Kaliopa

Forneti se prodaju kao posni - dobiju se u kesi, bez deklaracije, pa retko ko i ima priliku da proveri - ali priča se da na omotu testa zapravo piše da sadrži surutku u prahu. Otkad sam za to čula, Fornete doživljavam kao mrsnu hranu. Ali ne znam da li je u pitanju neznanje ili namerna prevara... Inače, Štarkove napolitanke jesu posne. Napomena na proizvodu da može sadržati nešto "u tragovima" (mleko, kikiriki, gluten...) ne znači da proizvod zaista sadrži te sastojke, već proizvođač, pošto u istim mašinama proizvodi i hranu koja ih sadrži, mora da skine odgovornost sa sebe radi osoba koje su alergične. U 99% slučajeva ovi proizvodi neće naškoditi ni alergičnim osobama, ograda se koristi samo zbog toga što mašine ne prolaze detaljne testove posle svakog čišćenja. Pre nego što mi je ovo objašnjeno, ja sam izbegavala proizvode na kojima stoji da mogu sadržati mleko u tragovima, ali više to ne činim.

Unapred se izvinjavam na oftopiku, ali zar nije gord na?in na koji govorite o Šmeterlingu?Svaka ?ast na teološkom znanju, pridružujem se aplauzima, ali ovo je sasvim neutemeljeno i nekorektno, s obzirom da doti?nog ne poznajete. (On je sam na par mesta napomenuo da nije teološki potkovan, tako da nije pokušao da se predstavlja kao neko ko sve zna.) A pored toga, unižava Vaše li?no znanje i kredibilitet, jer onaj koji zna ne mora da ponižava sagovornika da bi bio u pravu.

Deda, hvala puno na pokušaju da mi objasniš istoriju bogosluženja. Ali nije problem u tome što ja mislim da je uvek sve bilo ovako kako je sada, niti meni smetaju promene same po sebi. Prosto, sablažnjivo mi je to (i ne samo meni) što se danas stvari menjaju mimo reda i sabora, što se crkva deli, što dolazi do internih sukoba, što svako počinje da radi onako kako sam misli da treba. Takve stvari zaista teraju ljude iz crkve. Ako ikonostas treba ukinuti, ako dveri treba da budu uvek otvorene, neka se Crkva kao celina, kao jedinstvo, izjasni za to, i neka se ono što je odlučeno poštuje svugde. Sablažnjava me utisak da nam se crkva (zajednica) cepa.

Slažem se sa Šmeterlingovim navodom o sablažnjavanju. Sablažnjava me kada neki sveštenik pravi izmene, a ne mari za one vernike koje to sablažnjava. A zna da ima takvih, jer primećuje da nekada verni parohijani odlaze iz te crkve. Sablažnjava me kada neki sveštenik tokom službe drugog sveštenika, koji očigledno ima drugačija shvatanja, otvara upravo zatvorene dveri, i pitam se šta bi se desilo kada bi i ovaj drugi sveštenik, koji je dveri zatvorio, uhvatio da ih opet do besvesti zatvara. Liturgija bi se pretvorila u otimanje dvojice sveštenika oko dveri. Sablažnjava me kada vidim otvorenu podelu unutar crkve, kada jedan deo iste pokušava da promeni nešto što je bilo prihvaćeno hiljadama godina, jer se onda pitam dokle to može ići i šta će sledeće poreći i promeniti, u šta me je ista ta crkva naučila da verujem i da to prihvatam. Sablažnjava me to što sveštenici ne mogu unutar Crkve da se dogovore oko nekih stvari, pa ako se menja, da menjaju svi, da crkva ostane jedinstvena. Umesto toga, osećam da smo svi dospeli na neku pijacu, gde nema nikakve dogme, već svako ko je tek završio školu može da oproba svoje retoričke i filozofske sposobnosti u pokušaju da postojeću crkvu izmeni i prilagodi sebi. Volim ikonostas, jer je oduvek bio tu, prosto predstavlja sastavni deo crkve koju znam. Ako neko sada kaže da je pogrešno da on tu stoji, mene i to sablažnjava, jer to znači da je sve ovo do sada bilo pogrešno. Sablažnjava me otvorena, javna podela i nesloga. Ja neću napustiti crkvu zbog toga, ali neki možda hoće. Pa sve i da je to jedna osoba, šteta je prevelika. Mislim da ne postoji teološki argument za zanemarivanje zajednice.

Pretpostavljam da sama potreba ponekad preduhitri jasnu svest o potrebnosti potrebe. Ali ako se prvo javi racionalna svest, ona probudi savest, a ona savest pokušava da probudi to osećanje. To je onda često dugotrajna borba... Slažem se sa tobom da je dar i privilegija želeti biti sa Bogom, ali ipak mislim da Bog zove sve. Ako ateista počne da veruje, ne mislim da ga je Bog odjednom pozvao, nego da je on odjednom počeo da Ga čuje. Imaš li ti ideju zašto Sv. Jovan nije spavao? Koju potrebu misliš da bi možda trebalo da možemo da ukinemo?

Nisam ni ja mislila na plan, niti da treba celu li?nost transformisati u ono što mislimo da je Bogu ugodno. Mislila sam na neke stvari, koje se ti?u naših potreba i želja, koje znamo da bi trebalo da ose?amo, mada to ne ?inimo. Na primer, nova si u crkvi, veruješ, ali ?ula si da treba redovno i?i na liturgiju. Ti probaš, ali ne razumeš najbolje šta sveštenik govori, ne možeš da se koncentrišeš, nije ti baš zanimljivo. Ipak, znaš da je to ono što treba da radiš i htela bi da nau?iš sebe da to razumeš i voliš. Da ti redovno u?estvovanje na liturgiji bude potreba. Ili: znaš da je hriš?anski voleti svoje neprijatelje, ali ti je teško da to razumeš i osetiš. Opet moraš da radiš na sebi, da tu ljubav iskreno osetiš. Sigurno znaš neke ljude za koje bi ti želela da su više u Crkvi, ali oni "ne ose?aju potrebu" za time. Da možeš, verovatno bi ih nau?ila kako da tu potrebu osete. Mislila sam na takve stvari, jer sam se njih setila kada si ti pomenula da radimo na tome da preobrazimo u Bogu svoje potrebe. Neki ljudi su po svojoj prirodi bliskiji hriš?anskim idealima, a neki ih ose?aju, ali moraju celog života mnogo više da rade na sebi (neki tre?i, pak, prosto nikada "ne osete potrebu" da bilo šta u sebi menjaju). Ja sam o?igledno imala u vidu neke svakodnevnije ljude i okolnosti.Izgleda da nemamo iste asocijacije (s tim što je ovde moja greška, jer si ti otvorila temu :smiley:). Ja mislim da mi koji smo u svetu ne bi trebalo da se po idealima, potrebama i na?inu života poistove?ujemo sa monasima i svetiteljima. San je telu realno potreban. To što je svetiteljima mogu?e da u velikoj molitvi ne ose?aju neke fizi?ke potrebe ne zna?i da i mi treba te potrebe da zaboravimo. (Mada mislim da nije ni svima dato da to mogu.) Mi koji smo u svetu moramo da živimo u njemu, imamo svoje svetovne obaveze i zadatke, koje bismo teško mogli da ispunimo ako bismo se osnovnih fizi?kih potreba odrekli. Osim toga, ja, iskreno, ne vidim razlog da ne ose?amo potrebu za snom, kad lepo možemo da živimo bogougodnim životom i sa ovom potrebom. Na kraju krajeva, mi živimo u svetu, ?esto u velikom gradu, gde je zbog brojnih iskušenja teško i samo postiti, a to nam je mnogo osnovnije i potrebnije od monaških podviga.

:cheesy2: se rodi! Bojim se da ?u u pokušaju da odgovorim na ovo skrenuti sa teme Maslova... Ideja menjanja sebe prema onome što znamo da bi trebalo da budemo - ideja koja, naravno, nije neispravna, a ?ije je ostvarenje jedna od najtežih ?ovekovih borbi protiv sebe i onoga u sebi što nismo izabrali - mene uvek podseti na pojam lepe duše (schöne Seele), koju su lepo predstavili Šiler i Gete, a ?ija ideja datira još iz anti?ke Gr?ke, od Platona. Ideja lepe duše prestavlja tip karaktera kod kog su sklonosti i etika u apsolutnoj harmoniji, tip li?nosti koji je u skladu sa prirodom, kod kog vlada prirodna pomirenost izme?u dužnosti i sklonosti, razuma i ose?ajnosti. Ako bismo ovaj pojam primenili u našoj temi, lepa duša bi bila ona osoba koja je po svojoj prirodi onakva kakvi se mi u Crkvi trudimo da budemo. Da li ?ovek zaista može biti po prirodi takav? ?udna je ljudska psiha i sukob izme?u svesnog i nesvesnog, a naše potrebe se kriju u nesvesnom delu li?nosti, koji razumom opažamo ali vrlo teško na njega možemo da uti?emo. ?ini mi se da borba protiv sebe, u?enje da ose?amo ono što bi trebalo da ose?amo, nikad ne može sasvim da se ispuni i da predstavlja ve?itu borbu i napor, ako ne nosimo tu harmoniju ve? u sebi.

Ova tema je veoma zanimljiva i duboka i baš mi je čudno da se njome niko još nije bavio. Ja joj pristupam kao apsolutni laik u svim oblastima kojih se dotiče, ali probaću da dam svoj doprinos oživljavanju teme. Jasno je da su nam svima svojstvene iste kategorije potreba, ali i da se one različito vrednuju i ispoljavaju. Ovo je između ostalog vezano za uslove odrastanja, usvojene ideale i stečene navike. Većina ljudi verovatno ima prioritete slične onima koje je opisao Maslov. Međutim, koliko god fizičke potrebe bile primarne, nije se malo puta desilo da ih izuzetni pojedinci prenebregnu radi viših ciljeva. Poznato je da su se mnogi umetnici i naučnici odricali nekih fizičkih potreba u potpunoj posvećenosti svom stvaralaštvu, koje se kao potreba u Maslovljevoj hijerarhiji nalazi na vrhu piramide. Pod normalnim okolnostima, u svakodnevnim situacijama, logično je da ćemo prvo jesti i piti, a tek onda zadovoljavati složenije želje i potrebe. Međutim, mi u svakodnevnom životu sve ove potrebe osećamo u njihovoj prepletenosti i zajedničkom delovanju, tako da ne možemo jasno da ih podelimo po prioritetima i da ih posmatramo odvojene jedne od drugih, kao što to čini Maslov. Ako to ipak učinimo i potrudimo se da budemo objektivni, verovatno ćemo naići na brojna pitanja o samima sebi. „Kako bih reagovao u toj i toj situaciji?“ Koliki broj nas je zaista imao tu nesreću da npr. mora da se odrekne samopoštovanja ili ljubavi radi osnovnih fizičkih potreba? Onaj ko se nije našao u toj dilemi teško da objektivno može da kaže kako bi postupio. Ja mislim, na primer, da se nikada i ni pod kojim pritiskom ne bih odrekla samopoštovanja, ali činjenica je da svakog dana iz svake situacije u kojoj ranije nisam bila naučim ponešto novo o samoj sebi. Ne znam kako je to umirati od gladi ni kako bi to uticalo na moju svest. Po mom mišljenju, individualnost svakog pojedinca i svake nove situacije ne dovodi u pitanje Maslovljevu teoriju. Sviđa mi se Maslovljev pristup i način analize. Teorija mora biti uopštena. Jasno je da psihologija nije fizika i da se u svakoj teoriji mora imati u vidu specifičnost svake individue. Što se tiče ove teorije i hrišćanstva... Čovek jeste i fizičko biće, da bi opstao mora nahraniti svoje telo. Naravno, život u Hristu znači stavljati dušu i duhovne potrebe u prvi plan, pa samim tim i jeste zadatak čoveka da se donekle bori protiv svoje telesne prirode. Ali mislim da se ovo tiče njegovih telesnih prohteva i želja više nego potreba. Čovek mora da nauči da razlikuje šta je potreba, a šta luksuz... Kada je gladan, a kada hranu uzima radi čistog užitka... Ali suviše je ovo složena tema da bih se ja sama ovde bavila njome (a i ko bi me trpeo :smiley:), pa ako neko hoće, neka se pridruži.

Stidljivost = gordost?Možda sam ja ovaj post pogrešno shvatila, ali tako mi zvu?i... Ovo se ne bi smelo generalizovati. ?ovek može biti prirodno introvertan ili ?ak imati loša iskustva u prošlosti zbog kojih je povu?eniji, odn. nesiguran u sebe. Ni jedno ni drugo naj?eš?e nema nikakve veze sa gordoš?u. Kao što ni prirodna ekstravertnost ne podrazumeva hriš?ansku ljubav prema svima. Izvinjavam se na upadu, pozdrav svima!