ZELJKO P.

Milance Radosavljevic - Dao bih ovo malo zivota

mi u kuci,porodicno,najvise volimo Mars na Drinu i Boj na Kosovu
a od komedija,definitivno-Zikina dinastija,a djeca posebno Orlovi rano lete
facenew22222222

ОЖИВЕЛО МРТВО ЧЕДО
Весна је све време трудноће, а већ се ближио термин да роди, била веома
напрасита и зловољна. Сваки добронамеран савет других жена да се треба
пазити, одбијала је љутито говорећи да она то и сама зна. Муж јој беше
миран човек и сматрао је да је њено такво понашање, вероватно због
трудноће. Мислио је да ће се она примирити после порођаја. Пре него што
је затруднела, редовно је ишла у цркву. У време трудноће престала је да иде
у цркву, престала је да пости чак и по ублаженом правилу. Престала је да
се моли својој омиљеној светитељки, Светој Петки. Побожна свекрва
забринуто је посматрала понашање своје снахе Весне и молила се Мајци
Божијој да као брза помоћница и сада притекне у помоћ. Плашила се да
било шта каже својој снахи, већ је све своје наде положила на Мајку
Божију. Свекрва је ћутала плашећи се да снаха не оде и да им кућа тако не
запусти.
Умоле муж и свекрва Весну да се одазове на преглед ултразвуком, да
се и они и доктори увере да је са дететом све у реду. Она пристине, али под
условом да иде сама. Преглед је трајао кратко, а Весну као гром погодише
речи лекара, који јој, због њене набуритости, саопшти помало љутуто:
- Плод је мртав. Мораш хитно на операцију да не би наступило тровање.
Наста комешање и брзо уписивање података. Весна најпре стајаше као
укопана, а онда поче да се опире и виче да то није могуће, да је сигурно у
питању грешка... Међутим, брзо се увери у сурову истину, па замоли лекаре
да је пусте да мало изађе на ваздух да се прибере.
Изашавши напоље она похита у оближњи храм посвећен Св. Петки.
Ушавши у храм стаде пред велику икону, поклони се и целива, па заплака.
Не беше никога у храму и то би јој драго због тога. Хтела је да буде сама, да
се у тишини помоли Богу, Мајци Божијој и Светој Петки. Јецала је
плачући, осуђивала себе што је престала да се моли, што је престала ићи у
цркву, што је престала да пости. Тражила је од Бога опроштај што је
роптала када је остала трудна, што се са свима свађала, инатила, што је
родитеље своје цвелила и била им непослушна. Сећала се сада многих
својих грехова и губитак детета доживљавала као праведну Божију казну.
То што није имала љубави према своме нерођеном детету, видела је као
главни разлог његове смрти. Чинило јој се да више ни она не заслужује да
живи. Гризла ју је савест и сада се разбуктала љубав према томе мајушном
створу у њеној утроби, коју је она учинила гробом детињим. Горко
плачући молила се Светој Петки да умоли Господа да јој оживи чедо.
Обећавала је да ће се променити и оставити зао пут којим је до тада ишла.
- Св. Петко, рече жена, ти можеш да умолиш онога у чијој је руци
све, који не живог може да оживи, који је васкрсао Лазара, који од камења
може створити нове људе, молим те учини да ова моја утроба оживи, да
моје чедо, које је умрло због мојих греха оживи, а ја ћу га Теби, Боже,
посветити, трудићу се да будем бољи човек, да заповести Твоје спасоносне
вршим. Молим Ти се, Св. Петко, заступај ме и моли Господа, и Пресвету
Мајку Богородицу, да се смилују мени грешној. Ти им можеш прићи ближе
и моје молбе изнети. Св Петко, немој ме оставити, него као што свим
женама увек брзо притичеш у помоћ, тако и мене избави!
Наслони, Весна, своје лице на икону и обли је сузама. Изнемогавши од
плача и уздисаја, она задрема. Кад, одједном, радосно скочи, готово врисну:
- Оживело је! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Заигра
дете у њеној утроби. Стави руку на трбух да види да ли је то истина, и беше
истина!
Скочи и брзо оде у амбуланту. Лекар се спремао да заврши радни
дан, али она га мољаше да је опет прегледа. Овај пут она тако умиљато
мољаше, да доктор реши да јој испуни жељу и да се и сама увери. Стави је
на апарат и онда узвикну:
- Ама шта је ово?! Па дете је живо. Позва брзо колеге. А Весна говораше:
- Чудо се десило. Помиловао ме Бог. Након неколико дана родила је здраву
девојчицу. Крстили су је након двадесет дана, а Весну више нико није
могао да препозна. У цркву је ишла редовно, у кући је неговала слогу и
љубав. Стару свекрву је почела звати мајком, а ова је и даље склапала руке
на молитву Богу, који свагда милује и прашта покајаној деци својој.
„И тражићете ме, и наћи ћете ме, кад ме потражите свим срцем својим“
(Јер. 29.13).
Слава Ти Господе и хвала на свему!

ОЖИВЕЛО МРТВО ЧЕДО
Весна је све време трудноће, а већ се ближио термин да роди, била веома
напрасита и зловољна. Сваки добронамеран савет других жена да се треба
пазити, одбијала је љутито говорећи да она то и сама зна. Муж јој беше
миран човек и сматрао је да је њено такво понашање, вероватно због
трудноће. Мислио је да ће се она примирити после порођаја. Пре него што
је затруднела, редовно је ишла у цркву. У време трудноће престала је да иде
у цркву, престала је да пости чак и по ублаженом правилу. Престала је да
се моли својој омиљеној светитељки, Светој Петки. Побожна свекрва
забринуто је посматрала понашање своје снахе Весне и молила се Мајци
Божијој да као брза помоћница и сада притекне у помоћ. Плашила се да
било шта каже својој снахи, већ је све своје наде положила на Мајку
Божију. Свекрва је ћутала плашећи се да снаха не оде и да им кућа тако не
запусти.
Умоле муж и свекрва Весну да се одазове на преглед ултразвуком, да
се и они и доктори увере да је са дететом све у реду. Она пристине, али под
условом да иде сама. Преглед је трајао кратко, а Весну као гром погодише
речи лекара, који јој, због њене набуритости, саопшти помало љутуто:
- Плод је мртав. Мораш хитно на операцију да не би наступило тровање.
Наста комешање и брзо уписивање података. Весна најпре стајаше као
укопана, а онда поче да се опире и виче да то није могуће, да је сигурно у
питању грешка... Међутим, брзо се увери у сурову истину, па замоли лекаре
да је пусте да мало изађе на ваздух да се прибере.
Изашавши напоље она похита у оближњи храм посвећен Св. Петки.
Ушавши у храм стаде пред велику икону, поклони се и целива, па заплака.
Не беше никога у храму и то би јој драго због тога. Хтела је да буде сама, да
се у тишини помоли Богу, Мајци Божијој и Светој Петки. Јецала је
плачући, осуђивала себе што је престала да се моли, што је престала ићи у
цркву, што је престала да пости. Тражила је од Бога опроштај што је
роптала када је остала трудна, што се са свима свађала, инатила, што је
родитеље своје цвелила и била им непослушна. Сећала се сада многих
својих грехова и губитак детета доживљавала као праведну Божију казну.
То што није имала љубави према своме нерођеном детету, видела је као
главни разлог његове смрти. Чинило јој се да више ни она не заслужује да
живи. Гризла ју је савест и сада се разбуктала љубав према томе мајушном
створу у њеној утроби, коју је она учинила гробом детињим. Горко
плачући молила се Светој Петки да умоли Господа да јој оживи чедо.
Обећавала је да ће се променити и оставити зао пут којим је до тада ишла.
- Св. Петко, рече жена, ти можеш да умолиш онога у чијој је руци
све, који не живог може да оживи, који је васкрсао Лазара, који од камења
може створити нове људе, молим те учини да ова моја утроба оживи, да
моје чедо, које је умрло због мојих греха оживи, а ја ћу га Теби, Боже,
посветити, трудићу се да будем бољи човек, да заповести Твоје спасоносне
вршим. Молим Ти се, Св. Петко, заступај ме и моли Господа, и Пресвету
Мајку Богородицу, да се смилују мени грешној. Ти им можеш прићи ближе
и моје молбе изнети. Св Петко, немој ме оставити, него као што свим
женама увек брзо притичеш у помоћ, тако и мене избави!
Наслони, Весна, своје лице на икону и обли је сузама. Изнемогавши од
плача и уздисаја, она задрема. Кад, одједном, радосно скочи, готово врисну:
- Оживело је! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Заигра
дете у њеној утроби. Стави руку на трбух да види да ли је то истина, и беше
истина!
Скочи и брзо оде у амбуланту. Лекар се спремао да заврши радни
дан, али она га мољаше да је опет прегледа. Овај пут она тако умиљато
мољаше, да доктор реши да јој испуни жељу и да се и сама увери. Стави је
на апарат и онда узвикну:
- Ама шта је ово?! Па дете је живо. Позва брзо колеге. А Весна говораше:
- Чудо се десило. Помиловао ме Бог. Након неколико дана родила је здраву
девојчицу. Крстили су је након двадесет дана, а Весну више нико није
могао да препозна. У цркву је ишла редовно, у кући је неговала слогу и
љубав. Стару свекрву је почела звати мајком, а ова је и даље склапала руке
на молитву Богу, који свагда милује и прашта покајаној деци својој.
„И тражићете ме, и наћи ћете ме, кад ме потражите свим срцем својим“
(Јер. 29.13).
Слава Ти Господе и хвала на свему!

ОЖИВЕЛО МРТВО ЧЕДО
Весна је све време трудноће, а већ се ближио термин да роди, била веома
напрасита и зловољна. Сваки добронамеран савет других жена да се треба
пазити, одбијала је љутито говорећи да она то и сама зна. Муж јој беше
миран човек и сматрао је да је њено такво понашање, вероватно због
трудноће. Мислио је да ће се она примирити после порођаја. Пре него што
је затруднела, редовно је ишла у цркву. У време трудноће престала је да иде
у цркву, престала је да пости чак и по ублаженом правилу. Престала је да
се моли својој омиљеној светитељки, Светој Петки. Побожна свекрва
забринуто је посматрала понашање своје снахе Весне и молила се Мајци
Божијој да као брза помоћница и сада притекне у помоћ. Плашила се да
било шта каже својој снахи, већ је све своје наде положила на Мајку
Божију. Свекрва је ћутала плашећи се да снаха не оде и да им кућа тако не
запусти.
Умоле муж и свекрва Весну да се одазове на преглед ултразвуком, да
се и они и доктори увере да је са дететом све у реду. Она пристине, али под
условом да иде сама. Преглед је трајао кратко, а Весну као гром погодише
речи лекара, који јој, због њене набуритости, саопшти помало љутуто:
- Плод је мртав. Мораш хитно на операцију да не би наступило тровање.
Наста комешање и брзо уписивање података. Весна најпре стајаше као
укопана, а онда поче да се опире и виче да то није могуће, да је сигурно у
питању грешка... Међутим, брзо се увери у сурову истину, па замоли лекаре
да је пусте да мало изађе на ваздух да се прибере.
Изашавши напоље она похита у оближњи храм посвећен Св. Петки.
Ушавши у храм стаде пред велику икону, поклони се и целива, па заплака.
Не беше никога у храму и то би јој драго због тога. Хтела је да буде сама, да
се у тишини помоли Богу, Мајци Божијој и Светој Петки. Јецала је
плачући, осуђивала себе што је престала да се моли, што је престала ићи у
цркву, што је престала да пости. Тражила је од Бога опроштај што је
роптала када је остала трудна, што се са свима свађала, инатила, што је
родитеље своје цвелила и била им непослушна. Сећала се сада многих
својих грехова и губитак детета доживљавала као праведну Божију казну.
То што није имала љубави према своме нерођеном детету, видела је као
главни разлог његове смрти. Чинило јој се да више ни она не заслужује да
живи. Гризла ју је савест и сада се разбуктала љубав према томе мајушном
створу у њеној утроби, коју је она учинила гробом детињим. Горко
плачући молила се Светој Петки да умоли Господа да јој оживи чедо.
Обећавала је да ће се променити и оставити зао пут којим је до тада ишла.
- Св. Петко, рече жена, ти можеш да умолиш онога у чијој је руци
све, који не живог може да оживи, који је васкрсао Лазара, који од камења
може створити нове људе, молим те учини да ова моја утроба оживи, да
моје чедо, које је умрло због мојих греха оживи, а ја ћу га Теби, Боже,
посветити, трудићу се да будем бољи човек, да заповести Твоје спасоносне
вршим. Молим Ти се, Св. Петко, заступај ме и моли Господа, и Пресвету
Мајку Богородицу, да се смилују мени грешној. Ти им можеш прићи ближе
и моје молбе изнети. Св Петко, немој ме оставити, него као што свим
женама увек брзо притичеш у помоћ, тако и мене избави!
Наслони, Весна, своје лице на икону и обли је сузама. Изнемогавши од
плача и уздисаја, она задрема. Кад, одједном, радосно скочи, готово врисну:
- Оживело је! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Слава ти Боже! Заигра
дете у њеној утроби. Стави руку на трбух да види да ли је то истина, и беше
истина!
Скочи и брзо оде у амбуланту. Лекар се спремао да заврши радни
дан, али она га мољаше да је опет прегледа. Овај пут она тако умиљато
мољаше, да доктор реши да јој испуни жељу и да се и сама увери. Стави је
на апарат и онда узвикну:
- Ама шта је ово?! Па дете је живо. Позва брзо колеге. А Весна говораше:
- Чудо се десило. Помиловао ме Бог. Након неколико дана родила је здраву
девојчицу. Крстили су је након двадесет дана, а Весну више нико није
могао да препозна. У цркву је ишла редовно, у кући је неговала слогу и
љубав. Стару свекрву је почела звати мајком, а ова је и даље склапала руке
на молитву Богу, који свагда милује и прашта покајаној деци својој.
„И тражићете ме, и наћи ћете ме, кад ме потражите свим срцем својим“
(Јер. 29.13).
Слава Ти Господе и хвала на свему!

Добро дело
Наше мало, некоме може да буде много.
Свима од срца желим: увек да дајете никада да не тражите.
Човек је биће које има урођен алтруизам.  Сваки дан учините нешто за другога.
Много је људи којима је помоћ потребна.
svugdje mogu da se pronadju ovakve poruke,ali kad treba nesto konkretno da se uradi-niko se ne javlja...znamo to iz vlastitog iskustva.Muku mucimo,nemamo sta da jedemo,blizi se pocetak skolske godine-imamo dva djaka koja treba spremiti u skolu,a nemamo cim...dolazi zima-drva nema,struju hoce da nam iskljuce-nemamo cime da platimo dug...Pomozite,braco Srbi ako za Boga znate,pomozite Svetosavci...