anastasija rimljanka

:bla: ................ 0212_rolleyes................

Tatjana Kremenovic: A sta znace ove rijeci : "Mozes voleti Boga, ali nikada misliti o njemu..."? To je doslovan prevod, odnosno doslovne reči monaha Sergija. Predpostavljam da je to značilo, ne misliti, ne zamišljati, ne praviti sebi lika....

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=lmLRdVlboS8&feature=related Episkop Ilarion Alfejev o kome govori jedan od postavljenih tekstova gore istovremeno je i kompozitor. Evo jednog linka na kome se može čuti njegovo delo Božićni oratorijum. Oratorijum je narativno dramska muzička forma, u izvodjenju nastupa više solista, hor i orkestar. Obično je duhovnog sadržaja. Izuzetno lepo izvodjenje! klapklap

PROTOJEREJ MAKSIM KOZLOV: JA SAM PROTIVNIK „NOVE DUHOVNOSTI“ "...Dešava se da se početnik spremi da čita kanone, akatiste, Psaltir, večernje molitve, i onda se preoptereti...Njega, po pravilu, poput klatna neka sila počne da baca na drugu stranu. Tada on počne da razmišlja: „Kad mi sad nije uspelo, znači, da uošte ništa i nije bilo potrebno“. Dela i reči rasuđivanja blagorazumnog sveštenika najbrže će ga zadržati. Poznate su reči svetog Jovana Lestvičnika: „Ako vidiš početnika, kako uzlazi na nebo, uhvati ga za nogu, da njegov pad ne bi bio suviše težak“. Otac Gavrilo zna da kaže: "Da mi idemo po plićaku, jer nas na pučini čekaju veće i opasnije morske nemani." Odličan tekst!

Nekada su se mlađi prema sedoj kosi i bradi odnosili sa poštovanjem. Starcima i staricama u našem narodu ruka se ljubila. A danas? Danas je to poštovanje zaboravljeno. Danas se starijem od sebe možemo slobodno obraćati drsko, sa nipodaštavanjem, kao da je naše znanje iz knjiga nadvisilo svu njihovu životnu mudrost. Nekada su sveštenik, doktor i učitelj bili najpoštovaniji, kako u selu tako i u gradu. A danas? Danas je to poštovanje odavno zaboravljeno. Danas svešteniku obični mirjani dele duhovne lekcije, umesto doktora bolesnici uspostavljaju dijagozu,a učitelj je odavno izgubio svaki autoritet. I pored svojih velikih obaveza, iako osetljivog zdravlja, otac Gavrilo je došao na ovaj forum da bi svojim ogromnim duhovnim iskustvom, znanjem, pomogao našem duhovnom uzrastanju. Došao je radi svih nas koji smo gladni i žedni reči Božije. Na žalost, koliko ja mogu da primetim, njegovo prisustvo na ovom forumu vernici malo “koriste”. Dušekorisne tekstove koje otac Gavrilo postavlja niko ne želi da prokomentariše, da svoje misli vezane za tekst pretoči u reči i duhovno obogati prijatelja, brata ili sestru koji će poželeti da te komentare pročita. Nasuprot tome, neki uporno traže nešto pogrešno u njegovom radu, pa žele da na to dobronamerno ukažu. A nekada i dobronamernici nisu kadri da sve ispravno sagledaju i mogu da se prevare. Mene je lično stid i žao mi je kada čitam ove redove, kada vidim ove otrovne strelice koje ljudi međusobno razmenjuju na račun ove teme, u kojoj ja ne vidim ništa sporno. Možda je naslov trebalo drugačije formulisati te umesto “Problem pričešćivanja u manstiru Lepavini” napisati “Uputstvo za poklonike manastira Lepavine”, kako bi se ljudi pravilno informisli i i adekvatno pripremili. Ne možemo mi menjati manastirska pravila. Dakle, kao zaključak, iskoristimo prisustvo oca Gavrila na ovom forumu i potrudimo se da bar nešto od njegovog ogromnog duhovnog znanja i iskustva, koje je u pedeset godina dugom monaškom stažu sticao, usvojimo i u svom životu primenimo. Svako dobro od Gospoda svima!

Neka prote, mi da se čuvamo od osude, bar tokom ovog posta. 1414_feel

Šta je bolje- da narod misli o umornim nogama dok stoji ili o Bogu dok sedi." reči su našeg Sv. Nikolaja. Istina je da u crkvama postoje klupe za sedenja, ali ne sede svi. Klupa ima i kod Rusa i kod Grka, ne samo kod Srba. U našoj crkvi uglavnom se stoji, tradicija ničim nije narušena, ili bar ja ne vidim da je narušena.

Pomaže Bog svima, ja živim u Americi, istočno američka eparhija. Ovde sigurno ne vlada nikakav javašluk i nered. Brate Evgenik, odakle vama informacija da je takvo stanje u Americi? Na šta mislite kada kažete javašluk i nered? Sestra Bojana

SVETI VASILIJE VELIKI - O POSTU Post je mnogoceni dar Božji. Ustanova prastara, koja se očuvala kao otačko nasleđe i stigla do naših dana. Primite post sa radošću. Primite siromašni svoga drugara. Primite sluge vaš odmor. Primite bogati njega koji vas spasava od opasnosti prejedanja i koji čini ukusnim ono što od stalne upotrebe postaje bezukusno. Bolesnici primite majku zdravlja. Zdravi - osiguranje vašeg zdravlja. Upitajte lekare, i reći će vam kako ništa nije toliko sumnjivo i nesigurno kao zdravlje. Zbog toga savesni pomoću posta nastoje da sačuvaju svoje zdravlje i da se izbave od razrušavajuće težine ugojenosti tela. Ne tvrdi kako ne možeš da postiš, navodeći kao izgovor bolest ili telesnu nemoć, pošto, s druge strane, celog života svoga mučiš telo svoje sa proždrljivošću. Znam vrlo dobro kako lekari mnogo češće nalažu bolesnicima oskudnu dijetu i post nego raznovrsnost i obilnost hrane. Uostalom, šta je lakše za telo, da provede noć sa jednom lakom večerom ili da legne u krevet opterećeno mnogojedenjem? Može li tako da se odmori ili će se svu noć okretati pretovareno i namučeno? Kojim brodom jedan kapetan može lakše da upravlja i da ga spasi u morskoj buri, onim koji je pretovaren ili onim koji nosi normalan teret? Onaj pretovareni neće li potopiti i sasvim mala bura? Tako i tela, kada se muče od mnogo hrane, lako podležu bolestima. Dok kada se hrane lako, održavaju svoje dobro zdravlje. Pogledajmo istorijsko pitanje posta, da vidimo kako je poštovan od strane Svetitelja i kolika je dobra doneo. Bogovidac Mojsije posle posta od četrdeset dana usudio se da se popenje na vrh gore Sinaja i da primi od Boga ploče sa deset zapovesti. Ne bi imao tu smelost da se približi vrhu, koji se dimio od božanskog prisustva, da se nije bio naoružao postom. Postio je, i tako je mogao da razgovara sa Bogom. Prorok Samuilo bio je plod posta. Njegova majka Ana, pošto je postila, pomolila se Bogu: “Gospode sila, pomiluj me i podari mi dete, pa ću ga posvetiti Tebi”. Kod velikog junaka Sampsona, šta je bilo ono što ga je činilo nepobedivim? Post! Preko posta je začet u utrobi matere svoje. Post ga je rodio. Post ga je odojio. Post ga je odhranio. Onaj post kojeg je odredio anđeo: “Dete koje ćeš roditi, ne treba da okusi ništa od plodova vinograda. Neće piti vina niti bilo koje drugo opojno piće”. Dok je Sampson živeo sa postom, pobeđivao je na hiljade Filistejaca, rušio vrata utvrđenih gradova, zadavio rukama lava. Međutim kada je napustio post i Dalilda ga navela na pijanstvo i u blud, bio je zarobljen, oslepljen i ismejan od svojih neprijatelja. Post rađa Proroke. Ojačava moćne. Umudruje zakonodavce. Naoružava junake. Vežba borce. Odbija iskušenja. Stanuje zajedno sa trezvenošću i čistotom. U ratovima čini podvige a u vreme mira uči tihovanju. Osvećuje posvećene i usavršava sveštenike. Niko ne može da se približi Žrtveniku i da završi božansku Liturgiju, a da prethodno nije postio. Posle posta od četrdeset dana udostojio se prorok Ilija da se sretne sa Gospodom licem u lice. Posle posta vaskrsao je umrlo dete i pokazao se jačim od smrti. Posle posta zatvorio je nebo da ne pada kiša za tri i po godine. To je učinio da bi omekšao tvrdokornost srca Izrailjaca koji su se bili predali razvratu i bezakonju. Tako je izazvao prinudni post u celom narodu, dok se ne pokaju i isprave svoje grehe, koji su proistekli od udobnog i razneženog života. Prorok Danilo, koji za dvadeset dana nije okusio hleba niti pio vode, poučio je čak i lavove da poste. Gladni lavovi nisu ga rastrgli, kao da je imao telo od kamena ili bakra ili nekog drugog tvrdog materijala. Post je ojačao telo Proroka i učinio ga nepovredivim za zube zveri, kao što boja čini gvožđe nepovredivim za rđu. Post pojačava molitvu. Postaje krilo njeno na putu ka nebu. Post je majka zdravlja, vaspitač omladine, ukras staraca, On je saputnik putnika i sigurnost onih koji žive zajedno. Muž nimalo ne sumnja u supružansku vernost svoje žene, kad je vidi da druguje sa postom. Žena ne kopni od ljubomore, kada vidi svoga muža da posti. Ko je ikada pretrpeo štetu od posta? Proračunaj ekonomski stanje kuće svoje za jedan dan posta. A izračunaj i za jedan običan dan. Tako ćeš se lako uveriti, koliko veliku dobit imaš od posta. Pomisli da i poreznici ostave poreske obveznike da malo vremena žive mirno i ne ometani. Neka dozvoli dakle i telo jedan mali predah ustima. Neka učini jedno malo primirje ono, koje kada se najede, mudruje nešto oko uzdržanja, a kad gladuje, zaboravlja ono što je ranije primilo. Onaj koji posti nema potrebe za pozajmicom. Niti je prinuđen da plaća kamatu. Post postaje razlog da se čovek veseli. Jer kao što žeđ čini slatkim piće i glad prijatnom trpezu, tako i post čini jela ukusnim. Ako hoćeš, dakle, da ti trpeza bude prijatna, prihvati promenu koju donosi post. Ako si, pak, uvek okružen bogatim jelima, činiš nepravdu sebi, jer uništavaš prijatnost neumerenim uživanjem. Ništa nema, što ne dosadi stalnom upotrebom. Dok, nasuprot, često želimo ona jela, koja retko okušamo. Stoga nam je i Tvorac naš izmislio raznovrsnost u našem životu, tako da bi smo osetili prijatnost od svih blaga Njegovih. Pogledaj šta se događa u prirodi: Sunce zar nije svetlije posle noći? San zar nije slađi posle bdenja? Zdravlje zar nije više poželjno posle stradanja od bolesti? Tako i trpeza biva prijatnija posle posta. Ovo dabome važi za sve. I za bogate, koji imaju obilje jela. I za siromahe, koji raspolažu oskudnijom hranom. Da se sećaš i da se bojiš primera onog bogataša iz jevanđelske priče. Stalna uživanja odvela su ga u večni oganj. Ovaj bogataš nije bio osuđen za bilo kakvu nepravdu. Međutim zbog komfora i razneženosti koju je uživao, kao i zbog njegove indiferentnosti za siromaštvo Lazara, kažnjen je tako teško. Nasuprot tome, post i trpljenje u stradanju zar nisu bili, ono što je darovalo pokoj Lazaru? Priča ne govori za njega (neke) druge vrline, do samo za ove navedene. One (post i trpljenje) uzdigle su ga i uspokojile u naručju Avraama. Pazi, dakle, i ti, možda, dok sada piješ različita pića i odvraćaš se od vode, kasnije ćeš zaželeti jednu kap njenu, kao onaj bogataš. Nikome ništa nije bilo što je pio vodu. Niko se nije opio. Niko nije osetio glavobolju i vrtoglavicu. Dok, nasuprot, loše varenje, koje nužno prati neumerene i luksuzne večere, stvara strašne boleštine. Život Časnog Preteče bio je jedan neprekidni post. Nije imao ni kreveta, ni trpeze, ni imanja, ni stoke, ni magacine hrane, niti bilo šta drugo od onoga što se smatra neophodno za život. No upravo zbog toga Gospod je posvedočio da je on “najveći od rođenih od žene”. Post je podigao do trećeg neba i apostola Pavla. Njega čak ubraja u nevolje i stradanja koja je podneo u svome misionarskom radu za slavu Božiju i spasenje ljudi. Međutim, za sve vrline, za vrhunski primer i obrazac imamo samoga Gospoda. Gospod Isus Hristos, dakle, posle četrdesetodnevnog posta počeo je svoje delo na zemlji. Prvo je utvrdio i naoružao telo, koje je primio nas radi, postom, a zatim dopustio kušanja od strane đavola. Slično i mi, postom da se pripremimo i uvežbamo u našoj borbi protiv duhovnih neprijatelja. U jednom sumnjivom ratničkom sukobu, prisustvo nekog saveznika uz stranu jednoga, dovodi do poraza drugoga. Dakle, duh i telo nalaze se u stanju (stalnog) sukoba. Kome ćeš biti saveznik? Ako si saveznik telu, oslabićeš duh. Dok, ako si saveznik duhu, podčinićeš telo. Ukoliko želiš da ojačaš svoj duh, kroti telo postom. Apostol Pavle piše: “Ukoliko se naš spoljašnji čovek (dakle telo) raspada, toliko se unutrašnji (dakle duh) obnavlja”. Mojsije da bi po drugi put primio tablice zakona, morao je ponovo da posti. Ninevljani, da nisu postili i oni sami i njihova stoka, ne bi izbegli katastrofu. Ali i Isav, šta je bilo ono što ga je unizilo i učinilo slugom brata njegova? Nije li to bilo jedno jelo? Eto, za njega je i prodao svoje prvenaštvo. Koji su, opet, ostavili svoje leševe po pustinji? Nisu li ih ostavili oni koji su tražili meso da jedu i udobni život Egipta? Dok su dakle Izrailjci bili zadovoljni samo sa manom, pobeđivali su svoje neprijatelje i niko se od njih nije razboleo. Međutim, kada su se setili lonaca sa mesom i poželeli ponovo ropstvo egipatsko, kažnjeni su. Pomrli su u pustinji i nisu se udostojili da vide zemlju obećanu. Zar se ne bojiš i ti toga primera? Zar ne misliš da ćeš možda zbog mnogojedenja ostati ispred zaključanih vrata nebeske zemlje obećane? Prorok Danilo ne bi video božanska viđenja, da nije očistio dušu svoju postom. Uživanje obilne i mrsne hrane stvara u duši isparenja, koja, kao neki gusti oblak dima, smetaju umu da vidi sijanje Presvetoga Duha. Post je moćno oružje protiv demona. “Ovaj rod (demonski) ne izgoni se ničim drugim, do samo molitvom i postom”, rekao je Gospod povodom đavoimanog mladića. Nasladom, pijanstvom i raznim spremanjima zapaljuje se i svaka vrsta raskalašnosti. Trka za uživanjima pretvara ljude u “pastuve”. Pijanstvo izaziva i strašne izopačenosti, postaje uzrokom da razvratinici traže ženu kod muškarca i muškarca kod žene (tj. da padaju u muželoštvo i lezbejstvo). Post reguliše i bračni život. Sprečava raspustnost i nameće usaglašeno uzdržanje, da bi se supružnici posvetili molitvi. Ne ograničavaj, međutim vrlinu posta samo na ishranu. Istinski post nije samo odricanje od različite hrane, nego odricanje od strasti i grehova: Da nikome ne učiniš nepravdu. Da oprostiš bližnjemu svome za uvredu koju ti je naneo, za zlo što ti je učinio, za dug što ti je dužan. Inače, ne jedeš meso, ali jedeš samoga brata svoga. Ne piješ piće, ali unižavaš drugoga čoveka. Sveto Pismo navodi: “Teško onima koji se opijaju bez vina”. Takvo pijanstvo je, primera radi, gnjev, koji navodi dušu da prezire. I strah takođe, koji parališe razum. Uopšte, svaka strast koja pomračuje um, jeste pijanstvo. Gnevljiv čovek se opija svojom strašću. Ne misli koga ima ispred sebe. Kao da se bori u noći, grabi šta stigne, spotiče se o svakoga. Ne zna šta govori, psuje, udara, preti, proklinje, viče… Ako, dakle, hoćeš da stvarno postiš, treba da izbegavaš svaku strast. Pazi i još nešto: Da sutrašnji post ne bude povod za bančenje danas. Ne uništavaj današnjom raspustnošću sutrašnje uzdržanje. Niko, kada želi da se oženi zakonitom i čednom ženom, ne prima najpre u svoju kuću lica sumnjive moralnosti. Jer čedna i poštena žena ne pristaje da stanuje zajedno sa osobama izopačenim i nemoralnim. Tako dakle i ti. Sa očekivanjem posta, ne primaj razvratno pijanstvo, koje je majka bestidnosti, prijateljica sramotnih šala, spremno na svaku nemoralnost. Post i molitva neće hteti da stanuju u duši koja je uprljana bančenjem. Gospod prima u božanske obitelji onoga koji posti. A gnuša se pijanca kao bogohulnog i grešnog. Ako, dakle, sutra dođeš ovde i zaudaraš na vino, kako da smatram za post tvoje bančenje? Gde da te postavim? Među pijance ili među uzdržljivce? Bančenje koje je prethodilo, pokazuje te kao pijanicu, dok uzdržanje koje si počeo, kao postnika. Sa ostacima pijanstva, od tvog posta nema koristi. Post ne vrši uticaj samo na pojedince. Utiče i na celu zajednicu. Usaglašava i umiruje brzo sve ljude. Nameće tišinu neartikulisanim glasovima i vici, izgoni svađe i prepirke, udaljuje (od ljudi) osuđivanje i ogovaranje. Prisustvo kojeg učitelja zaustavlja tako brzo nered i viku dece? Čim se pojavi post, svaki nemir u gradu automatski prestaje. Ko može da nastavi lumperaj i zabavu u vreme posta? Ko može da spoji post i razvratne igre? Nedoličan smeh, razbludne pesme i neuračunljive igre, udaljuju se od grada, čim stigne post kao neki strogi sudija. Kada bi svi poslušali savete posta, vladao bi savršeni mir u čitavom čovečanstvu. Ne bi ustajala jedna država protiv druge. Ne bismo imali ratne sukobe niti proizvođače oružja. Ne bi postojali sudovi niti zatvori. Pusta mesta ne bi držala zločince, niti gradovi klevetnike, niti mora gusare. Kada bi vladao post, naš život ne bi bio prepun uzdaha. Jer on bi naučio sve ne samo ograničenju rasipničkog života, nego uklanjanju i od mnogih drugih zala. Naučio bi ih potpunom izbegavanju i uklanjanju od srebroljublja i gramzivosti, slavoljublja i slastoljublja. Ako se oslobodimo svega ovoga, živećemo u miru i svetinji. Ako nam, dakle, takva dobra daruje ova carica vrlina, primimo je bez ikakve namrštenosti, bez ikakvog gunđanja. Svi vatreno ispoštujmo duhovnu trpezu koju nam postavlja post, čisteći nas i pripremajući nas za večnu božansku radost u raju. Amin.

Pomaže Bog svima! Imala sam tu radost da boravim 3 dana u jednom od manastira koje je starac Jefrem osnovao na teritoriji Amerike. Pre puta obavezno je da se pozove manastir kako bi se poklonici najavili i proverili da li ima mesta u manastiru za one koji žele da ostanu duže od jednog dana. Dozvoljeno je u manastiru boraviti najduže 5 dana. No, ma koliko dugo ostajali, svaki poklonik ili vođa grupe poklonika dužan je da pozove igumana manastira i od njega dobije blagoslov za put. Muški i ženski konaci su odvojeni. Nema okupljanja ispred monaških kelija, pogotovo ne između 19:00 uveče i 1:30 ujutro. Od svih poklonika se očekuje da posećuju sva bogosluženja, pa čak i ona koja počinju u 2:15 posle ponoći 0110_hahaha Tokom tog boravka imala sam neka pitanja oko Svetog Pričešća i dobila sam sledeći odgovor: Sveto Pričešće je istinskio Telo i Krv Hristova, i kao što očišćuje, ono takođe može biti „vatra koja sagoreva“ one koji su Svetoj Čaši pristupili nepripremljeni. Za Sveto Pričešće pripremamo se ispovesću i postom koji je ustanovila naša Crkva i Sveti Oci – znači sve po ustanovljenim pravilima - posni dani na vodi, na ulju, kad se jede riba, kada ne, kada vino, ...(Grci imaju odštampane kalendare koji tačno objašnjavaju vernicima kako kog dana da poste. I dan uoči posta kada da prestanu sa bilo kakvom hranom). Izuzeci postoje ali samo ako duhovnik blagoslovi. „Radite sve kako vam je blagoslovio duhovni otac.“ rekli su mi. Poruka je bila jasna. Sve je u poslušanju! Kada se pristupa Svetom Pričešću celivanje ikona prestaje, jer je pred nama prisutan sam Gospod. Ne treba celivati ikone ni pre, a ni posle Svetog Pričešća. Što se odevanja tiče, žene nose duge suknje, zatvorene, ravne cipele gumenog đona, čarape, košulje-bluze dugih rukava, marama obavezna, sve tamnijih boja...Muškarci isto, duge panatalone, cipele, košulje dugih rukava. U trpezariji, ima poseban sto za igunama i još par sveštenemonaha, zatim sto za monahe, pa muškarce, pa žene i decu. Trpeza skromna, a da bi se pila voda mora da se čeka blagoslov igumana. Na kraju večere, svako dobije pojedinačan balgoslov, pa se povlači u svoju keliju ili konake...do 2:15 ujutro. I onda opet zvuk klepala , opet sve ispočetka.... Eto, ukratko tako je kod jednog igumana Svetogorca. Kada smo u manstiru moramo da poštujemo manstirska pravila. sHa_sarcasticlol Svako dobro svima!

Pa svi ste dali lepe argumente da odbranite svoj stav. mense0198626478946378946 Konkretno u primeru sv. Ignjatija, a po njegovom sopstvenom priznanju sluzenje rečju bilo je njegovo osnovno zanimanje, kome je posvećivao svu svoju snagu. Podvig služenja bližnjima rečju nazidanja (poučavanja) bio je za njega izvor radosti i utehe na popristu njegovog života ispunjenog nevoljama. Učio je ono što je živeo i u šta je verovao. „Služenje braći Rečju Božjom!.. To služenje se ukazivalo pred očima duše moje kao ushićujuća, nasladjujuća slika…” – pisao je Preosvećeni. – “…Beskrajno milosrdni Bog poverio mi je ovo služenje! Ne samo da mi ga je poverio, nego i javlja mnogim dušama da ištu od mene ovo služenje!.. Kako se utešno dozivaju sa mnom mnoge duše u tajanstvenoj noći ovoga sveta sa raznih strana svojih – jedna sa bolesničkog odra, druga iz izgnanstva, jedna sa obale Volhova, neka – sa obale Dvine, neka sa polja Borodinskog, poneka iz kolibe, a neke iz dvorca carskog. Duša, ma gde bila postavljena, ako nije slomljena neosetljivoscu, vazda oseća potrebu za rečju Božjom, vazda je pad muči i guši. Izgovaram reč Božju u besedama ličnim, pišem je u besedama kad nisam prisutan kao sagovornik, sastavljam neke knjige koje bi mogle da zadovolje duhovne potrebe sadašnjeg hrišćanstva, da služe pri sadašnjoj gladi kao neka uteha i pouka. Od služenja Reči razleže se u duši mojoj nekakav neizrecivo radosni glas uverenja u spasenje”. Učenje Vladike o duhovnom životu hrišćanina, koje je izložio u svojim delima, služi spasenju hrišćana svih sledećih naraštaja. Još za života vladike Ignjatija njegova dela su čitana po mnogim obiteljima (manastirima) ruske zemlje i bila su visoko cenjena. Svako Dobro

... a Bogu se ipak dopala teologija Sv. Ignjatija čim ga je ubrojao u Svetitelje Svoje 1414_feel

Sve čestitke Ocu Gavrilu na novo-izdatoj knjizi duhovnih razgovora! Hvala i slava Bogu, a hvala i vama Oče na svom vašem trudu za spasenje naše, i svih budućih generacija!

AMIN

Ja se neću baviti tematikom ovog neprijatnog pisma i njegovim autorom, koji izgleda redovno posećuje sajt Manastira Lepavine (jer kako bi drugačije znao šta Otac Gavrilo na sajtu objavljujei piše). Mene samo zanima zašto je to pismo preuzeto sa sajta Borba za veru i objavljeno ovde na forumu Živa Reč Utehe i ko je administrator ovog foruma koji je objavio ovu temu ...čini mi se kao da je želeo da unese malo nemira u oca Gavrila i njegovu duhovnu decu...A neistomišljenika je uvek bilo i uvek će biti. Gospod kaže BLAŽENI MIROTVORCI pa hajde da to i ostanemo! Svako dobro svima!