Kant

Рекао бих да је монаштво настало као социолошка (друштвена) појава, те није случајно да се није нашла на схоластичком списку Светих Тајни. Не савршава се на Литургији, а нема га ни у Писму. У Цркви је једна Тајна, а добар дио тзв. ''црквеног живота'' су ''социолошке појаве'', чија се вриједност мјери искључиво Тајном, тј. Евхаристијом, Литургијом. Нпр. проф. Сандо чак каже да је и вјероучитељ литург... Дакле, сасвим је свеједно да ли човјек живи сам (дакле, монахос) или у браку(и једно и друго су социолошке појаве), битно је да учествује у Евхаристији.

Да, да eheeeej одлично питање! Имам и ја један пример: код мене у цркви ДВА свештеника, један на проповеди а други у разговору са верницима говоре, цитирам: "две Христове природе су се СЛИЛЕ у ЈЕДНУ ПРИРОДУ"!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! eheeeej Дакле, ем имамо СЛИВАЊЕ, ем имамо ЈЕДНУ ПРИРОДУ! И моје је питање: шта ћемо сад? eheeeejПа може ли горе од овога?!

http://www.svetosavlje.org/listarhiva/Home.aspx/Topic?topicId=1551 На овој страници са листе Светосавље имате опширан одговор руског свештеника Љубе Милошевића, који је мислим члан и овог форума. У вези паљења свећа. У принципу ако вас неке елементарне ствари занимају, можда ћете лакше до одговора доћи простим гуглањем, где можете наћи на одговоре и ставове Православне Цркве кроз писања свештеника. Хвала, у сваком случају. Ипак, нисмо се разумјели, ја нисам био довољно јасан... Колико је мени познато, свијеће које се производе у патријаршијској творници нису од чистог воска, како то баћушка Серафим захтијева. А поред тога, пале се по контејнерима испред храма, за разлику од руске праксе, гдје се свијеће пале испред иконе или крста и тсл. Дакле, симболичко са иконичним; а код мене у парохији - и широм Босне поносне - праве се ''печењаре'', збогради ''практичних разлога''! (Замислите, нпр. да направимо кадиони олтар испред храма, да ''фреске'' не чаде од тамјана!) И тада долази до дилеме ''Up or Down''. Дакле, још један у низу ''благочестивих обичаја'' наше Цркве, који се коси са здравим разумом... И ту не помаже ни симболика ни онтологија...

Овај...могу ли ја да поставим једно реторичко питање: какав је смисао паљења свијећа уопште??? Сматрам да је паљење свијећа само обичај који је настао у вријеме када није било струје... Али добро, сви ми волимо када кандило и свијећа трепере, али ово би требало да се дешава пред иконом или макар у храму. Смисао је, по мом мишљењу, да се украси храм или богослужбени/молитвени простор. Лимени контејнери поред храма...не знам...вјероватно само да би се зарадило на продаји. Ево, помозите ми, ако гријешим! Један епископ каже: ''Прими ову жртву паљеницу'', када пали свијећу! Алегорија или шта већ?

И ово је!

Дарвин би на ово рекао: ''Еурека''!

Извињавам се ''емануилу'' - није лично, ипак смо овде под виртуалним идентитетом. slavaboguМене само из ципела избацују умовања тог типа. Видио сам да су у дискусији неки покушали да објасне да приче о ''концентричним круговима'' и тсл. не могу да се узму здраво за готово. Људи моји, нема тога у Јеванђељу...а не може сваки средњевјековни апокриф да се узме за извор вјере. Играмо се мало Кабале... Мене поражава ''хладнокрвност'' са којом се говори о оваквим темама, стављајући себе за арбитра, наравно, са позивањем на св. оце. А међу њима предњачи Карелин!!! Ма хајде... И ондаК - сатанистичке секте ово, па секте оно... Свака прича се заврши са сектама, боље познајемо секте од сопствене вјере. А Павле лијепо каже: ''Шта ће нас одвојити од Христа...'', па ''гдје ти је смрти жалац...'' Родитељи - нек' се кају цијели живот, можда успију, а дјеца - ако њих нема у Царству, не идем ни ја!

Који свети оци? Најлакше је тако испрепадати људе... Онај ко пита нешто слично вјероватно има проблем. И сад неки ''стручњак за св. оце'' има право да га препада, да се ставља на мјесто судије. Питам ја тебе који св. отац има право да себе ставља као ''главног арбитра'' у питањима коме ће да буде доступна, а коме недоступна свјетлост Свете Тројице!? А то за првородни гријех је посебна прича. Дакле, то нема везе са везом. Зар нема примјера тзв. ''крштења крвљу'' мученика, који су повјеровали на губилишту, а нису успјели да се крсте? То је само један примјер... Оно што бих ја рекао - молите се за ту дјецу, не губите наду, а Господ одлучује о свему.