-fike-

Недавно сам на настави говорио о  заповести да волимо ближњег свог као самог себе (Мк.12,31). И начујем како је неко промрмљао: „Шта ако не волим себе?“ Познајемо пуно особа који имају овај проблем. Тешко им је да прихвате, а камоли заволе себе. С једне стране, то је добар почетак. Човек осећа да није довољно постигао и то је корисно за њега.  Није корисно ако то прихвати као своју суштину.  Онда то може да постане погубно. „Нисам довољно добар, леп, паметан, способан, на томе се завршава, ништа боље и ништа више нећу постићи у свом животу. То је оно што ја јесам и крај.“ Овакво виђење води у малодушност, чамотињу, депресију и не дао Бог у далеко погубније ствари, као што су склоност различитим видовима зависности које особу увлаче у лажан свет илузије и заборава (неумереност у јелу, алкохол, дрога, зависност од компјутерских игрица, итд.). Сведоци смо и све веће пројаве нарцисоидности и животне филозофије која покушава да нас научи како смо сви ми посебни, важни, јединствени чак и кад грешимо. Не треба мешати наше личне особености и наш грех. Грех треба окајати и напустити, по сваку цену.   Шта говори Бог о љубави према самом себи? Природна (умерена)  љубав према себи  се у Светом Писму претпоставља, али се не заповеда.  Неприродна љубав према себи је  гордост, понос, самољубље, нарцисоидност, убеђење да си бољи од већине. То је, наравно, грех. Природна љубав према себи подразумева захвалност Богу на ономе што је створио и нама подарио. „Јер нико нико никад не омрзну своје тело, него га храни и негује, као Господ своју Цркву“ (Еф.5,29)  „Јер си ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје. Хвалим те, што сам дивно саздан.“ (Пс. 139, 13-14) „Ко прибавља разум,  воли душу своју и ко пази на мудрост, наћи ће добро“ (Приче 19, 8) Наравно, могао бих навести  још више библијских цитата које говоре против гордости и превелике љубави према себи (Тим.8,2; Приче 21,4; Гал. 6,3; итд.) Бог  често упозорава да не волимо себе сувише и приводи нас ка себедарној љубави – агапи. Са друге стране, неспремност да прихватимо и ценимо себе онаквима какве нас је Бог створио - такође је грех. Христос  је ово директно осудио у својој причи о талантима (Мт.25,14-30) коју свима препоручујем да прочитају и која је и мене самог небројено пута спасила од малодушности и кукавичлука. Суштина је једноставна. Бог нам поручује: „Дао сам ти толико дарова које си могао и требао умножити, на добробит и себе и других. Али ти си се уплашио, кукавички си се крио читав свој живот, а зашто? Јер си се плашио да ниси довољно добар, паметан, способан, и плашио си се како ћеш ти поднети последице свог неуспеха.  Да ли си помишљао колико би твој успех помогао другоме? Колико би твоја реч пружила утеху, твоје дело улепшало некоме дан или чак спасило живот? Да ли си се питао шта је највише што можеш постићи? Не. Само си жалио сâм себе, тешио сам себе, и, гле чуда и парадокса, у ствари си у тој великој мржњи према ономе што јеси – исувише, исувише волео себе. Ниси био храбар и ниси ценио мој дар, а он, веруј ми, итекако вреди. Ма колико ти се чинио маленим, одредио сам га за тебе промишљено и с разлогом. “ То нам Господ, отприлике говори.  Мислиш да ниси довољно добар за другог? Чујеш ли своју мисао? Опет размишљаш о себи, а не о другоме. Са друге стране, није уопште решење волети друге, а уопште не волети себе. Таква љубав не може лако и здраво опстати. Онда себе лако изгубимо, а тада је тешко проценити шта је заиста љубав, јер не ценимо себе као личност. Љубав без свести о значају личности (било то наша, или туђа личност)  лако прерасте у  идеализовање другог и идолопоклонство. Добар ратник познаје оружје које поседује, поштује га и временом стиче вештину да га употребљава. Вежба и одлази на бојно поље. Тек кад упозна непријатеља, стратегију и изгради вештину, тек кад осети мирис и прашину битке, и насрне мачем  - он ће постати храбар. Храброст није слепо уверење о сопственој сили. Храброст је други назив за  побеђени страх. Сви се плашимо, само се будале ничег не плаше. Храбри људи се суоче са својим страховима и надвисе их. Опет, ништа без Бога. Свако од нас је јединствен, специфичан, читав један свет борави у сваком од нас. И цео свој живот ми тај свет упознајемо и Богатимо. И најгоре што човек може да учини јесте да каже: „Мени се тај свет не свиђа и не желим га. Хоћу неки другачији“. Али нема другачијег, јер то онда не бисмо били ми. Наше разлике Бог гледа као Своје најдивније светиње. Треба да учинимо највише што можемо унутар наших могућности, а оне су увек далеко веће него што и претпостављамо. Можда нећемо спасити цео свет, бити најснажнији или најумнији људи на свету, али свако од нас може и треба да се стално креће ка својим горњим границама и никада, никада да не стане. Не треба да се питамо да ли ће наше висине бити веће од висине тамо неког другог човека, али треба увек да се питамо: „Да ли је ово заиста највише што могу? Највише што ми је Бог дао да будем?“.  Бог не прави грешке.  „Волимо Бога, јер Он први заволе нас“ (1Јн. 4, 19). Бог нас воли   и с разлогом нам је дао да живимо живот који живимо, са могућностима и шансама које имамо, и дао нам је толико тога;  и он Сам нам је рекао „Воли бижњег свог као самог себе“.... Многи други немају ни десетину тога што ми имамо. Постоји разлог зашто је свако од нас овде. Ако мислиш да си веома грешан и слаб, сети се да љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Крени и конкретно пројави своју љубав, разумевајући и Богу приводећи свет који носиш у себи. Поштуј и цени себе, умерено воли себе, јер једино тако твоја љубав према Богу и ближњем може бити зрела и одговорна, и  једино тако можеш да се крећеш ка Горњем Граду. Препознај своје жеље, могућности и помери њихове границе.   Учини искорак вере. Јер Бог те није оживео да би ти цео свој живот стајао у месту. Ниси камен, него човек Божији. Шта Ви мислите о томе?   ( Извор:  Марко Радаковић, страница Авденаго  https://www.facebook.com/marko.radakovic1987/ -)  

Još je lakše sesti i plakati zbog prošlosti dok nam sadašnjost prolazi ispred nosa. Bez uvrede, oprosti na slobodi. Za 20 godina ćeš žaliti - eh, da sam bar sredovečan! Ako nisi mlad, ne znači da si umro i da nemaš šanse da voliš i postigneš. Možda ne možeš sve što i mladi, ali dosta toga i dalje možeš. Batali prošlost, iz grešaka uči.

Док сам био помоћник свештеника присуствовао сам многим, многим сахранама. Не бих умео рећи да ли је то добро или лоше. Једноставно је природно.Видео сам много мртвих људи и много уплаканих поред њиховог одра. Децу, унучад, браћу, сестре, мајке, пријатеље. Сећам се, један човек је исшколовао свог сина иако је био веома сиромашан. Борио се као лав. Син је постао светски цењен научник. Дошао је изиностранства, написао и прочитао посмртни говор свом оцу. Говор је био дирљив, диван, пун топлине и наде, пун неке радосне туге: сви су тужни што се опраштају од старца, али су радосни што је он био део њиховог живота.
На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала.
Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег.
Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.
А био сам и на страшним сахранама.
Кад умре неко млад, или релативно млад.
Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.
Језа, какву никад и нигде нисам сретао.
Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.
И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере.
Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.
Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај.
Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.
А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.
Губимо и губићемо драге људе.
И неко ће изгубити нас.
Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.
Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније.
Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре.
Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек.
Е, то је мера човекова.
Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом.
Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме.
Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар.
И треба живети тако да тај дар преносимо даље.
Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.
Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.
Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније.
Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо.
Небо је овде и данас.
Живи и воли.
Јер шта је друго, заиста, и важно?
И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала. Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег. Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.А био сам и на страшним сахранама.Кад умре неко млад, или релативно млад. Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.Језа, какву никад и нигде нисам сретао.Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере. Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај. Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.Губимо и губићемо драге људе. И неко ће изгубити нас.Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније.Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре.Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек. Е, то је мера човекова. Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом.Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме.Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар. И треба живети тако да тај дар преносимо даље.Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније. Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо.Небо је овде и данас. Живи и воли.Јер шта је друго, заиста, и важно?И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.
Извор: Авденаго