antoneta

0202_238

Добих ове молитве пре неки дан... мало су ми поједине реченице чудне, али у глобалу - симпатичне молитвице... 301 МОЛИТВА ПРЕ ПОЈАЊА Молитвама Светога Јована Дамаскина, преподобног Романа Слаткопојца, преподобног Јована Кукузеља и свих светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш помилуј нас. Молимо те, отвори нам и освети и духовни и телесни слух и подари нам снагу да својим недостојним устима и срцима сведочимо и благовестимо Твоја бескрајна савршенства у пуноти истине, доброте и лепоте. Помози нам да целомудрено и трезвено, смиреним духом и чистим срцем појући Тебе, очистимо духовно и телесно себе и оне који нас слушају, и да се кроз појање обучемо у светлост љубави и живота, у заједници са Тобом и свим светима. Помози нам да Те кроз појање достојно хвалимо и славимо, усрдно молимо и неизмерно благодаримо за ничим заслужене дарове којима си нас обасуо, и да нам појање не буде на гордост и осуду, већ да се преображени у Теби, појањем придружимо ангелским хоровима који непрестано славе Тебе, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. АМИН МОЛИТВА ПОСЛЕ ПОЈАЊА Благодаримо ти Христе Боже наш, што си нас удостојио да се кроз појање, приближимо тајни силе и славе Твоје. Не одбаци нас грешне, него и убудуће прими као скупоцено миро хвалу коју Ти узносимо. Молимо Те да даром духовног слушања све дубље разумемо смисао светих речи које појемо, како би нам садржина просветљеног ума постала садржина срца. Молимо Те да се појући све више испуњавамо духом, како би Те благодатно обитавајући у Твојој неприступној и нествореној светлости, исказали неизрецивим речима, јер си Ти истинита светлост која просвећује и освећује све и свја и Тебе поје сва твар кроза све векове. АМИН

Хехе, ово ме је подсетило на једног мог професора... ексцентричан лик, али јако интересантан и учен човек, у последње време сам га виђала и у цркви... Каже он нама једном а пропо шунд музике коју данас слушамо, безвредних ствари које нас интересују, или уопште стила живота који водимо - "Да, тачно је, о укусима са не расправља... а ја додајем и - под условом да имаш укус..." у то време ми је то било јако симпатично и смешно... још нам је рекао да је према најновијој естетској дефиницији - лепо оно што је ретко... (тад ми је пало на памет да има ту неког основа... замислите колико смо сви ми онда лепи, кад нас је Господ створио не само као ретке, већ као јединствене, непоновљиве...) Крстићи су мени згодни уколико су сребрни, или од неког тако племенитог метала - не морају да се скидају ни због слане воде, нити уопште због честог квашења, не мењају боју, не рђају, не кидају се при уобичајеним активностима... уклапају се и уз елегантнију тоалету, тако да могу стално да се носе и свуда... са друге стране, дрвени су можда мало лепши, јер су скромни и делују једноставно, рустично... али се лако уништавају због абразивног дејства воде, барем је моје искуство такво (некад ми конопчић добије и мирис влаге)... али зато могу и чешће да се мењају: сваке сезоне - нови крстић, хехе... шалим се мало...

Делује ми да нису баш нестали... пре бих рекла да су се прилагодили нама, хехе... Нисмо ни ми женствене као што су биле наше баке, нисмо стидљиве, нисмо умиљате, нежне, не ценимо нити држимо девојаштво... (сад ми се некако чини да је на месту реченица коју сам прочитала у некој књижици - уколико није женствена, жена може да убије мужевност у мушкарцу...) Превише је претенциозно очекивати да се према нама неко односи са поштовањем и приљежњошћу какве проналазимо у романима, кад саме бивамо често агресивне и грубе (у опхођењу, у односу према животу), кад саме себе унижавамо, кад свесно дајемо повода за непоштовање... Мада је и дискутабилно који је процес хронолошки ту био први - наша тежња да ходамо у корак са временом (самовласне смо и самодовољне, са усађеним моделима (сумњивог порекла) "великих" љубави у којима мушкарци дају себе несразмерно више него жене; грабимо живот лактајући се, до те мере себи смо подредиле масу неприпадајућих нам ствари тако да сада тражимо мушкарце који нас могу "пратити"...) или њихово напуштање егзотичних манира и гестова који плене, напуштање чувања нас као највеће драгоцености својих живота; евентуално њихова недовољна самосталност, размаженост или ушушканост примана пролонгирано од родитеља нпр., због чега они "омекшаше" уместо да буду стабилни, постојани, храбри, одважни... (Шерон Стоун је рекла - Када бих нашла мушкарца који зна шта хоће, да ме води, прала бих му ноге сваки дан... хехе)... А можда је процес био синхрон, истовремен, хех... небитно... Гледано уопштено, заиста је мало данас свега онога што је раније постојало, па између осталог и те префињености у мушко-женским односима... Време у коме смо је урбаније, нису на цени некадашњи примери указивања пажње и привржености, а можда у неким сегментима нису ни потребни... Али сам сигурна да без обзира на психологију масе свако од нас на личном плану, уколико жели и потруди се, може бити џентлмен одн. дама и као такав/ва може наћи оног другог комплементарног... Кад тако посматрамо ствари делује ми да и није толико битно да ли су на глобалном нивоу фракције неџентлменских анонимуса у порасту... Али сигурно је још и то да уколико нисмо дорасле џентлименству - није адекватно ни очекивати га...

Интересантно је и то да инфаркт миокарда може проћи асимптоматски... код дијабетичара нпр. с обзиром да имају дијабетесну неуропатију... Интересантно је и то да је у етиопатогенези инфаркта миокарда (поред фактора ризика) битна и конституција особе, али не у телесном смислу... Наиме постоји тзв. "коронарни тип" и "некоронарни тип" људи. "Коронарни" људи не морају имати ни један од фактора ризика, али ипак имају велике шансе за коронарну болест. То су углавном амбициозне особе, особе које из жеље за доказивањем и перфекционизмом бивају под сталним дејством симпатикуса... Док су људи "некоронарног типа", иако поседују можда чак и више фактора ризика, са много мањим изгледима за развој инфаркта миокарда... То су оне незаинтересоване особе, флегматици, 'ладовине... Забрињавајуће је то што се коронарна болест данас јавља код све млађих особа... у Србији је нпр. забележен случај тринаестогодишњег детета које је преживело инфаркт миокарда... Хм... и ово је интересантно - реч инфаркт не односи се стриктно на инфаркт миокарда већ означава исхемијску некрозу.. некрозу ткива која је настала због смањене прокрвљености, неспецифичан термин... тако да постоје поред инфаркта миокарда и инфаркт плућа, бубрега, мозга...

Uploaded with ImageShack.us Дунавчић...

Uploaded with ImageShack.us

Uploaded with ImageShack.us

Uploaded with ImageShack.us Ново Хопово...

Uploaded with ImageShack.us

Uploaded with ImageShack.us 170fs799081

Uploaded with ImageShack.us

Uploaded with ImageShack.us

Uploaded with ImageShack.us Тепих из епископског двора у Карловцима... и неке сукње... 4chsmu1

Uploaded with ImageShack.us Успела сам изгледа... 4chsmu1

Uploaded with ImageShack.us Хм, питање је да ли сам уопште успела да поставим слику... хех..

Узети у обзир да је са друге стране теолошки непоткован лаик... кога лако можете уловити у рупама које натегнуте тезе носе, хехех... Ако да Бог, кроз пар година уписаћу богословски факултет, па ће плодоносне дискусије бити доречене са моје стране... до тад, јавила сам Младену да обрати пажњу на ову тему кад украде мало времена, а дигресија о свадбеном руху и даље остаје интересантна...

За свадбено рухо... с обзиром да су столове свадбене напунили и добри и зли, а није избачен ни добар ни зао (добар би подразумевао врлине...)... намеће се одговор да је човек без свадбеног руха заправо онај кога Господ није препознао... који је непрепознат јер није био обучен у Христа... а облачимо се у Христа, постајемо удови његовог Тела, учешћем у Евхаристији... не присуствовањем, већ учешћем, најприснијим сједињењем са самим Христом... Занимљиво запажање, хм?

Хм, па сад... "Који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни"... нема "духовног" причешћивања, ако на то мислиш? Не можеш веровати да можеш да се причестиш уколико заиста и не приступиш Путиру... Ове две приче се не тичу нашег односа према Причешћу, незахвално је ту тражити аналогије за питање којим се бавимо... м? :bla: samo da se ispravim,napisao sam nisu smjeli,a trebalo je nisu imali smjelosti,lapsus,ali mijenja konotaciju,izvinite dobro sada ne bih proširivao temu oko "duhovnog" pričešćivanja,mislim da čak ima tema koju je otvorio Nikola(smile),da je ne tražim sada ne bih ni ulazio u pojedinačni odnos svakog ponaosob prema Čaši,sačuvajmeBože da ja kome tu šta određujem, ali vezano za temu,nekako kao da je krenula od logičke premise,pri kojoj imamo mišljenje našeg patrijarha,sa jedne strane,kao autoriteta je li,i mišljenja ajde da kažemo suprotnog,ne striktno,oko toga da je mjesečni ciklus prirodni proces,što i jeste,u neku ruku vezano za ovaj poslednji odgovor,pitanje i krvotočivoj ženi i kapetanu,Gospod je odgovorio : idi,vjera tvoja spasla te je.... Претпоставила сам за лапсус... prstgore Што се тиче питања... слаб сам теолог, искрено... али ако већ треба да се изјасним - рекла бих да не мислим да се "спасла те је" у тој ситуацији односило на избављење од смрти као последњег непријатеља...

Хм, па сад... "Који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни"... нема "духовног" причешћивања, ако на то мислиш? prstgore Не можеш веровати да можеш да се причестиш уколико заиста и не приступиш Путиру... Ове две приче се не тичу нашег односа према Причешћу, незахвално је ту тражити аналогије за питање којим се бавимо... м? 0442_feel Може се причестити и то благодаћу такво причешће се назива "умно причешће" и разликује се од обичног причешћа (такво мишљење постоји и код св.Никодима Агиорита). Па добро, али како год називали та обасипања благодаћу - ништа нас од тога не уводи у вечни живот осим примања живог Господа у себе... Са свадбе царевог сина - није избачен зао, лош гост, већ онај који није имао свадбено рухо... Отац један одавде, сећам се да је једном нашој пажњи препоручио промишљање о томе шта је то свадбено рухо... klapklap

Хм, па сад... "Који једе Тело моје и пије моју Крв, има живот вечни"... нема "духовног" причешћивања, ако на то мислиш? smej.gif Не можеш веровати да можеш да се причестиш уколико заиста и не приступиш Путиру... Ове две приче се не тичу нашег односа према Причешћу, незахвално је ту тражити аналогије за питање којим се бавимо... м? :229229229:

Мени делује да је он ту само крвоточење (ма каквог узрока било - циклус, пуерперални период, повреда, болест) хтео да покаже неквалификованим за вагање (не)достојности за причешћивање, немеродваним за сортирање на страну непричасника, ако могу тако да кажем... ако узмемо у обзир све оно што је речено о Телу и Крви Христовој, који нису исто што и хлеб који свакодневно једемо, који нису исто што и „хемијска роба“ - ма какво крвоточење као препрека за причешћивање је заиста унижавање Свете Тајне Евхаристије... Али оно што је, чини ми се, он ту урадио јесте побијање нечијег мишљења зачкољицом коју је сам мислилац можда превидео - не полазећи од својих ставова (које сматра тачним), већ полазећи управо од ставова мислиоца (које не мора да сматра тачним, али их користи као потенцијалну тачност коју затим оповргава истим тим мишљењем, што самим тим указује на њихову нетачност... попут таутологије, хех...)... другим речима, ако узмемо за тачно да крвоточење носи црвено светло за причешћивање - направити разлику да се ту радило о болести, а не о природном процесу. При том он чак не говори ни да је болест ред алерт, али ју је искористио само како би показао мањкавост туђег става који се, ако ничим другим, побија управо том погрешком у генерализацији. А можда је најбоље да нам се он сам јави... 0409_feel Прича о крвоточивој жени мене прилично асоцира на причу о исцељењу капетановог слуге, где капетан из велике вере - у самој Христовој речи види исцељење свог слуге, без да и уђе Господ под кров његов... где је акценат на вери, а не на неуласку у кућу...

interesuje me ovaj rezon: -dakle krvotočiva žena je bolesna usljed grijeha? -da li je taj grijeh naveden u jevanđelju? -da li ona sagriješi ili roditelji njeni...? -da li to znači da je svako ko je bolestan grješan(extra grešan jer smo svi grešni po defaultu)? tj da li je bolest posljedica sagrješenja slobodne volje??? Мислим да је од дела "... а овде је реч о ПРИРОДНОМ ПРОЦЕСУ..." и надаље говорио о циклусу (не о болести) као о нужности, као о нечему што није последица греха, уколико претпоставимо да је грех препрека за причешћивање.... није рекао да је жена због греха боловала, већ да, уколико се држимо патријарховог закључка да је крвоточење у супротности са причешћивањем, треба узети у обзир да то крвоточење жене није било нормално њено стање, већ болесно стање, неприродно (не испитујући узрок саме болести те жене)... за разлику од менструалног циклуса који је природан, који је нужан... хм? 1000000001010

Uploaded with ImageShack.us

Прототорта Од грчке речи "протос" - први... Наслових је тако јер ми је била прва торта у опусу... Могућности да се омаши у припреми - нема, освежавајућа је и кремаста, издашна је и спрема се за пола сата, а рецепт се памти за два минута... не пече се... има пет састојака... јефтина... сјајна за прву торту... сазнала случајно од једне попадије из Крагујевца... Поређати на послужавнику кекс натопљен соком (да се прекрије цело дно четвртастог звона). Умутити литар слатке павлаке са 200г кристал шећера и половином тога нафиловати лежећи кекс. Наређати преко павлаке воће (неколико најбољих опција: малине, јагоде, вишње, купине), и затим преко воћа нанети другу половину умућене павлаке. Нарендати чоколаду по површини. Посна је уколико употребимо посан кекс, биљну павлаку и црну чоколаду, мрсна уколико убацимо мрсне еквиваленте... Може да се модификује у разним правцима - у последње време у горњу половину павлаке додајем зрнца нес кафе, а кекс омекшавам у топлом несу... само једна напомена - за мућење павлаке потребна је мало већа посуда - надиже се мнооого више него шлаг нпр....