stamenko

Da oče prst ka gore... trebao sam da napomenem , trebaju mi u elektronskoj formi i po mogućnosti u boljoj rezoluciji .

Potrebne su mi neke rijetke IKONE !!! Помаже Бог свима , молио бих вас за помоћ око проналажење слика ријетких Икона са приложеног списка. No Светитељ датум 1 Св. Јоаникије, архиепископ и први патријарх српски - 3(16) септ. 2 Св.Петар (Зимоњић), митрополит дабробосански - 4(17) септ. 3 Св.Јосиф (Нови), митрополит темишварски - 15(28) септ. 4 Св.Петар (Његош), митрополит Цетињски - 18(31) септ. 5 Св.Арсеније, архиепископ српски (сремац) - 28(10) окт. 6 Св.Варнава, хвостански, исповједник - 30. окт. (12.нов) 7 Св.Гаврило, патријарх српски - 13(26) дец. 8 Св.Данило, архиепископ српски - 20. дец. (2.јан.) 9 Св.Доситеј, митрополит загребачки, исповједник - 31. дец.(3.јан.) 10 Св.Евстатије, архиепископ српски - 4(17) јан. 11 Св.Сава, први ариепископ српски - 14(27) јан. 12 Св.Максим, архиепископ влахозапланински и архиепископ београдски - 8(13) јан. 13 Св.Јаков, архиепископ српски - 3(16) феб. 14 Св.Сава II, архиепископ српски - 8(21) феб. 15 Св.Николај (Велимировић) епископ жички - 3.мај (20.апр.) 16 Св.Платон бањалучки - 22.апр.(5.мај) 17 Св.Сава (Бранковић) митрополит Ердељски - 24.апр. (7.мај) 18 Св.Никодим, архиепископ српски - 11(24) мај 19 Св.Теодор, епископ вршачки - 16(29) мај 20 Св.Јоаникије (Липовац), митрополит црногорско-приморски - 4(17) јун 21 Св.Јефрем, патријарх српски - 15(28) јун 22 Св.Спиридон, патријарх српски - 15(28) јун 23 Свештеномученик Сава, епископ горњокарловачки - 4(17) јул 24 Св.Сава III, архиепископ српски - 26.јул (8.авг.) 25 Св.Евстатије II, архиепископ српски - 16(29) авг. 26 Св.Кирило, патријарх српски - 30.авг. (12.сеп.) 27 Св.Никон, патријарх српски - 30.авг. (12.сеп.) 28 Св.Макарије (Соколовић), патријарх српски - 30.авг. (12.сеп.) 29 Св.Григорије, епископ рашки - 30.авг. (12.сеп.) 30 Сабор српских светитеља - 30.авг. (12.сеп.)

JOŠ VIJESTI 0110_hahaha Ceo svet priznao zaveru protiv Srba Rezolucija o zaveri celog sveta donesena jednoglasno NJUJORK, 8. decembar 2010, (Njuz) – Veliki broj svetskih lidera, mislilaca i religijskih poglavara je juče na vanrednoj sednici Ujedinjenih nacija u Njujorku u zajedničkom saopštenju potvrdio postojanje globalne zavere protiv Srbije i srpskog naroda. Ovaj iznenadni čin svetskih lidera predstavlja pokušaj preventivnog saniranja diplomatske štete koja bi nastala otkrivanjem poverljivih diplomatskih depeša iscurelih putem Vikiliksa. Tom Kruz, koji je ispred svetskih zaverenika pročitao saopštenje, tvrdi da je u cilju bržeg pomirenja između Srba i celog sveta bolje da Srbi čuju da zavera postoji već sada, nego da to sami saznaju za nekoliko meseci kroz objavljene diplomatske depeše. U saopštenju se navodi da bi se putem Vikiliksa saznalo da gotovo da ne postoji javna ili tajna organizacija koja nije umešana u zaveru protiv Srba. Od gej lobija, Amerike i Jehovinih svedoka, preko Vatikana i slobodnih zidara, pa sve do anti-pušačkog lobija, NATO pakta i subotara, sve ove organizacije su udruženim i zasebnim aktivnostima već vekovima pokušavale, i donekle uspevale, da sputaju slobodu i posebnost srpskog bića. Aktivnosti ovih organizacija i neformalnih udruženja su prvenstveno bile usmerene na to da se građanima Srbije još od njenog osnivanja u osmom veku p.n.e, život učini što težim. Jedina razlika se sastojala u tome da su neki pojedinci i udruženja, poput šest jevrejskih porodica koje vladaju svetom, delovala protiv Srba iz lične koristi, a druga iz pakosti, poput Osame bin Ladena. Postoji čak i nekoliko udruženja, poput na primer Templara i Iluminata, koji su bili umešani u zaveru „jer im se to činilo kao baš dobra zabava“. Kako nezvanično saznajemo, tajne depeše će pokazati kako se za prikrivanje zavere ceo svet koristio raznim sredstvima, najčešće fingiranjem događaja koji su na duže ili kraće vreme odvraćali sumnju srpskih teoretičara zavere da zavera uopšte postoji. Tako su na primer, u cilju skretanja pažnje sa antisrpske zavere započeti Prvi i Drugi Svetski rat, ubijen je Kenedi, zatrpani čileanski rudari, fingirana kineska privredna revolucija, stvoreni epovi o Ramajani i Mahabharati i osnovana muzička grupa Bitlsi. Svi ovi i još mnogi drugi događaji su bili dovoljni da se već hiljadama godina uspešno prikrije udružena zaverenička aktivnost na prvi pogled različitih aktivističkih grupa, poput katoličkih i muslimanskih fundamentalista i sledbenika Toma Kruza, Sajentologa. Još uvek nema zvanične reakcije iz Srbije na ovo saopštenje, međutim iz srpskog udruženja teoretičara zavere tvrde kako ovo priznanje „ide na ruku Hrvatima koji samo čekaju pogodan trenutak da napakoste Srbiji“. Viktor Marković izvor: http://www.njuz.net/ceo-svet-priznao-zaveru-protiv-srba/

Grad i kiša osuli po Smederevu Ilustracija (Guliver/Getty Images) Smederevo je tokom prepodneva, uz periodičnu obilnu kišu, pogodio jak grad veličine lešnika koji je padao desetak minuta. Još uvek nema podataka o eventualnoj šteti na obradivim površinama, a stručnjaci procenjuju da ne bi trebalo da budu ugrožene zasejane kulture. "Voće ne bi trebalo da strada i ne očekujem veliku štetu, pošto su kulture u fazi mirovanja", izjavio je Tanjugu direktor Fonda za razvoj poljoprivrede Jovica Vujović. Iako je grad neuobičajena pojava za kraj novembra, stručnjak za ratarstvo, Goran Pavlović, smatra da ratarske kulture nisu ugrožene. "U Kolarima, selu u blizini Smedereva, gde se nalazi Poljoprivredna savetodavna stručna služba, nije pala ni kiša, pa mislim da neće biti velike štete kod zasejanih kultura. Dobro je da je grad pao na urbani deo. Nadam se da su sela ostala pošteđena", kazao je Pavlović i dodao da je jesenja setva ozimih strnina praktično završena u atarima tri opštine Podunavskog okruga i opštini Grocka, koje pokriva Poljoprivredna služba u Kolarima. 29. novembar 2010. (Tanjug) Izvor: http://www.mondo.rs/s190460/Hronika_i_Drustvo/Grad_i_kisa_osuli_po_Smederevu.html

MNOGI VERNICI MISLE DA JE POST DIJETA http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5104_post%20dijeta.jpg&size=500 Zašto zanemarujemo duhovni značaj verskih praznika Božićni post počeo je juče, ali malo ko će se od pravoslavaca odlučiti da posti sve dane do 7. januara. Veliki broj je i onih koji će ga zaobići, posebno zbog svinjokolja i novogodišnjeg slavlja. S druge strane, i samo obeležavanje posta uglavnom se svodi na trpezu koja po dobrom starom običaju mora da bude bogata. O duhovnoj strani posta i vrednostima, malo ko razmišlja. Vesna Marjanović, etnolog, objašnjava da se u našem narodu uglavnom posti prva i poslednja nedelja posta. – Tako je od davnina, a neke duhovne elemente koji ga prate kao što su pomirenje, uzdržavanje od seksualnih odnosa i kažnjavanja dece malo ko je poštovao. Sve je ostalo, do danas, na nivou retorike – kaže ona. Koliko se kod nas zaista i kako posti, međutim, nikad nije preciznije ispitivano, ali se zna da pečenjare najviše prasetine prodaju za Svetog Nikolu. – Kod Rusa, na primer, a slično je i kod Grka, ustanovljeno je da manje od pet odsto vernika posti ceo post, uskršnji, koji je svakako glavni, ali ništa nije bolje ni za božićni, koji je blaži. Verovatno je slično i kod nas, mada neki sveštenici kažu da je taj procenat i manji – navodi Živica Tucić, verski analitičar. Ipak, prof. dr Ljubivoje Stojanović, sveštenik iz beogradske crkve svete Petke na Kalemegdanu, kaže da sve više mladih prilazi crkvi i posti na pravi način, odnosno da duhovni aspekt posta prati adekvatna ishrana tih nedelja. Na jelovniku su samo namirnice biljnog porekla i riba, dok su meso, jaja i mlečni proizvodi potpuno isključeni. – Najvažnije je shvatiti da post sam po sebi nije cilj, nego sredstvo, post nije nešto što je naređeno, već ga treba doživeti. Post nije gladovanje, ili dijeta, već je njegov smisao u činjenju dobrih dela, u jačanju zajedništva. To nije mučenje, već čovek posti zato što hoće, a ne zato što mora. On se kroz post bori protiv svojih poriva, slabosti, trudi se da pomogne drugima oko sebe – objašnjava Stojanović. Hrišćanima je međutim, navodi Tucić, važno samo da ispune formu, često ne uzimajući u obzir njegovu duhovnu dimenziju koja treba da je u centru. – Kod nas podosta vlada verska neprosvećenost onih koji sebe smatraju vernicima. Misle da je sve ispunjeno i dovoljno ako slave, poste i proslave slavu. Danas svuda u hrišćanstvu vlada nihilizam, relativizam, hedonizam, vernik želi sam da odlučuje šta mu je iz vere prihvatljivo, šta da komotno prihvati i čini – kaže Tucić. I Vesna Marjanović ističe da se post doživljava više u materijalnom kontekstu, da je važna samo spoljna slika i da se sve završava zastupanjem posnog kuvara. Većina mladih, smatra Marjanovićeva, post ne doživljava duhovno. U trendu je razmišljanje: „Sad ću da postim, pa ću da oslabim“ ili „Danas sam pojela čokoladu, nema veze, sutra neću“. Ako postoji potpuno posvećivanje crkvi i poštovanje svih pravila, iza toga obično stoji neki tragičan događaj, smatra naša sagovornica. – Post je jasno definisan, koji su dani posni i kako se posti. Čovek ne sme da bude gord u veri. Ako neko hoće da bude vernik, treba da izbegava opravdanja, pogotovo ekonomska, jer trpeza ne mora da bude bogata ako je u ime vere. Ukoliko neko ne zna kako treba da postupi, crkva će ga rado uputiti. Ima osoba koje će sveštenik razrešiti posta, kao što su trudnice i bolesni – kaže Stojanović. Na sveštenicima je, ističe on, da pokrenu svest i da ukažu na radost posta, na pričešće, da afirmišu želju vernika i da ga podstaknu da ide dalje, da sazreva u veri. Slava i rođendan Na doživljaj posta i njegovog značaja uticao je i 50 godina dug period komunizma, ali posle oslobađanja stega devedesetih, kako kaže Vesna Marjanović, videlo se da je obeležavanje slava i posta ostalo duboko u svesti naroda. Retko gde se nije obeležavala slava, čak su i komunisti slavili pod motom dečjeg rođendana. O trpezi se nije mnogo vodilo računa, ali je bilo važno da se slava, i krijući, ipak obeleži. V. Marić-Brajković | 28. 11. 2010. - 00:02h | Foto: Beta | Izvor: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/220380/Mnogi-vernici-misle-da-je-post-ustvari-dijeta

Bratstvo Manastira Lepavina Jerođakon Vasilije(Srbljan), rođen 16.06.1967.g, zamonašen 28.avgusta,1994.g. Rukopoložen u čin jerođakona 28.avgusta, 2002.g. u manastiru Lepavini, sabrat manastira Lepavine. Monah Teofan (Prosenica), rođen 19.01.1968.g. Zamonašen 28.avgusta 2001.g. Sabrat manastira Lepavine. Monah Marko (Prosenica), rođen 18.07.1957.g. Zamonašen 4.decembra 2004.g. Sabrat manastira Lepavine.

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXVI) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5102_ZASTO%20JE%20POTREBNO%20DA%20STALNO%20POSECUJEMO%20CRKVU.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> ‎"ZASTO JE POTREBNO DA STALNO POSECUJEMO CRKVU?" Nekada je starozavetni pesnik i prorok rekao: "Volim biti na pragu doma Bozjega nego zivjeti u satorima bezboznickim" (Ps. 84, 10). Mnogi su razlozi zbog kojih je potrebno redovno posecivanje hrama. Pomenucemo samo neke od njih, a vi cete se setiti jos i mnogih drugih razloga. Hram je najbolje i najtoplije mesto koje nam pruza priliku da se zahvalimo Bogu za sve sto nam cini svakog dana. Bogosluzenje u hramu je tako udeseno da nam najbolje pomaze u priblizavanju nasem Ocu Nebeskom. Citanje iz sv. Pisma, molitve, crkvene pesme, propoved i svi predmeti u hramu deluju na nasu dusu plemenito i blagorodno. U hramu se najbolje ucimo poboznosti i dobroti. U hramu nas okruzuju ljudi koji isto veruju i osecaju kao i mi. Njihova poboznost utice na nas da i mi budemo bolji. U hramu se osecamo jednaki sa svim drugim ljudima. U hramu nema razlike pred licem Oca Nebeskoga kao sto postoje razlike medju ljudima na svakom drugom mestu. Tu svi osecamo da smo deca Bozja i braca u Hristu Gospodu. Crkva Hristova je kao jedno telo sa razlicitim delovima. Svi delovi u ljudskom telu ne vrse isti posao. Nogama covek hoda, rukama radi, usima slusa, a ocima gleda. Ali opet, svi ovi udovi sluze coveku koji zivi jednim duhom. Tako su i u hramu Bozjem svi njeni clanovi potrebni, da vrse razlicite duznosti. Jedni da pevaju i citaju na bogosluzenju, drugi da pomazu u oltaru, treci da prikupljaju priloge, deca da uce veronauku, a svestenik da sluzi svetu sluzbu Bozju. Zbog toga je potrebno da svaki od nas sto cesce dodje u hram Bozji i da pomogne pri bogosluzenju. Postoji jedna stara prica kako su u jednom selu zbog straha od Turaka nasi preci napravili hram u zemlji, koji nije imao prozora. Stoga su svi prilikom dolaska u hram morali nositi sa sobom svece, da osvetle mesto u hramu gde su stajali. Kada je bilo vise sveta u hramu, bilo je lepse, svetlije i radosnije. Kada nije bilo sveta, u hramu je bilo mracno i zalosno. Svaka pobozna dusa u hramu svetli svojom posebnom svetloscu. Stoga je potrebno da sto cesce budemo u hramu i da u njemu osvetlimo svoje mesto toplom molitvom i ljubavlju prema Bogu i svima ljudima.Opširnije Elenica Cvetanoska Da se pomolime da se zapalat nasite srca od ljubovta kon nasiot Spasitel , pa taa ljubov da gi privlece i nasite najbliski kon Boga i Bozjiot dom.Amin. Zarko Lazic Hvala o.Gavrilo na ovom poboznom ucenju...trebamo kad god smo u prilici da idemo u Crkvu, a cesto smo i svakog dana u prilici da idemo u Crkvu na vecernje Molitve...tako cemo i srca svoja da omeksamo i dusu svoju osjenimo i produhovimo vjerom Hristovom...Amin Aleksandra Vučić Kojić Hvala, oče Gavrilo, za divne, istinite pouke. Biti u hramu Božijem, sa molitvom u srcu i ljudima koji isto osjećaju je neopisiv doživljaj. Verica Benđo Slobodnom voljom, koja nam je od Boga dana, jedino se u Crkvi može ostvariti ona istinska sloboda i radost i osjetiti predukus Carstva Božijeg. Kad nekog volimo onda ga često posjećujemo i težimo da smo što više sa tom osobom.Tako i sa Gospo...dom,što ga više volimo sve više odlazimo u dom Gospodnji. ♥ ♥ ♥ Pomenite u molitvama dragi Oče Gavrilo! 'Veca Vjestica Pomaze Bog Oce. Blagoslovite. Predivno ste sve rekli. Na takvom mjestu, okruzeni monasima, monahinjama, svestenim licima i vjerujucim ljudima jos se vise osjeti prisustvo Boga i iznova i iznova se ucvrscujemo u vjeri i zivotu u vrlini i sa Bogom Slavica Pejovic U Crkvi, na liturgiji se osecam radosno, okruzena ljudima posvecenih molitvi i ispunjenih ljubavlju koja sjaji sa njihovih lica , i osnazena verom u ljubav Boziju nakon pricesca. Tihomir Ilic ‎"Van crkve nema spasenja " - Sveti Kiprijan Kartaginski 3.vek Mirjana Savić Sv Liturgija me krepi i daje snagu da izdržim nedelju koja je predamnom.U mom selu je imamo samo nedeljom i praznikom. Radomirdrugi Vucic Osvjetljenost mjesta u crkvi, osvjetljava poziciju u svijetu. Milos Kovac ‎"Volim biti na pragu doma Bozjega nego zivjeti u satorima bezboznickim" MA NEKA ME IZA VRATA NEKA ME U NAJDALJEM UGLU ,COSKU SAMO NEKA ME UVJEK U DOMU TVORCA MOJEGA....... Lenka Bilanovic Sukurma KADA SAM U CRKVI MOJA DUSA JE NAJSRECNIJA,A SRCE PREPUNO RADOSTI Dejan Šujak Oče Blagoslovite,mislim da bi ovaj tekst trebalo da ima uramljeno svaka Crkva na ulazu.Da se verni narod učvršćuje u veri!Pomenite nas u molitvi dragi oče Gavrilo! Nenad Badovinac ‎...ima još razloga.. u crkvu, u manastir Lepavinu svi se trudimo da idemo sto cesce, tamo smo svi kao jedna velika obitelj, pa sto nas vise dodje u crkvu, obitelj je veća, atmosfera toplija. Otac Gavrilo nam je svima kao otac, koji se za sve nas posle službe moli ispred Ikone Presvete Bogorodice Lepavinaske. Jelena Vukelic Jelic Hram je nama svima dom drugi,u kojem nalazimo mir i spokoj.U njemu smo smireni opusteni.♥ Marko Popović Kad sam kao mali prvi put video sliku moga pretka, popa Velička, oduševila me je ta njegova pojava, njegova snaga i čvrstina, ali u isto vreme i dobrota. I kad kod bih slušao o mojim precima, doživljavao bih tu neopisivu snagu dobrote i pitao sam se kako to čovek može da postigne te vrline. Kasnije sam shvatio da čovek dobija snagu od Svetog Pričešća i da od kukavice postaje junak, od maloumnog-mudrac, od grešnika-svetitelj, a od bolesnog čovek postaje zdrav. Ne crpi čovek od prirode materiju, već priroda crpi od čoveka i kad čovek nije u zajednici sa Bogom tada priroda izumire. Sveto Pričešće je neverovatna stvar, sjedinjavanjem sa Hristom Isusom Gospodom našim se obožuje ne samo pojedinac, već i čitava njegova sredina, prijatelji njegovi, rad njegovZato se mi i zovemo Carsko sveštenstvo, jer smo pozvani da celokupnu tvorevinu prinesemo Gospodu i da je spasemo od truležnosti i smrti. Molim vas, oprostite mi ako sam ikoga uvredio. Želim vam da ako se pričešćujete, da nikada ne dođete u poziciju da morate da prestanete, a ako ne, da se pričestite, kako bi Gospod naš Isus Hristos obitavao u vama zajedno sa Bespočetnim Ocem Njegovim i Presvetim i Životvornim Duhom Svetim u vekove vekova. Amin. Snezana Bosnjakovic Crkva , to je dom Boziji na zemlji . Sto cesce posecujemo dom Boziji to smo blizi nasem Gospodu i blagodat Svetoga Duha je cesce nad nama . Gospod se raduje nasem dolasku u dom njegov koji je radi nas ljudi i radi naseg spasenja postavio. ... Gospod kuca na vratima naseg tvrdog i brigama opterecenog srca i sapuce nam :Dodjite natovareni Ja cu vas osloboditi , Moj je jaram lak .Otvorimo srca , gore imajmo srca , pevajmo pesme Gospodu , ucestvujmo svi zajedno u molitvi , jer takva molitva je mnogo jaka probija oblake zemne teske i penje se pred Presto Gospodnji .Presveta Bogorodica nas pred vratima ceka i siri svoje Svete Ruke , raduje se nasoj poseti .Blagodat svoju podaj nam Bogomajko , zastiti nas i zakrili pokrovom svojim.Udostoj nas Boze da redovno i rado dolazimo u Tvoj dom i pevamo Ti pesmu blagodarnosti. Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog, blagoslovite oče Gavrilo. Biti u Božijem hramu je nešto najljepše što jedan čovijek može da osjeti. Osjetiti radost i spasenje molitve, zajedno se sa svojom bračom i sestrama moliti Bogu velika je čast koju jedan čovijek može da osjeti. Posebno volim biti na službi za Božićni uranak ili Vaskrs, tad se nekako i sama crkva ispuni posebnom toplinom i posebnom radašću. Svaki put je u crkvi prelijepo biti. Ići na službe u hram Božiji je nešto jedinstveno i svaki put je sve ljepše i bolje i osječajnije. Kad se pričeščujemo opet je posebno i svaki put čini mi se da mi se duša ispuni mirom i snagom i ljubavlju da nastavim dalje. Da skupim snagu i da se sa daljim nedačama snažnija i spremnija uhvatim u kpštac. Dunja Neda Pomaže Bog,Oče!Pomaže Bog svoj mojoj braći i sestrama u Hristu!Zaista je divno odlaziti na svetu Liturgiju i osećati prisustvo svih koji vole i ljube Gospoda ... osećati da nisi sam; osećati prisustvo Gospoda koji divno čuva ´svetoga svojega`. Gospod čuje kad ga dozivamo i spominjemo u Hramovima svetim. Gospode,ne okreći lice svoje od mene,svih naših dragih svetitelja,dece naše i braće naše;izbavi duše naše,pomozi nam radi milosti svoje.Amin! Bože daj! Milena Đukina Ćućuzović obavezno čitam komentare na sve to vi oče objavite li ovo e jako dirnulo,upravo zbog toga što je kod nas samo jedna crkvica u kojoj nema često službi ni liturgija pa se osjećam duhovno jako gladna.imam veeeliku želju posjetit Vaš manastir i nadam se ako Bog da da ću uskoro i doći. Dijana Topko Vujović Bog daje smisao nasim zivotima. Milena Puaca U crkvi dobijam snagu za novu nedjelju koja je pred mno. Posao obavljam sa smirenscu i uspjesno ga zavrsavam . Preskakanjem nedeljne liturgije osjetim poteskoce i sa radom i sa okruzenjem ,nemogu da budem smirenana i toeratna te nedjelje.Operem dusu svoju svke nedjelje. Slava Bogu za sve.

ZAŠTITIĆU SVOJE PAROHIJANE BEZ OBZIRA NA SVE http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5100_33762.b.jpg&size=500 O. Nektarije Hadži-Petropulos Intervju sa shiigumanom Nektarijem, igumanom manastira Svete Trojice u Meksiko Sitiju Iguman Nektarije Hadži-Petropulos je istorijska figura moderne Ruske pravoslavne crkve, prema riječima parohijana manastira Svete Trojice u Meksiko Sitiju. U kratkom periodu, otac Nektarije i još dva monaha, u čijim venama ne teče niti jedna kap ruske krvi, otvorili su ruski manastir u srcu glavnog grada Meksika, oko koga se formirala značajna ruska zajednica. Iguman Nektarije je poznat ne samo u okviru ruske zajednice, već širom Meksika. Kao poznati akademik, često gostuje na radiju i televiziji i predaje na mjesnom univerzitetu. U crkvenim krugovima, u međuvremenu, stekao je ljubav svojim blagim odnosom prema parohijanima, o kojima revnosno brine. Iguman je vodio računa o mnogim ljudima u trenucima krize, bilo duhovnoj, finansijskoj ili pravnoj. Zadužio je na desetine žena sačuvavši ih od nasilja u porodici. Uprkos njegovom osjetljivom zdravlju (o. Nektarije boluje od divertikuloze debelog crijeva, kamena u bubregu, i drugih bolesti), on neprestano radi za dobrobit manastira i zajednice, smatrajući da je briga o njima njegova sveta dužnost. U tri godine od osnivanja manastira zajednica je, zajedno sa ocem Nektarijem na čelu, iskusila mnoge teškoće: stalne finansijske probleme, svinjski grip u Meksiku i slabo zdravlje samog igumana. U intervjuu koji slijedi, o. Nektarije objašnjava kako je on, Grk, postao ruski „baćuška“, kako je to biti pravoslavni monah u jednom od najvećih gradova na svijetu, i šta mu znače njegovi parohijani. - Da li ste oduvijek željeli biti monah? - Oduvijek sam to znao. To nije bila iznenadna odluka. Želio sam živjeti u manastiru, biti u crkvi. Međutim, pošto sam bio sin jedinac, moja majka je rekla: „Ne možeš biti monah, želim da imaš mnogo djece.“ Cijela moja porodica mi je govorila da mogu biti oženjeni sveštenik, ali ja to nisam želio. Ukoliko želim biti u Crkvi, onda cijeli svoj život moram posvetiti Gospodu. - Da li je Vaša porodica bila veoma pobožna? - Moji roditelji nisu bili veoma pobožni. Kao dijete živio sam u Istanbulu, i tri puta godišnje bismo išli u posjetu Grčkoj. Posjetili bismo dosta manastira, i uvijek sam uživao u njihovom zajedničkom životu: radili su zajedno, molili se, objedovali skupa. Želio sam da to imam u budućnosti. - Kako ste postali monah? - Moj duhovni otac, episkop Pavle iz Nazijansosa (oblast Kapadokija), bio je grčki episkop u Meksiku. Poznavao je mog oca prije nego što sam se rodio. Moja majka je umrla od leukemije kada sam imao 14 godina. Molila je episkopa Pavla da se brine o meni, sa čim se složio moj otac, i ja sam se sa njim preselio u Meksiko. Episkop Pavle bio je poznati akademik u Meksiku. Imao je izbalansiran akademski i vjerski život. Uvjerio me da nastavim studirati. Želio sam da idem u grčku bogosloviju Svetoga Krsta u Bostonu, međutim, on mi je rekao da prvo idem na koledž. [Rekao je:] „Ja ne želim da ti budeš običan sveštenik; želim da dobiješ doktorat iz teologije.“ Kada me upitao da li želim da budem monah, ja sam odgovorio da želim. Postrigan sam u Meksiku sa 18 godina. Moj duhovni otac je ubijen 1984. godine, po izlasku iz crkve. Katolički fanatik koji je mrzio Pravoslavnu crkvu ga je upucao i ubio. Bio je uhapšen i kasnije je izvršio samoubistvo. - Imali ste svega 19 godina u vrijeme smrti episkopa Pavla. Šta ste radili nakon smrti Vašeg zaštitnika? - Živio sam u Japanu sa mojom bakom, i otišao sam na univerzitet, gdje sam studirao arheologiju. Pokušavajući da ispunim želju mog duhovnog oca, nastavio sam sa studijama. Imam bakalaur diplomu iz arheologije, diplomu magistra iz kulture i umjetnosti, i doktorat iz teologije i istorije. Nakon diplomiranja, vratio sam se u Meksiko. Osjećao sam da trebam da nastavim sa radom svog duhovnog oca u Grčkoj crkvi. - Kako ste postali iguman manastira Svete Trojice? Otac Nektarije i bratija manastira Svete Trojice - To nije bio moj izbor (smješka se). Godine 2004. Arhiepiskop Kiril (iz San Franciska) primio me u Rusku pravoslavnu zagraničnu crkvu. Obučavan sam u ruskom manastiru u Džordanvilu. Ja sam ruski sveštenik, rukopoložen za đakona i sveštenika u ruskom manastiru. Kada sam bio tinejdžer, mislio sam da je divno čekati Gospoda na Liturgiji, ali vremenom sam shvatio da je biti sveštenik veoma ozbiljno, i da ja nisam dostojan toga. Znao sam takođe da, ako se to i desi, to neće biti moja volja već Božija. Uvijek sam se nadao da ću biti običan sveštenik, ali Bog je imao druge planove za mene: želio sam da se preselim u grčki manastir u Arizoni, ali sam se vratio nazad u Meksiko. To nije bio moj prvobitni plan. Ali s obzirom na to da sam poznavao situaciju u Meksiku, bilo mi je lakše, prije nego nekom izvana, da tamo osnujem manastir. - Kakav je osjećaj za Vas, koji niste Rus, da budete tijesno povezani sa ruskom zajednicom? - Moja porodica nije iz Grčke, već sa Crnog mora – iz regiona Suhumski u Abhaziji. Osjećam se veoma bliskim Rusima, i oni su me vrlo dobro prihvatili. Njihova tradicija nije drugačija od one u mojoj porodici. Ja ne govorim ruski jezik, ali nešto razumijem. Učim ga, i bratija ga, takođe, uči. - Kako je to biti pravoslavni monah u Meksiko Sitiju? - Svuda privlačimo pažnju, zato što oblačimo mantije, imamo duge kose i brade. Mantije nosimo svakodnevno. To pokazuje da je naš način života drugačiji, iako nismo izolovani kao u Džordanvilu, gdje ne morate ići van manastira da radite, što je blagoslov. Za mene, biti monah znači biti umno na nebesima, iako sam na zemlji. - Kako se ljudi na ulici odnose prema Vama? - Neki od njih su agresivni zato što nosimo krstove; povezuju nas sa Katoličkom crkvom i skandalima s pedofilijom. Ali većina iz susjedstva zna da smo mi ruski pravoslavci i poštuju nas. Oni znaju da mi stalno nosimo mantije, tako da ne postoji mogućnost da imamo tajni život, niti da radimo nedolične stvari dok nosimo civilnu odjeću. Dvojica braće i ja radimo van manastira kako bismo zaradili za život. Ja predajem, a bratija radi u pekari. Jedan od njih takođe predaje fotografiju na univerzitetu. - Vi dajete cijelu Vašu platu manastiru? - Naravno. Ne žalim se na to. Moj glavni cilj u životu je da služim Gospodu. Tako da sve što radimo, činimo radi Gospoda. Naši parohijani su vrijedni radnici, ali oni imaju finansijskih problema. Ja ne vršim pritisak na njih da pomažu manastiru; ja im samo kažem koje su naše potrebe i oni odgovore. Ako imaju novac, oni će ga priložiti crkvi. Oni nisu navikli da idu u crkvu i daju priloge. Mnogi od naših parohijana nikad nisu išli u crkvu u Rusiji, međutim, sada dolaze svake nedjelje. - Šta mislite, zašto oni u Meksiku počinju ići u crkvu? - Kada živite u stranoj zemlji i kada morate govoriti stranim jezikom, onda morate tražiti vaše vlastite korijene, vašu vlastitu kulturu, vaše vlastite ljude, i to morate čuvati da biste znali da nečemu pripadate. Devedeset i osam posto naših parohijana su ruske žene, došljakinje iz Rusije. Većina je udata za Meksikance i imaju djecu koja ili nisu krštena ili su krštena u Katoličkoj crkvi. Težak je proces pomoći porodicama da postanu pravoslavne. Obično, umjesto da vodim brigu o pravoslavnim osobama, ja takođe vodim brigu o njihovim supružnicima. Na ovaj način zadržavam cjelokupnu porodicu, a djeca će biti odgojena u Pravoslavnoj crkvi. Znam da ćemo, ako ne prihvatimo obraćene, izgubiti cijelu porodicu. - Kakve su reakcije meksičkih supružnika kada pokušate da ih integrišete u zajednicu? Da li je teško? Sveta Liturgija u manastiru - Veoma je teško u početku. Obično, meksički muževi nisu vjernici. U početku pokušavam da im dokažem da ne želim da ih obratim. Kada osjete da im nisam prijetnja, dovode porodice i postaju moji prijatelji. Obično su to kulturni, profesionalni ljudi, i s obzirom da sam akademik, sa lakoćom govorim o umjetnosti, istoriji, nauci, itd. Svi drugi govore ruski, dok oni sa mnom govore španski, međutim, ja im ne spominjem crkvu. Šest do osam mjeseci kasnije oni me pitaju: „Oče, da li je moguće da ja postanem pravoslavac? Ja želim biti dio ove zajednice.“ Veoma je uzbudljivo, jer oni postaju jedna velika porodica. Nemaju sve rusko-meksičke porodice sretne završetke. Dosta njih se upozna preko interneta, ali na kraju imaju bijedan život. Neki muževi tuku svoje žene. One dolaze k meni ne znajući šta da rade. Način na koji ih muževi kontrolišu je da zadrže njihove pasoše. Mi imamo advokate, među parohijanima, koji su voljni da pomognu tim ženama. Ponekad platimo troškove advokata, zato što one nemaju novac. - Da li ste imali problema sa muževima onih žena kojima ste pomogli? - Prijetilo mi se mnogo puta. To se svuda dešava. Znam i za druge sveštenike kojima se prijetilo zato što su štitili zlostavljane žene. Ja se ne plašim. Znam da neko mora da ih brani; da im da vjeru. One nemaju nikoga ovdje u Meksiku. One su bile siročad – ali ne više. One imaju Crkvu, i mi ćemo ih štititi kako god možemo. Ja ću štititi svoje parohijane bez obzira na sve. - Šta Vam daje hrabrost? - Moja vjera u Boga. Sve je to veliko čudo za mene... Ponekad bih bio toliko bolestan da sam mislio da neću moći služiti Liturgiju, ali onda bih stavljao svoje povjerenje u Božije ruke i rekao Mu: „Nemam fizičke snage, mislim da neću moći to uraditi, pa Te molim da me uzmeš i držiš kako bih mogao završiti Liturgiju.“ Obično bih, u vrijeme završetka službe, zaboravljao na moj bol i patnju. Siguran sam da će, ako vodim računa o svojoj zajednici, Bog voditi računa o meni. To mogu vidjeti svaki dan. Mi radimo pravu stvar. - Vi niste zabrinuti za finansijsku situaciju manastira? - Da se zaista brinem, to mi svakako ne bi pomoglo (smješka se). Ako brinem o tome, to znači da imam malo vjere. U prošlosti smo imali velikih problema. Ljudi nisu mogli vjerovati da neko ko nije Rus može osnovati ruski manastir. Nisu nam vjerovali. Ali mi smo uspjeli da preživimo, da otvorimo crkvu. Sada je veoma lijepa. Tako da bi brinuti o finansijama značilo nemati vjeru u Boga. Ja vjerujem u Njega, vjerujem da će pomoći. Čak dopiremo i do drugih gradova u Meksiku. - Koje su Vaše najveće potrebe? - Mi imamo džip koji koristimo za rad u fabrici – koji bratija uzima ujutru. Ja idem na koledž taksijem, međutim, podaleko je i skupo. Odlazak u grad traje oko tri sata uzimajući u obzir saobraćaj, i za mene je opasno da se penjem u autobus ili da koristim podzemnu željeznicu zbog problema sa mojim koljenima. Definitivno nam treba drugo vozilo, ali to košta oko 5000 dolara. Najamnina za manastir je oko 2000 dolara. Moramo postaviti i drugi toalet – trenutno imamo samo jedan i to nije dovoljno za broj hodočasnika koji primamo. Još jedna stvar koja čini situaciju težom jeste moje zdravlje. Liječenje, testovi i posjete bolnici koštaju nas mnogo – oko 700 dolara mjesečno. Ja nisam imao prihode dva mjeseca jer nisam predavao, a ipak sam morao ići kod ljekara zbog problema sa kamenom u bubrezima. Ovih dana se baš ne osjećam dobro. Međutim, Bog je bio veoma, veoma milostiv prema meni, iako nisam bio u mogućnosti da radim koliko bih trebao. Naša svakodnevna borba nije ništa u poređenju sa radošću da se bude sveštenik u porodici i da se naš manastir otvori onima koji su bili siročad toliko mnogo godina. - Oče, spomenuli ste da niste uradili sve što ste trebali. Na šta ste tačno mislili? - Vremenom sam bio tako umoran od bola, i od borbe sa finansijama... Trošio sam dosta vremena boreći se, umjesto radeći i tjerajući sebe da uradim više za porodice. Ja naprosto to nisam mogao. Žalim zbog toga, zato što znam da svaka osoba koja dolazi u crkvu ima potrebu i da ja trebam zaboraviti na vlastite borbe i patnje. To je moja dužnost. Nemojte misliti da se mučimo svaki dan. Naprotiv, radost je vidjeti našu djecu koja odrastaju sa nevjerujućim meksičkim ocem a bivaju integrisani u zajednicu. Oni govore ruski, oni su pravoslavci. Naše Ruskinje dobijaju utjehu dolaskom u crkvu i bivajući dijelom zajednice. To je pravi blagoslov. intervju uradila Alena Plavšić prevela s engleskog mr Dragana Pećanac 23. novembra 2010. Izvor: http://www.pravoslavie.ru/english/42063.htm

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXV) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5101_djecak%20paraklis.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> U NJIŽEGORODSKOJ OBLASTI DEČAK JE IZGRADIO PARAKLIS I SAM U NJEMU „SLUŽI“ Četrnaestogodišnji dečak Jaroslav Tihovodov iz zaseoka Usta, Urenskog rejona Njižegorodske oblasti izgradio je hram i postao najmlađi „baćuška“. Ušao je u veru od pet godina, a od sedam se krstio i sagradio svoj prvi molitveni dom.. U toku svog mladog života Jaroslav je već služio u četiri crkve, pri čemu ih je sam osnovao uz pomoć drugova, piše u četvrtak „Ekspres gazeta“. Jedanput, šetajući po šumi sa roditeljima, koji su u odnosu na veru bili ravnodušni, Jaroslav ugleda zabačenu kolibicu. U njoj on osnova svoj prvi hram. „Pokrpivši“ zidove, dečak na njih okači ikone izrezane iz novina i žurnala. Svakog dana je ovde provodio puno vremena čitajući molitve i crkvenu literaturu. Dečakovi drugovi su ga ispočetka ismejavali, a onda su postali česti gosti u njegovoj šumskoj molitvenoj kući. Prvo su sve posmatrali iz radoznalosti, onda su počeše zajedno s njim da se mole, a nakon nekog vremena počeše sami sebe da nazivaju njegovim parohijanima. Ali, kućica se sruši i dečaci od dasaka i šperploče napraviše novu. Posle su im dali gradjevinski materijal i oni u selu napraviše crkvu. Postaviše i ikonostas. Vremenom parohijani počeše crkvi da pridaruju novac za koji, umesto isečenih ikona iz novina i žurnala, dečaci kupiše prave ikone. Duhovni učitelj dečaka Jaroslava otac Valerije pomaže mu savetima, literaturom, objašnjenjima crkvenih kanona. Jaroslav koliko god je to moguće, nastoji da izvršava obaveze sveštenika, a njegov drug Karen, djakona, tvrde novine. Trenutno dečak planira da podje u duhovnu školu u oblasnom gradu Viksu. „A kada završim ovu školu, pokušaću da položim prijemni ispit za Njižegorodsku duhovnu akademiju. Otac Valerije, koji mi je u svemu primer, obećao mi je da će mi za taj ispit dati pozitivne karakteristike“, - kaže Jaroslav. Pres-sekretar Njižegorodske eparhije otac Igor Pčelincev je rekao: - „Naravno da dečaka ne treba smatrati za sveštenika. Za to mu je tek po završetku škole potrebno još sedam godina učenja. Sada samo možemo da pozdravimo želju dece da sami pridju pravoslavnoj veri kao i da joj pridju i odrasli“. Izvor: http://www.hram-evenkya.ru/ Prevela sa ruskog: Tankosava Damjanović Duško Vukajlović divna priča Roza Vasilevska STARA DUHOVNA DUSA U MLADOG DECAKA!CUDA BOZJA SE DESAVAJU! Zorica Spika Mali decak a veliki covek. Dragan Kovačević Veci je svestenik taj decak od tog "pres-sekretara" Jovanka Isakov Jako lepo.... Zarko Lazic Svaka cast djecaku...Neka je Gospod Bog uvijek uz njega... Kao i uz sve ljude na ovome svijetu...On je primjer koliko je jaka Vjera Isusova, vjera Pravoslavna...Amin Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo, ala mi je ova priča suza naterala.U tim godinama dečaci uglavnom osnivaju razne družine koje su kratkog daha a ovaj dečak je spoznao čemu želi da posveti svoj celi život.Sigurno je i taj dečak bio izložen raznim uticajima, najmanje poukama o veri, ali do njega je dopro "tihi glas" kao zrno koje padne na plodnu zemlju.Pomolimo se za njega svi da bude istrajan i uporan u školovanju i na putu Bogopoznanja. Valentina Vejnovic Divim se decaku. ovo je nesto neverovatno,ovo moze da ucini samo Bozja milost. u njemu je velika ljubav prema Bogu i Bozja ruka ga miluje. molim se za decakovu istrajnost i da se odupre svim iskusenjima. BOZE POMOZI DECAKU I SVIMA NAMA.... Veky Crnjanski Divan je Bog,naš!A dečak ima monaško smirenje-on se raduje pozitivnim karakteristikama za upis na Duhovnu Akademiju,a pred Bogom ovo je dvino delo i pouka svima nama kako treba čvrsto stajati u veri !Jaroslave, divni dečače,moli Boga za mene da i ja dobijem takvu revnost i ljubav prema Bogu!Pred Bogom ,Jaroslave Hristoljubivi imaš sigurno i više od "pozitivnih karakteristika"-BLAGODAT! Lidija Cvetkovska AMIN Marko Popović Ovo je odlična stvar, baš me je obradovala, a i prisetila na neke doživljaje iz detinjstva. Kad sam bio u školici, deca su me zezala, govorila: ''Popo, popo, krsti me.'', pošto se prezivam Popović. I meni je to smetalo. Ali sam tako ja dobio ...nadimak popa. Kad su mene i brata, tata i deda prvi put odveli u crkvu, na našu slavu sv. Arhanđela Mihaila, ja sam se oduševio. I krenuo sam da crtam ikone i da se molim sa drugaricama u školici, jer drugove nisam imao, smatrali su me previše finim. Tata je video to i kupio je Dečiju Bibliju, pa nam je to čitao. Samo, mislim da je to Protestantska Dečija Biblija, da se u našim crkvama još nisu prodavale te lepe stvari u to vreme. Ali, nisam se Pričešćivao u to vreme i išli smo u crkvu samo za slavu i tako da sam je brzo zaboravio o tome. Čudno je, što su mi se baš onda svideli neki loši dečaci, pa sam pokušavao s njima da uspostavim kontakt... U osnovnoj školi sam dečacima bio Marko, a devojčicama Popović, ali došlo je vreme kad su svi imali neki svoj nadimak, pa rekoh da izforsiram onaj svoj stari. I stvarno su me većina krenuli tako opet zvati. I opet mi se svidela naša Pravoslavna vera, opet sam krenuo da crtam ikone, stvarnih i izmišljenih svetaca, da čitam Dečiju Bibliju... I tata je opet to video i krenuo je da nas svakog vikenda vodi po manastirima po Fruškoj Gori. Ali, krenuo je pubertet i opet sam krenuo nešto da se mangupišem i to se ugasilo. U to vreme sam išao na slovački, jer sam iz mešovitog braka, pa su krenule te razne slovačke priredbe i na kraju i službe u Protestantskoj crkvi i šta ćete, ja mali, nisam imao pojma, išao sam tamo... Ali, ni tada nisam zaboravio Sveto Pravoslavlje, osenjivao sam se krsnim znakom pre ulaska i u njihovu crkvu. Zanimljivo je, da sam ja kao dete sve o Isusu i o veri razumeo samo na srpskom jeziku, tako da me je Bog spasao lažnih učenja. Kad sam bio 7. razred, na slavu nam je tatin drugar iz detinjstva doneo neke duhovne knjige. Meni je doneo knjigu ''Najdragoceniji biser'' i ''Dečiji molitvenik'', a tati ''Kakve su ti misli, takav ti je i život''. Knjiga me je oduševila, to je bio moj prvi kontakt sa Pravoslavnom duhovnom literaturom, krenuo sam da se molim... Jedne subote sam zamolio tatu da odemo sutra u crkvu. On se prvo začudio, ali je pristao. Eto, kako detinja duša oseti, sutra mora da je bio neki veliki praznik, Vladika Irinej je bio, služili smo Liturgiju od 9 do 13. I tada otprilike započinje moj neki intenzivniji kontakt sa Crkvom, mada ima još dosta do Prve Pričesti, ali već sam se sad raspisao. A, eto, postao sam mlad čovek, ali još uvek nisam dostigao onu snagu vere kad sam bio dete. I zato su deca i omladina naše blago. A, uvek se u mom životu smenjivalo Pravoslavlje-bezbožništvo-protestantizam. Daj Bože da me nekako izvuče iz tog cilusa, da ostane samo ono prvo! Braćo, vi koji uređujete veronauku i Bogoslovije, gledajte da neporočne profesore šaljete, jer deca u njima vide primer. A, vi braćo, koji ste sveštenici i đakoni, ako imate sredstava, dajte deci makar po jednu papirnu ikonicu. Znajte, da će to i kao odrasli ljudi pamtiti. A, i vi, braćo mirjani, kad je slava, pomolite se sa Oče naš pre ručka. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, tako da vide dobra dela vaša i proslave Oca našega koji je na Nebesima. Slava na visini Bogu, na zemlji mir, među ljudima dobra volja. Amin. Jelena Peranic Amin ! Jasna Petrinovic Djolovic Ime ovog decaka treba zapamtiti!!! Ljubica Mojsilovic Bog da mu da zdravlje i svaku rec molitve izgovorene iz njegovih ustasca,pretvori u MILOST SVOJU!!! Marko Popović A jao, oprostite mi, molim vas, tek sad shvatam da možda i nije bilo u redu napisati to što sam napisao. Sigurno ima i boljih primera od mene, a i ko sam ja da mudrujem sveštenicima. Izvinjavam se, ako treba, obrisaću komentar. o.Gavrilo Bog blagoslovio brate Marko Odlično si napisao ne brisati, nego sve ovo što si napisao samo prepiši u svoj dnevnik lepo čitko kaliografski, lepo i nadahnuto si napisao inspirisan ovom istinitom pričom. Marko Popović Hvala vam! Zoran Snjezana Zlojutro-Radonic BOZI POZIV KOD NEKOG RANIJE KOD NEKOG KASNIJE A NEKO NIKAD!!ALI KAD LJUBAV PREVLADA ZA GOSPODOM ;SVIBI SI TREBALI PRIMJER UZETI NA MALOM VELIKOM COVJEKU! Aleksandar Alex Stamenković neka mu je Bog na pomoc i neka je uvijek uz njega Saša Lazić tako su kretali velikani pravoslavlja koje je Bog proslavio, na pravom putu je i ovaj dečko...i otac Gavrilo je čuvajući ovce kao dečkić crtao crkvice po drveću, tu se već u početku zna put...možemo biti oduševljeni i sretni što tako je... Suzana Petrović Molim se Gospodu da i mene grešnu uputi na put spasenja kao ovoga vrjednog dječaka i Bogom blagoslovenog... Tatjana Kremenovic Slava Gospodu pa podize ovakve ljude kao sto je ovaj djecak u kojima je vjera jaka. Eto, i u danasnje vrijeme.I djecak je sebi sagradio mjesto gdje moze da se moli.A i drugovi kad su vidjeli molitvu pozeljese sami da se mole.Vjerovatno je m...olitva bila usrdna i ziva. A kao sto rece svestenik na kraju, pozdravljamo svakako i zelju djece i zelju odraslih da pridju pravoslavnoj vjeri.Pred Gospodom su svakako jednako vazni i stariji ljudi koji prilaze vjeri.I Gospod ih sigurno blagosilja. Vojislava Stolić Kako su deca čiste duše! Zbog toga su Gospodu tako mila.Ceo život mi stariji moramo biti na oprezu jer stalno upadamo u raznorazne zamke.Neka nam svima ova mlada,čista duša posluži kao primer jer je on tako mlad izabrao svoj put-put ljubavi.Neka ga Gospod mili čuva!!! Nenad Badovinac Deca po rusiji, po malim mestašcima nemaju baš uslove da se igraju sa igračkama s kojima se igraju njihovi vršnjaci sa zapada. Tako mali Jaroslav sa darom graditeljstva, sa svojih 7 godina već služi Gospodu Bogu svome, možda ne u duhu svešteničkom, ali zato ne baš mnogo manje vrednom, duhu graditeljskom. Mali graditelj, velikih hramova sa freskama oslikanim zidovima u Slavu Boga, danas samo vežba gradeći male drvene hramove iz kojih vire okačene ikona izrezane iz novina. Spremajući se tako da jednog dana kada poraste, gradi po Rusiji, velike Hramove Hrista Spasa, i po Srbiji Hramove Svetog Save. Ugledajmo se na malogi Jaroslava, koji prvo gradi drvene crkve, pa onda sve veće i jače, da tako i mi budemo graditelji vere u sebi, prvo male i slabije, a onda sve jače i čvršće. Sandra Mustafovic Kad ovako nesto procitam srce se napuni topline a oci suza radosnica!!! Hram je mozda mali ali srce ovog decaka je kao svemir - bezgranicno i dalje se siri! Milena Madzar Jao,divno'bas prekrasna prica.Neka ga Bog cuva. Sasa Stevanovic U svakoj cistoj dusi sami BOG dela pa i nije ni cudo da je dete cak i svestenika zamenilo jer Bog vidi nameru i iskrenu ljubav decaka i smernost u srcu i na delu,i BOGU hvala da su tu duhovni saveti oca Valerija koi mu je duhovni putokaz Osam Misli Dečije srce je čista stranica šta na njoj napišete , to će ostati zauvjek. Gospod je pisao po njegovoj čistoj stranici!!! Dunja Neda Pomaže Bog,oče Gavrilo!Pomaže Bog svoj braći i sestrama!Pročitati ovako lepu istinitu priču o dečaku Jaroslavu znači osetiti Božiju blagodat i prisustvo.On je tu ljubav prema Gospodu nosio u sebi još kao sasvim malo dete - otvorio je dušu... svoju Bogu,a Gospod sluša samo čisto srce i ispunjava ga svojim blagodatima.Jaroslav je voleo Gospoda i VEROVAO,a njegovo dečačko srce je progovorilo Isusove reči:BLAŽENI ONI KOJI NE VIDE,A VERUJU! ANIN! BOŽE DAJ! Radomirdrugi Vucic Možda se ne odnose riječi:" Blaženi oni koji ne vide, a vjeruju. "na dječaka Jaroslava. I jedna primjedba sestro Dunjo Nedo..napisala si: ANIN! BOŽE DAJ! Pretpostavljam da je trebalo AMIN! BOŽE DAJ! ZDRAVKO VOJINOVIĆ DOKAZ DA POSTOJI BOG, JOŠ JEDAN.. Danijel Zecevic Gospod je rekao da puste djecu da dodju k Njemu kad su sveti Apostoli zabranjivali to. I Spasitel nas je rekao da se niko nece spasti ako ne bude u vjeri kao Djete . Pozdrav svoj braci i sestrama u Hristu. I sveti Filaret moskovski se igrao svestenika kad je bio djete . Sirite braco Bozju rjec medju djecu. Neke besjede u Crkvi i prve ikone iz djetinstva su mi ostale duboko ukorijenjeni u meni. Milena Puaca Bog da ga cuva da uzraste u cistoti.Amin. Dijana Topko Vujović Svako dete se rodi sa cistom dusom. Mi roditelji smo krivi sto ih ne negujemo i dozvolimo da se pokvare.

Sveštenik Aleksandar Gavrilov: I TADA SAM PRIMENIO SAMBO U dalekom mestašcu Terveniči u Lenjingradskoj oblasti, u Pokrovsko- Terveničkom manastiru, mladi sveštenik Aleksandar Gavrilov je rešio da okupi oko sebe seosku decu. Radi toga je organizovao sekciju… samba. Ne žaleći vremena i snage, on se gotovo svaki dan trudio oko seoskih dečaka, i nije bio ravnodušan prema ovoj nepoznatoj, neverujućoj, tuđoj deci... Mi smo odavno čuli za njega. Čuli smo da hoće da okupi decu koja žive u selu oko manastira. Dugo je razmišljao čime bi ih mogao zainteresovati. I onda je konačno smislio; počeo je da trenira sa ovom decom. Kako se to desilo? Prosto skine rasu, obuče kimono i ide u salu. Impuls Kako sam počeo da idem u crkvu - ne znam. Možda je to bilo zahvaljujući molitvama moje verujuće bake, koje se nejasno sećam iz detinjstva. Ušao sam jednom u crkvu, postojao, poslušao i ništa nisam razumeo. Došao sam drugi put… A onda sam slučajno saznao da moj drug iz razreda Slava, koji zajedno sa mnom trenira, isto dolazi ponekad u ovu crkvu. Od detinjstva sam trenirao sambo i uvek mi se to sviđalo. Onda su počeli da otvaraju video klubove, i sve dečake su interesovale istočnjačke borilačke veštine sa Brus Lijem, Čakom Norisom. Imao sam 12 godina kada je sve to počelo, i praktično sam sa tim rastao… I tako smo moj prijatelj Slava i ja, počeli zajedno da idemo u crkvu. Jednom nam je njegova mama rekla: Nije valjda da takve glavice samo upale sveće, a ništa ne pomognu To nas je tako ohrabrilo, da smo odmah otišli u našu Crkvu da pomažemo. To je bila crkva posvećena svetim mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi i njihovoj majci Sofiji, - danas je ona podvorje našeg manastira. A tada su parohijani iz stare ruševne male vile, koja je samo čudom sačuvana usred novogradnje, pod rukovodstvom namesnika jeromonaha Lukijana (Kucenka) podigli pravu crkvu. Meni i Slavi su dali da čistimo podrum. Sećam se, prošlo je oko mesec dana, sedimo mi tako i odmaramo se - a jedna prodavačica sveća se prolazeći pored, nasmešila i dala nam bombone, Kako smo se samo obradovali: “Ponaša se prema nama kao prema svojima! Dobro smo se mi ovde “uvalili”!” (sve do sad pamtim tu reč). Otac Lukijan je pred leto rekao, da će se osnivati sestrinstvo u Lenjingradskoj oblasti u selu Tereveničiju, gde su samo žene i bila je potrebna i pomoć snažnih muškaraca. Logično je bilo da pored prodaje sveća pomognemo I tamo po majčinom “blagoslovu” - odmah smo se upisali u spisak dobrovoljaca i otputovali tamo na jednu nedelju. Ali sve to što sam video za tu nedelju preokrenulo je sav moj život u sasvim drugom pravcu Ima veoma lep liturgijski izraz: “jednim ustima i jednim srcem pevati i slaviti veličanstveno Ime Tvoje”... Takav skup interesantnih ljudi koji su živeli jednim srcem i jednom dušom, - ja nikada posle nisam sreo. Svi su bili tako interesantni, neobični i svi su bili verujući, ali najvažnije je - oni su mene, tuđeg čoveka, prihvatili i voleli kao svoga. Mene je to porazilo, dirnulo, i ja sam zavoleo ovo mesto… Mi smo se vratili u grad, za dve nedelje “obavili” sve svoje poslove, a onda do kraja leta odlazili u Terveniči. Kada sam ja u septembru krenuo na fakultet, već sam znao, da je moja porodica ovde, isto je bilo i sa mojim drugom koji je uskoro otišao u armiju. A onda se postrigao u monaha. Sada je on jerođakon u Optina - pustinji. Privlačnost manastira Čime zadivljuje naš manastir? Njega nisu obnavljali, njega su gradili na “ravnom mestu”. Sama izgradnja manastira je povezana s tim, jer su ovde bili takvi ljudi koji su jedni druge voleli, koji su se družili, koji su bili jedna porodica. Iz tih dobrih odnosa, se rodilo ne sestrinstvo, kako su pretpostavljali na početku, već pravi manastir. Mali broj ljudi je imao tako veliku i kvalitetnu ljubav koja je privlačila kao magnet. Nalazili su snage da grade i s ubrzanim tempom. I unutar manastira su živeli oni ljudi koji su ovde radili. Ovaj manastir je plod te iste ljubavi, koja postoji i iznutra - među ljudima. A zidovi predstavljaju samo vizuelni odraz. Cement umesto lekcije I tako sam, ja kao i ranije rašćišćavao podrum Crkve posvećene svetim mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi ali sada već u okviru prijateljskog, bliskog kolektiva. Studirao sam tada elektotehnicki fakultet. Prve dve godine sam yavršio sa entuzijazmom, a onda naredne više po inerciji, jer su moje misli bile u Terveničiju. Sećam se takve situacije: idem, i osećam da kasnim na časove. Mislim: dobro, svratiću u Crkvu, da vidim šta ima novo. Čim sam ušao odmah su mi rekli:” Kako je dobro što si došao, jer treba hitno u Terveniči odvesti Kamaz cementa. I odem, a Kamaz se pokvari i dve nedelje ostanem u Terveničiju… Eto tako je krenulo s učenjem. Pored toga, bio sam veoma uspešan na univerzitetu, i završio sam ga bez trojki ( bez sedmica), iako ne bih mogao reći da sam ja tako pametan, već je tu bila očigledna pomoć Božija. Mnogi studenti su se ljutili što retko dolazim na predavanja, a ispite polažem bolje nego oni. Tako da nisam imao mnogo drugova u grupi. Bio je samo jedan s kojim sam se družio,a s kojim sam zajedno trenirao. S njim je bilo isto sve tako interesantno! U vreme kada sam stalno putovao u Terveniči, on me je jednom pitao: - Gde ti to ideš? - On je bio neverujući, i nije mi verovao da je moguće dve nedelje danonoćno raditi, samo Boga radi. Sve vreme je mislio da ga obmanjujem. I eto, jednom, kada sam živeo u Terveničiju, na redovnom raspustu, dok smo Vječeslav i ja spavali, iznenada noću ,je automobilom doputovao taj Igor. Za nas je to bio šok. Taj Igor koji je okolo vikao da Boga nema, a došao u manastir? Sam je našao našu crkvu, sam se dogovorio o dolasku i došao! I on je isto dve nedelje radio tamo u znoju lica svoga, i tako je od te zime i ostao tamo pri crkvi. Sada je on oltarnik kod nas na podvorju… Eto tako je čovek kroz druženje, našao Boga. Postati sveštenik Kod nas na podvorju je postojala radionica za ikonopisanje. Tamo su studenati svih mogućih slikarskih pravaca dolazili i slikali zajedno. Ja sam se tamo upoznao sa devojkom, koja je postala moja žena. Od vremena kada smo se sastajali, ja sam već znao da svoj život neću posvetiti radioelektronici, nego crkvi. Ali nisam mogao reći da sam odlučio da postanem sveštenik, jer je to za mene bilo sto kao reći da ću postati kosmonaut. Ali sam to odmah iskreno rekao pri upoznavanju, da želim da budem pri crkvi. I ona je ostala sa mnom. Nekako sam neprimetno odlučio da postanem sveštenik.Verovatno je otrac Lukijan imao mnogo uticaja u toj mojoj odluci. Video sam njegov odnos prema radu, koji je bio ikakvog koristoljublja, plamenog srca. Sada je on već arhimandrit, nastojatelj Aleksandro - Svirskog manastira,- i ostao je isti kakav je I bio. Kroz takvog čoveka sam razumeo i posao kojim se bavi. Sećam se primera iz studentskog života. Imali smo stariju profesorku više matematike. Jednom sam je pitao: Zašto ste vi, kao žena, postali matematičar? Odgovorila mi je: Zaista, ja sam studirala ovde prosto da bih se udala, jer je ovde jbilo mnogo mladića. Ali bio je kod nas i neki profesor više matematike, koji je tako predavao, da sam se ja zaljubila ne u njega, nego u taj predmet… Eto i kod mene je bilo slično tako. Ja sam se zaljubio u ovo zvanje videći oko sebe takve ljude. Završivši univerzitet, bio sam sasvim siguran da hoću da postanem sveštenik. Iz sportske sale - u oltar Ali da bih postao sveštenik, bilo je potrebno da imam odslužen vojni rok, i otišao sam u vojsku. Kod nas na univerzitetu je postojala vojna katedra, ali se ta predavanja nisu smela propuštati.Kako sam ja često bio odsutan po dve nedelje radi posla, lakomisleno sam se odrekao vojske, a kada sam završio fakultet, shvatio sam kakvu sam grešku napravio, Tačnije, mislio sam tako. Sada, gledajući na sve to iz ugla preživljenog, vidim kako je sve bilo uređeno i prednaznačeno unapred. Tako da sam mogao analizirati vojsku iznutra, budući verujući čovek, koji je već odlučio da postane sveštenik. Sada mladima koji dolaze kod mene mogu nešto da posavetujem, jer sam sve to prošao.Da li je potrebno ići u vojsku? Šta tamo može biti loše? Kako se ponašati? To iz knjiga nikada ne bih mogao da shvatim. Pošao sam u vojsku, kako se to kaže “kao budalast”. Kada su me lekari pregledali na regrutaciji, i čuli moj odgovor: “po svojoj želji”, - oni su me začuđeno pogledali i otvoreno rekli: “Jesi li ti pametan?” Nisam hteo svakome da objašnjavam da hoću da postanem sveštenik, i da radi toga idem u vojsku. I našao sam se u Novogorodskoj prekomandi: Ivanov, Petrov-Vorkuta; Sidorov, Smirnov- Abakan… Sve nazivi takvih dalekih gradova. I iznenada, odjednom kažu: Gavrilov - a ti sada ideš kući. ..Kako kući? I stvarno, nas dovoze u deo vojske u unutrašnjosti koja se nalazi na tri minute hoda od moje kuće. Tamo je bio bataljon obezbeđenja polaznika vojnih škola .Kako se to desilo? Jednostavno, sreća. Na kraju je čovek skupljao “blatnike” i zaboravio je njihova dokumenta. Vrativši se, rekli su mu: kod nas su ovde četvorica sa višim obrazovanjem. Njemu je bilo potrebno da još neke tamo “ubaci”, jer nije mogao da formira bataljon samo od pošteđenih i sve nas je uzeo.. Onda je došlo do toga da su jednog od naših momaka, majstora džudo-a po potrebi uzeli specijalno da vežba pitomce. Pitomci su samo uveče trenirali, a njemu je bilo potrebno da održava formu. I kad je on saznao da se ja isto bavim džudom, predložio je da postanem njegov sparing- partner. I ubacio me je u sportsku salu. To je bio presedan, jer vojnici nikada ranije nisu trenirali u sportskoj sali, već samo pitomci vojnih škola… A kasnije je došlo do još jedne “slučajnosti”. Jednom se pred takmičenje razboleo čovek iz kategorije težine do 70 kg. Ja sam težio otprilike 75 kilograma, a drugih kandidata ove kategorije nije bilo. I rekli su mi- hoćeš li se takmičiti? Skinućeš 6 kilograma?- Naravno da hoću, skinuću. U sportu je to normalno: oblačiš kožuh, trčiš, znojiš se i za nekoliko dana nestaje 6 kilograma. Učestvovao sam na takmičenju i osvojio prvo mesto. I trener je predložio da uđem u glavni tim. Eto tako je to bilo, da sam i u vojsci trenirao svaki dan. A u slobodne dane sam išao na takmičenja. Šta to znači? Ideš na takmičenja, a kada se ona završe, - ideš u crkvu. Za sve godine svoje službe, nisam propustio nijedan veći praznik. Služeći vojsku, bio sam i oltarnik i video sam sve svoje parohijane. Eto čega me je Gospod udostojio. Seoske teškoće Kada sam postao sveštenik, i kada su mi predložili da odem u Terveniči na stalnu službu, za mene je to bila ogromna radost, iako su smatrali da je ženski manastir na periferiji- kazna. I čak i sada, me sažaljevaju kada kažem da služim na 300 kilometara od Peterburga, u ženskom manastiru, u Ljudejnom polju… . Oni ne znaju da sam ja tamo među svojima, da znam sve igumanije, još iz onog vremena kada su one bile tek samo devojke ili… bake, da je meni sve ovde poznato. Naravno, bio sam veoma radostan. Ispočetka pri gradnji manastira, nije bilo mogućnosti da se neko bavi stvarima u selu. Ali kada sam došao kao oženjeni sveštenik, sa svoje troje dece, shvatio sam da hoćeš nećeš, stalno se srećeš sa svim oblicima seoskog života. Moja deca se igraju sa drugom seoskom decom, u manastiru rade seoski radnici, ideš u prodavnicu, pozdravljaš se, svi u selu jedni druge poznaju., gledaju kuda ko ide, šta kupuje...Prirodno odmah su isplivali na površinu i svi problemi u selu. Ovde ljudi od malih nogu počinju da se napijaju, sve razonode su povezane sa pijankama: diskoklubovi, vožnje motorima i dr. Oni na znaju da se raduju na drugi način, i to su im uobičajene navike. Ja sam sebi postavio pitanje: kako će se moja deca navići na selo? Kako će nekoliko godina učiti u školi? Sve do sada, nažalost, kod naroda postoji podozriv odnos prema svešteniku. Sigurno nije teško propovedati mnogobošcima “na praznom listu”. Ali kada si ti nosilac misije, u situaciji koju je već neko pokvario ...Eto, sovjetska vlast je u potpunosti ocrnila pravoslavlje. Preuzet odnos prema crkvenim služiteljima se zadržao sve do sada. Ima jedna anegdota. Jedna porodica je pozvala drugi bračni par u goste. Oni su malo su posedeli. Ali drugog dana su se sreli na poslu , i sinoćni domaćini im kažu: Znate, kada ste vi otišli, nama je nestao servis...” - ???- “Onda smo ga na kraju našli, ali je nelagodan osećaj ipak ostao.” Eto tako je i kod našeg naroda ostala nelagodnost u odnosu na Crkvu. Trenirati - ja to znam I shvatio sam, da je potrebno nešto uraditi. Setio sam se časopisa koji mi je došao u ruke pre nekih pet godina. U njemu su bili izvodi iz misionarskog rada naših savremenika, koji su služili daleko… Setio sam se primera jednog sveštenika, koji je organizovao u svojoj parohiji sekciju nekih borilačkih veština… Ja sam ne bi došao do te ideje, verovatno, jer se ona meni činila nepravoslavna. Sasvim sigurno, da je opšte mišljenje prema otvaranju sekcija borilačkih veština ili samoodbrane više negativno nego pozitivno. S jedne strane, u tom negativnom ima i deo istine. Bilo koja istočna borilačka veština je vezana za dve činjenice: razvijanje snage i razvijanje duha. Čovek, koji je radio na razvijanju snage nekoliko godina, shvata, da ako hoće dalje da napreduje, treba da razvija i svoj duh. Dolazi do niza meditativnih vežbi, upoznavanja zen - budizma, čitanja Konfučija. Naravno, to nije moguće za pravoslavnog čoveka. Radi toga nama više odgovaraju sovjetske varijante - sambo i džudo -, jer one nisu povezane sa religijom. S druge strane, u našem, ruskom Pravoslavlju ima nekih nepravilnih stereotipa. U principu svi znaju da je zaštita Otadžbine blagoslovena od strane Crkve. Ali pri tome mnogi smatraju da jevanđeljska fraza “ako te ko udari po desnom obrazu, okreni mu i levi” , označava neprotivljenje zlu. Iako smisao ovde uopšte nije takav, da ako te tuku, treba da stojiš I da ništa ne radiš. Naprotiv, ti treba da znaš da zaštitiš sebe, rodnu zemlju, ženu, decu...I danas pri većim manastirima kao sto je Trojice - Sergijeva Lavra, Optina pustinja i drugi, rade patriotski klubovi, organizuju se takmičenja u borilačkim veštinama. To je sve normalno i to sve postoji. Jednostavno ljudi o tome nisu nista čuli, i nisu se još navikli. Naravno, može se organizovati tradicionalna nedeljna škola (pravoslavna) u kojoj se predaju osnove vere. Ali na selu nije pohvalno biti nastavnik nedeljne škole. I deca tek pod pritiskom roditelja počinju ovde da dolaze. I ako čak pretpostavimo da će doći postavlja se pitanje hoće li oni poverovati tuđem čoveku u rasi koji “samo obavlja svoj posao?” Iskustvo pokazuje, da nije dobro uvek deci govoriti odmah direktno o Bogu. Onaj sveštenik iz časopisa je odmah shvatio da se prvo s tom decom treba sprijateljiti. Posle nekog vremena im je rekao – trebalo bi da se duhovno usavršavate, treba da imate snagu volje, a to se postiže kod nas u crkvi. Veoma mnogo dece se zainteresovalo time, počeli su da treniraju, sprijateljili su se s trenerom, počeli da uvažavaju njegove principe. On ih nije prinuđivao da se mole i krste već su se oni sami, iz uvažavanja prema njemu, obratili njegovoj veri. Došlo je moje vreme, i setio sam se tog časopisa. I shvatio sam, da se u principu i mogu baviti samo tim. Hor ne mogu da organizujem, kao ni sekciju krojenja i šivenja. A da budem trener – to znam. To je nešto moje, nešto što volim i što mogu da spojim zajedno sa verom. Izabrao sam sambo – ruska borilačka veština bez ikakvih nijansi religioznosti. Moj predlog je administracija dočekala “sa ura”. Dali su nam prostor, i ono osnovno, obezbedili osvetljenje, - i tako je sve i počelo. Prvo je došlo mnogo mališana. A veći su stajali oko prozora na ulici i gledali unutra. Onda, posle nekoliko nedelja, veći su se prebacili u salu i sedeli na klupama. A posle su se uključili i u treninge. Naravno, neki su odustali, jer se borba ne sviđa svima. Ali tokom te godine formirano je jezgro onih koji zaista hoće da treniraju. Prestao sam da budem vanzemaljac Oni me zovu otac Aleksandar, jer sam se tako predstavio kada smo se tek upoznavali. Ali ova deca u crkvu nisu svraćala, i uopšte za njih je sveštenik – vanzemaljac, neki čovek kojeg oni ne razumeju, koji se tamo krsti i još mnogo svega nerazumljivog čini… Ispočetka su prema meni bili mnogo nepoverljivi, i sada je tako ostalo u izvesnoj meri. Moj zadatak je bio da se prosto s njima sprijateljim. Da im pokažem, da smo mi isto ljudi, da nas nema potrebe ismevati, - mi smo isti takvi, samo što imamo drugačija interesovanja. Oni me sve do sada o Crkvi ništa ne pitaju – izbegavaju ili se boje. Ali bukvalno pre mesec dana, deca su počela da dolaze u crkvu. Oni tamo ništa ne razumeju, dolaze, gledaju – ali ipak dođu! Meštanke, devojčice su nekoliko puta bile na vodoosvećenju na izvoru, neke su počele da pevaju u horu. Neka od dece su molila da im se osvešta stan. To je zadivljujuće, u stvari. Jer u selu je sve što je u vezi s Crkvom, - osveštavanje, opelo, krštenje, - posao baka. Omladinu uopšte ne interesuju ovi “obredi” . Logika sela nije i gradska logika. Ja sam mislio: na dvesta kilometara unaokolo smo samo mi , - i kod mene će biti sala, koja će biti prepuna naroda. Ali nije tako. Neki dolaze, neki ne. Jednog trenutka sam shvatio: da bi se kvalitetno zanimao decom moram im posvećivati sve više i više vremena, kojeg prosto nedostaje. I ponovo je Gospod sve uredio. Kod nas je u manastir došao mladić od 25 godina, Igor Vasiljev, i ispostavilo se da je on - majstor sporta sambo...Počeli smo zajedno da vodimo treninge, i on me je dobro rasteretio. Najinteresantnije je da smo došli i do rezultata koje nismo očekivali. U selu su zbog pijanstva stalne tuče. Ali vodeći ove treninge, mi smo kao “legalizovali” sve tuče. Svi oni koji vole da mašu pesnicama, došli su kod nas u salu. Oni se sada tuku po pravilima, i počinju da se pribojavaju jedni drugih. Zbog toga što vidiš da u salu dolaze ljudi, izgledom slabašni - ali veoma tehnički spremni, i možeš i da izgubiš. Tako je kod svih borilačkih veština, kada čovek počne da trenira, on po pravilu ne ulazi u tuče. On postaje mnogo oprezniji. Tako da su stanovnici Tervenčija prestali da hodaju s modricama. Nismo ni sanjali o tome! Ja dajem prednost letnjim putovanjima. Hteo bih da organizujem putovanje, dopustite recimo, do Vavedenjsko-Ojatskog manastira. I da im tim povodom objasnim šta je to manastir. Možda ću i uspeti, a možda i neću. Znam, da je na kraju krajeva to Božje delo. Ideja ima mnogo, i mi ih realizujemo, - a Gospod, ipak, sve usmerava po Svome. Možda uradi sve na drugi način, i tebi se javi sasvim druga ideja, a ne kao na početku. Ali ako se ti ne potrudiš da nešto uradiš, - ništa nećeš ni ostvariti. Jer uz rad idu probe i greške. Ali svejedno, ideš. Sveštenici – to su sluge. Čije? Kada sam postao sveštenik, ono što se najviše u meni promenilo, bio je pogled na sveštenike. Do primanja čina, sam veoma često sveštenike osuđivao. Kod mene je u glavi postojao neki idealan model, da je sveštenik polusveti čovek, koji svuda ide u podrjasniku, s dugom bradom i on bi trebalo i dan i noć da propoveda, da glasno i lepo služi, da svaku propoved spremi interesantno i kao - novu… Ali kada sam sam postao sveštenik, tada su sva moja osuđivanja u potpunosti prešla na mene. Shvatio sam, da je sveštenik isto tako čovek, ali kojeg pritišće mnogo veći teret iskušenja… Ali najveću radost mi predstavlja to – što mi se sviđa da se time bavim. Ne mogu ni da zamislim da bi moglo biti drugačije, to da nisam sveštenik. Šta bih ja mogao da budem? Drago mi je što tako živim, što se umaram, ali što sam umoran od svog omiljenog posla. Smatra se da je sveštenik – nekakav poseban čovek. Ali, meni se čini da to nije tako. Ima veoma mnogo običnih ljudi, koji, kada dođu na ispoved, zadivljuju dubinom svoga pokajanja, i ti shvatiš, da treba još da živiš, i živiš da bi imao takvu ispovest. Sveštenstvo sebi uvek ovako predstavljam. Postoji neki veći prostor i Domaćin tog prostora. I u njegovom domu ima sluga. Jedne sluge postavljaju sto, druge pozivaju goste, treće im pomažu da skinu odeću… Meni se čini da su sveštenici – upravo takve sluge. Jedni – misionare, oni pozivaju u dom. Drugi - na parohiji, kod njih je sasvim drugi zadatak: dalje da rade s tim gostima, da ih sretnu, pomognu, nahrane. Ima sveštenika, koji samo služe i mole se, - to su oni koji postavljaju sto. Ali svi mi, čak i do poslednjeg baštovana – jednako imamo svoga Gospodina. I On se, na sreću, seća i svog najmanjeg sluge. I mi ga uvek možemo videti “u slobodno vreme” i zamoliti ga nešto za sebe ili za one ljude, koje samo što smo uslužili. Nedavno sam kod mitropolita Antonija Surožskog pročitao zanimljivu misao u vezi ulaska Gospodnjeg u Jerusalim. Hristos ulazi na magarici u grad, i svi postavljaju svoju odeću pod noge...kome? Magarencetu. Magarence se s jedne strane može pogorditi, i reći, ja nisam prosto magarence...ja sam takav magarac, kojem odeću stavljaju pod noge bogati ljudi. Ali Kome oni u stvari postavljaju odeću pod noge?.. Eto tako, sveštenik – to je ovo magarence. I on se može gorditi samo time, što je njime rukovodi Sam Hristos. Vi ste došli u dom samog Domaćina – i mi vas poslužujemo… Doveli vas za sto, nalilli vam čaja, vi ste porazgovarali sa Domaćinom, i otišli. A mi smo posle sve spremili… Pripremila Ana Eršova Prevod s ruskog: Nataša Ubović

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXIV) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5099_sveti%20Episkop%20Teofan%20Zatvorenik.jpg&size=500 sveti Episkop Teofan Zatvorenik o.Gavrilo >>> Predajmo se volji Božijoj Verujući čovek koji revnuje za to da živi blagodatno, predajeje se sav volji Božijoj. On se brine samo o tome da ni na koji načinne prekrši Božije zapovesti, i duša je njegova potpuno u ruci Božijoj. Uvredi li ga kogod,- on se ne tašti oko toga da zaštiti svoju ličnost i da se osveti za uvredu, već se trudi da se ne razgnjevi, da dopusti burnim osećanjima da se podignu u srcu, da ne oseti mržnju prema uvrediocu i da oraspoloži sebe da mu oprosti od sveg srca. Ali reći će neko: Ako svima budemo opraštali, neće se moći živeti - satrće nas. A verujući predaje sebe volji Božijoj. Moje je, govori on, da od srca oprostim, a šta će biti dalje - to nije moja stvar; za mene će se pobrinuti sam Bog: duša je moja u Njegovoj ruci. Takvo predavanje sebe volji Božijoj oduševljava ga za dobra dela i jača njegopv moral. Sve što radimo krije u sebi razne opasnosti, ili može imati bar nekakvih neprijatne posledice. uzmite recimo post - koliko se strahova javlja sa njegovim nasupanjem: te upropastićemo stamak, te razbolićemo se, te zanemarićemo poslove, i šta sve još ne pada na pamet. Ali ko je rekao jednom zauvek: duša je moja u ruci Božijoj, njega ovakve i slične bojazni ne uznemiravaju. Tako je i u svakoj stvari i u celom životu. U koga nema predanosti volji Božijoj, taj na svakom koraku vidi da ga vrebaju "lav spreda, a sa strane razbojnici", i uklanja se sa pravog puta misleći da se na taj način izbavio od beda, a baš time je upravo uvalio sebe u nevolju. A pravednik kao "lav ričući hodi", jer zna da je Svemoćni zaštitnik njegov uvek uz njega. Prepusti, zato, svoju sudbinu Gospodu, a sam se brani samo o tome da što bolje ispuniš Njegove zapovesti. Tako čineći, naćićeš pokoj, i napredovaćeš u svemu, ako Gospod tako blagoizvoli. sveti Episkop Teofan Zatvorenik, (sa ruskog R. L.) Predrag Tesic Poštovani Oce Gavrilo, često čujemo kako se kaže; "Čudni su putevi Gospodnji" Znači li to da životni putevi koji nisu čudni ili neobični nisu od Gospoda? Ili možda mi imamo problem da uvidimo čudo u svakoj pojedinačnoj egzistenciji, našoj i egzistencijama ljudi koji nas okružuju? Elenica Cvetanoska Koga ke se prepustime na voljata BOZJA, ke go sakame sekoe cedo Bozje, a ke go mrazime grevot vo nego. Snezana Jeftenic Hvala Oce,nakon danasnjeg dana Vase rijeci kao da su namjenjene da me podsjete da je trpljenje spas.Zbilja je nekad jako tesko ne osjetiti razocarenje i bjes..... Ali cudno je to kako se kad je covjeku najteze,desi se nesto sto nas ponovo prizove da s vjerom u Boga,mislimo srcem... Ozren Stakić Pomaže Bog, Oče blagoslovite! Baš danas razmišljam o predstojećem Božićnom postu i mislim kako da ja postim ponedjeljak, sredu i petak na vodi a subotu i nedjelju da jedem ribu kad sam student i hranim se u studentskoj menzi u kojoj nema takve... hrane. I još razmišljam ako budem tako postio smršaću puno i neću imati snage čak ni za učenje, jer znam inače kad sam gladan da mi koncentracija pada. Dođem do zaključka da je na meni samo da postim bilo kako, a Bog zna u kakvoj sam situaciji pa će mi oprostiti. I onda pročitam ovaj tekst i shvatim koliko sam pogrešio. Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj me grešnoga! Milica Šoljaga ‎"A pravednik kao "lav ričući hodi", jer zna da je Svemoćni zaštitnik njegov uvek uz njega. " Kako je lepo receno! Misli sv. Teofana Zatvornika su tako nadahnjujuce i pitke... bas volim da ga citam. A koliko je puta i u toku jednog dana nasa vera na ispitu? Kako samo lako zapadnemo u malodusnost! A kakva lakoca i radost kada pomislim "duša je moja u Njegovoj ruci"... Dunja Neda Pomaže Bog,Oče!Sve je lepo i jasno rečeno,samo se mi moramo svim srcem svojim i dušom svojom predati putevima Gospodnjim i tako naći smirenje;i tvoriti volju Božiju.A G OSPOD JE VELIKI I DORO ZNA ISTINU NAŠU.AMIN! Milena Madzar Pomaze Bog,Oce'sto rece Otac Tadej;Ne uzimaj previse brige ovoga sveta,cuvaj svoj mir,i zivi S BOGOM,NEKA IDE KAKO IDE'S tim je sve receno,Istimo od Goga pomoc i uzdajmo se u BOGA.Blagoslovite' Marko Popović Od ne predavanja volji Božijoj nastaju razne bolesti i tada se čovek nervira, oseća ogroman gnev zato što je njemu loše. A, čim se smiri, čim kaže: ''Tako mora biti...'' dolazi mir. A, kad dođe mir dolazi i isceljenje, jer kad čovek ima mir, onda mu funkcioniše zdravo ceo organizam. Ponekad, ipak, ostane neka muka, ali Bog to čini na naše spasenje. Ko zna zašto je to dobro. ''Let it be, let it be'', što pevaju Bitlsi, ili što bi naš narod rekao: ''Neka ide kako ide.'' Zarko Lazic Hvala o.Gavrilo na ovom ucenju Sv.Episkopa Teofana... uvijek trebamo u svakoj situaciji da molimo Boga, Gospoda Isusa Hrista da nas On vodi u svakom nasem djelovanju u zivotu, da prepustimo zivot svoj u ruke Njegove, da On cini s nama sto je volja Njegova... Amin Svetlana Ležaić Pomaže Bog. blagoslovite Oče. Ako na Svetoj Liturgiji kažemo:"život svoj i život svojih bližnjih predajemo u ruke Tebi Bože"onda se moramo toga i držati. Oprostimo bližnjima i molimo se za njih, teško je ali je moguće. Moguće je i zavoleti ih ...jer ako to ne uspemo zabadava naš trud, jer ako ko kaže da voli Boga a mrzi na brata svoga laže. I nažalost imaćemo veći greg od njih koji nas vređaju, jer ćemo živeti u ubeđenju da radimo dobro i da su oni grešni i bićemo kao fariseji, a oni će se u međuvremenu pokajati i dobiti oproštaj od Boga. Dejan Šujak Oče Gavrilo mnogo vam hvala na ovim duhovnim poukama i što nađete vremena na nas duhovno podučavate svakodnevno. Aleksandra Saška Gordić Pomaže Bog, blagoslovite oče Gavrilo! Iz čiste i iskrene ljubavi koju dajemo svojim bližnjim i svojim prijateljima i neprijateljima, samo kad to postignemo možemo reči da smo pravi hriščani. Teško se izdići na taj nivo i sam sebe očistiti od grijeha, jer samo čist čovijek bez greha može iskreno da voli i da prašta. U društvu u kojem mi živimo i na način na koji mi živimo i na cjenjenje vrijednosti koje sad postoje, jako je teško izdići se iznad svega i ostati i postati pravi hriščanin i pod svoj krov primiti sve one i koje volimo i koje još nismo zavolili,iskreno. Jako je teško izboriti se sa sobom i normama koje nam društvo postavlja. Jer hriščanski živiti jako je lijepo i jako teško u isto vrijeme,ovakvim načinom danas. Dragica Ilic Jotic oce,hvala puno,veceras sam dobila odgovor na pitanje koje me dugo mucilo.Vase pouke nama gresnicima i nevoljnicima koji se neznamo nositi sa zivotnim teskocama,razgone ocaj i beznadje.Spas postoji,on je u ljubavi prema bliznjima.U ovim teskim vremenima ljubav nam je potrebnija nego ikada.... Zorana Miskovic Pomaze Bog Oce Gavrilo, prave reci nas uvek nadahnjuju iznova i cine da se ucvrscujemo u veri. Nije lako osloboditi se svakodnevnih briga i prihvatiti sve sto nam se desava bez negodovanja i roptanja, ali kad covek bar na trenutak shvati da je sve to po dopustenju Bozjem, za nase dobro i kada stane pred Gospoda potpuno se predajucu u ruke Njegove sa svim svojim bremenom i slabostima, neopisivo olaksanje nastaje u dusi njegovoj i shvata smisao svega sto mu se desava. Blagoslovite oce i hvala Vam na brizi za duse nase. Snezana Bosnjakovic Neka bude volja Tvoja Gospode i kako znas i umes spasi me. Amin. Mirjana Ilić Uz ovo bezuslovno predavanje Volji Božijoj mora da ide i Vera, jer kakva je korist ako i kažemo za neke događaje u našem životu : Pa dobro , to je volja Božija, ako nemamo istinsku i tvrdu veru da nas Gospod vodi , da je on ustrojio celu vaseljenu, da upravlja njome , i to savršeno , kako li tek onda mi slabi i mali pred Gospodom, mozemo brinući se pompći sebi kad sve , apsolutno sve od njga dolazi.. . Moramo pored toga što ćemo svoj život predati Gospodu imati poVEREnja u njega da je baš tako i samo tako dobro za nas tj. za spasenje duše, jer duša je pretežnuja od tela, zato mnogi misle npr. kada dođe bolest kako je to kazna i mudrujući samo sebi pogoršavaju stanje, a ne znaju da je i ta bolest od Boga poslana da se telo smiri . a duša spase , Sandra Mustafovic Kada onaj koji ne zna plivati upadne u vodu, on se praćaka dok ne istroši svu snagu, onda potone i na kraju se udavi. Ako li bi samo prestao da mlati rukama i duboko udahnuo voda bi ga izbacila na površinu... Posle toga bi mogao komotno i ujednačeno da diše i plutao bi tako dok se ne pojavi neko da ga izvadi iz vode. Ali strah je ono što nas sve sakati, strah od nepoznatog, strah od neizvesnosti, strah koji ubija veru... I zato, braćo i sestre, nemamo se čega bojati, naše je samo da se prepustimo Bogu, a Bog će se postarati! Milena Puaca Gospod je pastir moj i nicega me nece lisiti. Da imamo ove rijeci Davidove uvjek u umu i kad nas napadnu da se sjetimo raspeca i rijeci Hristovih ,da ima oprostimo jer neznaju sta rade . da nam Gospod pomogne da se naucimo kako da se predamo volji njegovoj. Zoran Rajkovic Zivjeti po volji Božjoj je jedina i prava sreca za svakog čovjeka, jer Gospod zna najbolje što je za nas Dragica Mamić Pomaže Bog Oče Gavrilo! Kada u razgovoru sa braćom i sestrama, koji nisu crkveni, ponekad kažem da rješenje njihovog problema ne zavisi samo od njih, već da se pokušaju smiriti i prepustiti sve Gospodu,vrlo često nailazim na podsmješljive i gorde stavove i o meni i o Vjeri, slušam njihove "dušebrižne "savjete upućene meni ; te kako pretjerujem, te kako oni nisu fanatisti , te kako isključivo samo od njih nešto zavisi...i.t.d. Naučila sam da im to ne zamjeram niti da se upuštam u dalje komentare. Ja razumijem da to govore uglavnom iz neznanja, a gordi su da budu kritični prema sebi.Svako od nas bio u Vjeri ili ne mora priznati da se dosta stvari u našim životima događa ,a da mi to ne razumijemo.Onaj ko je vjerujući zna da je sve baš sve od Gospoda dato nama na korist i spasenje, pa i sloboda kojim putem ćemo ići, da bi nas opet Gospod, slobodno priveo spasenju.Daće Bog, da svi skupa, naučimo kako da liječimo duše svoje koje su i te kako opterećene grijehom jer, u životu svakodnevno nailazimo na mnogo iskušenja i posrćemo.Daće Bog da se uvijek iskreno pokajemo i nastavimo putem ka spasenju! Radomirdrugi Vucic Prepuštanje volji Božijoj podrazumijeva i poznavanje zakona Božijeg. Između volje i zakona možemo biti slobodni u Hristu. Bojana Srbljak Da li smo uvek u stanju da se potpuno predamo volji Božijoj? Za tako nešto potrebna je jaka vera, a ja? …Noć, težina mraka na prozorskom oknu; oka ni da sklopim. U meni prisutne vera i sumnja, nada i strahovi. I zar se nismo bar jednom u životu svi ovako osećali? Zar nismo mnogo puta verovali, ali smo se borili sa pitanjem da li je Bog spreman da u našem slučaju dela? Da ozdravi naše teško bolesno dete, da utehu za izgubljenim životnim saputnikom, da posle izgubljenog radnog mesta obezbedi novo, jer su nam potrebna materijalna sredstva za najosnovnije životne potrebe. Ko će da plati račune, dečji vrtić, knjige za školu, kupi hranu… Zar se nisimo borili sa pitanjima kako naša vera da pronađe put do realnih, stvarnih životnih problema? Znam da ima mnogo onih koji će u svim životnim situacijama, sa jakom verom iskreno reći: “Neka bude volja tvoja Gospode.” Ja samo mogu, kao onaj očajni otac bolesnog dečaka iz jevandjeljske priče, da zavapim iz sveg srca: “Verujem Gospode, pomozi mome neverju.” Mirjana Jovicic To su prava i velika iskušenja.Lako je u dobru dobar biti.Ne treba strahovati mnogo jer "ko gleda u rupu i rupa u njega počinje da gleda"kažu stari.Svaki dan Bogu zahvaljujem što mi ne šalje veća iskušenja nego ta sa kojima sam kadra da se nosim.Zna Gospod koliko smo mi u stanju poneti - nadamo se svi.

Paralimpijada. Zdrav izgled Igre ne mogu da gledam, ne želim, ali najvažnije je da u njima učestvuju malobrojni ljudi koji su sačuvali volju za životom. Čak i mi sami imamo tako malo te volje, a oni igraju kako mogu iako je to specifično i neestetski Paralimpijski pokret je nastao kao metod rehabilitacije paralizovanih, ali potpuno samostalnih ljudi. U početku su to bila takmičenja iz streljaštva. 1952 godine je u Londonu održan prvo medjunarodno takmičenje invalida. Počevši od 1988 godine Paralimpijske igre se održavaju leti i zimi u istom gradu gde i Olimpijske igre. Paralimpijada ima sopstvenu simboliku – to su crvena, plava i zelena polulopta koje simbolišu um, telo i slobodan duh. Sportisti nastupaju po raznim grupama zavisno od vrste invalidnosti. Ruska ekipa je prvi put otišla na Paralimpijadu u Atlantu 1996. godine i zauzela 16. mesto. U Sidneju 2000-e godine naši paralimpijci su bili 14 (12 zlatnih medalja), a u Atini 2004 su se popeli na 11. mesto (16 viših nagrada). Te godine su se od 9 do 17 septembra u Pekingu održavale XIII Paralimpijske igre. Našu zemlju je predstavljalo 155 sportista. Zauzeli smo 8. mesto po broju osvojenih medalja (18 zlatnih, 23 srebrne, i 22 bronzane). Naši sportisti – paralimpijci su nastupali u 13 od 20 vrsta sporta. Najviše nagrada je osvojeno u lakoj atletici i plivanju. Takodje je postavljeno 18 svetskih rekorda. Predsednik Dmitrij Medvedev je lično pozdravio sportiste-paralimpijce u Kremljskom dvorcu, gde je održan banket i razmena autograma izmedju predsednika i sportista. Sve ti detalji su bili objavljeni u štampi i na Internetu. Istina, u malobrojnoj štampi. Daleko od toga da su svi sportski časopisi imali svoje dopisnike u Pekingu na Paralimpijadi. Prenosa samih takmičenja nije bilo uopšte. I ta poslednja činjenica je često stavljana kao zamerka ruskom Olimpijskom i Paralimpijskom komitetu, kao i rukovodstvu naše zemlje. Treba reći da je organizovanje takvih manifestacija kao što je Olimpijada posao koji zahteva velika sredstva, dok organizovanje Paralimpijade zahteva još mnogo više. To umnogome objašnjava neophodnost kupovine skupe specijalne tehnike. Naša zemlja ne proizvodi takvu tehniku i sve su to uvozna specijalna sredstva. Dosta sredstava se troši na dopisnike, operatere, komentatore itd. Ali na šta se stavlja akcenat? Na predanost! Naša zemlja voli sport, voli da saoseća i emocionalno se projavljuje na sve načine. I hajde da se pozabavimo sledećim pitanjem: hoće li mnogi od nas gledati Paralimpijadu? Da li će mnogi od nas moći da je gledaju? Tu ne uzimam u obzir zle i surove ljude koji apriori ne smatraju invalide ljudima. Uzimam sebe kao primer. Iskreno priznajem da je ja ne bih gledala. Prosto ne bih mogla, kao što ne bih mogla da gledam kratki 10-minutni balet gde je baletan bez jedne noge, a balerina bez ruke. “…slučajno sam na televizoru gledala ceremoniju otvaranja Paralimpijade. Prodrlo je do dubine duše! Prvo je slepu devojku pas-vodič doveo na vrh brda gde je trebalo da preda baklju, a potom je čovek u kolicima, učvrstivši je, na rukama se popeo i zapalio vatru! Igre ne mogu da gledam, ne želim, ali najvažnije je da u njima učestvuju malobrojni ljudi koji su sačuvali volju za životom. Čak i mi sami imamo tako malo te volje, a oni igraju kako mogu iako je to specifično i neestetski”. Čija je tu krivica? Paralimpijaca? Mislim da je to naš problem. Problem izazvan objektivnim uzrocima. Mi smo izolovani od invalida veoma jakim zidom. On tek počinje da pokazuje prve pukotine. Ali kao i svaku drugu kvalitetnu gradjevinu, i nju će biti teško demontirati. Mi ne možemo (veoma dugo ne možemo) prosto mirno da se radujemo uspesima ljudi, koji uprkos sudbini postižu reklo bi se za njih nepostižne visine. Ne, gledajući na njih, bićemo pritisnuti osećajem bespomoćnosti i beskrajne žalosti prema njima. A njima takva osećanja ne trebaju jer su ih siti do guše. Njima je potrebna iskrena podrška, iskreno saosećanje. Pored toga navikli smo na potpuni fizički sastav ljudi koje svakodnevno srećemo to jest glava + uobičajeno telo + 2 obične ruke + 2 obične noge. Pritom savršeno lako možemo da se naviknemo na čoveka bez noge ili ruke u kolektivu. To za nas neće biti jaka psihološka trauma. Ali potpuno nismo navikli da srećemo ljude sa ovim ili onim fizičkim nedostacima i to u velikom broju. I zato ta takmičenja paralimpijaca će kod nas izazvati estetsku krizu. Šta da se radi? Treba li prikazivati Paralimpijadu i slična dešavanja? I hoće li ih ljudi gledati? Mislim da ipak treba da se prikazuju inače nećemo moći tako brzo da shvatimo taj sličan i istovremeno različit svet od našeg. A gledati ili ne gledati … To svako od nas neka odluči sam. I nadajmo se da će se iz godine u godinu povećavati ne samo broj osvojenih paralimpijskih medalja već i broj njihovih iskrenih navijača! preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3352.html prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

POKROVSKI MANASTIR OCA HARITONA Sasvim nedaleko od Helsinkija, u mestašcu Kirkonumi, nalazi se za ruskog čoveka neobičan manastir. To je Pokrovski manastir oca Haritona. On formalno pripada Finskoj Pravoslavnoj Crkvi, a u stvari predstavlja potpuno nezavisno samoupravno opštežiće. Neobičnost ovog manastira se sastoji u tome što je njen osnivač monah Hariton, čovek koji nije siromašan i za koga se može reči da je poznat (u prošlosti je bio jedan od najpoznatijih kuvara u Helsinkiju, vlasnik restorana) kupio, preuredio, a sada poseduje sva manastriska zdanja. To ranije u hrišćanskom svetu nije bila retkost. Iz žitija svetih znamo mnogo slučajeva kada je bogat i uticajan čovek u poodmaklim godinama zavetovao celo svoje imanje nekom aktivnom manastiru ili je svojim sredstvima gradio svoj manastir, gde je i proživeo ostatak svog života u molitvi i radu. Danas takvih slučajeva praktično nema – Pokrovski manastir oca Haritona je veoma redak izuzetak. Još jedna odlika ovog manastira, karakteristična za pravoslavnu crkvu, ali neobična za ruskog čoveka je takoreći oprezan pristup pri prijemu poklonika i gostiju. Kao i u Novo-Valaamskom manastiru, posetioci još pre dolaska u manastir mogu da pogledaju na internetu i da sebi rezervišu ovu ili onu keliju, kao i da iazberu program i hranu saglasno svojim naklonostima i novčaniku. Sve to nije ništa neobično ako se uzme u obzir finski mentalitet, kada čak i roditelji koji odlaze u goste kod svoje dece prethodno moraju da im se najave telefonom i naznače vreme svoje posete nekoliko dana unapred. Bezuslovno, u mnogim ruskim manastirima postoje takodje odredjeni brojevi za bogata, uticajna lica, dobrotvore, ali isto tako postoji i velika mogućnost posete svih onih koji to žele ili bespaltno, na račun manastira, ili na račun svog truda u slavu Božiju. Možda ovde u Finskoj nema onih koji to žele, već su spremni da sve plate, ali da imaju udobnost iako za kratko vreme, kako bi ponovo se vrativši svom svakodnevnom radu zaradili novac za novo pokloničko putovanje. Odnos prema pravoslavnim svetinjama u Finskoj, uopšteno govoreći, podseća na onaj u Sovjetskom Savezu. One u prvom redu predstavljaju kako za monahe i klir, tako i za mirjane-poklonike istorijski ili estetski predmet interesovanja, a tek potom, negde na trećem mestu se smatraju i objektom religioznog poklonjenja i svetinjama. Naravno, to se ne odnosi na bogosluženje. Tu najpre imamo u vidu muzej pravoslavlja u Kuopio, ili biblioteku Novo-Valaamskog manastira ili naprimer „Zaštitne mere“ oca Haritona, koje smo preuzeli sa njegove internet-stranice. Večera sa palačinkama - jelo od pečuraka (dinstane bele(šampinjoni) i crvene pečurke u mileramu) - razne vrste palačinki (7 različitih načina prema manastirskim receptima) - čaj iz samovara, slatko i valjuške od kravljeg sira (35 eura po osobi) Večera –koncert - ruska večera: boršč, mileram i domaći hleb - losos na moskovski način (sos od milerama sa mirodjijom) - bavarua od mladog kravljeg sira sa umakom od mahunarki (28 eura po osobi) ukoliko zakažete na večeri može da učestvuje hor „SIRATA“ Pradavna večera - supa od belih pečuraka - ovčetina (sos od milerama sa belim lukom) - slatko od brusnice (36 eura po osobi) Uopšte treba primetiti da je Pokrovski manastir jedinstven i po tome što predstavlja prvi pravoslavni manastir u Finskoj, koji je nastao samostalno, zbog želje jednog meštanina da živi usamljeno, monaški, jer su svi drugi manastiri koji su se ranije nalazili na teritoriji te zemlje (Valaamski, Konevecki, Pečenski, Lintuljski) izgradili Rusi, i finsko stanovništvo ako je i bilo tamo zastupljeno onda je to bilo veoma ograničeno. Današnji Novo-Valaamski i Lintuljski manastiri su finski po svom nacionalnom sastavu, a po svojim da tako kažemo „osnovnim temeljima“ su ruski. Tamo je interesantno pročitati šturu hroniku osnivanja Pokrovskog manastira: Pokrovska Crkva je osvećena 17 juna 2001 godine. To je učinjeno zahvaljujući trudu kako mnogobrojnih dobrovoljaca, tako i profesionalaca pod neumornim rukovodstvom oca Haritona. Za nešto više od dve godine bivša konjušnica koja je pre toga služila i kao pekara i radionica se potpuno izmenila. Blagoslov za osnivanje samostalnog manastira otac Hariton je dobio od tadašnjeg arhiepiskopa Jovana. 2000 godine se već počelo sa bogosluženjem u današnjoj glavnoj crkvi. Jedna etapa je bila završena – pojavila se crkva, u kojoj se služe bogosluženja. Treba primetiti da je Pokrovska crkva za celo mestašce Kirkonumi jedina pravoslavna crkva i zato bez obzira kako se ljudi odnose prema njoj, njen značaj kao pravoslavno-prosvetiteljskog centra za ceo taj okrug i jedinog mesta ovde, gde se vrše pravoslavne Tajne, je neosporan. Takodje, zahvaljujući ocu Haritonu, manastir bezuslovno ima veliki uticaj na pravoslavni život Finske. Svake godine manastir poseti nekoliko hiljada ljudi, od kojih se mnogi prvi put na tom mestu upoznaju sa pravoslavljem. Pokrovska parohija Ruske Pravoslavne Crkve ima najprisnije odnose sa Pokrovskim manastirom oca Haritona. Pošto je praznik Pokrova prestoni praznik za svaku crkvu, i slavi se sa razlikom od dve nedelje zbog različitih kalendara, onda nastojatelj Pokrovske crkve protojerej Viktor (Ljutik) po pravilu učestvuje u prazničnom bogosluženju u manastiru, a otac Hariton na svečanostima koje se održavaju u Helsinkiju, u Pokrovskoj crkvi. U zaključku želimo da kažemo da mnoge druge interesantne informacije na ruskom, finskom ili engleskom jeziku možete da nadjete na manastirskom sajtu http://www.pokrova.fi. Preuzeto sa http://www.severny-blagovest.org/1/010.htm

KOMENTARI NA FOTOGRAFIJE SA PROFILA O.GAVRILA NA FEJSBUKU (CLXXIII) http://manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/5097_muva%20i%20pcela.jpg&size=500 o.Gavrilo >>> MUVE I PČELE Starac je govorio: "Iz sopstvenog iskustva znam da se ljudi shodno svom životu mogu podeliti u dve grupe. Treće, nema. Ili čovek pripada prvoj ili drugoj grupi. Jedna grupa ljudi je slična muvi. Muvu karakteriše to da se uvek spušta na nešto nečisto i prljavo. npr. ako na nekom mestu ima mnogo mirisnog cveća i neka životinja učini nešto nečisto u uglu bašte, muva će leteti iznad te lepe bašte i neće se zaustaviti ni na jednom cvetu. Ona će čim vidi tu nečistotu, na nju da se spusti i počne da rovi po tome. Muva uživa u mirisu koji dolazi od ovoga smeća i ne može od njega da se odvoji. Ako bi imala mogućnost da govori i kada biste je pitali da li u toj bašti ima ruža, ona bi odgovorila da ne znašta tu ima. Ona bi se samo odgovorila: Ja znam gde je smetilište, toaleti, crkotine i razno smeće. Isto tako biva u životu ljudi koji su slični muvama. To je kategorija ljudi koji uvek negativno misli i u svemu vidi samo negativno, pri čemu istovremeno dobro ne primećuje i ignoriše ga. Druga kategorija ljudi je slična pčeli. Karakteristično svojstvo pčele je to da ona uvek nešto lepo i mirisno nađe i na tome se zaustavlja. Uzmemo na primer da neko u jednom prljavom prostoru ima vazu sa cvećem. Kada pčela uleti u taj prostor, ona će leteti iznad svega onoga što je nečisto, neće nigde stati, sve dok ne pronađe ovo cveće i na njemu će se zaustaviti. Kada bi mogli pčelu da pitamo da li je videla neki otpad ili drugu nečistoću, ona bi odgovorila da ništa takvo nije primetila. rekla bi da je samo videla hortenzije, ruže i drugo cveće. da je na jednom mestu bio med, a na drugom šećer. Ispostavlja se da ona zna samo za dobro i da nema pojma o nečemu lošem. Upravo tako i ljudi pripadaju ili kategoriji muve ili pčele." Na kraju je starac dao sledećei zaključak: "Kada me ljude posete, a pri tome druge osuđuju, ispričam im ovu priču i ostavim ih da razmišljaju kojoj kategoriji ljudi pripadaju oni koji druge osuđuju." Iz pouka Starca Pajsija Svetogorca Svetlana Ležaić Pomaže Bog oče, hvala za divnu pouku.Sinoć su Vas slušali i moji sinovi i ja se iskreno nadam da će im Dragi Bog pomoći da budu pčele. Hvala još jednom oče za sve divne priče iz kojih med toči i sladi našu dušu.Blagoslovite oče. Jelena Vukelic Jelic Nikad nikog ne treba osudjivati,mrzeti u sebi gajiti nekog idola.To nam Bogu nije milo.LJudi su bas takvi oce Gavrilo bas takvi kako ste okarakterisali muve i pcele.Zalosno ali istinito.nEKA NAM JE BOG SVIMA U POMOCI.Amin. Marko Popović Sveti Vladika Nikolaj je napisao u Mislima o Dobru i zlu, da dok god ima ljudi sa nekom manom, postojaće i životinje koje izobražavaju tu manu. I obrnuto važi sa vrlinama. A, ako se neko toliko usavrši u određenoj osobini, on počinje da prevazilazi tu životinju. Jer, čovek je gospodar prirode. ''Sve si pokorio podnožju nogu njegovih'' i ''načinio ga privremeno manjim od anđela''. Međutim, jedini pravi optimizam je Pravoslavni Hrišćanski optimizam. Jer, ako čovek ima ovaj svetski optimizam, gde misli da će sve uvek biti uredu, naravno da će se razočarati. A sa verom u Boga koji je dobar, koji sve čini na čovekovo spasenje, makar i privremeno izgledalo da je loše, čovek se neće razočarati do veka. U spisama Prizrenskih Bogoslova piše da je ideal Pravoslavne Crkve moralno čist čovek, sa verom u krajnju pobedu dobra. I zato, braćo i sestre, verujmo i čistimo se, kako bi Gospod Bog video naš trud i izvukao nas iz mulja u kojem stojimo i darovao nam Carstvo buduće koje je blagosloveno u vekove vekova. Amin. Dragan Petrovic OVO JE JEDAN PO MENI JAKO TEZAK ALI KORISTAN PUT ZA OCISCENJE ILI CISCENJE ZLIH MISLI OD NJIH SVE POCINJE. Milena Đukina Ćućuzović prvi puta se javljam,mada svaki dan pratim slike i savjee koje oče tako lijepo iznosite.od srca vam zahvaljujem Bog vas poivio dugo,dugo Natasa Teofilovic Trece grupe nema-proispitajmo se gdje pripadamo,muvama ili pcelama.Dobro je kad covjek ispituje sebe,kad se trudi da ispravi sto je grijesio,najgore je kad je stalno muva i ne vidi nista drugo osim smeca. Saša Lazić sve je podjeljeno na dva, dobro i zlo, dan i noć, a isto tako i ljudi na "muve i pčele"...ili biti vruć ili hladan, najgore mlak...tu svakako moramo ubaciti i pojam slobodne volje dali ću biti muva ili pčela, često mi sami uvjetujemo da prođemo kraj mirisna cvijeta i nagazimo tamo gdje zaslužimo...zato starac Pajsije i daje ovu temu na razmišljanje onima koji osuđuju jer je to najčešće slobodnom voljom izabrano osuđivanje, a isto tako naš otac Gavrilo daje ovu temu nama da nas natjera na razmišljanje... Radomir Vucic Starac Pajsije je tu priču naveo u kontekstu onih posjetilaca koji su ga, čini se, na Svetoj Gori posjećivali i onda osuđivali druge. Ne slažem se baš da se ljudi mogu tako pojednostavljeno svoditi na ulogu pčele i muhe, jer ima tu i drugih uloga. To zavisi od životnih situacija, a one nisu uvijek baš tako jednoobrazne. Kad bi sve tako bilo u svijetu, onda bi život bio krajnje jednostavan, sveden na dva principa, čak bi bio možda i dosadan i mi bi se samo radovali i pili bi medovinu bez prestanka. Sonja Kostadinovic Pomaže Bog oče! Verujem da je blagosloveno svako ono biće koje prati put pčele, ili se bar trudi i bori; odolevajući ovom duhu vremena, koje mnogobrojnim uslovljavanjima pokušava da preobrati i one najupornije.....no, neka Bog da snage...da se nikada ne prodaju, a i ne pokvare....pa čak i da se povrate. Rada Milkovic Divna i poučna priča! Dinko Blagojevic Divota! Jednostavna, a snazna pouka. Hvala, oce! Bojana Srbljak Bio jednom jedan monah koji je često osuđivao brata svog. I jednoga dana, iznenada, taj brat je umro. Iste noći ukaza se monahu duša bratovljeva u pratinji Anđela. I rekoše mu Anđeli: „Pošto si na sebe preuzeo ulogu Sudije, kaži nam gde želiš da odvedemo dušu ovog monaha, u Raj ili u Pakao.“ Monah je shvatio šta je osudom činio. Do same smrti svoje, molio je Boga da mu oprosti. Neprijatelj roda ljudskog stalno gleda kako da u čoveku poseje seme osude. Sveti oci su govorili da ružne pomili trebamo odbijati, jer ako ih primamo, onda se one, baš kao seme bačeno na plodno tlo ukorenjuju i rastu. Kada god poželimo da mislima ili rečima nekoga osudimo, takve misli i reči treba preusmeriti na ono lepo što znamo da ta osoba poseduje. Preokret misli jeste najače sredstvo u borbi protiv osude. Ne zaboravimo da je bilo mnogo onih koji su uporno i mnogo grešili, ali su se na kraju kajali i dostigli visok stepen svetosti, dok je bilo i onih koji iz savršenstva pali u duboku provaliju iz koje se nikada nisu izbavili. Milena Madzar Ovo mi izgleda kao raj i pakao'pa izaberimo i budimo istrajni u izboru i ugledajmo se na pcelicu' Suzana Trifunovic Koneski Pomaze Bog oce.Hvala vam za seve ove divne price. Ponekad imam utisak da je svaka od njih upucena meni.Trudim se da zivim pravedno i zato mi sve ove pouke jos samo otvore oci i ojacaju zelju i veru da, istrajem na svom putu spasenja. Radomirdrugi Vucic Slučajno nađoh tekst o jednom rimokatoličkom svešteniku, benediktincu iz manastira Admonta u Austriji, Gabrijelu Stroblu koji je bio i naučnik entomolog ( proučavao je insekte). On je sakupio kolekciju od oko 80000 ekzemplara mušica i komaraca i raznih drugih bubica sa 7500 hiljada vrsta. I muhe imaju raznorazne korisne uloge u prirodi, npr. love druge insekte i parazite, ali prenose i bolesti. Željka Kremenović Slažem se sa bratom Radomirom Vučićem. Mislim da svako od nas u sebi nosi karakteristike i pčele i muve. Dragi Bog nam je dao sve to a i slobodu izbora. A šta će prevladati zavisi od nas samih. Od naše svijesti i savjesti i od tog tihog Božijeg glasa. Blagoslovite oče Gavrilo! Dragica Mamić Pomaže Bog oče! Kada sam prvi put imala priliku da čujem ovu poučnu priču,ostavila je na mene jako veliki utisak i pomogla mi mnogo da ispravnije posmatram ljude oko sebe i njhove postupke.Mnogo sam razmišljala u životu i opterećivala samu sebe, a ponekad i bližnje svoje sa pitanjima zašto je neko uradio ili rekao ono što nije u redu,ili zašto neko ima potrebu da čini loše stvari nekom drugom,ili kako neko može reći jedno, misliti drugo,a raditi treće....itd.Zbog svih tih pitanja koja sam nosila u sebi,a nisam nalazila odgovor bila sam opterećena ili često znala osuđivati takve ljude.Polako prilazeći Vjeri čitam ove i druge poučne priče i besjede naših duhovnika i hvala Bogu sada daleko mirnije posmatram ljude "muve".Nastojim i kada me povrijede da ne osuđujem njih već njihove postupke ili se čak trudim da im "na put kretanja postavim po neki cvijet".Neki ga i ne primjete, a neki se bar na kratko zadrže na njemu.Zna biti zabavno ako imam snage da nosim sa sobom uvijek puno cvijeća.Kada kod sebe prepoznam osobine muve nastojim u miru prevazići iste. Mirjana Jovicic Blagodarim oče Gavrilo.Veoma korisna priča.Kad god mi suprug nešto zameri ja mu kažem "Muvo jedna" i pošto zna priču verovatno se malo zastidi pa odustane od traženja grešaka samo.Nemoguće je podeliti ljude na dobre - loše, pčele - muve, grešne - bezgrešne.Bezgrešan je samo Gospod, samo Bogorodica je bila pošteđena iskušenja a nama predstoji borba do sudnjeg časa da sve više i više na pčelicu ličimo. Nikola Srdanovic Bog blagoslovio sve ljude na zemlji, I mogu da ga znate vec sta ovi sto misle da je covek nastao od majmuna... Nenad Badovinac Znam puno primera gde su Pčelice raznim diobama i transformacijom postale Muve, ali još nisam naišao na primer da su se Muve transformisale u Pčele.

Slovenac živeo od evra dnevno! LJUBLJANA - Ljubljančanin Aleš Cerin, farmakolog i otac četvoro dece, dokazao je tokom dva poslednja meseca da je moguće zdravo se hraniti, uz trošak od samo jednog evra dnevno! Želeći da promoviše skroman i jednostavan život, kao i da utiče na povećanje svesti o globalnom siromaštvu, s jedne, i preteranoj potrošnji zemalja Zapada, s druge strane, Cerin je tokom dva meseca uglavnom živeo od voća i povrća iz sopstvene bašte, preneo je Rojters. On se hranio domaćim jabukama, kao i prazilukom, endivijom, pasuljem, zelenom salatom i paprikama. Od pića je koristio vodu, biljne čajeve, dok je mleko kupovao na obližnjoj farmi. Zeleni čaj je ocenjen kao isuviše skup za redukovani budžet. Nije kupovan ni sir, koji je Cerinu najviše nedostajao. Cerin je, inače, sam spravljao jogurt, musli i mesio hleb, a kesten skupljan u obližnjoj šumi imao je značajno mesto u ishrani. Vozeći svakodnevno bicikl i džogirajući tri puta nedeljno, Cerin je sve vreme praktikovao uobičajeni sportski način života. Pošto je za dva meseca oslabio četiri kilograma, on je izjavio da nema nikakvih zdravstvenih problema, šta više da se nikad u životu nije bolje osećao. Planira da nastavi s umerenim i zdravim obrocima i ubuduće i nade se da će i neki drugi ljudi prihvatiti njegov način života. U intervjuu Rojtersu, Cerin je ukazao na podatak da porodice u razvijenim zemljama na hranu troše 400 puta više novca nego one u nerazvijenom svetu. Ukoliko bi ceo svet trebalo da konzumira prehrambenih proizvoda koliko zapadnjaci, Zemlja bi morala da bude šest puta veća da bi se proizvelo dovoljno hrane. "Globalna kriza pokazuje da svet ne može da nastavi ovako. Imamo problem s terorizmom i zbog toga što nas dobar deo sveta ne voli zbog naše pohlepe", upozorio je Cerin. Slovenija je prva od bivših komunističkih zemalja postala članica zone evra 2007. godine. Bruto domaći proizvod te zemlje po stanovniku dostiže 86 odsto proseka u EU, a prosečna bruto plata je oko 1.500 evra mesečno. Autor:Agencija Tanjug --------------------------------------- Komentari Čet, 25/11/2010 - 12:38 — Dragan Stankovic E da je ostala baba Julka u Srbiji naucili bi mi da zivimo i sa 5o centi nedeljo,bili bi rekorderi u svetu,kakav slovenac.Ma nebi jeli povrce ni iz baste,ucila nas da ima travki i korenja po sumama,pucali bi od zdravlja,steta sto ode za Rusiju. izvor: http://www.glas-javnosti.rs/clanak/svet/glas-javnosti-25-11-2010/slovenac-ziveo-od-evra-dnevno