν) Богу треба чинити, и у свему бити захвалан (ευχάριστος) Створитељу, приносећи првине Његових сопствених творевина у чистој мисли (γνω μή=намери, вољи), и вери нелицимерној, и нади сигурној, у љубави горућој. И овај Принос(προσφέράν= Св. Евхаристију) једино Црква приноси чист Створитељу, приносећи са благодарношћу (μετ' ευχαριστίας) од Његове творевине. Јудеји већ не приносе, јер нису прихватили Логоса (Христа), кроз Којега се приносиБогу Нити приносе све јеретичке скупине (и наводи јеретике Гностике)...Како ће принети од њих (=Гностика) хлеб као Евхаристија постати тело Господа њиховог, и чаша крв, ако не говоре да је Он Син Творца света, то јест Логос Његов, кроз Којега дрво доноси плод и извори теку и земљапроизраста најпре траву затим клас, онда потпуно жито у класу (Мк 4, 27-28)? Како опет говоре (јеретици) за тело да одлази у трулеж, и неће имати удела у животу који се храни од Тела Господњег и Крви његове? Или нека промене своје (зло) веровање (την γνωμ ήν=мишљење) или нека се откажу од приношења речених (дарова). А нама је Евхаристија сагласна са вером(τη γνω μή=мишљењем) и Евхаристија потврћује (наше) веровање (ήμιν δε σνμφονος τη γνώμη ή Ευχαριστία και ή ' Ευχαριστία βέβαιοι την γν ώμην).1 Приносимо Њему сопствене (Његове) творевине, с песмом, објављујући складну заједницу и сједињење (κοινωνίαν και έ'νω σιν) тела и Духа. Јер као што хлеб од зеље, примајући призивање Бога (την έπίκλησιντοΰ Θεου-епиклезу Св. Духа), није више обичан хлеб, него Евхаристијасастављена од двеју ствар(ност)и, земаљске и небеске, тако и тела наша, причешћујући се од Евхаристије (μεταλαμβάνοντα της Ευχαριστίας), више нисупропадљива, имајући наду вечног васкрсења. Јер приносимо Њему не као потребитоме, него благодарећи(εύχαριστοΰντες) за Његов дар и освећујући твар. Јер, као што Бог не потребује нешто од нас, тако ми потребујемо да нешто приносимо Богу... Као што, дакле, не потребујући ово, Он тражи - да дајемо другима (Мт 25, 34-36) - ради нас, да не будемо бесплодни, тако је Сам Логос (Христос), не потребујући, заповедио народу (Јеврејском) да чини приносе, да би се научили да (бого)служе (λατρεΰειν) Богу; као што (такође) хоће да и мистално приносимо даре на Жртвеник. А постоји и жртвеник на небу јер се тамо наше молитве и приноси узносе; и храм, као што Јован у Откривењувели: И отвори се храм Божији (11,19), и Скинија; јер вели: Ево СкинијеБожије, у којој ће Он становати са људима (21, 3; ср. Јн 1, 14). Народ(Јеврејски) је примио дарове и приносе и жртве као праобраз (ειςτύπον), како је показано Мојсију на Гори (Синају), од Једнога и Истога Бога,Којега се Име и сада прославља у свим народима (=у Цркви). Али и ове стварности на земљи, што су код нас складно постављене(disposita=διακεκοσμ - ε va=у крашене=распоређене 1 Кор 14, 40) приличи да су обрасци (τυπους ) наднебеских стварности, јер су настале од истога Бога, пошто нико други не би могао да тако усличи слику духовних стварности (assimilare spiritalium imaginem-έξομοιώσαι την των πνευματικών εικόνα).2 (... ) Ништавни су сасвим они (=јеретици Гностици) који сав Домострој Божији одбацују, и одручу спасење тела, и своје поновно рођење (=крштење)бешчасте, говорећи да тело није пријемчиво за нераспадљивост(=бесмртност). Ако ли се пак тело не спасава, онда ни Господ није крвљу Својом нас искупио, нити је Чаша благодарења (=Евхаристије) - заједница Крви Његове, нити је Хлеб који ломима - заједница Тела Његовог (1 Кор 10, 16). Јер крв није друго него оно што је из вена и меса и осталог људског састава, који (састав) је заиста постао Логос Божији и Крвљу својом искупио нас, као што и Његов Апостол вели: У којем имамо искупљење Крвљу његовом и опроштење грехова (Кол 1, 14). И пошто смо удови Његови (Еф5, 30), и творевином се (Његовом) хранимо, а Он Сам нам даје ту творевину, обасјавајући (сву твар) сунцем Својим и дајући кишу како Сам хоће (Мт 5, 45), Он је ову Чашу од творевине Сам признао да је Крв Његова, којомузраста наша крв, и Хлеб који је од Творевине потврдио је за Сопствено тело, од којега расту тела наша. Када пак растворена Чаша (=вино с водом) и печени Хлеб примају Реч (τον Λόγον) Божију3 и бива Евхаристија и ТелоХристово, и од њих расте и састоји се састав (ή ύπόστασις ) тела нашег, како онда они (=јеретици Гностици) говоре да тело наше није пријемчиво за дар Божији, који је живот вечни, оно (=тело) које се (Причешћем) управо храни од Тела и Крви Господње и јесте уд Његов? Као што блажени Апостол (Павле) вели у Посланици Ефесцима: да смо удови тела Његовог, од меса Његовог, и од костију Његових (Еф 5, 30), не говорећи то о неком духовном и невидљивом човеку, јер дух нема кости ни меса (Лк 24, 39), него у устројству (της ο Ίκονομίας =саставу=структури) истинског човека, који се састоји од меса и нерава и костију, које се тело и из Чаше, која је Крв Његова, храни, и од Хлеба, који је Тело Његово, расте. И, на који начин бива да стабло винове лозе, стављено у земљу, у своје време доноси плод, и зрно пшенично паднувши на земљу и растворивши се, многоструко устаје Духом Божијим, Који све и сва одржава, а затим мудрошћу Божијом дођу (обоје) у употребу људима, те примајући Реч Божију бивају Евхаристија , што јесте Тело и Крв Христова, тако исто и наша тела од њих (=Св. дарова Хлеба и Вина) храњена, и положена у земљу, и растворивши се у њој, она ће васкрснути у своје. време, јер им Логос Божији дарује васкрсење, на славу Бога Оца (Флп 2, 11), Који заиста смртноме даје бесмртност и пропадљивомедарује непропадљивост (1 Кор 15, 53). Јер сила Божија се у слабостиизвршава (2 Кор 12, 9); да не бисмо, као имајући од нас самих живот, надимали се и узгордили се некада против Бога, прихвативши незахвално мишљење, него се искуством научивши да из Његовог преизобиља, а не из наше природе, имамо вечно пребивање(=бесмртност=вечни живот),нити да погрешимо односно славе Божије, те да не познајемо нашу (људску) природу, него да знамо шта Бог може, а шта чини човек, и да (тако) никада не погрешимо у истинском схватању (и веровању=поимању) постојећих бића, то јест Бога и људи.

Управо смо ми ти ''богаташи'' Лазар је синоним за ближњег а поука (човјек са правом поуком) је целокупна прича .....ето ти тумачења у краткој црти

прича о богаташу је поучног карактера, није Бог немилостив него нам прича указује да је пакао недостатак љубави,и да се богаташ мучио због недостатка љубави према ближњем!Немојте да мислите да су неке приче истакнуте да би нам дале реалну слику него да упозоре,подуче, да се ко год спасе тј да задобије љубав! Исти Св.Јован Златоуст пише да се човек кад умре налази у стању сна (Успеније) тако да то није реални догађај,нити човек обитава у рају и паклу прије Другог Доласка Христовог када ће васрснути човека и свеколику природу.Само поучна прича која не треба да буде саблазан,јер пакао и рај нису места него стање човека у којем ће обитавати у вечности .. Сад бирајте по слободи, благодат и љубав Божија обитава у Царству Божијем и у свему само ће за некога бити та љубав радост(рај) а за некога мучна(пакао)

У I књизи Добротољубља Св.Антоније Велики говори из искуства:Бог је добар ,бестрасан и непроменљив.Међутим.неки мисле да у Богу има промене,када се говори о томе да се Бог радује праведницима а љути на грешнике.Овима треба одговорити да се Бог не узбуђује ни радовањем ни љутином,јер то су ипак страсти...Бог је добар,и од Њега долазе само благослови,а никада непријатности...Ми људи пребивамо у јединство са Богом док смо добри и личимо на Њега.Није да се Бог љути на нас на савољан начин,него наши сопствени греси спречавају продор Божије светлости у нама и ти греси дозвољавају да у нас уђу демони и да нас муче.Када се молитвом и покајањем очистимо од својих греха,не значи да смо тиме ''умилостивили'' Бога,нити изнудили промену Његовог става према нама,него да смо кроз наше духовно делање и повратку Божанству излечени од наше злоће,па смо наново способни да се радујемо Божијој доброти.Значи, не може се рећи да је Бог окренуо леђа грешницима,исто као што се не може рећи да се сунце крије од слепих(глава 150) Из овога се јасно види да је Бог био оклеветан у западној теологији.Августин хипонски(Блажени Августин),Анселм Кентерберијски,Тома Аквински и њихови следбеници много су допринели том ''теолошком'' клеветању на Бога,а они су главни учитељи западне теологије,како папистичке тако и протестантске.Свакако да ови запдни теолози нигде отворено не кажу да је Бог зао и страстан.Али,нема сумње,они сматрају да је Бог као ланцима везан неком вишом силом,која личи на неумитну и хладну Нужност,на ону слепу силу која је владала и над паганским боговима.Та Нужност.наводно,приморава Бога да узвраћа зло за зло,не допушта Му да прашта и заборавља зло учињенопротив Његове воље,сем ако Му није пружено бескрајно задовољење за увреду.У том контексту ''страшног'' Бога људи по свом умовању доживљавају и Суд Божији. Неки могу,ипак,упорно да нам противрече указујући да књиге Светог Писма,као и Свети Оци,често говоре о Богу као о Великом судији који ће наградити оне који су Му били послушни, а казнити непослушне у дан Последњег Суда(2.Тимотеју 4:6-8). Како треба да разумемо овај Суд,али да схватимо Божије речи не на људски,него на Божански начин?ШТА УОПШТЕ ЗНАЧИ СУД БОЖИЈИ?Бог је Истина и Светлост.Суд Божији није ништа друго до сусрет са Истином и Светлошћу Бога.У дан Последњег Суда сви људи ће да приступе наги тој природној Светлости истине.''Књиге'' ће се отворити.Шта су те ''Књиге''? Оне су наша срца,која ће се отворити за продорну Светлост Божију.Тада ће се видети шта је у тим срцима.Ако у њима пламти љубав према Богу,та срце це се тада обрадовати Божијој Светлости.Ако је у њима лед мржње против Бога ,тим људима ће бити мучно,зато што у њима продире Светлост Истине коју су они целог живота мрзели.Значи разлика између једног или другог човека неће зависити од одлуке Божије,него од садржине свачијег срца.Оно што се у њему гомилало читавог живота биће откривено у дан Последњег Суда.Све зависи од тога дал је срце испуњено љубављу или мржњом.Љубав носи у себи блаженство.А мржња мучи безнадежношћу,горчином,злобом,немиром тамом и свим осталим тегобама пакла. У дан Последњег Суда Бог ће Својом Благодаћу као Светлошћу загрлити све људе једнако.Бог Љубави може само волети.Разлика је у томе да неки прихватају а неки не прихватају ту светлост.Сунце једнако сија на здраве и болесне очи.Здраве очи уживају у светлости,зато што виде лепоту око себе.Болсне очи осећају бол од светлости и желе да се сакрију од ње.Међутим тада нико не може избећи свуда присутну Божију Светлост.Јер, у новој творевини после Васкрсења,Бог ће бити свуда и у свему.Његова Светлост и Љубав загрлиће све.Тада неће бити места скривеној од Бога,као што је било на овој земљи у царстви кнеза овога света.После Васкрсења Бог ће наново узети у посед целу своју творевину.(по Св.Оцима Православне Цркве Бог све што створи би добро(види књига Постања) и анатема на онога ко мисли да ће свет бити уништен,он ће бити обновљен као и човек који из пропадљивости прелази у непропадљивост,из смртности у бесмртност сједињујући се са Бесмртним Богом тако да Царство Божије неће бити на некаквом небу и ми нећемо бити духови или анђели са харфама у руци него ћемо имати тела тј духовна тела како каже СВ.Апостол Павле)Љубав Божија ће заблистати као Свети Огањ који тече као река из престола Божијег и натапа рај.Али истинита пламена река Љубави-биће неподносива за оне који имају лед мржње у својим срцима. У том смислу је написано :,,Јер Бог је наш огањ који сажиже''(Јеврејима 12:29) У истом пламену злато се кали а дрво сагорева.Племенити метали блистају као сунце,а отпад гори у црном диму.Сви су у истом огњу љубави само што јдни блистају,док су други тамни.Свети Симеон Нови Богослов каже да није важно шта човек чини у животу него шта човек јесте у животу,да ли је сличан Господу нашем Исусу Христу или није сличан Њему.Он каже:,,У будућем животу (после Васкрсења) Хришћанин неће бити испитиван да ли се одрекао целога света у име љубави за Христа,ни да ли је разделио своје богаство сиромасима,ни да ли је постио у бдењу и молитви,да ли је плакао и уздисао за грехе своје,нити да ли је чинио друга добра у овом животу,него ће пажљиво бити испитиван да ли уопште личи на Христа,као син на оца.'' На фрескама Последњег Суда Господ Исус Христос је насликан седећи на престолу.Са десне стране видимо Његове пријатеље блажене људе и жене који су живели Његовом љубављу.Са леве стране видимо Његове непријатеље,све оне који су провелисвој живот мрзећи Га,чак иако су наизглед били побожни и богобојазниви.А између њих,извирући испод престола Христовог,видимо Огњену Реку која тече према нама.Шта је то Огњена Река?Зар је она огњени бич у рукама Божијим?Зар је она пламени мач освете којим Бог побеђује своје непријатеље? Не никако! Бог нема ништа са паклом.Та Огњена Река је она река која од давнине ,,тецијаше из Едема натапајући рајски врт''(Постање 2:10) То је река благодати Божије којом су се напајали свеци Божији од почетка света.То је изливање Божије љубави на сва Његова створења.Љубав је Огањ.Свако ко воли то зна.Бог је Љубав,дакле Бог је Огањ.А огањ сажиже све оне који нису и сами огањ,док оне који су огањ чини да буду сјајни и блиставији(Посланица Јеврејима 12:29)Бог се открио као Огањ и на планини Преображења, а касније је рекао да је Он дошао ''да баци огањ на земљу'' (Лк.12:49),то значи да излије љубав на земљу,у смислу у којем је Свети Јован Лествичник рекао: ,,Љубав је извор огња''(лествица 30,18)Рај и Пакао су дакле једнако преплављени огњеном реком Божије љубави.Тај нестворени огањ Божије љубави је добронамерно изливен на сва створења без разлике.За једне огањ је рај за друге је пакао.Не чудите се овоме.СИН КОЈИ ВОЛИ СВОГА ОЦА СРЕЋАН ЈЕ У ЗАГРЉАЈУ ОЧЕВОМ АЛИ СИН КОЈИ ГА НЕ ВОЛИ ,ЊЕМУ ЈЕ ОЧЕВ ЗАГРЉАЈ МУЧАН.Свети Исак Сиријански описује управо то стање:,,Кажем они који се муче у паклу,муче се јер не могу да поднесу да их неко воли...Потпуно је нетачно мишљење да људи који су у паклу су лишени Божије Љубави... али она је мучна за грешнике ,док је уживање за оне који су живели у складу са њом.

"Црква је беспочетна, бескрајна, вечна, као што је и њен Оснивач, Тројични Бог, беспочетан, бескрајан, вечан. Црква је несаздана, као што је и Бог нестворен. Она је постојала пре свих векова, пре анђела, пре стварања света, пре "постања света"(Еф.1,4), како вели апостол Павле. Она је божанска установа и у њој "обитава сва пунота Божанства"(Кол.2,9). Она је Тајна над тајнама. Та Тајна је била неоткривена, а открива се "у последња времена" (1.Петр.1,20). Црква остаје непоколебива јер је укорењена у љубави Божјој и у Његовом великом Промислу. Вечну Цркву сачињавају три Лица Свете Тројице. У мисли и у љубави Тројичнога Бога, од искони су постојали и анђели и људи. Ми, људи, нисмо се родили сада: у свезнању Божјем постојимо пре свих векова. Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу. Оваплоћењем Јединороднога Сина Божјег опет је људима откривен предвечни план Божји о спасењу човека. О томе Апостол пише: "И заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави" (1.Тим. 3,16). Речи апостола Павла јесу речи препуне смисла, божанствене, небеске речи. У бескрајној љубави Својој Бог нас је поново сјединио са Црквом Својом у Личности Христовој. Улазећи у несаздану Цркву, прилазимо Христу, улазимо у простор нестворене светлости. Другим речима, и ми, верни хришћани, призвани смо да постанемо несаздани по благодати, да постанемо заједничари бижанских енергија, да уђемо у Тајну Божанства, да превазиђемо наш светски начин умовања, да умремо као стари човек (Кол.3,9 , Римљ.6.6 , Еф.4.22 ) и да постанемо обожени или убожени. Када живимо у Цркви, живимо Христом. Ово су веома истанчани духовни и богословски појмови. Само Дух Свети може да нас научи свему овоме." ХРИСТОС ЈЕ ЉУБАВ НАША Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! САМ ГОСПОД НАУЧИЋЕ НАС МОЛИТВИ Човек тражи радост и срећу на небу. Тражи оно што је вечно, далеко од свих исвега; тражи да нађе радост у Богу. Бог је тајна. Он је ћутање. Он је бесконачан. Он је све. Тежњу душе ка небу има читаво човечанство. Сви траже нешто небеско. На Бога су упућена сва бића, макар и несвесно. Ка Њему стално упућујте свој ум! Заволите молитву, тај разговор са Господом! Све је љубав - љубав према Господу, према Женику. Будите достојни љубави Христове! Како не бисте живели у мраку, покрените прекидач молитве, па ће божанска светлост доћи у вашу душу. У дубини вашег бића јавиће се Христос. Онде, у дубини, налази се Царство Божје. "Царство је Божје унутра у вама" (Лук.17,21) Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. "Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим" (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега. Пре молитве душа треба да се припрема кроз молитву. То значи: потребна је молитва за молитву. Чујте како се свештеник тихо моли на светој Литургији пред читање светог Јеванђеља: "Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх Твојих блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин." У молитву улазимо а да то нисмо ни приметили. Притом треба да имамо одговарајућу духовну климу. Дружење са Христом, духовни разговор, проучавање духовних књига, појање, упаљено кандило, тамјан - све то сачињава одговарајућу климу, тако да се све одвија једноставно, у простоти срца (Прем.Сол.1,1). Читајући псалме и вршећи света богослужења са љубављу, постајемо свети иако тога нисмо свесни. Радујемо се захваљујући божанственим речима. Та радост и усхићење представљају наш труд да бисмо лако ушли у молитвену атмосферу. То је, како се каже, наше "загревање" за молитву. Притом можемо да имамо на уму и лепе призоре предела које смо видели. Ово је благ и безболан покушај. Али не заборавимо ни реч Господњу: "Без Мене ништа не можете чинити" (Јов.15,5). Сам Господ научиће нас молитви. Нећемо се научити сами нити ће нас неко други научити. Немојмо говорити: Начинио сам толико и толико метанија - према томе, сада сам себи обезбедио благодат, него молитвено иштимо да у нама засија непролазна светлост богопознања и да се отворе наше духовне очи како би смо разумели божанске речи. На овај начин љубимо Бога без самоприморавања, без труда и напора, а да то и не запажамо. Оно што је људима тешко, за Бога је веома лако. Бога ћемо заволети изненада - кад нас осени благодат. Ако веома заволимо Христа, молитва ће се одвијати сама од себе. Христос ће трајно бити у нашем уму и срцу. Да бисмо, међутим, остали у оваквом духовном стању и да га не бисмо изгубили, неопходна је божанствена, пламена љубав према Христу. Наша љубав је усмерена на једно више Биће. Бог свецело љуби човека, а човек са своје стране жели да дође до Љубљенога. Бог љуби човека божанском и савршеном љубављу. Љубећи човека, Бог је несебичан. Љубав према Богу још је виша када се изражава као благодарност. Неопходно је да љубимо Бога, али не зато што је то наша дужност, него онако како нам је неопходно да једемо да би живели. Често се, наиме, обраћамо Богу услед наше потребе да нађемо ослонац, будући да ни у чему око нас не налазимо мира и спокојства и да осећамо усамљеност. ШТАП СВЕТОГ ГЕРАСИМА Крај у коме смо становали - Турковунија -био је све сама узбрдица и низбрдица. Ја сам изјутра устајао веома рано и одлазио у своју цркву Светога Герасима, а враћао се тек увече. Улица у којој је била наша кућа била је врло незгодна и врло стрма. Тако сам ја једног јутра пао и сломио ногу. То се догодило у недељно јутро; још се није било честито ни разданило и свуда унаоколо владао је потпуни мир. Захваљујући томе, неки људи су чули моје јауке, изишли су одмах и позвали хитну помоћ. Стигла је хитна помоћ и пренели су ме у болницу. Била ми је сломљена лева потколеница. Све су ми кости на том делу ноге биле смрвљене. Осећан сам неподносиве болове. Када су ме донели у Поликлинику, спусте ме из болничког возила и положе у постељу. Лекари одлуче да ми ставе ногу у гипс. Народ је чекао да служим Литургију, али су били приморани да сви оду. Петнаест дана сам остао у болничкој постељи. Читаво то време молио сам се Господу. И тако, у молитви, најзад спонтано бацим поглед на своју ногу. И шта имам да видим! Благодаћу Божјом видим да су ми ногу погрешно ставили у гипс. Затражим од лекара да отворе гипс. Сазнавши за то, професор рече смејући се: - Овај поп, уместо да гледа своју цркву за коју је надлежан, хоће, изгледа, овде нас да контролише! Ми смо свој посао исправно урадили, а ногу смо му прегледали преко ренгена. Шта сад хоће? Шта нас мучи? Нико од лекара није показао никакво интересовање. Ја сам остао упоран тражећи да погледају моју ногу. Они ни да чују! У подне ми донесоше јело, али ја одбих да једем понављајући како тражим да ме поново погледају на рендгену. Инсистирам да то ураде, јер ће, иначе, кост криво да зарасте и таква ће остати заувек. На све то професор ми је поручио: - Нека он гледа своју свештеничку службу! Нога му је у реду. Дође вече. Опет ми донесоше јело; ја опет одбих да једем, упорно тражећи да погледају моју ногу. Сутрадан изјутра дође професор, па ће ми рећи љутито: Шта, бре, хоћеш ти, оче? Шта све ово значи? Ваљда хоћеш да нас мучиш? На моје упорно наваљивање, одведу ме ипак поново на рендгенски преглед. Стварно, виде да су ми ногу погрешно наместили и да је у таквом стању већ прилично зарасла. Професор поче да се смеје. - Бре, оче, - каже ми -мора да си врло грешан! Сада је то и мени јасно, сада ћеш тек да видиш шта ћеш претрпети! Морамо ти поново сломити ногу да је поставимо како треба. Почеше свом снагом да ударају гипс да би га разбили. Ја нисам говорио ништа. Само сам у себи вршио своју смирену молитву. - А, сада не говориш! - коментарисао је професор. - Али сада ћу ти ја опростити све твоје грехове! У једном тренутку повукоше и свукоше гипс. Ја сам осећао страховит бол. Два лекара су ме вукла за ногу, а професор је песницом ударао по нози испод колена свом снагом да би је сломио. - Е, бре, оче, опростићу те од свих твојих грехова, али, захваљујући теби, и мени ће бити опроштени моји греси! ломили су ми кост. Већ је била мало зарасла, те сам трпео неиздрживе болове. Стегао сам усне. Најзад, сломише ми ногу. Положише ме под рендгенски апарат, учврстише ногу и вратише је правилно у њен природни положај. Потом поново пажљиво поставише гипс и вратише ме у кревет. Два - три месеца - већ се и не сећам колико је то трајало - остао сам да лежим у кревету. После тог дугог времена поставили су ме да седим на кревету, а онда су ми дали да се придржавам помоћу две штаке и да полако почнем да ходам. Ја, међутим, нисам хтео штаке. Професор ми каже: - Узми их да би могао да устанеш, пошто те је лежање исцрпело. Ово са штакама није дуго трајало, јер сам и сам почео да стичем равнотежу. Зазирао сам од штака пошто сам се плашио да ћу се на њих навићи, па нећу после моћи да их оставим. Професор ми рече: - Постарај се да купиш себи штап. - Нећу - одговорим ја. - Не желим штап. - Па зар ти као поп смеш да будеш непослушан? Слушај ме, иначе ћеш пасти, па ћеш сломити све своје кости. Тада сам био приморан да кажем својој сестри: - Купите ми један штап. Ми јесмо сиромашни, али треба да ми купите штап. Хоћу да бацим ове штаке, јер ми тешко пада да их носим. Било је једанаест сати пре подне. Ја сам на штакама сишао у болничку цркву. Моја сестра се одмах спремила да оде у Еолову улицу да ми купи штап. Док је полазила, ето ти неке госпође са штапом у руци; улази у цркву. - Је ли ово црква Светог Герасима? - упита. Да, чедо моје, ово је та црква - одговори црквењак. - А где је ту икона Светога Герасима? - Ето је ту - одговори црквењак и показа јој икону. Тада ова непозната госпођа паде ничице пред иконом Светога и са сузама поче да говори наглас док смо ми сви слушали њене речи: - Свети угодниче Божји, ја нисам знала за тебе, никада нисам чула за тебе, чак ни твоје име нисам никада чула, па ипак си ме почаствовао да ме посетиш и да ми затражиш овај штап који сам у своје време купила у Јерусалиму. Тражио си да га донесем у твој дом; и ево, донела сам ти га, свети угодниче Божји. Рекао си: "желим да ми тај штап донесеш сутра ујутру!" Ја нисам знала где се налазиш, па сам се распитивала, сазнала сам, и ево, нашла сам тебе и твој дом. Ја, моја сестра и старица - црквењак, седели смо за црквеним столовима поред туторског стола. Непозната госпођа нам приђе, па ће нас упитати: - Шта је то било? Зашто је Свети Герасим тражио од мене штап? Шта ће му тако нешто? А старица црквењак одговори: - Слушај да ти објасним зашто је светитељ хтео штап: њему не треба, али свети Герасим има и свога слугу. Његов слуга је овај свештеник кога видиш. Он је сломио ногу и већ месецима трпи силне болове. Данас је устао после дужег лежања, а лекари су му рекли да се мора ослањати на штап. И ето, његова сестра је таман била спремна да пође у Еолову улицу да му купи штап. Ходи, дакле, узми штап од Светога, и донеси га овамо, па га предај његовом служитељу. Узбуђена госпођа ми принесе штап и целива ми руку. - Узми га, оче, и опрости ми грехе моје. То је штап који је био на Гробу Господњем. Ја станујем у четврти Провоне, на крају улице Патисион. Тамо станујем и тамо сам видела Светога у сну. Ја јој захвалих. Узех штап и почех одмах да га користим, одбацивши штаке. Тај штап сам затим назвао штапом Светог Герасима и веома сам га заволео. Много пазим да га не изгубим. Али то је и диван, врло чудесан штап. Јер, кад неко има тешке телесне болове, ја га мало дотакнем штапом и човек оздрави. Заиста је то чудесан штап. Како је све било дивно! Потпуно жив појавио се пред госпођом, која никада није била чула ни за њега ни за мене. Ваистину предивна и чудесна дела творе свети Божји људи! Стога треба да их поштујемо. И ја се клањам светоме Герасиму, који и јесте палица немоћнима, захваљујући својој светости и благодати.

,,Причешћивати се сваког дана и узимати Божанске Тајне добро је и корисно,јер и сам Христос каже:Који једе Тело Моје и пије Крв Моју има живот вечни (Јн.6,54) Ми пак четири пута сваке недеље причешћујемо се: Недељом,средом,петком,суботом,и у друге дане ако је спомен неког од Светих.А то што у време гоњења неко је( био) принуђен да,немајући свештеника или служитеља(=ђакона),узима својим рукама Причешће,уопште није тешкоћа(=преступ),то је сувишно и доказивати,зато што је дуговремени обичај то потврдио самим стварима.Јер,сви који тихују у пустињи,где нема јереја,држе Причешће у кући и сами се Причешћују.У Александрији и Египту сваки и од лаика(=верника),скоро већином има причешће у свом дому,и када хоће сам се Причешћује.Јер је једном свештеник свршио Жртву и дао је,онај који је узме и причешћује се,треба да верује да се причешћује као од свештеника.Јер и у Цркви свештеник даје (вернима) део(=честицу),и држи је прималацса сваком влашћу,и тако је приноси устима сопственом руком.Јер исто је по снази:било да једну честицу добије,било више честица заједно''. http://sphotos.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-snc4/hs436.snc4/47928_108141652580630_100001543867628_67056_5381842_n.jpg

"Тачно је да умиремо као и пре," каже Св. Јован Златоусти "али ми не остајемо више у [стању] смрти - а то заправо значи и не умрети...снага и сама реалност смрти састоје се у томе да мртав човек нема могућност да се врати у живот; ако ће међутим после смрти он бити оживљен и ако ће му бити дарован бољи живот, онда ово више није смрт, већ више као падање у сан” овде мислим на целокупног човека и душу и тело! Ја мислим да је и више него јасно и да даља расправка не води никуд! Значи стање од смрти до васкрсења назива се сан(Успеније-што значи уснути).Душа и тело чине једног конкретног човека и немогу да постоје одвојено него само као један конкретан човек-каже Свети Максим Исповедник,Св.Јустин Философ каже да је тело без душе леш а душа без тела утвара,тако да се јасно види да душа не напушта тело него целокупан човек је у стању сна који чека Васкрсење мртвих и живот Будућег века...ово је укратко....

Речи Господа Бога изговорене пред немим и грехом оскрнављеним житељима Едемског врта: „У зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу, од које си узет; јер си земља и у земљу ћеш отићи“ (Пост 3, 19), био је највећа трагика човека која је могла да га задеси и која га је прогањала вековима све до доласка Бога у свет по пророчким и утешитељским речима Бога који је најављивао тај долазак Месије :„И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твојега и семена њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.“ (Пост 3,15). Онтологија је реч о бићу, односио о ономе што је постојано и непроменљиво у бићу и што га чини истинитим. У свету који се стално мења, у коме сва бића настају и умиру, поставља се питање шта је то што је непроменљиво и чини да бића буду истинита. Онтологија се, дакле бави питањем постојања, а под истином бића подразумева његово вечно постојање, односно превазилажење смрти. Бог ствара свет као скуп конктретних бића ни из чега са циљем да се слободном вољом сједине са Њим.План божији који ствара свет слободно је био да се први човек Адам створен по икони и обличју Божијем слободно сједини са Бесмртним Богом и оствари заједницу, а кроз Адама и свеколика природа .Све што је створено је по својој природи смртно, уколико се не сједини са Бесмртним Богом и на тај начин оствари бесмртност.Адам је створен и самим тим није био бесмртан ,него створен за бесмртност.Будући да је Бог Апсолутна Љубав, Он своју љубав пројављује управо у човековој слободи дајући праоцу Адаму да бира да ли хоће или неће да прихвати Његов план!Прародитељски грех или Адамов грех је био у томе што он својом слободном вољом одбија план Божији да се сједини са Богом и тиме постаје смртан.Значи Адамов пад, односно грех, није пад од бесмртности у смртност, први човек, Адам, није био почетку бесмртан па је падом постао смртан јер га је Бог казнио због преступа, како ово тумачи Св. Августин, нити је то отпадање од првобитног стања савршенства да би се његово спасење и истина бића састојали у томе да се он поново врати у прошло стање. Његов пад, односно грех(онтолошки грех), јесте у ствари промашај постављеног циља, који је бесмртност у сједињењу с Богом као догађај будућности. Грехом првог човека Адама створена природа је остала смртна. Зло је, дакле, израз слободе човека и постоји откад је први човек одбио да се сједини с Богом, односно даје утисак да постоји, зато што неће постојати вечно, јер створена бића не могу постојати без сједињења с Богом.Човек је „промашио циљ“ због којег га је Бог створио, и реч „грех“ на грчком αμαρτια и значи, промашај циља.Значи онтолошки грех човеков је не прихватање Божијег плана да се сједини са Богом а не неке етичке природе.Пошто се тај циљ није остварио кроз Адама Бог као Апсолутна љубав не одустаје од тог циља само га одлаже,Сада Бог преузима на себе улогу Адама тиме што шаље Јединородног Сина и Логоса Божијег : Логос постаде тело и настани се међу нама,и видесмо славу Његову,славу као Јединороднога од Оца,пун благодати и истине(Јн,1,14) Нови начин остварења Тајне Христове јесте рођење Сина Божијег од Пресвете Дјеве Марије и пролаз (Сина Божијег) кроз смрт да би створена природа у Њему достигла бесмртност, што се не би десило да је стари Адам погодио циљ, односно да се он сјединио с Богом Логосом и на тај начин он постао Христос.Зато се Син Божији Христос назива Нови Адам јер се кроз Њега ослобађамо онтолошког греха а то је смрт.Природно рађање и размножавање створених бића, којим створена природа жели да достигне бесмртност али не успева, јесте промашај постављеног циља који је заједница с Богом, Зато је природно рађање грех, односно смрт(гле у безакоњима се зачех и у греху ме роди мати мојаПс50,7). Речју, грех је смрт и зато се грех и смрт изједначују са природним рађањем, јер се њиме не може превазићи смрт. Уместо да се сједини с Богом и тако постане један дух с Њим, па се кроз њега(Адама) као главу сва природа као његово тело обожи, Адам се сјединио са женом и постао је једно тело с њом, односно постао је смртан, трулежан, каже Св, Максим(Види Св. Максим Исповедник, РG 91, 1092d.)Христос својим доласком у свет постаје тело,постаје Богочовек(Бог поста човек да би човек био Бог) и као Јагње Божије узима грехе света на себе тачније узима онтолошки грех а то је смрт.Васкрсењем нам је показао да ће сви они који су умрли, приликом Његовог Другог доласка васкрснути из мртвих, као што је и Он после свог Крсног страдања Васкрсао из гроба. „Васкрснувши из мртвих Христос је васкрсење из мртвих учинио могућим за све људе и добре и зле. По свемоћном дејству Богочовековог Васкрсења сва се природа људска налази у власти те силе као исцељена од смртности. И сваки човек, пошто као људско биће има удела у свеопштој људској природи, мора васкрснути у последњи дан.Значи Христос се сједињује са човеком и свеколиком природом и даје нам залог бесмртности(не бесмртност) јер људи не би умирали него се та заједница остварује у пуноћи тек на Другом Христовом Доласку када ће Христос Васкрснути мртве и тада се кроз Христа побеђује последњи непријатељ а то је смрт!У односу на будуће Царство Божије, које очекујемо да се догоди са другим Христовим доласком и васкрсењем мртвих, потребно је променити начин постојања и сјединити се са Христом. То се може постићи најпре новим рођењем, другачијим од природног. То ново рођење за живот вечни јесте Крштење. Крштење је, по учењу Св. Отаца, ново рођење у односу на физичко, природно рођење. Сам појам "рођење" указује на то да је овај догађај повезан са онтологијом бића, јер без рођења нема ни постојања. Крштење, као друго рођење, показује да природно рођење није довољно за постојање створених бића. Природно рађање без Крштења као сједињења с Богом у Христу, односно као постојање у евхаристијској заједници, не може донети бесмртно постојање творевини, без обзира на то што је и природно рођење дар Божији, односно што се и оно збива вољом Божијом. Потребно је, дакле, да се оствари заједница с Богом, тј. Тајна Христова, која је заједница слободе, да би створена бића остварила бесмртно постојање. Та Тајна Христова остварује се кроз Крштење у Св. Литургији, где се новокрштени Духом Светим сједињује с Христом, односно где Дух чини новокрштеног чланом Тела Христовог. Јер, оно што је рођено од тела тело је, односно смрт је, док оно што је рођено од Духа дух је, како каже Господ. Природним рођењем, дакле, створена бића не остварују аутоматски и бесмртно постојање. За бесмртно постојање потребно је да буду крштена Духом Светим. Дух Свети сједињује тварну природу са Сином Божијим. Конкретно, крштавани помазан Духом Светим, постаје сједињен с Христом. Тајна Крштења, међутим, није никад у предању Цркве била сама себи довољна. Крштење као израз делатности Духа јесте конституисање евхаристијске заједнице, Цркве, као што су то и остале тајне: Миропомазање, Рукоположење, Покајање итд, на основу будућег догађаја сједињења творевине с Богом у Христу. Дух Свети на овај начин, додељујући конкретним људима различите дарове (епископски, презвитерски, ђаконски, лаички, итд.) конституише Литургијску заједницу као Тајну Христову, или поново враћа у њу привремено искључене, кроз покајање, као икону будућег Царства. Крштењем људи не постају хришћани, нити носиоци дарова Духа Светог као индивидуе, већ као чланови Цркве, литургијске заједнице као Тела Христовог. Искључени из литургијске заједнице, својом вољом или вољом заједнице, они престају да буду хришћани, односно носиоци било ког дара Светог Духа, јер су престали да буду у заједници са Христом, све док се поново не врате у њу.Литургија је, дакле, истовремено Тајна Христова, тј, Царство Божије, али и икона будућег Царства Божијег, односно икона Тајне Христове каквом ће се она јавити у будућности као последњи догађај историје, у коме ће бити коначно уништена смрт, а творевина кроз опште васкрсење достићи бесмртност. Крштење се другачије назива и Тајном покајања. Покајање је, дакле, промена начина живота, од природног у евхаристијски(Литургијски).Наш однос према другима треба да буде утемељен на Св. Литургији, на циљу због кога смо створени (а то је да будемо чланови Тела Христовог - литургијске заједнице), а не на моралним нормама и начелима. Ово најбоље потврђује Св. Апотола Павле пишући Коринћанима о једењу идолских жртава где подвлачи да је најважније да смо у заједници с Христом, односно да постанемо чланови Литургијске заједнице и зато Св. Литургија треба да нам буде мерило понашања и односа према другима.. Што се, пак, тиче нашег односа према онима који још увек нису у заједници с Богом у Христу, тај однос треба да буде исти, тј. однос љубави, јер је заснован на томе какви ће они бити када дођу у заједницу с Богом, а не какви су сад, зато што су и они позвани да остваре заједницу с Богом и то могу учинити у сваком тренутку.„У Светој Евхаристији, у светој тајни Литургије, каже о. Јустин(Св.Јустин Ћелијски), ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав Богочовечански Домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег… Света Литургија је, по богомудрој речи Св. Јована Дамаскина и Св. Теодора Студита: понављање целокупног Богочове- чанског Домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Св. Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога Домостроја спасења“. Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом“. И смерни причасник пре Светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни чудесно“. Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело“ и причешћујући се њима доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком Пуноћом Божјом (Еф.3,19;Кол.2,10). Литургијско Сабрање верних у Христу, и Причешће Христом, открива и пројављује тајну Цркве као Тела Христовог; литургијско Свето Причешће је увек Тело Свеживог Господа Исуса: „Ово је Тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим Светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (=Св. Евхаристија) коју благосиљамо, није ли заједница Крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница Тела Христовог? Јер је један Хлеб, једно смо Тело ми многи; јер се сви од једнога Хлеба причешћујемо“ (1 Кор.10,16-17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску заједницу - Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, Завет у свеживотворној Крви Божјој. Богомудри и Свети Николај Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама Тела и Крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн.15,1-5). Јер овде не постоји само општост имена или аналогија по сличности, него истоветност (=идентитет). Јер су ове Тајне - Тело и Крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама - Црква – претвара у то Тело и Крв Христову. И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него свмо Господње Тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте Тело Христово, и удови међу собом (1 Кор.12,27).

Na ovaj forum se do sada nisam javljao i retko ga pratim. Medjutim, danas sam imao malo vremena pa sam pregledavao neke od tema o kojima se ovde razgovaralo u poslednje vreme i izmedju ostalog naisao i na ovu. Ne bih se ni sada javljao da nije bilo ove gore navedene poruke tzv. "Dijaloga ljubavi". Odmah da kazem da video snimak nisam jos odgledao niti sam temu do kraja procitao, ali sam primetio upozorenje moderatora da se o ocu Nikolaju ne prica nego o onome sto je on rekao. Ja trazim oprostaj od moderatora za ovo sto cu reci, i nadam se da nece izbrisati, moju poruku jer se javljam samo zbog ove klevete "Dijaloga ljubavi". Ovo sto si napisao "Dijaloze ljubavi" je veoma neprimereno, da ne kazem bezobrazno, a iznad svega neistinito. U jednoj od prethodnih poruka si naveo da poznajes oca Nikolaja i zatim iznosis ovo i tako nastaje utisak kod citalaca da znas o cemu pricas. Otac Nikolaj nije napustio manastir kao monah nego kao iskusenik. I sta je strasno u tome ako iskusenik ode iz manastira, pa vadlja iskusenistvo sluzi upravo za to da se covek preispita. Kao sto je neko pomenuo u tom braku su on i supruga izrodili i podigli monahinje i svestenika nakon cega su se i sami zamonasili. Malo postovanja nece ti biti na odmet "Dijaloze ljubavi", ali i istina umesto poluistina i kleveta. Монах Николај је напусто манастир као монах а не као искушеник и питај монаха Николаја лично ако ми не верујеш а кад смо већ код тога безобразно и безочно је позивати људе да пеку прсте,тај монах свуда нос гура једино га ви из провинције као и људи којима се живот смучио па једва чекају неку муку да им не буде досадно,називате духовником ...тешко оном преко кога долази саблазан,а ти брате да знаш шта је Православне вера не би ишао за Николајем него сви ви који волите бабске приче сте се сабрали око монаха Николаја који се скроз разобличио у разговору самном ...значи човек је болесник па ме бришите ако вам смета коментар!!!!!

mense0198626478946378946

ова Литургија коју ви називате ''светосавском''(по старом) није ни видело светосавски типик јер је тада Св.Сава користио Јерусалимски типик а типик или служебник на који се ви позивате је Кијевски(настао у крајем 18 и почетком 19 века) од стране унијата и зато су убачене неке новотарије а владике: Атанасије,Амфилохије,Иринеј,Игнатије,Јован,Григорије,Хризостом(жички) управо покушавају да својим личним примером избаце новотарије унијата и поједине молитве које нису постојале у типику Св.Саве а ви њих из незнања осудисте као новотарце ...уби нас незнање!!!! Што се тиче ЧИТАЊА МОЛИТВИ НА ГЛАС да видимо шта каже СВ:АПОСТОЛ ПАВЛЕ :‎(1. КОР 14) 15. Шта треба, дакле? Молићу се Богу духом; а молићу се и умом: хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом.16. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?17. Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује. Па и СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ:И оне молитве о Благодарењу опет су заједничке.Јер не благодари свештеник сам него и сав народ.Јер када он испред њих подигне глас(речима:Забалагодаримо Господу!),затим се и они сагласе да:Достојно је и праведно!: бива то,тада он започиње Благодарење(започиње Евхаристију=АНАФОРУ).И зашто се чудиш ако негде народ са свештеником говори,када и са самим Херувимима и Вишњим Силама,заједнички узноси оне свештеничке химне?!У Омилији18,3 на2Корићанима(PG61,527-528)СВ.ЈОВАН ЗЛАТОУСТ shuntavilo2

Papa i jeste imao primat u smislu časti.Tu ne vidim ništa sporno. Само што је тада био Епископ Рима и Православац-Хришћанин.. А овај данас није ни једно од наведеног... [/quote Папа је био Епископ Рима и први међу једнакима али није био непогрешив и није био већи од Цариградског,Јерусалимског,Александријског и Антиохијског епископа а реч Православац је мало новијег датума,тада су сви били Хришћани и сачињавали Једну Свету Саборну(Католичанску)Апостолску Цркву и није проблем да папа буде по части први међу једнакима у Риму т.ј у западној Цркви али у источној није могао бити први међу једнакима него би то у данашњем случају био Васељенски Патријарх и Патријарх Јерусалимски и остали Патријарси док би ''непогрешивост''папе морала бити укинута,морало би се порадити на њиховој миси јер су избацили епиклезу(призив Духа Светога),укинути филиокве што Митрополит пергамски Зизјулас лепо објашњава у својој студији о Филиоквама.Онда имамо проблем звани ''безгрешно''зачеће Пресвете Богородице,проблем чистилишта(који је и код нас Православних убачен у виду митарстава).Тако да је Дијалог Љубави итекако потребан а уједињење цркава није загарантовано